- ETNA -


Stanislav Vinaver

Srpski humoristi i satiričari

(Javno predavanje održano na Kolarčevom Univerzitetu u Beogradu)

U najvažnijem pesničkom dokumentu srpskog naroda, u Gorskom Vijencu, među tolikim scenama koje prikazuju narod, njegov duh, njegova shvatanja, i sve što je osnovno u njemu, nalazi se i jedna komična i satirična epizoda od monumentalne vrednosti. Moglo bi se reći da ona u neku ruku ima programski karakter tj. pokazuje okvir u kome se ima kretati srpska satira, srpska komika, srpski humor od tada pa do danas. Ta je epizoda povratak Vojvode Draška iz Mletaka. Najtipičniji predstavnik crnogorskog shvatanja i života kome su to shvatanje i taj život normalni i moralni, dolazi u dodir sa venecijanskom prefinjenom kulturom. Njegov prikaz te kulture jeste najoštrija njena osuda. Ljudi koji pretstavljaju Veneciju, taj nepatrijarhalni i antipatrijarhalni Vavilon jesu nejunaci. Njih ubija teskoba, oni žive u dostavama, hrana im je u stvari nešto odvratno, sve sami slatkiši, uopšte oni su babetine i posle 30 godina od njih nema ništa. Cela epizoda mogla bi se raščlaniti najopširnije, ali bi se uvek pravile varijacije na jednu istu temu: ovde Crna Gora - tamo Venecija, ovde prostor, zdravlje, normalnost, moralnost, junaštvo - tamo teskoba, bolest, izopačenost, iskorišćavanje drugih, nejunaštvo. Program koji nam postavlja Njegoš za razmišljanje, obradu i hrvanje ovde je dat u humorističnome vidu. I sam Vojvoda Draško nije mislilac, filozof, mudrac, svetac, državnik, političar - kojih takođe ima u Crnoj Gori Gorskog Vijenca. On je normalni Crnogorac toga speva, za njega ne može da postoji sumnja u crnogorske vrednosti i on ne može da primi ono što je suprotno kao zdravo, valjano i blisko razumu. Venecija je kod njega pored pokvarenosti, izopačenosti, boleštine i nemoralnosti još i - ludost. Naravno postoji mogućnost, koja je diskretno ostavljena u oblasti slutnje, da su drugi Crnogorci, čiji je vidokrug širi, u mnogome nesložni sa Vojvodom Draškom. Ali u suštini, čak i najumniji, čak i najprosvećeniji i najprosvetljeniji među njima osećaju isto to, doduše drugim izrazima. Dakle, postavlja se pitanje: Venecija ili Crna Gora. Odgovor je u Gorskom Vijencu: da, Crna Gora onakva kakva je, bez ikakvog oklevanja i bez ijednog poteza u korist Venecije.

A kakav je program za sve humoriste, sve satiričare a šire i najšire za intelektualnu elitu najpre, a najšire slojeve naroda na kraju? Program postavljen od Njegoša ovaj je: mi imamo staru značajnu veliku patrijarhalnu kulturu. Ona je izvor našeg ponosa ali i našeg zdravlja. Vi koji u ime izvesnih ideala hoćete da uništite tu kulturu pazite dobro i zapitajte se nije li ono što vi donosite u stvari Venecija Vojvode Draška!

Knjiga o kojoj se danas u Francuskoj najviše govori, strahoviti biološki pamflet velikog naučara dr. Karela protivu demokratije i humanističke nivelacije: "L om set enkoni" da je nešto imala namere služiti se podacima iz kulturne istorije srpskog naroda sa radošću bi uvrstila prikaz Vojvode Draška u svoj dokazni materijal. Dr. Karel danas 1937 godine pristao bi, ja mislim, uz Vojvodu Draška ne kao književnik, filozof, trgovac ili tako nešto, već kao biolog i podvukao bi činjenicu koju rečito iznosi Vojvoda Draško da je ona Crna Gora zdravlje a ona Venecija - bolest. Dakle, sasvim po strani od morala, od civilizacije i od drugih značajnih ljudskih merila. Ali problem koji se postavljao pred srpski narod nije bio samo problem istorije, problem biologije, problem civilizacije, jednom reči skup raznih zadataka koji su imali da se reše. On je bio i problem sudbine. Mi smo morali hteli ne hteli u tu drugu kulturu. Čak i kad, bismo znali da je ta druga kultura zaista bolest. Međutim mi to pre svega nismo znali jer to nije bilo utvrđeno ni onda kao ni danas, a zatim da se zamisliti da bi uvek jedni išli makar i za bolešću, jer nije dokazao da je jedini celj naš u zdravom, normalnom i čvrstom opstanku.

Jedan narod ogromne duševne i moralne snage, koji je izradio sebi epopeju ne za to da bi se kroz nju rasplakao nego da bi se preko nje oslobodio, zatiče pred sobom jednu drugu, neherojsku građansku kulturu kojoj su mnoge od najsvetijih tradicija toga naroda prosta zaostalost i zastarelost. Javljaju se u našoj užoj pozvanoj sredini propovednici te nove kulture koja treba da nadvlada, da zameni ono što imamo. Razni intelektualci toga vremena - počevši od najtiših seljaka prečanskih koji su nešto videli pa do činovnika, učitelja, oficira, sveštenika i svih onih skromnih trudbenika blagostanja materijalnog, opštenja većma usklađenog - razmišljaju na svoj način i podložni su već prvome vrenju. Oni nisu pisci i o njima i njihovom radu nemamo dovoljno pisanih podataka. Nesumnjivo je da se u mnogima od njih događalo ne samo da su zaraženi novim idejama racionalizma, borbe protiv predrasuda, želje za preuređenjem našeg društva, nego da se odigravala u njima i drama, teška drama sa lajtmotivom večnim: treba li, sme li se to uvesti kod nas? neće li to prouzrokovati nenaknadivu štetu?

