BERIĆET

Oblaci, teški i naduveni, prekriše mesec. Kroz polje zastrto sluzavom tamom tumarao je beskućnik u potrazi za kakvim skloništem od kiše koja sve jače dobovaše po njegovom temenu natapajući dronjke, iscepane i bezoblične, što pokrivahu, s izuzetkom desetak većih rupa, njegovo mršavo telo. A zaklona nigde.

U nasumičnom tumaranju, čas na jednu, čas na drugu stranu, a možda i obrnuto, kao da mu proviđenje posla zid na koji nabasa na svom neodređenom putu kroz mrak. Opipavaše dugo, njemu se činilo satima, čvornovatim rukama po zidu, glatkom i hladnom, tražeći vrata. A vrata nigde.

U zaludnom traženju, čas na jednu, čas na drugu stranu, kao da neka viša sila poturi merdevine, hrapave i vlažne, pod njegove promrzle prste. Uspinjaše se uz njih, dugo, do otvora i drugih merdevina, sa unutrašnje strane postavljenih. I njima se spusti do dna. A tamo suvo. 

Zavežljaj, vlažan i dronjav, stavi pod glavu, povuče rite preko leđa, pa zaspa. I spavaše bezbrižan i miran. Iz sna, ko zna o čemu, probudi ga dobovanje zrnevlja po usnulom licu. Izmaknu se pa pogleda na gore. Slapovi žita, žutog i jedrog, tekoše iz kamiona u silos. I kada se poslednje zrno skotrlja do dna, stajaše beskućnik, zabrinuta lica, u žitu do pasa. Crne slutnje navukoše mu se preko očiju.

Iz drugog kamiona, tek pristiglog, poteče zrnevlje zatrpavajući njegovo mršavo telo i kada poslednje zrno isteče, pšenica mu dodirivaše bradu. Naćulji uši, osluhnu, pa začu tutnjavu i brektanje pretovarenih kamiona što se približavahu silosu. Tri, možda i četiri kamiona, broj nije mogao tačno da odredi, bejahu spremna da svoju utrobu istresu u silos. I kada reka žita pokulja po njemu, razvedri se njegovo lice, brige se istopiše. Godina je bila berićetna.

Đorđe Otašević