LICA:
MIŠKO: 45 godina star, vlasnik agencije za sklapanje brakova "STO POSTO".
LULA MACIĆ: Miškova sekretarica, završila frizersku školu.
CECA: Miškova druga sekretarica.
MIRA: Miškova žena.
SAVKA: Oko 40 godina. Ozbiljna udavača. Traži mišićavog mladoženju.
DRAGAN: 33 godine. Zgodan. Šta će on ovde?
VOJA: 25 godina sa Mamom i Tatom.
PERA I LAZA: oko 66 godina. Mnogo vole da se nadmeću između sebe, a sve je to zbog Mike.
RAJKO: 68 godina. Povratnik iz inostranstva. Laže da hoće da se ženi. Velika je glavobolja za gazda Miška.
ĐOKA: 68 godina. Rajkov prijatelj iz detinjstva. Isto laže da hoće da se ženi. Isto je glavobolja za gazda Miška, kao i Rajko.
VUČKO: Ima oko 55 godina. Najpoznatiji direktor u gradu.
ILIJA: Penzioner, mala mu je penzija.
ČETIRI KLIJENTKINJE ili ČETIRI SPONZORUŠE (Plavuša s dugom kosom, Plavuša s kratkom kosom, Crveno kosa i Crnka): oko 35 godina. Stalno su na nekim prepravkama.
JOVA I LEPA: pogrešno spojeni, po Miškovom mišljenju.
INSTRUKTOR JOGE SA MAURICIJUSA (ostao bez teksta).
Samo telefonom se javljaju: VELJA, ANĐA, MILORAD i BEZIMENI KLIJENT.
 

ČIN I / SLIKA1

KO? GDE? ŠTA? KAKO?
Kancelarija agencije za sklapanje brakova. Na vidnom mestu je istaknuto ime firme „Sto posto". Dva radna stola, dve stolice, dva kompjutera, dva ogledala i jedan čiviluk. Nekoliko stolica za klijente. Nekoliko flašica vode. U ovoj sceni se pojavljuju:

– Miško, vlasnik agencije
– Lula Macić, Miškova sekretarica
– Ilija, klijent
– Četiri klijentkinje-sponzoruše
– Jova i Lepa, pogrešno spojeni
– Bezimeni klijent,
– Anđa i Milorad će se javiti telefonom.


LULA MACIĆ: Gazda, ovaj klijent hoće direktno da priča sa vama, neće sa mnom (Lula Mišku dodaje slušalicu).
MIŠKO: Ovde Miško, vlasnik agencije, izvolite.
KLIJENT: Prvo i prvo molim vas da mi kažete šta vam znači to „Sto Posto".
MIŠKO: A što se vi ne biste prvo predstavili, molim lepo!
KLIJENT: Prvo valjda moram da znam s kim imam posla!
MIŠKO: Kažite vi meni lepo... Je l’ vi hoćete da se ženite?
KLIJENT: Hteo bih – ako ste vi ozbiljna agencija... i ako imate garanciju... sto posto, kao što se reklamirate.

U tom momentu ulazi u agenciju Ilija. Miško mu rukom pokaže da ode kod Lule, što ovaj i učini.

