Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

10.


Milena je ostala sama sa zbrkanim mislima. Koliko je mogla da likuje što je svojoj suparnici popmrsila račune, toliko je uviđala da se naizgled bezazlena igra i te kako može odraziti na njihov ortakluk. I ona bi gotovo i odustala od takmičenja da joj pred očima nije lelujao lik zgodnog mladića. Zašto bi se povlačila ako Majkl hoće da bude sa njom? Uostalom, zar je već nije pozvao u Ameriku? Možda je najbolje da predloži Zlatici da odluku prepuste Majklu. To je jedino ispravno, ona više od toga ne može.

Kad je htela da ustane, odnekud se u separeu stvori načelnik mesnog SUP-a Boban Zelenović Šerif, njen brat po ocu.

– Sestrice, ovde više kao da nije zabavno – začikavao je.
– O, batice, otkud ti ovde? – uzvrati i ona ironično, budući da joj je bila isuviše providna njegova insinuacija kako je ostala bez kavaljera.
- Tu sam ja poodavno, gledam sa strane, ali ne bih da smetam – seda Šerif za sestrin sto.
– Nisam primetila.
– U onakvom društvu, ko bi zverao na stranu. Ali, eto, baš nam se namestila prilika da malo popričamo. Otkad se nismo videli.
– U pravu si – prihvati Milena – ti sa svojim poslovima, ja sa svojim, nigde da se ukrstimo.
– Biće da se situacija menja – nasmeši se Šerif zagonetno. – Vidiš, tvoj novi prijatelj zanima i mene.
– Ne veruješ valjda i ti u sve te čaršijske priče?! – začudi se Milena.
– Ja ne verujem unapred, nego proveravam. Takav mi pos'o.
– I, šta si proverio? – Milena postaje zajedljiva.
– Zasad postavljam zamku. Tu treba i ti da pomogneš.
– Ja?! Ne pada mi na pamet. Zar bi ti, moj batice, i sestru u doušnike?
– Taman posla. Ja to više zbog tebe, da se ne uvališ u nešto zbog čega posle možemo da se kajemo i ti i ja. Će pomogneš više sebi nego meni ako saznaš ko je on i sa kakvim je planovima ovde.
– Da ti uštedim trud, to već znam.
– Odlično! – obradova se Šerif. – Nisi ti džabe moja sestra. I?
– Moraću da te razočaram – i dalje je zajedljiva Milena. – Ništa naročito. Pošto je diplomirao istoriju umernosti na koledžu, dečko odlučio da poseti babu i dedu. Zamisli, prvi put u životu da se vide! I šta tu može da bude sumnjivo?
– Sve – zaključi stručno načelnik policije. – Zaista lepa pričica, romantična, nema šta. Ali baš kad se sve tako nenametljivo uklapa, kad sve tako deluje prirodno, naivno, baš tada iza svega stoji profesionalna ruka.
– Da nisi malo profesionalno deformisan, da ne kažem paranoičan? – Milena ne bi da se pomiri s bratovljevim pretpostavkama, ali crv sumnje počeo je da se uvlači i u njene misli. Iskusno policajčevo oko je primetilo kolebanje u njoj, pa je krenuo odlučnije.
– Slušaj, Milena, dosta prenemaganja. Ovde se ne radi samo o mojim sumnjama,
stvar je poporimila mnogo šire i, da ne kažem, više razmere. Tebi u poverenju, slučaj se tretira i u Beogradu. Sad ja i da hoću da ti verujem, tu ne mogu ništa. Sve mora da ide kako se nalaže odozgo. A ja od tebe i ne tražim mnogo, samo da mi preneseš kad primetiš nešto neobično.
– Sad vidim da je i Zlatica... – ote se Mileni.
– Je li? – isprsi se u Šerifu policajac. – Biće da je i ona ''zamoljena''.
– Malo pre mi nešto nabaci, a ja joj ne poverova'. Ali, kad otac može da traži nešto tako od ćerke, što ne bi brat od sestre – potišteno će Milena ustajući.
– Ti sad preteruješ – smiruje je brat, dižući se i sam. – Ja sam te zamolio samo da
razgovaramo, razmenjujemo saznanja. Želim da te zaštitim, šta bi inače rekao tata Jezda.
– Vidim, polomićeš se zbog sestre.

Milena je otišla ne rukujući se s bratom. Dok ju je gledao kako prolazi kroz salu, na
licu mu se pojavi smešak. Koliko je bio zadovoljan što je uspeo da nagovori Milenu na saradnju, većma ga je obradovalo saznanje da se u igru upleo i sam Zlatan Prišević. Gradonačelnik, dakle, vodi vlastitu istragu, mimo organa gonjenja. Neće moći! Na vreme je provaljen.

nazad