Pisci svih rodova, intelektualci i intelektualni poslenici, kulturni radenici, svi imajju da rešavaju to pitanje. Njega rešavaju na svoj način i svojim reakcijama i najšire mase. A književnost daje naii jedan od putokaza da se snađemo u tome toku, u tome vrenju. Književnost u isto vreme služi još i kao jedna od naročito vidljivih arena na kojoj se borba starih tradicija i novih potreba plastično prikazuje. Interesantno je da, pošto se borba za građansku kulturu u svima njenim vidovima vodi u ime ideja* 18 veka koji je u razumu gledao duhovnu silu čovečansku, interesaatao je da se zbog toga ova borba dobro ogleda baš kod satiričara, kod humorista. Oni koji pretpostavljaju čist razum osećajima, oni traže razloge i stil koji govore intelektu. A komika je, kako nam je magistralno pokazao Bergson, najpretežnije oblast intelektualna. Bergson vidi u komici jedno od oruđa društva i prirode koji idu na to da izvrše potrebne korekture nad pojedincima koji se odmeću ili odstranjuju od linije života i linije društva. Pošto se rajdi o potrebnoj i društvu korisnoj kazni - jer se komikom kažnjava krivac - to je po sredi funkcija intelekta, jer kazna će biti pravedna, samo ako je zasnovana na razumu.

Ovim nisam hteo da kažem da se komika i satira ne mogu pojaviti u doba kada se intelektu pridaju manja prava. Ali hteo sam reći da je doba sa kojim počinje velika borba o kojoj je reč jedno u kome komika i satira dolaze brže i prirodnije do izražaja.

Dositej Obradović koji sa žarom prima ideje prosvećenosti služi se najradije u svojoj didaktici, komikom, blagom šalom. Takvi su svi dobri didaktičari. Istina, Dositej uzima od novih ideja ono što mu izgleda preko potrebno i neophodno za ovaj čas. On uzima najpre ideje o toleranciji, bez kojih se ne bi dao zamisliti rad u celome narodu, ideje o potrebi prosto-narodnoga književnog jezika koji bi svi shvatili, ideje o reformi crkvenog ževota koje su se nametale same po sebi. Dositej kao da nije u tragičnoj dilemi o tempu, o brzini kojom treba vršiti i izvršiti program prosveščenija. On je na početku. Može se zamisliti i drukčiji Dositej, sa više temperamenta (radikalizma, žurbe, nestrpljenja, ogorčenja) i bola. Međutim, pravi dogođeni Dositej Obradović bio je takav, i od te istorijske činjenice moramo da pođemo kao takve. Da je bio drukčiji to ne bi omelo ono što se izbeći ne može, ali bi dalo nesumnjivo drugu boju, druge akcente, druge ritmove našoj književnosti i našoj kulturi.

Sterija Popović najznačajnija figura u oblasti humora i satire posle Dositeja, doživljuje borbu tako reći sa druge strane barikade. Dositej veruje u prosveščenije. Istina, on nije suviše rđavo govorio o Kraljeviću Marku ali to je po svoj prilici zato da ljude ne dira i ne pozleđuje bez potrebe i pre vremena. Ali proces je otišao dalje. I Sterija Popović jetko primećuje u svojim komedijama i polemičkim spisima kako ta kultura koja dolazi ne daje stvarnih vrednosti a uništava najveće, najtrajnije, one koje su sačinjavale srpski narod. On pre svega vidi pred sobom ogromnu masu šarlatana i varalica koji se prave da donose kulturu a ustvari samo rade za svoje najniže materijalne ciljeve. S druge strane oni dovode ženski svet u maniju ludog podražavanja, u raspikućstvo, u materijalnu i moralnu propast. Istina, Sterija je oštar i prema samome narodu koje hoće da odbrani od nadrikulture. On ga prikazuje kao preterano lakoverna. Sterija u svojim mislima ideališe narod i teži da taj narod ostane neokrnjen u njegovoj epskoj veličini, ali kada izvodi na pozornicu i ljude iz naroda, one ljude koje ne želi da ocrni i unizi, one koji su mu simpatični, onda se vidi da o njima mudruje: ej, lakoverni srpski narode, pa tebi se može svako čudo i svaka nakarada nametnuti. Sterija nije dovoljno svestan ovog momenta. Ni kod jednog kritičara i pisca koji se bavio Sterijom nisam našao ovaj detalj kao istaknut. Meni on izgleda od presudne važnosti. Jer, kultura koja samu sebe do tolikog stepena ne može da odbrani ustvari je takođe osuđena. I ne znajući to, sa malo crta i poteza Sterija je pokazao neodrživu slabost onog što bi imalo da bude od čelika, od kamena, od mramora. Narod je lakoveran, može se od njega učiniti šta se hoće. Iz ovog dubokog uverenja Sterijinoga, koje i on nije dovoljno jarko izrazio u vidu ličnog priznanja, ali koje se vidi iz celog dela Sterijinoga, sleduje, rekli bismo kao osnova teorema jedno: inteligencija je kriva i vođi su krivi za sve što se zlo dogodi sa tim narodom. Narod je podvrgnut do kraja sugestijama svojih vođa i svojih nadri-vođa, svojih laža i paralaža. Tako se već kod Sterije jasno ocrtava i ostaje kao zaveštanje za buduće naraštaje: narod nije kriv, narod ne može biti kriv, krivi su vođi, kriva je inteligencja.