MIŠKO: A ako nismo ozbiljna agencija... a ako nismo za sto posto... pazi molim te!... ko će, bre, da vam svima ugodi ako ne ja... Ja sam taj... Naša je agencija uvek za sto posto.
KLIJENT: A ako ne bude sto posto hoćete li da mi vratite pare?
MIŠKO: Mora da bude sto posto. Ima da bude!... Nećemo. Ne vraćamo pare.
KLIJENT: E, to nije dobro.
MIŠKO: Žalim slučaj što nije dobro, bolje nema. Zbogom... Ženi se sam. Spusti slušalicu. (Obraća se Iliji). Gospodine, sad možete da dođete kod mene.
ILIJA: Dobar dan. Ja sam Ilija.
MIŠKO: Ja sam Miško. Je l’ možemo da pređemo na posao? Dođite vi sad ovde kod mene za sto... tako, tako.
ILIJA: Možemo. Evo, seo sam. Na sve pristajem.
MIŠKO: Nemojte na sve! Taman posla... Je l’ vi hoćete da se ženite?
ILIJA: Hoću. Zato sam i doš'o, muka me naterala.
MIŠKO: Uvek neka muka… svi trče ispred neke muke. Ako si utrč'o ovde kod mene, znaj da muka nije. Eno je čuči ispred vrata... Lulo, daj mi taj upitnik za kompjuter.
ILIJA: Gde rekoste da čuči?
MIŠKO: Tebi je sluh malo popustio, je l’ da?
ILIJA: Nije... nisam znao.
LULA MACIĆ: Evo gazda. (Daje mu papire).
MIŠKO: Sad ćemo sve da saznamo... Da prvo krenemo od godina.
ILIJA: Sedamdeset i jedna.
MIŠKO: Šta će vam ta jedna?
ILIJA: Pa imam je.
MIŠKO: Nju ćemo da zaboravimo... i još jednu... tako.   
ILIJA: Pa dobro... ako mora. 
MIŠKO: Vi ste penzioner? Šta ste radili do penzije?
ILIJA: Radio sam na dalekovodu.
MIŠKO: U redu... Ne znate koliko imate kila?
ILIJA: Ne znam.
MIŠKO: Redovno niko ne zna koliko ima kila. A je l’ znate kolika vam je penzija?
ILIJA: Znam, deset hiljada.
MIŠKO: U, bre, malo... Kakva vam je kondicija? (Miško stalno nešto zapisuje).
ILIJA: Kako to mislite? Kakva mi je kondicija?
MIŠKO: Ma kondicija, čoveče, šta se iščuđavaš?
ILIJA: Dobar sam, idem svaki dan na pijacu.
MIŠKO: To može svako.
ILIJA: Znam ih ja puno koji ne mogu ni na pijacu da odu.
MIŠKO: Ma pustite sad to. Ti ne mogu ni do moje agencije da dođu. Šta će im!
ILIJA: Pa ne mogu.
MIŠKO: Sad smo se valjda razumeli?
ILIJA: Nismo.
MIŠKO: Nismo?!
ILIJA: Budite jasniji... malo.
MIŠKO: Evo jasniji... malo. Mislim, da li uzimate vijagru i tako to?
ILIJA: A to!?… Šta će mi? Ne uzimam. Nemam ja pare za to!
MIŠKO: Znači, loša vam je kondicija!
ILIJA: Pa, loša je…
MIŠKO: U redu, u redu... (zagleda u papire, prvrće ih)... Onda ću morati da vam dodam još pet hiljada na penziju.

Ilija ga gleda začuđeno.

MIŠKO: Šta je, šta ste zinuli?! Kako ću inače da vas utrapim nekoj...
ILIJA: A šta će biti kad ona sazna da mi je penzija samo deset hiljada?
MIŠKO: Slažite je da svakog meseca stavljate na štednju pet hiljada. To će da upali. Žene vole da im muževi imaju pare za nedaj bože.
ILIJA: Šta? Treba da lažem?
MIŠKO: Nema braka bez laži! Je l’ hoćeš da se ženiš ili nećeš?
ILIJA: Pa... hoću.
MIŠKO: Onda moraš da lažeš!
ILIJA: Pod stare dane da lažem?
MIŠKO: Pa kad nisi pre? Nisam ti ja kriv!
ILIJA: Ako vi tako kažete...
MIŠKO: Imate li vi neke specijalne želje. (Stalno nešto zapisuje u upitnik)... u pogledu vaše buduće?
ILIJA: Nemam. Nemam ništa.
MIŠKO: Kako nemate?
ILIJA: Meni je umrla žena pre dve i po godine i od tada sam jako usamljen. Meni treba društvo. Ne mora ništa da radi, samo da je tu da mogu sa nekim koju reč da prozborim... Ja sam naučio sve po kući da radim...
MIŠKO: Pa to će onda biti dosta lako, kad ne izvoljevate... nije vam važno ni da li je debela?... Ni da li je mršava?
ILIJA: Ne, svejedno mi je.
MIŠKO: Baš nemate nikakvu specijalnu želju?
ILIJA: Ne.
MIŠKO: Onda vi plaćate normalnu članarinu. (Zvoni telefon na Miškovom stolu). Idite kod Lule Macić, ona će da vam naplati... i zvaćemo vas čim nađemo nešto zgodno za vas.
ILIJA: Kod koga da idem?
MIŠKO: Pa kod moje sekretarice. Zar je ne vidiš? Sad ti ni oči nisu...jaoooo.
ILIJA: A, tooo…
MIŠKO: Sad moram i vid da ti proveravam.
ILIJA: Jesam li ja to doš'o kod doktora na pregled?... Dobar mi je vid!

