IV Dva vida slobode za modernog čoveka

Prethodna glava bila je posvećena analizi psihološkog značenja glavnih protestantskih doktrina. Ona je pokazala da su nove verske doktrine bile odgovor na psihičke potrebe prouzrokovane padom srednjovekovnog društvenog sistema i počecima kapita­lizma. Ta analiza usredsredila se na problem slobode u njenom dvostrukom značenju; kada je sloboda od tradicionalnih spona srednjovekovnog društva pojedincu dala novo osećanje nezavi­snosti, ona mu je u isti mah ulila osećanje usamljenosti i izdvo­jenosti, ispunila ga sumnjom i nespokojstvom i nagnala ga na novo potčinjavanje i na prinudnu i iracionalnu aktivnost.

Želim u ovom poglavlju da pokažem da je dalji razvoj kapita­lističkog društva delovao na ličnost u istom onom smislu u kome je počeo da deluje u doba reformacije.

Protestantske doktrine psihološki su pripremile čoveka za ulogu koju će odigrati u novom industrijskom sistemu. Taj sistem — praksa i duh koji je iz nje potekao, zadirući u svaki vid života — uobličio je čitavu čovekovu ličnost i naglasio protiv­rečnosti o kojima smo raspravljali u prethodnom poglavlju: razvio je pojedinca, a učinio ga bespomoćnim; povećao je slobodu, a stvorio je nove zavisne odnose. Mi ne pokušavamo da opišemo delovanje kapitalizma na čitavu karakternu strukturu čoveka, pošto smo se usredsredili samo na jedan vid njegovog opšteg problema: na dijalektičku prirodu procesa oslobađanja. Cilj će nam biti da pokažemo da struktura modernog društva deluje na čoveka dvojako: on postaje nezavisniji, samopouzdaniji i kri­tičniji, a postaje i izdvojeniji, usamljeniji i zastrašeniji. Razu­mevanje čitavog problema slobode zavisi od sposobnosti sagle­davanja obeju strana tog procesa, ne gubeći iz vida jednu stranu dok se traga za drugom.

Teškoća koja se pri tom javlja nastaje otuda što mi obično razmišljamo nedijalektički i što smo skloni da posumnjamo u mogućnost proizlaženja dveju protivrečnih težnji iz jednog istog uzroka, štaviše, ljudi teško shvataju negativnu stranu slobode, breme kojim ona opterećuje čoveka — naročito oni koji su na njenoj strani. Bilo je prirodno da čovek — zato što se tokom borbe za slobodu u modernoj istoriji pažnja usredsređivala na savlađivanje starih oblika autoriteta i ograničenja — oseća da stiče veću slobodu ukoliko više otklanja ta tradicionalna ogra­ničenja. Mada se čovek otarasio starih neprijatelja slobode, nama ne polazi za rukom da dovoljno shvatimo pojavu novih, drukči­jih neprijatelja, neprijatelja koji u suštini nisu spoljašnja ogra­ničenja već unutrašnji činioci koji sprečavaju puno ostvarivanje slobode ličnosti. Verujemo, na primer, da sloboda bogosluženja predstavlja jednu od konačnih pobeda slobode. Mada je to po­beda nad onim silama Crkve i Države koje čoveku nisu dopu­štale da služi bogu prema vlastitoj savesti, mi ne shvatamo dovoljno da je moderni pojedinac u velikoj meri izgubio unu­trašnju sposobnost da veruje u bilo šta što se ne da dokazati metodima prirodnih nauka. Ili, da uzmemo drugi primer, mi ose­ćamo da je sloboda govora poslednji korak u pobedničkom na­stupanju slobode. Mada sloboda govora predstavlja značajnu po­bedu u borbi protiv starih ograničenja, mi zaboravljamo da je moderni čovek u položaju u kome mnogo štošta što "on" misli i govori jeste ono što govore i misle drugi, da on nije stekao sposobnost da razmišlja originalno — to jest za sebe — a je­dino se time osmišljava njegov zahtev da mu niko ne remeti izražavanje misli. Opet, ponosni smo što se čovek oslobodio spo­ljašnjih autoriteta, koji mu naređuju šta da čini a šta ne. Mi zanemarujemo ulogu anonimnih autoriteta, kao što su javno mnenje i "zdrav razum", kojima toliku moć daju naša duboka spremnost za prilagođavanjem onome što se od nas očekuje i naše podjednako duboko strahovanje da ne budemo drukčiji od ostalih. Drugim recima, opčinjava nas sve veće oslobođenje od sila izvan nas, a slepi smo za činjenicu o postojanju unutrašnjih ograničenja, prinuda i strahovanja koji teže da potkopaju zna­čenje pobeda što ih je sloboda zadobila nad svojim tradicio­nalnim neprijateljima. Mi smo, stoga, skloni mišljenju da se pro­blem slobode sastoji isključivo u tome da se stekne još više onakve slobode kakvu smo stekli tokom moderne istorije i vero­vanju da je potrebno jedino da branimo slobodu od onih sila koje takvu slobodu odriču. Mada se svako zadobijeno pravo mora veoma srčano braniti, mi zaboravljamo da problem slo­bode nije samo kvantitativan već i kvalitativan; da mi moramo ne samo da očuvamo i uvećamo tradicionalnu slobodu već i da steknemo novu slobodu koja bi nam omogućila da ostvarimo svoje lično ja, da steknemo veru u to lično ja i u život.

Svako kritičko procenjivanje dejstva koje je industrijski sistem imao na ovakvu unutrašnju slobodu mora poći od činjenice da je za razvitak ljudske ličnosti kapitalizam značio ogroman na­predak. Odista, svako kritičko ocenjivanje modernog društva koje zanemaruje ovu stranu medalje mora nam se činiti da vodi po­reklo od iracionalnog romantizma i možemo ga sumnjičiti da ne kritikuje kapitalizam radi napretka već radi rušenja najvažnijih čovekovih dostignuća u modernoj istoriji.

Oslobađajući čoveka mentalno, društveno i politički, kapita­lizam je nastavio ono što je protestantizam započeo oslobađa­jući ga duhovno. Ekonomska sloboda bila je osnova tog razvoja, a srednja klasa njegov zatočnik. Pojedinac nije više bio vezan utvrđenim društvenim sistemom zasnovanim na tradiciji, koji je ostavljao relativno malo mesta za lično napredovanje izvan tra­dicionalnih granica. Dopuštalo se i očekivalo da on u uspešnom ostvarivanju ličnih ekonomskih dobiti dospe donde dokle ga do­vedu marljivost, inteligencija, hrabrost, štedljivost, ili sreća. On je imao izgleda na uspeh, izlagao se opasnosti da izgubi i bude jedan od mrtvih ili ranjenih u žestokoj ekonomskoj bici svakog protiv svakoga. U feudalnom sistemu granice pojedinčeve ži­votne ekspanzije bile su određene još pre njegova rođenja; ali u kapitalističkom sistemu pojedinac, naročito pripadnik sred­nje klase, imao je prilike — uprkos mnogim ograničenjima — da uspe zahvaljujući vlastitim odlikama i postupcima. On je pred sobom video cilj kome je mogao da stremi, a često mu se pružala povoljna prilika i da ga dostigne. Naučio je da se uzda u sebe, da donosi odgovorne odluke, da napušta i one predrasude koje su ga umirivale i one koje su ga zastrašivale. Čovek se sve više oslobađao robovanja prirodi; ovladao je pri­rodnim snagama do stupnja nečuvenog i neslućenog u ranijoj istoriji. Ljudi su postali jednaki; staleške i verske razlike, nekad prirodne granice koje su sprečavale sjedinjavanje ljudske rase, iščezle su a ljudi su naučili da jedni u drugima vide ljudska bića. Svet se sve više oslobađao elemenata koji su ga obmanji­vali; čovek je počeo da gleda na sebe objektivno, zavaravajući se sve manje i manje. Sloboda se razvijala i u političkom pogledu. Zahvaljujući svom ekonomskom položaju, srednja klasa je mogla — tokom svog nastajanja — da osvoji političku moć, a ta novo­zadobijena politička moć pružala joj je sve više mogućnosti za ekonomski napredak. Velike revolucije u Engleskoj i Francuskoj, kao i borba za nezavisnost u Americi jesu prekretnice koje obe­ležavaju taj razvitak. Vrhunac evolucije slobode u političkoj sferi bilo je ostvarenje demokratske države, zasnovane na načelu je­dnakosti svih ljudi i jednakom pravu svakog da učestvuje u uprav­ljanju državom preko predstavnika koje sam bira. Pretpostavljalo se da je svak u stanju da postupa prema svom vlastitom inte­resu, imajući istovremeno u vidu opšte blagostanje nacije, i Jednom rečju, kapitalizam nije samo oslobodio čoveka tradi­cionalnih spona već i silno doprineo povećanju pozitivne slo­bode, razvitku aktivnog, kritičkog, odgovornog ličnog ja.