Vođi i inteligencija ispali su kod Sterije Popovića strašni i naopaki. Jedan jedini među njima, Gavrilović u "Rodoljubcima" ipak je sa velikim naporom izmajstorisan do ispravnosti. Samo on zadovoljava se jetkim primedbama jednog mrzovoljnoga rezonera - što je nesumnjivo bio i sam Sterija - ali niti šta postiže, niti možda u dubini duše i želi da postigne. U dubini duše on je jalovi cenzor zadovoljan kada ima šta da kritikuje kao nenarodno, nesocijalno i nezdravo.

Sterija postiže veliki književni uspeh. On je ne samo postavio i video problem, on je dao i svoja rešenja. Ova rešenja imaće najvećeg značaja, za razvoj naše književnosti, za repertoar naših tipova koji se prikazuju preko književnosti, najzad za sam izbor tema u velikoj kulturnoj borbi.

Ma koliko u svojim spisima Sterija stajao sa one druge konservativne strane, kako su to zapazili i istakli svi kritičari, on ipak nije tako jednostavan, posmatran sa jednog višeg gledišta koje obuhvata celu ličnost. Jer Sterija imponuje celome svetu i postiže najveće efekte svojim stilom, svojim načinom izlaganja, tehnikom kojom piše i zanatom kojim se služi. A sve je to uzeto sa strane od one iste kulture građanske protivu koje on hoće da odbrani svoj svet. Njegov stil u tragičnim pozorjima jeste savremena patetika, potpuno strana srpskom patriarhalizmu, kad piše pak komedije on se služi tehnikom zapada, zapletima, trikovima, svim mogućim tadašnjim rekvizitima. Zato on izgleda celome svetu i celome narodu učen čovek. Njegova učenost ta je koja najviše imponuje. Jer u srži on je kao što znamo hladan, bez mašte i bez naročitog poleta. Njegovo glavno preimućstvo to je ono što mu je dala građanska kultura: tehnika savremenog pisanja.

Je li Sterija uopšte protivu jedne građanske kulture? Mrzi li on njen duh? To se ne bi moglo reći već i po tome, što on usvaja od toga duha baš one tekovine, za koje je najosetljiviji, pisac usvaja tehniku pisanja. On prikazuje u stvari ne toliko borbu između građanske i patrijarhalne kulture, nego tehniku prenosa, način na koji se ona kod nas prenosi. Ljudi koji je prenose, pa i ljudi koji je usvajaju u stvari su prikazani kao nazovi kulturni, i nakaradno oplemenjeni. Da li bi Sterija imao šta protiv da se kod nas mogla građanska kultura nekako preneti bez takvih posrednika i bez onih strahovitih pojava posrtanja, nesigurnosti i nekarakternosti? Bi li jednom reči Sterija bio protivan da svi Srbi postanu onako kulturni kao on, onako učevni kao on? Što se mene tiče ja mislim, ja sam uveren da sam duh građanske kulture nije bio Steriji tako odvratan, da je on imao vrlo mnogo relativističkoga smisla, i da jedan čovek njegove superkritičke vrste ne može ništa da voli kao apsolutnu vrednost. On brani patrijarhalnu kulturu - ali po našem najdubljem uverenju on i nju ne voli bogzna koliko. On brani nešto što ne voli mnogo od nečega što voli još manje.

Treba samo potpunosti radi da spomenemo Trifkovića. On je dobar tehničar, i on pokušava da kritikuje društvo ali ne zato što on ima u tome nekakvoga moralnoga interesa. Meni se čini da je kod Trifkovića tehnički problem pretežniji nad moralnim i da Trifković kritikuje društvo svoga vremena u onome što je omogućeno i vidljivo za kritiku ali ne zato što bi ga sve to ljutilo, nego zato što mu je potreban predmet za komedije. A pošto su naravi predmet komedijama, to on izobličava naravi. Samo izobličava ih blago i dobrodušno. On nije ni sa jedne strane barikade. Drugi su u sumnji i bolu, poneki bi svaki čas prelazili s ove ili s one strane i po svakome pitanju: u jednoj prilici bili bi za građansku kulturu, u drugoj za patrijarhalnu. Kod mnogih pitanje je u tempu, u brzini usvajanja tekovina građanske kulture i potiskivanja patrijarhalne. Trifković nam izgleda izvan ovih moralnih teškoća, odgovornosti i sladostrašća. On je čovek koji iz čisto tehničkih razloga upotrebljava savremene probleme maloga vojvođanskoga društva koje se formira. Prosto da bi napisao svoju komediju. U vreme velikih i teških borbi, onoga što Rusi nazivahu "prakljatije vaprosi" (prokleta pitanja) koja niko ne može izbeći i kojima se niko ne može oteti, Trifković je bio naša dražesna idila, neka vrsta tvrdnje da sve to ne treba uzimati srcu, ali da se bez toga i ne može, jer bez toga nema ni zabave, ni akcenta stvarnosti.

