U našoj raspravi dospeli smo do današnjeg doba, i sada bismo prešli na raspravljanje o psihološkom značaju fašizma i zna­čenju slobode u autoritarnim sistemima, kao i u našoj vlastitoj demokratiji. Međutim, pošto valjanost čitavog našeg dokazivanja zavisi od valjanosti naših psiholoških premisa, poželjno je, iz­gleda, da prekinemo taj opšti tok misli i da jednu glavu posve­timo podrobnijem i konkretnijem raspravljanju o onim psiho­loškim mehanizmima koje smo već spomenuh i o kojima ćemo kasnije raspravljati. Te premise iziskuju da o njima podrobno raspravljamo, jer počivaju na pojmovima o nesvesnim snagama i načinama njihova izražavanja u racionalizacijama i karakter­nim osobenostima, na pojmovima za koje bi mnogi čitaoci rek­li ako ne to da su im strani a ono bar da zaslužuju razradu.

U ovoj glavi namerno se pozivam na individualnu psihologiju i na ono što je bilo zapaženo preciznim proučavanjima pojedi­naca psihoanalitičkim postupkom. Mada psihoanaliza ne dosti­že dugogodišnji ideal akademske psihologije — to jest, približa­vanje eksperimentalnim metodima prirodnih nauka — ona je ipak potpuno empirijski metod, zasnovan na brižljivom posmatranju necenzurisanih misli, snova i fantazija pojedinaca. U zamršene racionalizacije sa kojima se suočavamo pri analiziranju jed­nog pojedinca ili jedne kulture može da pronikne jedino psiho­logija koja koristi pojam o nesvesnim snagama. Mnoštvo privid­no nerešljivih problema iščezava čim odlučimo da odustanemo od mišljenja da su motivi za koje ljudi veruju da ih pokreću nu­žno motivi koji ih stvarno pokreću na delanje, osećanje i miš­ljenje.

Mnogi će se čitalac upitati da li se nalazi do kojih se dospelo posmatranjem pojedinaca mogu primeniti i na psihološko ra­zumevanje grupa. Naš odgovor na to pitanje nedvosmisleno je potvrdan. Svaka grupa sastoji se od pojedinaca i samo od pojedinaca, te, prema tome, psihološki mehanizmi čije delovanje otkrivamo u grupi mogu biti jedino mehanizmi koji deluju u pojedinaca. Pri proučavanju individualne psihologije kao osnove za razumevanje socijalne psihologije mi činimo nešto što bi se moglo usporediti sa proučavanjem kakvog predmeta pod mikro­skopom. To nam omogućuje da otkrijemo same pojedinosti psi­holoških mehanizama koji široko deluju u društvenom procesu. Ako se naša analiza društveno-psiholoških pojava ne zasniva na podrobnom proučavanju ponašanja pojedinca, ona nije empirij­ska, te otud ni valjana.

No ako se čak i složimo s tim da je proučavanje ponašanja po­jedinca toliko značajno, mogli bismo se zapitati da li proučava­nje pojedinaca koji se obično označavaju kao neurotičari može iole koristiti u razmatranju problema socijalne psihologije. Ve­rujem da se i na to pitanje mora odgovoriti potvrdno. Pojave koje posmatramo u neurotične osobe načelno se ne razlikuju od onih koje nalazimo u normalne osobe. One su u neurotične¹ osobe samo jače izražene, jasnije i njenoj svesti često pristupač­nije negoli što su u normalne osobe, nesvesne ijednog problema koji iziskuje da bude proučen.

Da bismo ovo razjasnili, čini nam se da će biti korisno da ukratko pretresemo termine "neurotičan" i "normalan" ili "zdrav".

Termin "normalan" ili "zdrav" može se definisati na dva na­čina. Prvo, sa stanovišta funkcija jednog društva, osoba se može nazvati normalnom ili zdravom ako je kadra da ispunjava dru­štvenu ulogu koju treba da preuzme u tom društvu. To, konkret­nije, znači da bude kadra da u tom društvu radi onako kako se od nje traži, i da, sem toga, bude sposobna da učestvuje u re­produkciji društva, to jest sposobna za osnivanje porodice. Dru­go, sa stanovišta pojedinca, mi na zdravlje ili na normalnost gle­damo kao na stanje koje je najpovoljnije za njegov razvitak i sreću.

Da struktura datog društva pruža najpovoljniju mogućnost za sreću pojedinca, oba bi se gledišta podudarala. Međutim, u veći­ni društava koja poznajemo, uključujući tu i naše, to nije slu­čaj. Mada se ona razlikuju po tome do koje mere potpomažu razvitak pojedinca, težnja za ravnomernim funkcionisanjem ome­ta puni razvoj pojedinca. Zbog ovog moramo nužno povući oštru razliku između ta dva pojma zdravlja. Jedan određuje društvene potrebe, a drugi — vrednosti i norme koje se tiču cilja pojedi­načnog postojanja.