Međutim, to je bio jedan način delovanja kapitalizma na proces sve većeg oslobađanja; kapitalizam je u isti mah prouzrokovao i veću usamljenost i izdvojenost pojedinca, i ispunjavao ga ose­ćanjem beznačajnosti i nemoći.

Prvi činilac koji ovde treba pomenuti jeste jedna od opštih karakteristika kapitalističke ekonomike: načelo o individualistič­koj delatnosti. Za razliku od srednjovekovnog feudalnog sistema, u kome je svak imao utvrđeno mesto u jednom uređenom i jasnom društvenom sistemu, u kapitalističkoj ekonomici poje­dinac je stao na svoje noge. Isključivo je njegova stvar bila šta radi, kako radi, da li ima uspeha ili ne. Očigledno je da je to načelo podstaklo proces individualizacije i ono se uvek pominje kao važna pojedinost u modernoj kulturi. No to načelo, podsti­čući "oslobođenje od", pomoglo je da se prekinu sve uzajamne veze pojedinaca, izolujući i odvajajući pojedinca od njegovih bliž­njih. Taj razvitak pripremila su učenja reformacije. U katoličkoj crkvi odnos pojedinca prema bogu zasnivao se na pripadnosti crkvi. Crkva je bila spona između njega i boga, te je tako ogra­ničavala njegovu individualnost, ali mu je i dopuštala da se suoči sa bogom kao integralni deo jedne grupe. Protestantizam je na­terao pojedinca da se sam suoči sa bogom. U Luterovom smislu, vera je bila potpuno subjektivni doživljaj, a i u Kalvina je čo­vekovo uverenje da će biti spašen imalo isto to svojstvo su­bjektivnosti. Pojedinac koji se sam suočavao s božjom moći mo­rao se osećati satrven i tražiti spasenje u potpunom potčinja­vanju. U psihološkom pogledu, taj duhovni individualizam ne razlikuje se mnogo od ekonomskog individualizma. I u jednom i u drugom slučaju pojedinac je potpuno sam i u svojoj izolo­vanosti suočava se sa višom moći, bilo da je to moć boga, kon­kurenata ili bezličnih ekonomskih snaga. Individualistički odnos prema bogu bio je psihološka priprema za individualistički karak­ter čovekovih svetovnih delatnosti.

Mada je individualistički karakter tog ekonomskog sistema ne­sporna činjenica i mada se jedino može sumnjati u dejstvo koje taj ekonomski individualizam ima na uvećanje usamljenosti po­jedinca, ono o čemu ćemo sada raspravljati protivreči nekim najrasprostranjenijim konvencionalnim pojmovima o kapitalizmu. Ti pojmovi pretpostavljaju da je u modernom društvu čovek po­stao središte i svrha čitave delatnosti, da on sve čini radi sebe, da su načela lične koristi i egoizma svemoćne motivacije ljud­ske delatnosti. Iz onog što smo rekli na početku glave sledi da verujemo da je to donekle tačno. Za posljednjih četiri sto­tine godina čovek je mnogo učinio za sebe, za svoje vlastite ci­ljeve. Pa ipak, mnogi ciljevi nisu bili njegovi, iako se njemu či­nilo da jesu, ako pod "njim" ne razumemo "radnika", "manu­fakturistu" već konkretno ljudsko biće, sa svim njegovim emo­cionalnim, intelektualnim i čulnim mogućnostima. Pored potvr­đivanja ličnosti pojedinca, kapitalizam je doveo i do samopori­canja i asketizma, koji su se neposredno nadovezivali i na pro­testantski duh.

Da bismo objasnili ovu tezu, moramo najpre pomenuti činje­nicu koju smo već izložili u prethodnom poglavlju. U srednjo­vekovnom sistemu kapital je bio čovekov sluga, a u modernom sistemu postao je njegov gospodar. U srednjovekovnom svetu eko­nomska delatnost bila je sredstvo za jedan cilj; taj cilj bio je sami život, ili — kako ga je katolička crkva razumevala — du­hovno spasenje čovekovo. Ekonomska delatnost je nužna, pa čak i bogatstva mogu da posluže u božje svrhe, ali svekolika spolja­šnja delatnost značajna je i dostojanstvena samo dok pomaže ostvarivanju životnih ciljeva. Ekonomska delatnost radi nje same i želja za dobitkom radi dobitka bile su za srednjovekovnog mi­slioca isto toliko iracionalne koliko je njihovo odsustvo iracio­nalno za modernog mislioca.

Ekonomska delatnost, uspeh, materijalni dobici postaju u ka­pitalizmu ciljevi po sebi. čovekova sudbina postaje doprinos raz­vitku ekonomskog sistema, nagomilavanje kapitala kao takvo, a ne radi čovekove sreće ili spasenja. Čovek je postao zubac na točku ogromne ekonomske mašine — važan ako je imao mnogo kapitala, nevažan ako ga nije imao — ali uvek zubac koji treba da služi nečem što se nalazi izvan njega. Mada Luter i Kalvin nikako nisu nameravali da odobre takvu vrhovnu vlast ekonom­ske delatnosti, protestantizam je, u stvari, pripremio čoveka da svoje lično ja potčini vanljudskim ciljevima. Ali lomeći čove­kovu duhovnu kičmu, njegovo osećanje dostojanstva i ponosa, učeći ga da delatnost mora da pomaže ostvarivanju ciljeva izvan njega, oni su svojim teološkim učenjem položili temelj tom razvitku.

Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, jedna od glavnih tačaka u Luterovim učenjima bilo je naglašavanje rđavosti čo­vekove prirode, beskorisnosti njegove volje i njegova truda. Kal­vin je podjednako naglašavao čovekovu grešnost, i u središte čitavog svog sistema postavio ideju da čovek mora do krajnosti da se ponižava. I, štaviše, da čovek nipošto ne određuje svrhu svoga života, već je ona isključivo određena božjom slavom. Tako su Luter i Kalvin psihološki pripremili čoveka da bude onakav kako je zahtevalo moderno društvo: čovek koji oseća beznačajnost ličnog ja i koji je gotov da svoj život podredi isklju­čivo onim ciljevima koji nisu njegovi. Čim je čovek bio gotov da postane puko sredstvo slave jednog boga koji nije predstav­ljao ni pravdu ni ljubav, on je bio dovoljno pripremljen da prihvati ulogu sluge ekonomske mašine — i, konačno, "firera".