Jovan Jovanović Zmaj igrao je kao satirički pesnik neobično značajnu ulogu, ulogu nesumnjivo veću no što bi se moglo očekivati posle objektivne procene njegovih stihova. Nesumnjivo da je tome pripomogla baš forma satire, one lake dobrodušne i pamtljive strofe. On nije došao do sasvim teških i oporih epigrama. Možda njegova emocija nije bila, kada se tiče satiričnih tema, uvek dovoljno dosledna. U osnovnom pitanju o kome smo govorili, o kome govorimo: o problemu usvajanja, ili neusvajanja građanske kulture, on nije bio načisto. On uzima od Sterije to da je narod nedgovoran i da su krivi oni koji njime vladaju. On uzima od Sterije strahovanje da se narod ne degeneriše. On smatra da narod mora da bude dorastao velikim zadatcima koji ga čekaju, prosvetnom naporu i vojničkom naporu. Njegova nam satira danas izgleda nesrazmerna i bleda, jer nije sama sa sobom načisto. Naročito kada se recimo ljuti na neku malu gospođicu i malog fićfirića iz Novog Sada, što su izmenili staru narodnu nošnju. On ih iz potsmeha naziva "Dušanovim potomcima" i konstatuje da sa novim manirima ne mogu osvetiti Kosovo. Takva je satira nesrazmerna, šablonska i konvencionalna. Nesumnjivo da je i ona bila potrebna, korisna, a naravno i štetna, jednom reči da je odigrala svoju ulogu. Zmaj kao satiričar i kao humorista čisto je konvencionalan, on uzima apstraktne gotove teme, ne doživljuje ih bogzna kako duboko, i daje ih kao opšta mesta. Kao pesnik opštih mesta on ima takođe jedan veliki značaj. Mi ne mislimo da Zmaj nije stvarni liričar i stvarni pesnik. Ali ovde hoćemo da kažemo, povodom njegovih satiričnih spisa, da je on dao kao i u drugom svome delu, vrlo mnogo i opštega, banalnoga, konvencionalnog, ali ne izlišnog, hoću da kažem dao je ona opšta kulturna mesta koja su potrebna, koja su moneta za potkusurivanje, opšta mesta bez kojih nema kulture već usvojene, bez kojih nijedno doba ne može, opšta mesta) rečena onako kako se to očekuje i kako se to predviđa.

U Srbiji jedno novo doba cveta ogromnim naporom i poletom: pozitivističko jevanđelje Svetozara Markovića primljeno preko Rusije. I Rusija u istoriji svoje kulture imala je da izdrži jedan sličan trzaj kao srpstvo. I pred Rusijom postavlja se pitanje: Petar Veliki ili stara Moskva i strelci. Posle Krimskoga poraza vodeći intelektualci smatraju da je tempo kojim se vrši evropeiziranje, kojim se uvodi građanska, kultura, začmao. Smatra se da taj tempo treba dovesti do najživljega toka. Ono što ima da se izmeni liči mnogim intelektualcima ne samo lišeno lepote i romantike, nego čak i škodljivo, u današnje vreme. Radi toga tempa kod nekih intelektualaca pojavljuje se i ogorčenje na estetiku kao na reakcionarnu i otpornu ometajuću činjenicu. I kod nas ova Pisarevljeva ideja uništenja estetike steče privrženike, koji, siromasi, još lakša srca no bogatiji Rusi žrtvuju estetske vrednosti. Prirodno je, da se ta ideja nije mogla dovoljno izraziti kroz lepu književnost već iz samoga tehničkoga razloga: što oni koji gaje i obrađuju lepu književnost imaju prema njoj već samim tim neku sklonost, neku dublju prisnost i U osnovi ne mogu se složiti s time da estetiku treba do kraja prezreti. Ali za mnoge pisce od osetljivog i dubokog odnosa prema svome vremenu ovaj problem označavao je teške i neizdržljive moralne muke. Pisci su sumnjali u sebe, sumnjajući u potrebu onoga što čine, onoga što žele da čine. U tome je - i nije jedina - tragedija našega najvećega pisca u Srbiji, Laze Lazarevića. Možda i Vojislava Ilića. Ta tragedija napravila ih je možda većim piscima - a možda ih je i ubila.

Među piscima koji se po temperamentu priključuju ovoj srbijanskoj struji spominjemo od satiričara Milovana Glišića i Radoja Domanovića. Glišić smatra da svome rodu treba da posluži i svojim perom. Gledajući levo i desno on vidi razne zloupotrebe pre svega u administraciji koja radi sa narodom, i kod zelenaša. Te zloupotrebe on žigoše satirom male anplitude i čestitog negodovanja. Naravno on tu takoreći nigde ni ne vidi čoveka, ličnost, nego više jedan apstraktan pojam, oličenje ružnih i škodljivih osobina. Narod Glišiću ostaje idiličan i nekriv. Glišiću nikad ni na um nije palo da narod ma u čemu i ma zbog čega optuži. U stvari Glišić ne produbljuje ni temu ni odnose pa prema tome zadovoljava se površnim podražavanjem Gogolju. Gogolj je vidio pokvarenog činovnika, pa kroz činovnika prodirućim pogledom video pokvarenog čoveka, pokvareno društvo, i najzad pokvarenu i dosadnu i samu Rusiju, i samu vasionu. A zatim nastaje najtamniji i najstrašniji sukob koji je moguć za religioznog čoveka koji beše Gogolj: pitanje i o samoj dobroti božanstva?

Kod Glišića činovnik je pokvaren i njega treba naučiti pameti i naravno promeniti. Kod Glišića nije čak sigurno ni da li je tako veliki broj pokvarenih - kukolja kao da nema mnogo i ako je to je prosto kukolj u dobrome žitu. A već i na pamet mu ne pada da okrivljuje društvo, sredinu, narod, državu, vasionu i Boga.

Radoje Domanović kao satirični pisac koji je nosio u sebi u početku ona raspoloženja iz Svetozara Markovića, kao i Glišić, razvija ih u širokom opsegu. On se najpre obara na birokratiju i činovništvo, na činovništvo koje u našem društvu oličava takoreći u to doba celokupnu inteligenciju. Ta inteligencija, i po starinskom receptu Sterije Popovića, i po novom demagoškom receptu koji nastaje, kriva je jer ona jedina nosi odgovornost, jer dobri narod i nije odgovoran nego može samo da bude zaveden. Celokupnu patrijarhalnu kulturu ljudi kod kojih ideje Svetozara Markovića ostvaruju književni prikaz, osećaju kao nešto zastarelo, ali što se može lako zameniti modernijim, savremenijim, i korisnijim, gotovo isto tako prosto kao što se stara haljina zameni novom haljinom. Važno je da upravljači i vođi budu na svome mestu i da se napregnu kako bi se ta zamena izvršila. Ti pisci, ti kritičari, ti utopisti, ne vide da je čovek stvarnost a da se pojam o jednome stanju dobija time što se pravi apstrakcija, izvod, što se od mnogih konkretnih činjenica izvede kao sinteza jedan opšti prikaz stanja. Ti utopisti misle da ako je stanje takvo i takvo, recimo, zastarelo, recimo arhaično, onda treba samo imati dosledan plan promene i promena će doći takoreći primenom plana, savesnom i rešenom primenom. Čak i tempo kojim će se to omogućiti izgleda im da se može izvesti kako se želi, sve prosto zavisi od veštine i savesnosti upravljača.

