i sve o aforizmu

 

Sadržaj

 
Zašto aforizmi?
Biblioteka
Ekskluzivno
Prevodi
U poseti kod...
Sećanje na...
Vaša strana
Počasni gost
Novo
 

 

 

 Časopisi

 

Satiričnik DANGA


Danilo Nikolić

MI SMO SLOBODI
PRIVRŽENI NASTRANO


Danilo Nikolić - karikatura Ranko Guzina

 

Razgovarao: 
Rastko Zakić

Danga: Potičete iz metohije, u kojoj su izmešani narodi i kulture, ali se preživljava ne- kako, zahvaljujući više čojstvu nego hrabrosti. Šta je sa čoj- stvom danas?

Nikolić: Vrlo nezgodno zvuči taj pojam danas, pretpostav- ljam. Po definiciji Marka Mila- nova, čojstvo je gest zaštite drugih od sebe. Sad je sve okrenuto naglavačke, pa i to. Sad je sve usmereno na zaš- titu drugih.

Čojstvo, kao mnoge druge, nekad opšte vrline, ide na ot- pad. Poneki od onih koji pro- laze - opet pretpostavljam - kažu: "Šteta, kakva divna stvar u smeću. Mogla je još poslužiti." Kažu, ali im ne pada na pamet da je uzmu. Bili bi ismejani. Plemenitost je, da- nas, stari gospodin u smeš- nom cilindru koji je svestan neminovnosti odlaska. Ali je ravnodušan i miran kao čovek koji je ispunio svoje dužnosti i zaslužio miran san.

Danga: Zar se izgubljeno poverenje ne može obnoviti?

Nikolić: Ako mislite na poverenje koje bi prekrilo Balkan, teško. Nema nade... Možda sam u zabludi, ali mi smo imali neku vrstu iskrenosti i poverenja. Nešto od ljubavi koja se ima prema polubratu. I nismo bogzna koliko vodili računa o zajedničkoj imovini, niti pomišljali na deobu. Najmanje da pritegnemo vanbračnu decu naše majke. A ta deca su odavno smišljala zamku. Stavite ispred sebe kartu ili zamislite onu Jugoslaviju, tobože samo administrativno izdeljenu, videćete strašna klešta za Srbiju i Crnu Goru: Vukovar i Prevlaka.

Nekad su se, u mojoj mladosti, nepoznati ljudi u pustim predelima susretali kao prijatelji. Čak sa radošću. Danas zaziru jedni od drugih u mnoštvu, kao što su nekadašnji zazirali od zveri. Zveri su domaće životinje danas.

Mržnja i poverenje stoje, naravno, u obrnutoj srazmeri. Ono što utiče na to jeste veliki broj. Nije davno bilo kad se računalo da na zemaljskoj kugli ima oko dve milijarde ljudi. Danas, 1998, ima, kažu, preko šest. To je kao povećanje porodice i odrastanje čeljadi u jednoj sobi. Jednog dana ih je toliko da ne mogu da dišu.

Andrić kaže: "Svi naši pokreti, pa i rukovanje, nastali su iz potrebe za odbranom". Citirajući ga, dodao sam: "Rukovanje je nastalo iz potrebe za uzimanjem." Uzeti, to je kategorički imperativ živih bića. Svih. Jer nas vlast dva vrhovna nagona na to goni. Glad, prvo, pa onda pol. Odatle sve potiče, od zadovoljenja potrebe našeg tela. Glava nije vrhovni gospodar. Ona služi samo za manevre.

Danga: Vi ste u svom delu stvorili širok luk duhovnosti i duhovitosti, od čehovljevog setnog humora do žestoke vojnovićevske satire. Koliko humor i satira mogu pomoći da se obnove stare ili stvore nove vrednosti?

Nikolić: Ako bismo uporedili satiru sa ružom punom bodlji, ili sa trnovitim žbunjem, onda vidim rascvetavanje. To je jedna od crta našeg tzv. nacionalnog karaktera. Kritički podsmeh svim glupostima oko sebe. I oblik izokrenute utehe, zbog nemoći. Nemoć da utičemo, da nešto promenimo.

Imam mnogo nade za ovu vrstu literature. Mislim da će se sve više, sve bolje, i sve dublje, mrežiti naše pisanje u tom tonu, u tom pravcu. Imam i dokaza: sve više će biti materijala za humor i satiru. Ludost pojedinca preći će u ludost miliona. Namerno grešim u glagolskom vremenu. Nije buduće vreme, nego prezent.

Danga: Dobili ste najznačajnije nagrade za svoju pripovedačku umetnost. Biće da se od Vas može i štogod naučiti. Možete li nam odati koju tajnu iz svoje književne radionice?

Nikolić: Sad, kad su me, u nevreme, sustigle brojne književne nagrade, prođe pored mene osećanje koje verovatno ima šetač koga su nagnali u trku, koji je uleteo u neku grupu trkača i, zbunjen, dobio dve zlatne i dve srebrne medalje. Zbunjen, jer nije trenirao za taj kros, niti je obraćao pažnju na štopere i štoperice.

Tajna moje književne radionice je višestruka. Počev od tamne pelerine sa crvenom postavom, koju oblačim, kad zamračim radni kabinet, i kad upalim tri kristalne kugle u zelenoj, modroj i plavoj boji. Radim na tri različite pisaće mašine, sa dva različita kompjutera, ali sa jednim mikrofonom, kad, koračajući po prostoriji, diktiram. Ne mogu da radim bez krupne lule, niti da smislim ništa ako viljuškom ne češljam bradu... Ne mogu ni bez turbana, koji sam kupio u Bangladešu...