Podređivanje pojedinca ekonomskim ciljevima — pri čemu on igra ulogu sredstva za njihovo postizanje — zasniva se na oso­benostima kapitalističkog oblika proizvodnje, u kome je akumu­lacija kapitala svrha i meta ekonomske delatnosti. Čovek radi da bi zaradio, ali ta zarada nije ostvarena da bi se utrošila već da bi se uložila kao nov kapital; ovaj uvećani kapital donosi nove zarade, koje se opet ulažu, i taj se proces kružno nastavlja. Na­ravno, uvek je bilo kapitalista koji su trošili novac na raskoš ili su ga rasipali na razmetanje; no klasični predstavnici ka­pitalizma uživali su u radu — ne u trošenju. To načelo da se kapital akumuliše umesto da se troši jeste premisa veličanstve­nih dostignuća našeg modernog industrijskog sistema. Da čovek nije imao asketski stav prema radu i želju da plodove svog rada ulaže u razvijanje proizvodnih mogućnosti ekonomskog sistema, nikad ne bismo mogli postići napredak u ovladavanju prirodom; upravo nam taj porast proizvodnih snaga društva prvi put u istoriji dopušta da zamislimo budućnost u kojoj će prestati ne­prekidna borba za zadovoljavanje materijalnih potreba. Ipak, ma­da je načelo rada u svrhu akumulacije kapitala objektivno imalo ogromnu vrednost za napredak čovečanstva, ono je subjektivno  doprinelo da čovek radi za vanlične ciljeve, načinilo ga slugom upravo one mašine koju je on izradio, te mu je, na taj način, dalo osećanje lične beznačajnosti i nemoći.

Dosad smo raspravljali o onim pojedincima u modernom dru­štvu koji su posedovali kapital i koji su bih kadri da svoje za­rade pretvore u nov ulog. Bez obzira da li su bili krupni ili sitni kapitalisti, njihov život bio je posvećen ispunjavanju njihove ekonomske funkcije, nagomilavanju kapitala. Ali šta da kažemo onima koji nisu posedovali kapital, i koji su morali da za­rađuju za život prodavanjem svog rada? Psihološka posledica njihova ekonomskog položaja nije se mnogo razlikovala od po­sledice ekonomskog položaja kapitalista. Pre svega, to što su bili zaposleni značilo je da zavise od zakona tržišta, od prosperiteta 1 depresije, od usavršene tehnike, koja se nalazila u rukama po­slodavaca. On je njima neposredno rukovao i za njih je postao predstavnik više moći, kojoj su se morali potčiniti. To je na­ročito važno za položaj radnika do XIX veka i u toku tog veka. Otada sindikalni pokret nastoji da radnici steknu izvesnu moć, te da na taj način menjaju situaciju u kojoj nisu ništa drugo do predmet rukovanja.

Ali pored te neposredne i lične zavisnosti radnika od poslo­davca, radnik je, kao i čitavo društvo, bio prožet duhom aske­tizma i potčinjavanja vanličnim ciljevima koje smo opisali kao odliku posrednika kapitala. Tome se ne treba čuditi. U svakom društvu duh čitave kulture određen je duhom najmoćnijih. To je delimično posledica moći tih grupa da nadziru vaspitni sistem, škole, crkvu, štampu, pozorište, te da time¹ čitavo stanovništvo prožmu svojim vlastitim idejama, štaviše, te moćne grupe uži­vaju toliki ugled, pa niže klase veoma rado usvajaju njihove vrednosti, podražavaju ih i s tim grupama se psihološki poisto­većuju.

Dosad smo tvrdili da oblik kapitalističke proizvodnje čini čo­veka oruđem koje treba da posluži u nadlične ekonomske svrhe, i da uvećava duh asketizma i pojedinačne beznačajnosti, za koji je protestantizam bio psihološka priprema. Ta teza, međutim, protivreči činjenici što se, kako izgleda, moderni čovek ne moti­više žrtvovanjem i asketizmom, već krajnjim egotizmom i težnjom za ličnim interesom. Kako možemo izmiriti činjenicu što je on objektivno počeo da služi ciljevima koji nisu njegovi sa činje­nicom što je pak subjektivno verovao da ga motiviše njegov lični interes? Kako možemo izmiriti duh protestantizma i nje­ govo naglašavanje nesebičnosti sa modernom doktrinom o ego­tizmu, koja veli, da se poslužimo Makijavelijevom formulacijom, da je egotizam najjača pokretačka snaga ljudskog ponašanja, da je želja za ličnom dobiti jača od svih moralnih obzira, da bi čovek radije video rođenog oca na umoru no što bi izgubio svoje imanje? Može li se ta protivrečnost objasniti pretpostavkom da je naglašavanje nesebičnosti bilo samo ideološki plašt pod kojim se skrivao egotizam? Mada ovo donekle može da bude tačno, ne verujemo da je to potpun odgovor. Da bismo pokazali gde, izgleda, leži odgovor, moramo se pozabaviti psihološkom slože­nošću problema sebičnosti.¹

Podloga Luterova i Kalvinova mišljenja, kao i Kantova i Froj­dova, jeste pretpostavka da je sebičnost istovetna sa samoljub­ljem. Ljubav prema drugima je vrlina, ljubav prema sebi je greh. štaviše, ljubav prema drugima i ljubav prema sebi uza­jamno se isključuju.

U teorijskom pogledu, ovde nailazimo na zabludu koja se od­nosi na prirodu ljubavi. Ljubav nije najpre "prouzrokovana", nekakvim posebnim predmetom, već je ona pritajeno čovekovo svojstvo koje izvestan "predmet" samo aktualizuje. Mržnja je strasna želja za razaranjem; ljubav je strasno potvrđivanje ka­kvog "predmeta"; ona nije "afekt" već aktivno stremljenje i unu­trašnja povezanost, čiji su ciljevi sreća, razvitak i sloboda tog predmeta.² Ona je gotovost koja se, u načelu, može ispoljiti pre­ma svakoj osobi i svakom predmetu, uključujući tu i nas same. Isključiva ljubav je po sebi protivrečna. Svakako, nije slučajno što neko postaje "predmet" očite ljubavi. Činioci koji uslovlja­vaju jedan takav osobit izbor suviše su brojni i suviše složeni da bismo o njima ovde raspravljali. Važno je, međutim, da je ljubav prema posebnom "predmetu" samo aktualizovanje i usred­sređivanje pritajene ljubavi prema jednoj osobi; nije tačno, kao što bi se idejom o romantičnoj ljubavi htelo da prikaže, da po­stoji samo jedna osoba na svetu koju čovek može da voli, da je nalaženje te osobe velika prilika njegova života i da ljubav prema njoj ima za posledicu udaljavanje od svih drugih ljudi. Ljubav koja se može doživeti samo prema jednoj osobi upravo time po­kazuje da nije ljubav već sado-mazohistička naklonost. Osnovno potvrđivanje koje sadrži ljubav upravlja se ka voljenoj osobi kao otelovljenju suštastveno ljudskih svojstava. Ljubav prema jednoj osobi podrazumeva ljubav prema čoveku kao takvom. Ljubav pre­ma čoveku kao takvom nije, kao što se često pretpostavlja, uop­štavanje do kojeg dolazi "posle" ljubavi prema posebnoj osobi ni uvećavanje iskustva sa posebnim "predmetom"; ona je nji­hova premisa, mada se genetički javlja u dodiru s određenim pojedincima.