Mi znamo naravno, da se konkretni stvor, čovek, ne menja ni tako lako, ni po komandi, ni po proizvoljnome tempu. Utopisti u našem intelektualnom životu, - da ne navodim nikakve druge sredine - smatrali su kao sasvim prirodno da se patrijarhalni čovek ima pretvoriti željenom brzinom u pozitivnoga čoveka koji je njima izgledao poželjan. Naravno taj pozitivan čovek trebao je još pride da ponese i iznese i zgodne osobine iz patrijarhalnoga vremena - dok bi druge proste odbacio kao škodljive. Te zgodne osobine bile bi junaštvo, izdržljivost i požrtvovanje za ideje pravih pozitivnih vođa.

Radoje Domanović udarajući na režim onoga vremena, polazi najpre od takvoga jednoga stava. Narod je, onaj široki seljački narod, sasvim pasivan, kod njega i prema njemu. O tome narodu malo se govori ili nimalo. Ali pojam inteligencije, pojam odgovornih vođa postepeno se proteže na gotovo ceo viši građanski stalež, na sve ono što je u srži važno. Tako krivi su u prvom redu naravno kod Domanovića ministri vođi načelnici, jer, ne misle na stvarno narodno blagostanje nego samo isključivo na svoje uske lične interese, protekcije, veze, familijarne odnose. Kao vođi oni su potpuno nesposobni, nekompetentni, šta više i glupi. Baš zbog te njihove praznine i gluposti satira gubi svoje najvažnije strele i otrove. Jer o gluposti se nema mnogo šta da kaže i njoj ipak nedostaje onaj makiavelizam, ona rešenost, ono nešto drsko i zainaćeno, ono uistini tiransko protiv koga je Njegošu izgledalo da je borba najsvetija. To su obični frazeri, lenjivci i glupaci kao u narodnoj priči. U njima nema ničega demonskoga, hoću da kažem Domanović u njima nije video ničega demonskog. Oni su naivni.

Posle visokih činovnika dolaze niži činovnici koji su im slični. Ostajući glupaci, frazeri, mali i sitni ljudi oni se ne vide tako teško, tako sudbonosno opasni i škodljivi kao ljudi perverzije i zla koje šibaju Gogolji i Ščedrini, ruski pisci koji našima služe u tome trenutku za uzor, i koji im pred očima lebde. Taj svet Domanovićevih birokrata nije čak ni pakostan. Oni su svi orijentalski lenji, orijentalski familijarni, inače sa zapada povrh toga zahvatio ih je i duh filistarstva, duh begstva od svakoga napora ne samo fizičkoga nego i moralnoga. Taj duh naziva Domanović mrtvim morem. Mrtvo more znači sredinu koja je nesposobna za velika pa i prosečna i mala, oduševljenja, za novačenja i za makakav pionirski rad. Čak i kad se pojavi kakav slikar, književnik, umetnik, u toj sredini ona ga ubije svojim indiferentizmom. Pionira nema, odnosno ako se neko kao takav ma i najmanje pojavi inidiferentizam ga ubije. Još više, da bi takav čovek koji ustalasava žabokrečinu. koji izvodi iz ravnoteže mirnu i zaparloženu sredinu, da bi što pre bio uništen, sredina preduzima i neku vrstu napora, - koji joj je toliko nedrag - samo da bi ga se što pre otarasila. I onda dolazi stanje potpunog mrtvila koje Domaćović karakteriše strašnom rečenicom: "nigde povetarca".

Prećutno Domanović je smatrao u svojim najzrelijim tvorevinama da varoš treba da povede selo putem prave kulture, putem koji će da nas blagoslovi onim napretkom koji bi omogućio misiju Srbije, misiju oslobođenja Srba ispod tuđinca i preporoda zaostale zemlje, napredak kao zdravlje, kao blagoslov: zaostalost je prokletstvo. Ali Domanović baca anatemu na varoš, kao mrtvo more, koje nije svesro svoga zadatka, zadržava nas u hodu, baca nas u ambis.

Ovo je možda krajnja vizija o onome što je osetio Domanović. On je osudio varoš koja se zarazila zapadnjačkim filistarstvom, one njegove pokojne strine, koja se bojala svega i svačega i koja je zabranjivala detetu apsolutno i svaku igru, samo da se ne bi ubilo ili udarilo. Čudna je stvar, ali razumljiva: Domanović polazi od ideja pozitivističkih ali osuđuje malu buržoaziju i birokratiju - one koji, silom okolnosti, treba da ih privedu u delo. To kod Domanovića dolazi sasvim spontano i tokom njegovoga svesnoga iskustva. On optužuje varoš. Ova satira kao i mnoge druge ne samo kod nas završuje se nekom vrstom nihilizma. I pošto određeno vodstvo nije spoobno da izvrši zadatak to se postavlja sumnja i u sam zadatak i u mogućnost njegovoga izvođenja.