Lula Macić sleže ramenima i pokazuje Iliji da sedne na stolicu uz njen sto.

MIŠKO: Vidim, vidim! (Podiže slušalicu). Miško ovde.
GLAS IZ SLUŠALICE: Gospodine Miško, da li me se sećate?
MIŠKO: ‘Ajde, podseti me.
GLAS IZ SLUŠALICE: Ja sam Anđa, vi ste mi našli muža pre šest meseci – Milorada, onoga sa klempavim ušima.
MIŠKO: Šta? I to je sad postao problem?!
ANĐA: Ne, nije to problem. Pojavio se jedan drugi problem.
MIŠKO: Hoćete li da sačekate momenat, samo da ispratim jednog klijenta.

Ilija ustaje sa stolice i ide prema vratima.

MIŠKO: Gospodine Ilija, zvaćemo vas uskoro. I protrljajte malo bolje oči i uši svako jutro... to će vam pomoći... itekako.
ILIJA: Dobro... ako moram. (Ilija je izašao).
MIŠKO: Hajde, sada mi kažite u čemu je problem.
ANĐA: Pa evo u čemu je... Tako mi je juče odalamio nekoliko šamara da sam sve zvezde prebrojala.
MIŠKO: Kako odalamio? Sram ga bilo! A zašto?
ANĐA: Kako zašto? Nizašto!
MIŠKO: Jesam li mu ja očito bukvicu ovde u kancelariji.
ANĐA: Da. Jeste.
MIŠKO: Da li je možda mladoženja pri telefonu da ga ja nešto priupitam?
ANĐA: Jeste. Evo sad ću da ga pozovem.
MIŠKO: Ti si Milorad? I oženio si se preko moje agencije?
MILORAD: Jeste. Jesam.
MIŠKO: I imaš klempave uši?
MILORAD: Jeste... ali kakve to ima sad veze?
MIŠKO: Da li sam ti ja očitao lekciju, pre braka, da ne smeš da tučeš ženu.
MILORAD: Da. Jeste.
MIŠKO: Pa što si je tuk'o?
MILORAD: Nikako nije htela da začepi usta.
MIŠKO: A, to! Jaka stvar!… Ja sam mislio nešto ozbiljno.
MILORAD: Meni je to bilo ozbiljno.
MIŠKO: E sad će da vidiš da to nije ozbiljno, sram te bilo! Je l’ ti znaš da je sad po zakonu zabranjeno da tučeš ženu.
MILORAD: Stvarno? Nisam znao! Mora da je neka šala.
MIŠKO: Kakva šala! Sad ću sve da ti kažem.
MILORAD: Šta će da mi kažete?!
MIŠKO: Je l’ ti znaš da mi stojimo u redu da uđemo u Evropsku uniju.
MILORAD: Nisam baš znao da smo već stali u red.
MIŠKO: Jesmo, stali smo i već nam kolena počela da klecaju od dugog stajanja, a tek smo stali... E, oni su nam poturili, sad, takvu listu pravila ponašanja da ima sve da se okrene naglavačke.
MILORAD: Kakve to ima veze sa mnom?