Iz ovoga sledi da je, u načelu, moje lično ja isto toliko pred­met moje ljubavi koliko i druga osoba. Potvrđivanje mog vlasti­tog života, sreće, razvitka, slobode potiče iz osnovne gotovosti na takvo potvrđivanje i sposobnosti za nj. Ako pojedinac pose­duje tu gotovost, on je poseduje i prema sebi; ako može da "voli" samo druge, on uopšte ne može da voli.

Sebičnost nije istovetna sa samoljubljem već sa njegovom su­štom suprotnošću. Sebičnost je neka vrsta pohlepnosti. I kao svaka pohlepnost, ona sadrži nezasitost, zbog koje nikad ne do­lazi do stvarnog zadovoljenja. Pohlepa je jama bez dna u kojoj se čovek iscrpljuje neprekidnim pokušavanjem da zadovolji po­trebu, a nikad ne postiže zadovoljenje. Pažljivo posmatranje poka­zuje da je sebična osoba, iako uvek brižno zaokupljena sobom, uvek nezadovoljna, uvek uznemirena, da je uvek pokreće strah da nije dobila dovoljno, da je nešto propustila, da je nečeg lišena. Ona je ispunjena velikom zavišću prema svakom ko bi mogao da ima više od nje. Ako još pažljivije posmatramo, naročito ne­svesnu dinamiku, nalazimo da takva osoba u suštini nije sebi naklonjena, da sebe uopšte ne voli. Lako je resiti zagonetku u toj prividnoj protivrečnosti. Koren sebičnosti je u samom tom nedostatku naklonosti prema sebi. Osoba koja sebi nije naklonje­na, koja o sebi nema povoljno mišljenje neprestano se nalazi u stanju nespokojstva u pogledu svog ličnog ja. Ona ne uživa onu unutrašnju bezbednost koja može da nastane samo na osno­vu istinske naklonosti i potvrđivanja. Ona mora da se brine za sebe, da bude lakoma, pošto u suštini nije bezbedna ni zado­voljna. Isto važi za takozvanu narcisoidnu osobu, koja ne na­stoji toliko da sebi sve pribavi koliko da se sebi divi. Mada spolja izgleda da su te dve osobe veoma zaljubljene u sebe, one, u stvari, nisu sebi sklone, a njihova narcisoidnost — kao i sebi­čnost — jeste preterana kompenzacija za osnovi nedostatak samo­ljublja. Frojd je istakao da narcisoidna osoba odvraća svoju lju­bav od drugih i upravlja je prema samoj sebi. Mada je prvi deo ovog tvrđenja tačan, drugi je pogrešan. Ta osoba ne voli ni sebe ni druge.

Vratimo se sada pitanju koje nas je navelo na ovu psihološku analizu sebičnosti. Našli smo se suočeni s protivrečnošću da mo­derni čovek veruje da ga motiviše lični interes, a da je, međutim, njegov život posvećen ciljevima koji nisu njegovi, isto onako kao što je Kalvin osećao da čovek postoji jedino radi božje slave, a ne radi samoga sebe. Pokušali smo da pokažemo da je koren sebičnosti u nedostatku potvrđivanja stvarnog ličnog ja i ljubavi prema njemu — to jest, potvrđivanja čitavog konkretnog ljud­skog bića, sa svim njegovim mogućnostima i ljubavi prema tom biću. "Lično ja", u čijem interesu moderni čovek radi, jeste društveno ja, koje suštinski obrazuje očekivana uloga pojedinca u društvu, i koje je, u stvari, samo subjektivno prerušenje za čovekovu objektivnu društvenu funkciju. Moderna sebičnost je pohlepa čiji su koreni u osujećenju stvarnog ličnog ja, a njen predmet je društveno ja. Mada se čini da se moderni čovek odlikuje krajnjim potvrđivanjem ličnog ja, njegovo lično ja je u stvari oslabljeno i svedeno na deo celokupnog ličnog ja — na intelekt i voljnu moć — a svi drugi delovi celokupne ličnosti su isključeni.

Pa čak i ako je ovo tačno, nije li sve veće ovladavanje pri­rodom imalo za posledicu jačanje pojedinačnog ja? To je do­nekle tačno i ukoliko je tačno, odnosi se na pozitivnu stranu pojedinačnog razvitka, čiji trag ne želimo da izgubimo. No mada je čovek znatno ovladao prirodom, društvo ne može da obuzda upravo one snage koje je stvorilo. Racionalnost sistema proiz­vodnje u njegovim tehničkim vidovima prati iracionalnost našeg sistema proizvodnje u njegovim društvenim vidovima. Ljudskom sudbinom upravljaju ekonomske krize, nezaposlenost, rat. Čovek je izgradio svoj svet; on je podigao fabrike i kuće, on proizvodi automobile i odeću, on gaji žito i voće. Ali on se otuđio od pro­izvoda svojih ruku, on odista nije više gospodar sveta koji je izgradio; suprotno tome, svet koji je čovek stvorio postao je njegov gospodar, pred kojim se on klanja, koji pokušava da smi­ri što može bolje ili kojim pokušava da manipuliše na najbolji mogući način. Rad njegovih vlastitih ruku postao je njegov bog. Čini se da ga pokreće lični interes, ali, u stvari, njegovo ce­lokupno ja, sa svim svojim mogućnostima, postalo je oruđe koje služi u svrhe upravo one mašine koju su njegove ruke izgradile. On podržava obmanu o tome da predstavlja središte sveta, pa ipak ga obuzima duboko osećanje beznačajnosti i nemoći, koga su njegovi preci nekad bih svesni u svom odnosu prema bogu.

Osećanje izdvojenosti i nemoći modernog čoveka još je više uvećano obeležjem koje su dobili svi njegovi ljudski odnosi. Odnos jednog pojedinca s drugim izgubio je obeležje neposrednos­ti i čovečnosti, a dobio obeležje manipulacije i instrumentalno­sti. Zakoni tržišta su pravilo u svim društvenim i ličnim veza­ma. Očigledno je da se odnos između konkurenata mora zasni­vati na međusobnoj ravnodušnosti. Inače bi svaki od njih bio paralizovan pri ispunjavanju svojih ekonomskih zadataka — uza­jamne borbe i neustezanja od stvarnog uzajamnog ekonomskog uništenja, ako je ono nužno. Odnos između poslodavca i nameštenika prožet je istim du­hom ravnodušnosti. Reč "poslodavac" sadrži čitavu priču: po­sednik kapitala zapošljava drugo ljudsko biće kao što "zapošlja­va" neku mašinu. Obojica jedan drugog koriste za postizanje svo­jih ekonomskih interesa; njihov odnos je takav da obojica pred­stavljaju sredstva za ostvarivanje jednog cilja, obojica služe je­dan drugome kao oruđe. To je odnos u koji dva ljudska bića stu­paju samo zbog te uzajamne korisnosti. Ista instrumentalnost je pravilo i u odnosu između sopstvenika i kupca. Kupac je pre­dmet za manipulisanje, a ne konkretna osoba čije ciljeve sop­stvenik zadovoljava u svom interesu. Taj stav prema radu ima svojstvo instrumentalnosti; nasuprot srednjovekovnom zanatliji, moderni industrijski radnik nije prvenstveno zainteresovan za ono što proizvodi; on u suštini proizvodi da bi ostvario dobit iz ulaganja kapitala, a ono što proizvodi u bitnoj je zavisnosti od tržišta, koje obećava da će ulaganje kapitala u izvesnu granu biti unosno.