U potpuno drugačijim idealima živi i stvara Stevan Sremac. Među našim satiričarima on je možda prvi koji stvarno mrzi sami duh zapadne građanske kulture. Ali ne u ime folklora, ne u ime idealisanog naroda. On mrzi duh građanske kulture jer taj duh uništava elite koje je ranija kultura, pa i naša patrijarhalna kultura uspela da ostvari. Elite ili elitne duhove. A te elite i ti elitni duhovi u onome što je u njima vredno i divno ne mere se merilom zapadne kulture, bogatstvom, sjajem, i makojom drugom taštinom. Oni se mere sumom ljudskoga dostojanstva i prave čovečanske sreće, koja je u njima, i kojom zrače. U njima je više no neka čestitost, u njima je neka vernost sebi i svome ostvarenome tipu. Te elite moraju da izumru pod dodirom građanske kulture, koja niveliše, koja je pozitivistička, koja postavlja i materijalistička i materijalna nehumana i tupa merila, mesto starih i neobično specifičnih i specijalnih merila. Sremac se raduje kada nađe jednu sredinu koja je toliko izrađena da se njene vrline i njen.i gresi daju meriti samo krajnje specijalnim, potpuno naročitim merilima. Smeh, humor, kao sretstvo Sremčevog prikaza i kao oblast u koju on svoje ličnosti projektuje, vrše svoju životnu i socijalnu funkciju koju im je odredio Bergson. Smeh pomaže životu i pomaže društvu u pravcu koji je na dnevnome redu i koji treba da pobedi. I na taj način svi ti najsimpatičniji za: Sremca ljudi - Sremac to oseća, - smešni su utoliko što je vreme protivu njih i društvo protivu njih, što je naš put kojim se krećemo u suprotnosti sa njihovim opstankom. Oni moraju propasti. Sremac ih blagim humorom okružuje kao ikonu svetačkim oreolom: ali oni već pripadaju nečem što iščezava, oni su pokojni. Možda i zato taj gotovo svetački aureol oko mnogoga od njih.

Ako Sremac mrzi duh zapadne kulture on je potpuno svestan kojim se pravcem ide. On taj pravac ne voli, ali njemu ne pada na pamet da se protivu toka istorije ispostavi, isprsi. Mogli bismo zamisliti i takvoga satiričara. Mi ga nismo imali u doslednome donkihotskome vidu. Da je Jaša Ignjatović bio većma čovek od satire možda bi on dao nešto određenije, bitnije u tome baš pravcu.

S jedne strane mnogobrojni tipovi, čudni, čudesno ostvareni, čudesno shvaćeni i dati sa ponekiput gotovo fantastičnom kujundžiskom finoćom koja je navlaš sramežljivo sakrivena ispod hotimičnih vulgarnosti koje treba samo da zature trag. A s druge strane Sremčev nekako aristokratoki protest protivu prostaštva i nihilizma.

Sremac ne voli a možda i ne želi u dovoljnoj meri da usvoji ideal prostog prirodnog Rusovljevog ili epskog čoveka. Naročito ga ne voli u njegovom degenerisanom vidu tj. kada na pr. epski čovek hoće marijerske i filistarske zadatke da vrši pomoću rekvizita, pomoću rečnika i mentalitetom epskoga čoveka. On pre svega tu vidi, recimo u "Vukadinu" jednoga šeretbudalu koji se služi onim što je najsvetije jednome narodu kao što je srpski narod, a da bi postigao nešto što je tako često suprotno onome što bi pravi svesni epski čovek u takvome momentu imao činiti. Degenerisani epski čovek služi se svojom epopejom radi ciljeva epopeji neprikladnih. A šta će i taj jadni epski čovek, zar on nema prava da pribegne svome desetercu i guslarenju kada je to sve što ima? Eto tu je Sremac neumoljiv, on epskoga čoveka: tera natrag u epopeju, on mu ne da živi u današnjici.

Nihilizam prema Sremcu jeste potez kod onih koji idu da obaraju sve predrasude i smatraju sve ostvareno pred sobom kao predrasudu, dok stvarnošću nazivaju samo svoje pozitivističke apstrakcije. Sremac mrzi tip našega oštroga pozitiviste koji uništava estetiku i sve druge nasleđene i osveštane vrednosti, kao predrasude. On oseća u njemu nešto bezlično, neku silu mržnje i uništenja. Sremac nije uspeo dovoljno da toga "novoga čoveka" prikaže. U njegovom demonizmu, u nečem fanatičnom i doslednom to je osetio najbolje Laza Lazarević prikazavši novog učitelja iz Školske ikone. Kod Sremca ovaj je ipak i suviše površan, bez hladne strasnosti rešenoga fanatika, bez nečastivih sila nevidljivih sa kojima paktira.

Nama izgleda; Sremac naš najlepši i najdublji humorista. On je imao velikih mržnji kao i Domanović - a kod satiričara negodovanje stvara stih, kako veli stari latinski pesnik - samo su njegove mržnje bile određenije, konkretnije, nerasplinute, nerastvorene u konačnu maglu, za to i dublje. Sremac je imao i ljubavi za sve ono što mu je izgledalo čudesno i blagorodno u ostvarenjima starije kulture. I smejući se nad nemoćju toga ostvarenoga života koji je zračio, nad nemoćju njegovom da se održi i očuva, novim silama vremena uprkos, - on se njima smejao po svojoj takoreći prirodi humoriste, po svojoj nametnutoj dužnosti, po prizvanju: jer humorista, jer komičan pisac mora da se smeje i smeh je način na koji on mrzi i voli.