MIŠKO: Ćuti i slušaj šta ti pričam! Prvo i prvo, ne smemo više da tučemo žene, i tačka... Tukli smo ih poslednjih nekoliko hiljada god ina i sad je to gotovo. Nema više!
MILORAD: Nekoliko hiljada godina? Nema više? Kako? Kako je to moguće?
MIŠKO: Moguće je. Sad je sve moguće. Sad, eventualno, žena može da tuče tebe, ali ti nju ne smeš ni da pipneš. Stani  stani, ima još...
MILORAD: Šta, Šta?
MIŠKO: Slušaj dalje. Sad više ne smeš ni marš da kažeš tvom džukcu ni mački. Nema više marš nego samo mac-mac, kuc-kuc... Ajde sad ponovi: mac-mac, kuc-kuc… ‘Ajde ponovi jače. Tako... tako. Inače, životinjska policija stupa na scenu, odvede te u zatvor, da ti se ohladi glava, pa ti posle odrežu da čistiš kučeće obore do godinu dana. Pa ti sad vidi... Nemoj da bi slučajno šutnuo mačku. Za to možeš i da robijaš nekoliko meseci… I pamet da držiš u glavi a ne u dupetu.
MILORAD: Nemojte da vređate!
MIŠKO: Ko koga ovde vređa? Rušiš reputaciju moje firme... nadugačko i naširoko! Sram te, bre, bilo! Ko koga vređa ovde?!
MILORAD: Vi mene vređate!
MIŠKO: A što si ti tuk'o ženu?
MILORAD: Paaaa... paaaa...
MIŠKO: Jesi li razumeo? Ne smeš više ni da je pipneš!
MILORAD: Razumeo sam... Jebi ga, kad mogu da odem u zatvor.
MIŠKO: I nemoj da psuješ.
MILORAD: ‘Ajde mi sad kaži da i to nije po zakonu.
MIŠKO: To ću da proverim pa ću da ti javim.
MILORAD: U, brate, šta će nam to? Šta će nam Evropska zajednica kog vraga?
MIŠKO: Dobro će da nam dođe – zbog takvih kao što si ti!
MILORAD: Ja sam protiv.
MIŠKO: Protiv čega si ti?
MILORAD: Pa... protiv Evropske zajednice.
MIŠKO: Da bi i dalje mogao da praviš gluposti. Sram te bilo!
MILORAD: Valjda i ja imam glas.
MIŠKO: Kakav glas, bolje da ćutiš!
MIŠKO: Gotovo je sa glupostima: Nemoj da tučeš ženu, nemoj da psuješ i nemaš glas, kakav, bre, glas... Daj mi Anđu... Anđo ja sam mu sad očito lekciju. Mislim da sam ga dobro preplašio. Ako ponovo pokuša, ja lično dolazim, pa neka proba, ako sme, mene da tuče... Svinja jedna.
ANĐA: Hvala. Ako to pomogne...
MIŠKO: Ima da pomogne. Bilo ih je još koji su zbog mene usrali gaće.
ANĐA: Doviđenja i hvala vam.
MIŠKO: 'Ajde, uzdravlje.

U agenciju ulaze Četiri klijentkinje. Čim su ušle one u glas kažu:

ČETIRI KLIJENTKINJE: Mi hoćemo da se udajemo.
MIŠKO: Sve četiri?
ČETIRI KLIJENTKINJE: Sve četiri.
MIŠKO: E, stanite, stanite malo. Pa ne može to tako! Prvo morate da se doterate za udaju.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Kako da se doteramo? Skockane smo skroz!
MIŠKO: Pa zar ne vidite da čovek nema za šta da vas uhvati!
ČETIRI KLIJENTKINJE: Kako to mislite?
MIŠKO: Fali vam svega po malo... na svakom mestu. Ako mislite da se udate morate da idete na doradu.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Na doradu?
MIŠKO: Daaa.... na doradu.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Pa šta to treba da radimo?
MIŠKO: Prvo i prvo, moraćete da napravite usne, koje su sad u modi, one pačije.
ČETIRI SPONZORUŠE: Pačije... Sve četiri?
MIŠKO: Sve četiri... A čime se vi sad bavite?
ČETIRI KLIJENTKINJE: Mi smo sad sponzoruše... ali smo malo pre..sta..ri..le  za to pa moramo da se udamo.
MIŠKO: U redu, u redu. Ovako: idite sad kod Lule Macić, moje sekretarice, one tamo (pokazuje rukom prema njoj), pa popunite upitnik i da platite članarinu, za godinu dana unapred, onda – kući i kad napravite usne dođite da vas ja pregledam.
ČETIRI KLIJENTKINJE: U redu gospodine.
MIŠKO: Miško.
ČETIRI KLIJENTKINJE: U redu gos’n Miško.

Zvoni Miškov mobilni telefon.

MIŠKO: Alo, zdravo dušo.
MIRA (Miškova žena): Šta dušo, koji vrag! Čitav sat te čekam da se pojaviš, da me odvedeš na ručak.
MIŠKO: Imao sam mnogo klijenata danas, dušo.
MIRA: Kakvi klijenti, kakvi bakrači, tebi treba da je tvoj brak najvažniji.
LULA MACIĆ: To mu je žena, mnogo je gadna.
MIRA: Šta sam to čula? Šta…
MIŠKO: Ništa, ništa dušo. Evo dolazim.
MIRA: I ja sam čitala nešto o braku i znam, ako ti tvoju ženu ne izvodiš,  neko će drugi da je izvede. Ti nemaš pojma kako se čuva brak. Možeš da udaš i oženiš koga hoćeš ali ne znaš da im objasniš kako da čuvaju svoj brak.
MIŠKO: Ali, dušo...
MIRA: Šta dušo! A tek o svom braku nemaš pojma.
MIŠKO: Nemoj tako, dušo.
MIRA: Marš, bre, samo znaš da me nerviraš.

Miško odmakne slušalicu od  lica i maše rukama, pokušavajući Luli nešto da kaže.

MIRA: Odmah da si došao. Smesta. Ja sam sve svoje, za danas uradila; decu sam odvela u školu, žena čisti kuću i ja sam slobodna. Ti ni hvala ne znaš da mi kažeš za sav moj rad i trud.
MIŠKO: Miro hvala ti za sav tvoj rad i trud. Rekao sam ti da dolazim smesta.
MIRA: 'Ajde dolazi! Pao mi je mrak na oči.

U agenciju ulaze dvoje mladih, drže se za ruke, a ona mu se skoro obesila oko vrata. To su Lepa i Jova, pogrešno spojeni.

MIŠKO (kad ih je ugledao): E, samo ste mi vas dvoje trebali danas.
JOVA: Ali, gospodine Miško, mi smo došli po dozvolu.
MIŠKO: Nema dozvola. Nema ništa... Sve mi je rekla Lula.
LEPA: Ali mi smo se zaljubili.
MIŠKO: Nemojte da me zavitlavate, vas dvoje!
JOVA: Istina je!
MIŠKO: Pa šta? Čudna mi čuda. 'Ajde put pod noge i nemojte više da mi dolazite.
LEPA: Ali, gospodine Miško...
MIŠKO: Nema tu ali, moja agencija ima reputaciju!
JOVA: Šta nama fali?
MIŠKO: Vi ste pogrešno spojeni.
LEPA: Nismo.
MIŠKO: Jeste. Niste hteli da sačekate da se ja pojavim u agenciji pa davas lepo proturim kroz kompjuter. Ovako...
JOVA: Šta ovako?
MIŠKO: Ti, nemoj da me prekidaš! Marš napolje!
JOVA: Iiiizvinite…
LEPA: Šta ćemo sad da radimo?
MIŠKO: Ništa. Šta se to mene tiče?
JOVA: Odosmo… kad  ste toliko bezdušni.
MIŠKO: I nemojte više da dolazite.
LEPA: Moramo.