Ne samo ekonomski već i lični odnosi između ljudi obeleženi su tom otuđenošću; umesto obeležja odnosa između ljudskih bića, oni dobijaju obeležje odnosa između stvari. Ali možda je taj duh instrumentalnosti i otuđenosti najvažniji i najrazorniji u odnosu pojedinca prema ličnom ja.³ Čovek ne prodaje samo robu, on prodaje i sebe i oseća se kao roba. Manuelni radnik pro­daje svoju fizičku snagu; sopstvenik, lekar i klerikalni namešte­nik prodaju svoju "ličnost". Oni moraju da poseduju "ličnost" ako hoće da prodaju svoje proizvode ili usluge. Pored toga što ta ličnost treba da bude prijatna, njen posednik treba da odgo­vori na niz drugih zahteva: on treba da bude energičan, inicijati­van, da poseduje sve što može biti potrebno za njegov poseban položaj. Kao što je slučaj sa svakom drugom robom, tržište od­lučuje o vrednosti tih ljudskih svojstava, pa čak i o samom nji­hovu postojanju. Ako se svojstva kojima jedna osoba raspolaže ne mogu upotrebiti, ona nema nikakvih svojstava; upravo kao što je roba koja se ne može prodati bezvredna, mada bi ona mo­gla da ima upotrebnu vrednost. Tako su samopouzdanje, "oseća­nje ličnog ja" samo znak onoga što drugi misle o toj osobi. Nije ona uverena u svoju vrednost bez obzira na popularnost i us­peh na tržištu. Ako je tražena, ona je neko; ako nije popularna, ona prosto ne predstavlja ništa. Ta zavisnost samopoštovanja od uspeha "ličnosti" jeste razlog iz koga je popularnost za moder­nog čoveka tako meizmerno važna. Od nje zavisi ne samo napre­dovanje u praktičnom pogledu već i održavanje samopoštova­nja, odnosno propadanje u osećanja inferiornosti.⁴

Pokušali smo da pokažemo da je nova sloboda koju je kapi­talizam doneo pojedincu pojačala dejstvo koje je religijska slo­boda protestantizma već na njega vršila. Pojedinac je postao usa­mljeniji, izdvojeniji, postao je oruđe u rukama neodoljivih sna­ga izvan njega; postao je "pojedinac", ali zbunjen i nesiguran po­jedinac. Neki činioci pomogli su mu da tu osnovnu nesigurnost ne ispolji otvoreno. Pre svega posedovanje svojine pružalo je po­dršku njegovom ličnom ja. Svojina koju je posedovao nije se mogla razlučiti od "njega" kao osobe. Čovekova odeća ili kuća predstavljali su delove njegova ličnog ja koliko i njegovo telo. što je manje osećao da predstavlja nekog, to mu je bilo potreb­nije da nešto poseduje. Ako pojedinac nije imao svojine, ili ju je izgubio, nedostajao mu je značajan deo "ličnog ja", te, u iz­vesnoj meri, ni za sebe ni za druge nije bio potpuno razvijena osoba.

Ugled i moć bili su drugi činioci koji su podržavali lično ja. Oni su delimično bili rezultat posedovanja svojine, delimično ne­posredna posledica uspeha u konkurenciji. Divljenje drugih i moć nad njima pojačavali su potporu koju je pružala svojina, podržavali su nesigurno pojedinačno ja.

Za one koji su imali malo svojine i društvenog ugleda poro­dica je bila izvor pojedinačnog ugleda. Tu se pojedinac mogao osećati kao "neko". Njega su slušali žena i deca, on se nalazio u središtu pozornice i bezazleno je prihvatio svoju ulogu kao pri­rodno pravo. On je u društvenim odnosima mogao da ne predstav­lja ništa, ali je kod kuće bio kralj. Sem porodice, nacionalni po­nos (u Evropi često klasni ponos) takođe mu je davao osećanje važnosti. Čak i ako je lično bio niko i ništa, on se ponosio što pripada grupi koja je, kao što je mogao da oseti, bila iznad dru­gih grupa s kojima se mogla usporediti.

Te činioce koji su podupirali oslabljeno lično ja moramo raz­likovati od onih činilaca o kojima smo govorili na početku ovog poglavlja: stvarne ekonomske i političke slobode, povoljne prili­ke za pojedinačnu inicijativu, sve većeg racionalnog prosvećiva­nja. Ovi činioci su odista ojačali lično ja i doveli do razvoja indi­vidualnosti, nezavisnosti i racionalnosti. S druge strane, činioci koji su podupirali lično ja samo su pomagali čoveku da kompen­zira svoju nesigurnost i nespokojstvo. Oni ih nisu iskorenili već samo prikrili, te su tako pomogli pojedincu da se svesno oseća bezbednim; ali to osećanje se samo delimično ispoljavalo i traja­lo je samo onoliko koliko i dejstvo činilaca koji su podupirali li­čno ja.

Svaka podrobna analiza evropske i američke istorije u razdob­lju između reformacije i naših dana mogla bi da pokaže kako dve protivrečne težnje svojstvene evoluciji "slobode od u slobo­du za" idu uporedo — ili, još bolje, kako se neprestano prepli­ću. Na žalost, jedna takva analiza izlazi iz okvira ove knjige i moramo je odgoditi za neku drugu publikaciju. U svom pozitiv­nom smislu — kao snaga i dostojanstvo ličnog ja — ljudska slo­boda bila je pretežni činilac u nekim razdobljima i u izvesnim društvenim grupama; uopšte uzev, do toga je došlo u Engleskoj, Francuskoj, Americi i Nemačkoj kada je srednja klasa zadobila ekonomske i političke pobede nad predstavnicima starog poretka. U toj borbi za pozitivnu slobodu srednja klasa mogla je da pribe­gne onoj strani protestantizma koja je naglašavala ljudsku auto­nomiju i dostojanstvo, a katolička crkva udružila se s onim grupa­ma koje su morale da se bore protiv oslobođenja čoveka kako bi sačuvale svoje povlastice.

I u filozofskoj misli modernog doba nalazimo da su ta dva vida slobode ostala isprepletena onako kao što su bila u teološkim doktrinama reformacije. Tako su za Kanta i Hegela autonomija i sloboda pojedinca glavni postulati njihovih sistema, a oni ipak primoravaju pojedinca da služi u svrhe jedne svemoćne države. Filozofi iz doba francuske revolucije, a u XIX veku Fojerbah, Marks, štirner i Niče ponovo su na nepomirljiv način izrazili ide­ju da pojedinac ne treba da služi ni u kakvu svrhu koja je tuđa njegovom vlastitom razvitku ili sreći. Međutim, reakcionarni fi­lozofi istog veka izričito su zahtevali podređivanje pojedinca du­hovnom i svetovnom autoritetu. U drugoj polovini XIX i na po­četku XX veka težnja ljudskoj slobodi, u njenom pozitivnom smi­slu, dostiže vrhunac. U toj težnji nije imala udela samo srednja klasa već je i radnička klasa postala aktivan i slobodan činilac, borila se za vlastite ekonomske ciljeve i, u isti mah, za šire ci­ljeve čovečanstva.

U monopolističkoj fazi kapitalizma, koja se poslednjih dece­nija sve više razvijala, izgleda da se izmenila odnosna vrednost obeju težnji ljudskoj slobodi. Vrednost su dobili oni činioci koji teže da oslabe pojedinačno ja, a relativno su je izgubili oni koji jačaju pojedinca. Uvećalo se osećanje nemoći i usamljenosti po­jedinca, njegova "sloboda" od svih tradicionalnih spona posta­la je izrazitija, suzile su se njegove mogućnosti za ostvarivanje vlastitih ekonomskih ciljeva. On oseća da ga ugrožavaju džinov­ske snage i ta situacija po mnogo čemu podseća na onu iz XV i XVI veka.