Nušić spada u pisce koji su od uvek imali priznanje široke publike. Priznanje pak književnih kritičara on dugo vremena nije imao. Meni je lično draga činjenica što sam ja kao kritičar od uvek priznavao, cenio, poštovao Nušićev talenat i šta više pokušavao da nađem njegove najbitnije, najskrivenije osobine. To što je on imao odobravanje publike nije me ni najmanje sprečilo u mojoj težnji ka objektivnosti i ka shvatanju. Svi misle da nije ništa lakše nego shvatiti Nušića. Možda i on sam to isto misli, jer sve ono što piše i napiše on postavlja tako kao da je sasvim prosto, kao da se nameće samo od sebe. Verujte, da je to jedna varka. Stvari izgledaju proste, on veruje da su one takve, svi veruju da je to zbilja u najpovršnijem smislu te reči stvarno, tojest stvarno naj onaj prvi ovlašni pogled. Svi se varaju. Ja to smelo kažem. Nušić se pretstavlja i daje kao takav. Uistini iza svega toga leži jedna naročita koncepcija, da se ne bojim te reči kada se govori o Nušiću ja bih je izgovorio: ta je reč metafizika. U osnovi Nušićevog sveta ona se nalazi možda više no u osnovi sveta kakvog drugog pisca koji izgleda dublji, zamršeniji i nerazgovetniji.

Nušić shvata ličnosti kao neobično slabe. To su povodljive jogunice. Oni ne umeju da se odupru ni svojim navikama, balkanskim familiarnim navikama, ni svojim slučajnim željama, a ni drugima ako se drugi isprse. Metafizički te su ličnosti slabe, slabe po svojoj nemoći da se odupru. I takva jedna Nušićeva ličnost ne bi mogla naći ni načina ni prostora da se razvije, kada bi okolina bila jača, snažnija, kada bi bilo organizovanog otpora. Ali sve ličnosti koje meće Nušić na pozornicu pravljene su od iste suštine. I niko se tako reći ne protivi tuđem snu. Svaki živi i izživljuje svoj život, a drugi ga puštaju nešto zato što ih se ne tiče drugi čovek i što su i suviše zauzeti sobom, nešto zato što kao da smatramo na kraju krajeva da na ovom Balkanu koji je tako nesretan treba malo ostaviti ljude i sebi, a najviše možda još i iz radoznalosti i sevapa. Radoznalosti: Hajde da ga pustimo da vidimo šta će, kako će, dokle će. Sevap: pa i gori su bolje prolazili. Radoznalost je po neki put svirepo balkanska, ali dramatične evropske svireposti koja tera u akciju, koja ubrzava kretnju, koja traži od čoveka da sam sebe prevaziđe eto toga nema i čak bi bilo sa gnušanjem odbijeno.

Čiča Ilija koji je u svome pozorišnom radu bio epigon Nušićev a uostalom crpeo je iz sličnih raspoloženja, otišao je malo dalje u čarlamu i zavitlavanje. Ali i tu je ipak očuvana jedna blaga mera. Evropska pozornica poznaje ono razigravanje strasti, onu težnju da se sve pojača do nemogućnosti, do eksplozije, do krajnjih granica bića, do iskakanja iz rođene kože. Ta evropska tradicija koja je tako savršeno data u Šekspiru i koja čini da dobijamo najizrazitije momente, o kojima priroda nije pravila pretpostavku, jer njoj nije bio cilj vrhovna drama, ta evropska tradicija u suštoj je protivnosti sa našim navikama, našim krupnim inatom i žustrim sevapom, i radoznalošću, i žalbom za mladost, za bolest i za smrt. Mi ne tražimo od ljudi da sami sebe prevaziđu. U tome leži i mnogo balkanskog zdravog razuma koji je jedna od mnogobrojnih pouka iz Nušićeve scenske komike. Taj zdravi razum šta više udara i po junaštvu i po najvećim epskim vrednostima, ne odričući ih, Bože sačuvaj, ali dovikujući im: ne možemo i nećemo da budemo večito junaci, heroji, lapidarni mrgodnici, hoćemo stvaralačkog odmora, hoćemo nenaporne razuzurenosti, spavanja posle ručka, komoditeta i da velike fraze za neko vreme zaćute, jer nas nerviraju.

Pouka toga humora, njena vaspitna strana - po Bergsonu još; uvek, - ne bi bila u tome da se vekovne srpske vrednosti ponište, nego da se od njih odmorimo, da ih ne potrzamo kada im nije vreme, da ih ostavimo za onda kada će nam opet trebovati. Ja bih Nušića nazvao: odmorom od epopeje i zastankom u rešavanju neizbežnih pitanja Istoka i Zapada. A zar ne mislite da je taj odmor potreban? I ne samo odmor, nego i poštovanje prema velikom, koje se ostavlja na miru izvan svakidašnjice. Može se biti i potpuno drugog mnjenja, ali se mora shvatiti težnja jednog dela i najhrabrijih, i najvaljanijih da se zabave jednim lakim svetom slaboga otpora prema fantaziji, ćudi, ćefu, da se zabave jednim svetom u kome se na kraju krajeva živi gotovo bez odgovornosti i sa najmanjim naporom.

Možda je baš ovo pozorište koje ne priznaje heroje, pozorište - za heroje. Do ovog iskustva došli smo eksperimentalno!

Na kraju moram da govorim i o Kočiću. Ostavio sam ga na kraju, kao najsloženiji problem od sviju ovde pobrojanih.

Od Sterije nastao je kod nas niz pisaca koji se bave kao glavnim i osnovnim pitanjem: prosveščenijem tj. kako ćemo da usvojimo zapadnu kulturu. Za starog Getea problem je bio: kultura ili varvarstvo. Za nas pak, kako je to shvatio Sterija i drugi: prosveščenije ili potpuna nepismenost. Vuk Karadžić međutim mrzi "učene ljude" jer vidi kako oni kvare osnovne narodne vrednosti. Karadžić misli: što manje učen čovek, to bliži narodu, to bliži narodnoj stihiji. Karadžić je nesumnjivo verovao da je narod stvorio već dovoljno vrednosti, i da bi se od samih tih vrednosti mogla ostvariti jedna kultura. Karadžić je šta više želeo da mi i zakone i pravno mišljenje podredimo misli iz narodnih običaja. Za njim, u tome, nisu pošli: folklor je bio nedovoljan, da zameni pravno obrazovanje.