Izmišljam, razume se.. Izmišljam istinu. A sve je vrlo jednostavno. Zapišem ponešto; idem, šetam, tamo gde je manje sveta, gde je prazno, noću, i motam, mrsim, razmotavam neku ideju, mahom slučajno iskrslu.

Imam staru pisaću mašinu, onu od pre 20 godina, kojoj stalno pada slovo A, prvo slovo azbuke. Olabavila se i tačka, najstrašniji je znak interpunkcije. Živim u malom, tuđem stanu, i ako mi išta smeta, ako me u njemu išta zbunjuje, kad pristupim prekucavanju, to su pogledi Njegoša i Bore sa zida. Pa nekako kriomice pišem, čini mi se.

Nema nikakve tajne, niti potrebe za mistifikacijom našeg posla, književnog. Ja tražim jednostavna sredstva i mučim se oko neočekivanih rešenja u priči. Tako se nisu mučili moji književni učitelji u davnoj Metohiji, mojoj današnjoj rani. Uveče kad padne mrak (ponavljam po stoti put ovo) prema kućama mojih stričeva kretale su sa svih strana lebdeće buktinje. To su, sa parčadima zapaljenog luča ili game od opanka, kroz dubok sneg, dolazili rođaci, komšije i prijatelji na noćne sedeljke. Sednu uz debelu furunu koja se zasijala, i počnu da suču priče koje se pamte. Sve je bilo kao pred očima, jasno i reljefno. Pričali su bajno, glumili sjajno. I to kakvim jezikom, kako slikovito! Na primer, Krdža Ðuričić, kad je nabasao na medveda u pećini, kaže: "Kapa mi ode metar uvis, pa se vrati. I tako dvaput!" Tada sam zavoleo priču, ludo. I posvetio joj ono što se život zove, trajno.

Danga: Nekad se dosta govorilo i raspravljalo o tzv. umetničkim slobodama, o slobodnom stvaralaštvu. Imate li Vi, kako se to kaže, svoje mišljenje o tome, o slobodi uopšte?

Nikolić: Imam, ali se sa njim ne slažem... (Smeh u sali.) Hteo sam ovim da podsetim na vic iz vremena kad se o slobodi stalno galamilo. A, zna se: čim se o nečemu mnogo govori, toga malo ima. Bio je vic: "Vi, druže, samo citirate Marksa. Imate li neko svoje mišljenje?" Odgovor: "Imam, ali se s njim ne slažem."

Malo je onih koji pamte kako su novine prenosile govor Najvećeg Druga. U zagradama se tada stavljalo: (Aplauz)... (Dugotrajan aplauz)... (Veselost u dvorani)... (Frenetičan pljesak)... Čuvam iz "Ježa" karikaturu na kojoj jedan sa govornice kaže: "Jedan puta jedan jesu jedan!" Na to cela sala pljeska i viče: "Tako je!"

Dakle, kada se govorilo o slobodi stvaralaštva, mislilo se na slobodu mišljenja, mogućnost da se štampa i objavi sve što umetnik želi da izrazi. Fraza o slobodi bilo je na pretek. Ali uvek sa jednim ali i ako. Inače, mi smo slobodi privrženi nastrano. Ima je, ali kao da je negde deponovana. Ne možemo je dobiti po viđenju, ni kad mislimo da su prispeli rokovi. 

Davno sam čuo izreku: "Iz redova elegičara regrutuju se inkvizitori." A ja sam sa zapenjenošću pratio, decenijama, kako se veliki borci za slobodu pretvaraju u tvrde tamničare.

Danga: U to vreme, sve što je bilo pre, ili gotovo sve, označavalo se kao "mračna prošlost"...

Nikolić: Niko se, međutim, nije pitao hoćemo li i mi biti mračna prošlost onima posle nas. Ili smo već to. Ili smo im već strašna prošlost.

Danga: Kažete da postoji ludilo miliona kao što postoje ludosti udvoje. Jesmo li u tome?

Nikolić: Isuviše. Nedavno, na trolejbuskoj stanici u Cvijićevoj ulici, dok čekamo, jedan čovek sa nekim novinama u ruci, šparta i nešto govori. Očigledno je da protestuje.

Jedan čovek mojih godina, bivši drug očigledno, i jedna proseda dama, kažu: "Lud!" i gledaju u mene, čekaju da odobrim. Odobravam sledećim rečima: "On je samo spolja ono što smi mi svi unutra."

Danga: Ima mnogo muka i nelogičnosti u koje su nas uterali. Ima li izlaza?

Nikolić: Donekle. Možda i sasvim. Treba, za početak, uzeti programe i propise iz vremena tzv. realnog socijalizma i sve tačke izokrenuti, sve suprotno programirati i raditi. Odbaciti sve neljudsko u praksi, prema kriminalcima, na primer, postupati onako kako se postupa prema političkim neistomišljenicima. Ne označavati sopstvenu zemlju sa ipsilonom. Ne izražavati ljubav prema zemlji na stranom jeziku. Ta lukavost je plitka, ali nas truje. Zabraniti uvoz bejzbol palica.

Danga: Dakle, ipak se nadate?

Nikolić: Apsolutno. Mi smo zemlja prepuna talenata. Svih vrsta. Ali... Pogledajte kako naši sportisti, mladi ljudi iz male zemlje, stalno postižu svetske rezultate. Naše mlade naučnike prima svet. Nasa književnost je jedna od najboljih u svetu.

Svuda smo među prvima, u svemu gde nije važna politička podobnost, članstvo u nekom idiotizmu.


Sadržaj

 

Napomena: Svi prezentovani radovi vlasništvo su ovog sajta, i mogu se koristiti samo u privatne svrhe. Svako javno publikovanje bez navođenja izvora informacija, i imena autora preuzetog priloga, podleže zakonu o kršenju autorskih prava.


 



Optimizovano za IE 800x600

Vesna Dencic