Najvažniji činilac u tom razvoju je sve veća moć monopolisti­čkog kapitala. Koncentracija kapitala (ne bogatstva) u izvesnim područjima našeg ekonomskog sistema ograničavala je moguć­nost uspeha pojedinačne inicijative, hrabrosti i inteligencije. U onim područjima u kojima je monopolistički kapital odneo po­bedu, uništena je ekonomska nezavisnost mnogih ljudi. Za one koji se i dalje bore, naročito za velik deo srednje klase, ta bor­ba dobija obele^je bitke protiv toliko nadmoćnog neprijatelja da se pouzdanje u ličnu inicijativu i hrabrost zamenjuje oseća­njem nemoći i beznadežnosti. šačica ljudi ima ogromnu, mada skrivenu moć nad čitavim društvom, i od njenih odluka zavisi sudbina velikog dela društva. Inflacija u Nemačkoj 1923. i ame­rički krah 1929. uvećali su osećanje nesigurnosti i mnogima poru­šili nadu u napredovanje vlastitim trudom, kao i tradicionalno verovanje u neograničene mogućnosti uspeha.

Može se lako desiti da sitni ili osrednji sopstvenik, koji je stvarno ugrožen neodoljivom moći višeg kapitala, i dalje zara­đuje i zadrži svoju nezavisnost; ali pretnja koja mu visi nad glavom je njegovu nesigurnost i nemoć napravila mnogo većom no što je bilo uobičajeno. Boreći se protiv monopolističkih kon­kurenata on se izlaže sukobu sa divovima, dok se obično borio protiv sebi ravnih. Ali i psihološško stanje tih nezavisnih sop­stvenika, kojima je razvoj moderne idustrije doneo nove eko­nomske funkcije, razlikuje se od stanja starih nezavisnih sop­stvenika. Jedna ilustracija te razlike očituje se u onom tipu ne­zavisnih sopstvenika koji se ponekad navode kao primer razvit­ka novog oblika postojanja srednje klase: u tipu vlasnika ben­zinskih stanica. Mnogi od njih su ekonomski nezavisni. Oni poseduju svoj posao baš kao i čovek koji je posedovao bakalnicu ili krojač koji je šio odela. Ali kakva razlika između stare i nove vrste nezavisnosti sopstvenika! Vlasniku bakalnice bilo je potreb­no mnogo znanja i veštine. On je mogao da bira od kojih će veletrgovaca da kupuje a mogao je da ih odabira prema ceni i kakvoći koje je smatrao najpovoljnijim; morao je da poznaje potrebe mnogih kupaca, morao je da ih savetuje pri kupovini i morao je da odlučuje da li da im da na veresiju ili ne. Uopšte uzev, uloga staromodnog sopstvenika nije bila samo nezavisna, već i uloga koja je iziskivala veštinu, individualizovanu uslugu, znanje i aktivnost. Međutim, položaj vlasnika benzinske stanice sasvim je drukčiji. Postoji samo jedna vrsta robe koju on pro­daje: ulje i benzin. On je ograničen u svom pogađanju s petro­lejskim kompanijama. On neprestano mehanički ponavlja istu radnju punjenja benzinom i uljem. Za veštinu, inicijativu, poje­dinačnu aktivnost tu ima manje mesta no što je imao vlasnik starinske bakalnice. Zaradu vlasnika benzinske stanice određuju dva činioca: cena koju mora da plati za benzin i ulje i broj vozača koji se zaustavi kraj njegove benzinske stanice. Oba ta činioca uglavnom su van njegova nadzora; on funkcioniše samo kao posrednik između veletrgovca i kupca. U psihološkom pogle­du mala je razlika između toga da li ga zapošljava koncern ili je on "nezavisan" sopstvenik; on je samo zubac na točku ogromne mašine za raspodelu.

Što se tiče nove srednje klase, koju čine službenici, čiji je broj porastao sa ekspanzijom krupnih poslovnih poduhvata, očigled­dno je da se njihov položaj veoma razlikuje od položaja sitnog, nezavisnog sopstvenika staroga tipa. Mada oni više nisu nezavi­sni u formalnom smislu, moglo bi se tvrditi da su stvarne prilike za razvoj inicijative i inteligencije kao osnove uspeha povoljne isto onoliko koliko i prilike staromodnog krojača ili vlasnika bakalnice, ili čak povoljnije od njih. U izvesnom smislu to je odista tačno, mada je neizvesno u kojoj meri. Ali je u psiho­loškom pogledu stanje službenika drukčije. On je deo ogromne ekonomske mašine, ima veoma specijalizovan zadatak, njemu kon­kurišu stotine drugih koji se nalaze u istom položaju, a nemi­losrdno ga otpuštaju ako zaostane. Ukratko, čak i ako su mu prilike za uspeh ponekad veće, on je izgubio veliki deo bezbed­nosti i nezavisnosti starog sopstvenika; on se pretvara u nekad manji, nekad veći zubac na točku mašinerije koja mu nameće svoj tempo, koju on ne može da nadzire, i u poređenju s kojom je potpuno beznačajan.

Na radnika su takođe psihološki delovale ogromnost i viša moć velikog preduzeća. U manjim preduzećima iz starih dana radnik je lično poznavao svoga gazdu i bio je dobro upoznat s čitavim preduzećem, koje je mogao da obuhvati pogledom, mada je bio zapošljavan i otpuštan prema zakonu tržišta, on se nalazio u nekoj određenoj vezi sa gazdom i poslom, što mu je pružalo ose­ćanje da poznaje tle na kom stoji. Čovekov položaj je drukčiji u fabrici koja upošljava hiljade radnika. Gazda je postao apstrak­tna figura, radnik ga nikad ne viđa; "uprava" je anonimna moć s kojom on posredno opšti i u odnosu prema kojoj je kao pojedi­nac beznačajan. Preduzeće ima takve razmere da on može da sagleda samo onaj mali deo preduzeća u kome obavlja svoj posao.

Sindikati su unekoliko uravnotežili tu situaciju. Oni nisu sa­mo popravili ekonomski položaj radnika, već su i u psihološkom pogledu značajno delovali pomažući mu da oseti svoju snagu i važnost u odnosu na divove s kojima opšti. Na žalost, mnogi su sindikati i sami izrasli u gorostasne organizacije u kojima ima malo mesta za inicijativu pojedinačnih članova. Oni plaćaju čla­narinu i s vremena na vreme glasaju, ali su i tu mali zupci na točku velike mašine. Krajnje je važno da sindikati postanu organi koje aktivnom saradnjom podupiru svi članovi, organi koji će svoje članove tako organizovati da svaki od njdh aktivno učestvuje u životu organizacije i da oseća odgovornost za sve što se zbiva.

Beznačajnost pojedinca u naše doba odnosi se ne samo na nje­govu ulogu sopstvenika, nameštenika ili manuelnog radnika već i na njegovu ulogu kupca. Posljednjih decenija uloga kupca iz osnove je preinačena. Kupac koji je odlazio u maloprodajnu ra­dnju čiji je vlasnik bio nezavisan sopstvenik bio je siguran da će mu vlasnik lično pokloniti pažnju: njegova pojedinačna kupo­vina bila je za vlasnika radnje važna; on je bio priman kao zna­čajna osoba, o njegovim željama vodilo se računa; sami čin ku­povanja davao mu je osećanje važnosti i dostojanstva. Kako je različit odnos kupca prema velikoj robnoj kući! Na njega ostav­lja utisak ogromna zgrada, broj nameštenika, obilje izložene ro­be; u odnosu na sve to on mora da se oseća mali i beznačajan. Kao pojedinac, on za robnu kuću uopšte nije važan. On je važan kao "jedan" kupac; robna kuća ne želi da ga izgubi jer bi to bio znak da u njoj nešto ne valja, što bi moglo značiti da će iz istog razloga izgubiti i druge kupce. On je važan kao apstraktan kupac; kao konkretan kupac on je krajnje beznačajan. Niko se ne ra­duje njegovu dolasku, niko se naročito ne zanima za njegove želje. Čin kupovanja postao je sličan kupovanju maraka na pošti.