Malo je ljudi imalo čvrstu veru Vuka Karadžića. Čak i oni koji su obožavali narodnu stihiju, idealizovani narod iz umotvorina, i oni su uviđali neminovnost "prosveščenija". Ismejan je doduše do tragičnosti krivi način na koji je zapadna kultura dolazila do širokih masa: preko snobova, šarlatana, degenerika i nadri-učenosti.

U Bosni, naročito prema Kočićevoj viziji stvari - prosveščenije ne dolazi preko naših posrednika. Jer kakvi su da su - naši su. Nego dolazi preko tuđinske, okupatorske vlasti. I Kočić, koji već i inače mrzi tuđinsku vlast, mrzi i njeno prosveščenije. On svakako, ne veruje u narodnu stihiju onoliko kao Vuk Karadžić, potpomognut nemačkim romantizmom i okriljen Geteovim autoritetom. Samo, Kočić i ne stavlja pod diskusiju narodne vrednosti. Drugi ih stavljaju, i sumnjaju, bolno u njih, i vole ih, uz svu sumnju. Vuk Karadžić ne sumnja. Kočić pak, rekli bismo, mrzi prosveščenije, ne zato što se tu bori novo i antipatriarhalno doba sa patriarhalnim i voljenim - nego zato što ono dolazi od strane Austrije. Šta je draže jednome književniku nego li njegov rođeni jezik? A Austrija, svojim činovničkim galimatijasom, šta više kvari i sam narodni jezik i pravi od njega čudovište. Mrzeći Austriju kao Srbin, kao narodnjak, kao pretstavnik prostog puka, kao feodalni kmet - on je još i mrzi što mu kvari narodni jezik, najveću svetinju, najdragocenije blago.

U Kočićevoj "Sudaniji", malo poznatom satiričkom spisu gde se kvarež Austrije prikazuje u trovanju samoga gorskog i junačkog jezika srpskoga, - dati su potezi neverovatne vidovitosti, do danas još nerazjašnjeni. Pokazano je kako se gangrena uvlači pre svega preko samog izraza. Kolika je tu pouka i užasna intuicija! Samo su Rusi umeli da se osvete birokratiji podvrgavajući ruglu jezik birokrata, jezik ne kao način iskazivanja, nego kao najljući otrov, koji sve kvari i pretvara svakog u roba. No kod Rusa birokratski jezik zahvata male otseke zvaničnog Petrograda, i već u provinciji nije toliko otrovan, koliko komičan: narodni se jezik roguši, pobeđuje, postaje potpuno imun, i još lepši, zvonkiji, sočniji. Kod Kočića narodni jezik strada: nije stradalnik samo narod, nego čak i narodni jezik, nije stradalnik samo ova generacija, nego i sve generacije koje su ostvarile jezik.

Kod Kočića ne buni se samo pisac, intelektualac, - koji bi se pod pritiskom prosveščenija bolno branio kao od poraza. Buni se jezik, buni se smrtno uvređeni narodni genije protivu koga je počinjena bogohulnost. Buni se, povlači se u sebe, u svoje čiste izvore i vrela. Gde su? Povlači se tako daleko, tako Duboko, tako skrovito, da ga čak ni pisac više ne može da pronađe dovoljno, iskaže dovoljno, iznese dovoljno. I same planine tužne su i turobne, i neće da pokažu svoje pravo lice, sakrile su ga, sve dok Austrija ne ustukne, sve dok je tu Austrija. I one su se povukle u sebe, uvukle u sebe.

Kod Kočića narodni genije povukao se, najnedokučnijom osekom. On nije iščezao. On je povučen negde daleko za strašnu i nemilosrdnu borbu poslednjeg obračuna: u nekim klancima za koje niko ne zna, u tajanstvenom, nedostupnom, - daleko i od sadašnjice, i od vremena - u čistom i obetovanom predelu, van staza i puteva. U ozarenom nadahnuću koje se ne kazuje, jer bi kazivanje bilo - prokazivanje, bilo izdaja...

* * *

Kod Sremca, kod Lazarevića, kao i kod Bore Stankovića najsmernija poražena patrijarhalna lepota izbegla je u "veselo carstvo poezije" [Njegoš tim izrazom proglašuje poeziju za nepromenljivu i neprolaznu]. Ona je za svagda spasena tu: većma vidljiva no život, u kome najdragocenija blaga ostaju tajna, a najčudesniji potezi haotični i nerazmršeni.

Kod Kočića, ne samo da je; van života i njegova domašaja nego i - van svake vidljivosti. Možemo samo da je naslućujemo, da u nju verujemo. Kočić ne dokazuje narod, on veruje u narod i to u tajni, nedokučni narod. Verovali su i drugi. Verovao je i Vuk. Ali svi oni, kao nekada sholastičari, (a gonjeni istom groznicom razloga), paralelno su dokazivali razumom, ono što su doživeli otkrovenjem: dogme svoje vere. Kočić se bojao da pribegne dokazima, on je zebao "od mnogo mišljenja", bojao se čak i umetnosti, kao od nekog eksperimenta koji bi mu mogao prekrojiti, dovesti u neki kroj - njegov narod. Pribojavao se:

(...Da i umetnost nije - "švapska"?).

________
Izvor: Čardak ni na nebu ni na zemlji, Beograd, 1938, str. 248-266.

Preuzeto sa sajta www.rastko.org.yu


- 8 -

 

ETNA | Naslovna | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14

Vesna Dencic © ETNA, Beograd - 2002. Sva prava zadržana