Na žalost, ta se različitost često zanemaruje. Mnogi psihijatri do te mere uzimaju strukturu svog društva kao pogodnu da, po njima, svaka osoba koja se nije dobro prilagodila dobija pečat manje vrednosti. S druge strane, pretpostavlja se da dobro prila­gođena osoba zauzima više mesto na lestvici ljudskih vrednosti. Ako povučemo razliku između ova dva pojma o normalnom i neurotičnom, dospevamo do sledećeg zaključka: osoba koja je nor­malna s obzirom na svoju dobru prilagođenost često je manje zdrava od neurotične osobe s obzirom na njene ljudske vredno­sti. Ona se često dobro prilagođava jedino po cenu odustajanja od svog ličnog ja, da bi manje više postala onakva kakva veruje da treba da bude. Pri tom su možda iščezle sva istinska individu­alnost i spontanost. S druge strane, neurotičara možemo označi­ti kao osobu koja nije bila spremna da se potpuno preda u bor­bi za svoje lično ja. Svakako da njen pokušaj da spase svoje po­jedinačno ja nije uspeo, te je ona, umesto da svoje lično ja stva­ralački izrazi, potražila spasenje u neurotičnim simptomima po­vlačeći se u fantazijski život. Pri svem tom, ona je, sa stanovišta ljudskih vrednosti, manje osakaćena od one vrste normalne oso­be koja je potpuno izgubila svoju individualnost. Ne treba ni po­mi­nja­ti da postoje osobe koje nisu neurotične, a ipak nisu, u procesu pri­la­go­đa­va­nja, utopile svoju individualnost. No rekli bismo da je žigosanje neurotične oso­be neosnovano i opravdano jedino ako neurotičnu osobu pos­ma­tra­mo sa sta­no­višta društve­ne celishodnosti. što se čitavog društva tiče, termin "neuro­ti­čan" ne može se primeniti u ovom drugom smislu, pošto jedno dru­štvo ne bi moglo da postoji kad njegovi članovi ne bi vršili dru­štvene funkcije. Međutim, sa stanovišta ljudskih vrednosti, je­dno društvo moglo bi se nazvati neurotičnim u smislu da su lič­nosti njegovih članova osakaćene u svom razvitku. Pošto se ter­min "neurotičan" tako često upotrebljava kao oznaka nedostatka društvenog funkcionisanja, radije ne bismo hteli da o društvu govorimo kao o nečem neu­ro­tič­nom već kao o nečem protivnom ljudskoj sreći i samoostvarivanju.

Mehanizmi o kojima ćemo u ovom poglavlju raspravljati jesu mehanizmi bekstva, koji proizlaze iz osećanja nesigurnosti izdvo­jenog pojedinca.

Pošto pojedinac — kad se prekinu primarne spone, koje su mu pružale bezbednost, i kad se suoči sa svetom izvan sebe kao sa potpuno odvojenim entitetom — mora da savlada to nepod­nošljivo stanje nemoći i usamljenosti, pred njim se otvaraju dva puta. Jednim putem on može da dospe do "pozitivne slobode"; sa svetom može spontano da se poveže ljubavlju i radom, istinskim izražavanjem svojih emocionalnih, čulnih i intelektualnih sposob­nosti; na taj način, on može ponovo da se sjedini sa čovekom, prirodom i samim sobom, ne odustajući pri tom od nezavisnosti i integriteta svog pojedinačnog ja. Drugi put koji se pred njim ot­vara jeste odstupanje, odustajanje od slobode i pokušaj da se usamljenost savlada odstranjivanjem jaza koji je nastao između pojedinačnog ja i sveta. Tim drugim putem pojedinac se nikad neće ponovo sjediniti sa svetom onako kao što je bio vezan pre nego što se izgubio kao "pojedinac", jer se činjenica o njegovoj odvojenosti ne može preokrenuti; to je bekstvo iz jedne nesnošlji­ve situacije, koja bi, kad bi trajala, onemogućila življenje.

Stoga je prinudnost obeležje tog puta bekstva, kao i svakog bekstva iz okolnosti u kojima čoveka može da obuzme pa­nika; njegovo obeležje je i čovekovo manje-više potpuno od­ricanje od individualnosti i integriteta ličnog ja. Otud to rešenje ne vodi sreći i pozitivnoj slobodi; ono se, u načelu, može naći u svim neurotičnim pojavama. Ono ublažava nepodnošlji­vo nespokojstvo i izbegavanjem panike omogućuje življenje; pa ipak, ono ne rešava osnovni problem, a za nj se plaća životom, koji se često sastoji samo od automatskih ili prinudnih aktiv­nosti.

Neki od ovih mehanizama bekstva imaju relativno mali društveni značaj; oni su donekle uočljivi jedino u osoba s ozbiljnim mentalnim ili emocionalnim pore­me­ća­ji­ma. U ovom poglavlju ćemo raspravljati jedino o onim mehanizmima koji su zna­čajni u kulturnom pogledu i čije razumevanje predstavlja nužnu pre­misu za psihološku analizu društvenih pojava kojima ćemo se baviti u sledećim poglavljima: fašističkim sistemom, s jedne stra­ne, i modernom demokratijom, s druge.¹

BELEŠKE UZ GLAVU PETU

1. Polazeći s drukčijeg stanovišta, K. Horni je u svojim "neurotič¬nim težnjama" (Novi putevi u psihoanalizi) dospela do pojma koji je donekle sličan mom pojmu "mehanizmi bekstva". Glavne raz¬like između ta dva pojma su sledeće: neurotične težnje su pokre¬tačke snage u neurotičnog pojedinca, dok su mehanizmi bekstva pokretačke snage u normalnog čoveka. Sem toga, Hornijeva naj¬više ističe nespokojstvo pojedinca, a ja njegovu izolovanost.