To stanje još više podvlače metodi moderne reklame. Ono što je staromodni sopstvenik govorio pri prodaji bilo je u suštini racionalno. On je poznavao svoju robu, poznavao je potrebe ku­pca i na osnovu tog znanja pokušavao da tu robu proda. Sva­kako da ono što je pri prodaji govorio nije bilo sasvim objektivno, te se on služio ubeđivanjem što je više mogao; ipak, da bi delo­vao, to što je govorio moralo je da bude prilično racionalno i pa­metno. Ogroman deo moderne reklame je drukčiji; ona se ne ob­raća razumu već emociji; kao i svaka druga hipnoidna sugestija, ona pokušava da na svoje predmete utiče emocionalno, a da ih zatim natera da se potčine intelektualno. Takva se reklama slu­ži svakovrsnim sredstvima da na kupca ostavi utisak: čestim po­navljanjem istog obrasca; uticajem autoritativne slike, kao što je slika gospođe iz visokog društva ili poznatog boksera koji pu­še izvesnu vrstu cigareta; privlačeći kupca i u isti mah slabeći njegove kritičke sposobnosti seksipilom kakve lepe devojke; za­strašujući ga pretnjom "b. o.-a" ili "halitoze"⁵; ili, opet, pod­stičući ga da sanjari o iznenadnoj promeni koju će kupovanje neke košulje ili sapuna izazvati u čitavom toku njegova života. Svi ti metodi u suštini su iracionalni; oni nemaju nikakve veze sa kakvoćom robe, a poput kakvog sredstva za uspavljivanje ili prave hipnoze guše i ubijaju kritičke sposobnosti kupca. Baš kao i filmovi, oni mu sanjarskim svojstvima pružaju izvesno zado­voljenje, ali u isto vremene uvećavaju njegovo osećanje sićušnosti i nemoći.

U stvari, ti metodi otupljivanja sposobnosti za kritičko mišlje­nje opasniji su za našu demokratiju od mnogih otvorenih napa­da na nju i nemoralniji — u pogledu ljudskog integriteta — od skaredne književnosti, čije objavljivanje kažnjavamo. Pokret po­trošača pokušao je da povrati kupčevu kritičku sposobnost, do­sto­jan­stvo i osećanje značaja, te tako deluje u pravcu koji je sličan pravcu delovanja sindikalnog pokreta. Međutim, on dosad nije otišao dalje od skromnih početaka.

Za političku sferu važi isto ono što i za ekonomsku. U prvim danima demokratije pojedinac je, zahvaljujući različitim ured­bama, mogao konkretno i aktivno da učestvuje u glasanju o iz­vesnoj odluci ili za izvesnog kandidata koji treba da stupi u dr­žavnu službu. Pitanja o kojima se odlučivalo bila su dobro poz­nata, kao i kandidati: čin glasanja, često obavljen na skupu či­tavog stanovništva grada, odlikovao se konkretnošću koja je po­jedincu davala stvarnu važnost. Danas se glasač suočava sa goro­stasnim partijama, koje su mu isto toliko daleke i upečatljive koliko i gorostasne industrijske organizacije. Sporna pitanja su zamršena, a od svakovrsnih metoda zamagljivanja postala su još zamršenija. Glasač često može da viđa svoga kandidata u prediz­borno vreme, ali nije verovatno da će se oni tako često viđati u doba radija, te glasač gubi jedno od osnovnih sredstava za stva­ranje mišljenja o "svom kandidatu". U stvari, partijske mašine nude mu izbor između dva ili tri kandidata; ali te kandidate nije "on" izabrao, on o njima zna isto toliko malo koliko i oni o njemu, a njihov međusobni odnos postao je isto toliko apstrak­tan koliko i većina drugih odnosa.

Slično dejstvu reklame na kupca, metodi političke propagan­de teže da uvećaju osećanje beznačajnosti pojedinog glasača. Po­navljanje parola i isticanje činilaca koji nemaju nikakve veze sa pitanjem o kojem je reč otupljuju glasačeve kritičke sposobno­sti. Jasno i racionalno obraćanje njegovu mišljenju pre je izu­zetak nego pravilo u političkoj propagandi — čak i u demokrat­skim zemljama. Suočeni sa moći i veličinom partija, koje se oči­tuju u njihovoj propagandi, pojedinačni glasači ne mogu a da ne osete svoju sićušnost i malu važnost.

Sve ovo ne znači da reklama i politička propaganda otvoreno ističu beznačajnost pojedinca. Naprotiv, one pojedincu laska­ju dajući mu tobožnju važnost, obraćaju se tobož njegovom kri­tičkom sudu, njegovom smislu za opažanje. No ta pretvaranja u suštini su metod za otupljenje pojedinačne sumnje i pomaga­nje njegova samoobmanjivanja da odluka koju je doneo ima obeležje individualnosti. Nije skoro ni potrebno isticati da pro­paganda o kojoj sam govorio nije potpuno iracionalna i da se propaganda različitih partija, odnosno kandidata razlikuje po težini racionalnih činilaca.

Drugi činioci doprinosili su sve većoj nemoći pojedinca. Eko­nomska i politička pozornica složenija je i prostranija no što je ikad bila; pojedinac je manje kadar da je obuhvati pogledom. Razmere pretnji sa kojima se on suočava takođe su porasle. Strukturalna nezaposlenost mnogih miliona uvećala je osećanje nesigurnosti. Mada je državna pomoć nezaposlenima umnogome ublažila posledice nezaposlenosti, ne samo ekonomski nego i psi­hološki, ostala je činjenica da ogromna većina ljudi psihološki veoma teško podnose breme nezaposlenosti i da strah od nje pomućuje čitav njihov život. Mnogima izgleda da je zaposlenost — bez obzira kakav je posao posredi — sve što bi u životu mogli da požele i na čemu bi trebalo da su zahvalni. Nezaposlenost je uvećala i pretnju od starosti. Za mnoge poslove traži se samo mlada, pa čak i neiskusna osoba, koja se još može prilagoditi; to znači ona koja se još lako može uobličiti u maleni zubac na to­čku mašine, potreban u tom posebnom uređaju.

Pretnja od rata takođe je uvećala osećanje nemoći pojedinca. Ratova je, svakako, bilo i u XIX veku. No od poslednjeg rata naovamo mogućnosti razaranja toliko su se povećale — broj ljudi koji se izlaže dejstvu rata toliko je porastao da obuhvata svakog bez izuzetka — da je pretnja od rata postala mora koja, mada je mnogi ljudi nisu svesni pre no što njihova nacija bude stvarno uvučena u rat, pomućuje njihov život i uvećava njihovo osećanje bojazni i pojedinačne nemoći.

"Stil" čitavog tog razdoblja odgovara slici koju sam ocrtao. Ogromnost gradova, u kojoj se pojedinac gubi, zgrade visoke kao planine, neprestano akustičko bombardovanje preko radija, krupni novinski naslovi koji se tri puta dnevno menjaju ne os­tavljajući čoveku nikakvu mogućnost da odluči šta je važno, varijetei u kojima stotina devojaka s preciznošću časovnika po­kazuje svoju sposobnost za otklanjanje onog što je pojedinačno i deluju poput moćne, uhodane mašine, izmirujući ritam džeza — te i mnoge druge pojedinosti jesu izraz sticaja prilika u kome se pojedinac suočava s nesavladljivim veličinama, prema koji­ma je običan trun. On može samo da drži korak kao vojnik u stroju ili radnik na beskrajnoj traci. On može da dela; ali iščezlo je njegovo osećanje nezavisnosti i značaja.

Izgleda da je popularnost filmova o Mikiju Mausu rečit izraz do kog stupnja je prosečan čovek u Americi obuzet istim oseća­njem straha i beznačajnosti. Jedina tema u tim filmovima — či­je su varijacije tako brojne — jeste ova: neko malo stvorenje progoni i ugrožava neka neodoljiva sila preteći da ga ubije ili proguta. To malo stvorenje beži i konačno uspeva da utekne, ili čak, da naudi neprijatelju. Ljudi ne bi bili spremni da nepresta­no gledaju mnoge varijacije te jedne jedine teme kad se ona ne bi odnosila na nešto što je veoma blisko njihovu emocionalnom životu. Očigledno da je to malo stvorenje, ugroženo od moćnog neprijatelja, sami gledalac; tako se on oseća, i s tom situacijom može da se poistoveti. Ali kad se ti filmovi ne bi srećno završa­vali, oni, naravno, ne bi gledaoca neprestano privlačili. Ovako gledalac preživljava sva svoja strahovanja i osećanja sićušnosti, a na kraju biva utešen osećanjem da će uprkos svemu biti spasen i da će čak, savladati silu. Međutim — značajan i tužan deo ovog "srećnog završetka" — njegovo spasenje leži uglavnom u njegovoj sposobnosti da pobegne i u nepredviđenim slučajnosti­ma koje onemogućavaju čudovište da ga uhvati.

Položaj u kojem se pojedinac danas nalazi predvideli su vizio­narski mislioci već u XIX veku. Kjerkegor opisuje bespomoćnog pojedinca kog razdiru i muče sumnje, koga ophrvava osećanje usamljenosti i beznačajnosti. Niče u mislima vidi nastupajući nihilizam koji će se očitovati u nacizmu i slika "nadčoveka" kao negaciju beznačajnog, izgubljenog pojedinca koga je video u stvar­nosti. Tema o čovekovoj nemoći veoma je precizno izražena u delu Franca Kafke. On u Zamku opisuje čoveka koji želi da dođe u dodir sa tajanstvenim stanovnicima jednog zamka, od kojih očekuje da mu kažu šta da čini i da mu pokažu njegovo mesto u svetu. Sav njegov život sastoji se u besomučnom naporu da s njima stupi u dodir, ali to mu nikad ne polazi za rukom, i on ostaje sam, osećajući krajnju uzaludnost i bespomoćnost.

Osećanje izdvojenosti i nemoći lepo je izrazio i Žilijen Grin⁶ na sledećem mestu:
Znao sam da smo malo važni u poređenju sa svemirom, znao sam da ne predstavljamo ništa; ali izgleda da nas to stanje neiz­mernog ništavila na neki način ophrvava i, u isti mah, umiruje. Potpuno smo svladani onim oblicima, onim dimenzijama koje su izvan dosega ljudske misli. Postoji li nešto čega se možemo drža­ti? Usred tog haosa obmana u koji smo glavačke bačeni postoji nešto što odudara svojom istinom, a to je — ljubav. Sve ostalo je ništavilo, puka praznina. Mi piljimo u ogromnu mračnu prova­liju koja se otvara pod nama. I plašimo se.

Međutim, to osećanje pojedinačne izdvojenosti i nemoći, ka­ko su ga izrazili ovi pisci i kako se ono javlja u mnogih takozva­nih neurotičnih osoba, nije nešto čega je svestan normalni čo­vek. Ono je odviše strašno da bi ga ljudi bili svesni. Ono se pri­kriva svakodnevnim uobičajenim tokom čovekovih aktivnosti, po­uzdanjem i odobravanjem koje on nalazi u svojim privatnim ili društvenim odnosima, uspehom u poslu, razonodom, "provodima", "poznanstvima" "izlascima". Ali zviždanjem u mraku ne stvara se svetlost. Usamljenost, strah i pometenost ostaju; to ljudi ne mogu večito da podnose. Oni ne mogu da i dalje nose breme "slo­bode od"; moraju pokušati da sasvim pobegnu od slobode, ako već ne mogu da nai reduju od negativne slobode ka pozitivnoj.

U naše vreme, glavni društveni putevi bekstva su ono potčinjava­nje vođu do kojeg se došlo u fašističkim zemljama, i ono pri­nudno saobražavanje koje preovlađuje u našoj vlastitoj demokra­tiji. Pre no što pređemo na opisivanje ovih dvaju načina bežanja za koje je društvo dalo obrazac, moramo zamoliti čitaoca da pra­ti naše raspravljanje o zamršenostima tih psiholoških mehaniza­ma bekstva. U prethodnim glavama već smo se pozabavili neki­ma od tih mehanizama; ali da bismo potpuno razumeli psihološ­ki značaj fašizma i automatizovanja čoveka u modernoj demokra­tiji, nužno je da te psihološke pojave shvatimo ne samo uopšte već i u pojedinostima i konkretnosti njihova delovanja. Nekome se može učiniti da ovim skrećemo sa našeg puta; ali takvo ispi­tivanje predstavlja, u stvari, nužan' deo cele naše rasprave. Baš kao što se ne mogu ispravno razumeti psihološki problemi bez njihove društvene i kulturne pozadine, tako se ne mogu razume­ti ni društvene pojave bez poznavanja psiholoških mehanizama na kojima se one temelje. Naredna glava pokušava da analizuje te mehanizme, da otkrije šta se zbiva u pojedincu i da pokaže kako smo mi, nastojeći da pobegnemo od svoje usamljenosti i ne­moći, gotovi da se otarasimo svog pojedinačnog ja, bilo putem potčinjavanja novim oblicima autoriteta bilo putem prinudnog saobražavanja usvojenim obrascima.

BELEŠKE UZ GLAVU ČETVRTU

1. Podrobna rasprava o tom problemu može se naći u piščevu radu »Sebičnost i samoljublje« (»Selfishness and Self-Love«, Psychiatry, Vol. 2, No. 4, novembar 1939); preuzeto u Man for Himself, Holt, Rinehart and Winston, New York 1947, pod proširenim naslovom Selfishness, Self-Love and Self-Interes; u ovom izdanju v. 3. svezak, Čovjek za sebe, IV. pogl. str. 113—130.
2. Saliven se u svojim predavanjima približio ovoj formulaciji. On tvrdi da se era preadolescencije odlikuje u međuličnim odnosima pojavom impulsa koji doprinose novom tipu zadovoljenosti druge osobe (druga). Ljubav je, prema njemu, situacija u kojoj je zado­voljenje voljenog upravo isto toliko značajno i poželjno kao i za­dovoljenje onoga koji voli.
3. Hegel i Marks položili su temelje za razumevanje problema otu­đenosti. Posebno sr. Marksov pojam o »fetišizmu robe« i »otuđenju« rada«.
4. U neobjavljenom predavanju o »Samoosećanju i prodaji ličnosti« Ernest Šahtel (Ernest Schachtel) dao je jasnu i otvorenu analizu samopoštovanja.
5. »Halitoza« (halitosis) jeste neprijatan zadah iz usta kao posledica nekog organskog poremećaja; »b. o.« je skraćenica za Body odor — telesni vonj. — Prim. prev.
6. Žilijen Grin (Julian Green), Personal Record 1928—39 (Lični zapisi, 1928—39), prevod Ž. Godefroa (J. Godefroi), Harper and Brothers, Njujork, 1939.