Zavesa
 

ČIN I / SLIKA 2

VUČKO HOĆE DA SE ŽENI
Na sceni su Miško i Lula Macić. Pojaviće se na pozornici: Vučko,najpoznatiji direktor u gradu, Savka, arheolog i Dragan, kandidat za ženidbu, Četiri klijentkinje i Lepa i Jova, pogrešno spojeni.U agenciju utrčava zamaskirani Vučko, najpoznatiji direktor ugradu. Miško podiže glavu sa stola i odmah prepozna Vučka, koji je stavio lažne brkove i tamne naočare za sunce.

MIŠKO: Dobar dan gospodine Vučko. Otkud vi?
VUČKO: Kako? Kako to? Kako ste me odmah prepoznali?
MIŠKO: Pa vi ste opštepoznati.
VUČKO: Zar ne vidite da sam maskiran.
MIŠKO: Ali, vi ste najpoznatiji direktor u gradu. Svako vas veče gledam na televiziji.

Vučko se vrti po agenciji.

MIŠKO: Možda ste došli da moju agenciju snimite za televiziju?
VUČKO: Ma ne, čoveče.
MIŠKO: Ja sam Miško.
VUČKO: A zašto da ti snimamo agenciju?
MIŠKO: Pa kako ste vi najpoznatiji direktor u gradu tako smo mi najpoznatija bračna agencija u gradu.
VUČKO (nervozno): Dobro, dobro, dobro...
MIŠKO: Da niste vi ovde zbog ženidbe? Pa vi bar možete da ih imate na svakom prstu...
VUČKO: Tiše, tiše...
MIŠKO: Na svakom prstu po deset.
VUČKO: Ma, pustite sad to... Naravno da sam došao zbog ženidbe.
MIŠKO: Koliko znam vi ste u vezi sa onom malom.
VUČKO: A to... (nervozno se okreće po agenciji) da li je u vašoj agenciji tajnost zagarantovana?
MIŠKO: Sto posto! Kod nas je sve sto posto.
VUČKO: Da li možete da garantujete da odavde neće ništa da procuri… u one prljave novine „Tresak"?… Da li to možete da mi obećate?
MIŠKO: Sto posto... Hajde onda da pređemo na stvar.
VUČKO: Hoću da se ženim i to hitno. Ja sam mnogo zauzet da je sam nađem.
MIŠKO: Znam ja da vas saleću žene kao mušice... pa kako je moguće…
VUČKO: Da, da, ali koje žene?! Toliko sam zauzet da čak nemam vremena ni da biram.
MIŠKO: Toliko ste zauzeti?! A što je toliko hitno?
VUČKO: Stvar je lične prirode... Mora da ste čuli za moju poslednju aferu, kako kažu oni lešinari iz „Treska", a u stvari je to bila čista ljub...
MIŠKO: Sa onom malom?
VUČKO: Da, a to je u stvari bila čista ljubav… bar sa moje strane... Svi su čuli, zar ne?
MIŠKO: Pa jesu, jesu...
VUČKO: I to sve zahvaljujući onim konjima iz „Treska"!
MIŠKO: I šta se sa njom desilo?
VUČKO: Ostavila me je k’o trin'esto prase... a taman sam pomislio da sam našao ženu svog života.
MIŠKO: Stvarno mi je žao... Ne možeš ženama verovati pa to ti je!
VUČKO: Kupio sam joj dijamantski prsten, stavio lepo u čašu sa šampanjcem i ona kad ga ugleda... (okrene se Luli) Izvinite gospođice, vi nešto zapisujete?
LULA MACIĆ: Ja samo radim svoj posao, gospodine.
VUČKO: Ja sam vrlo uticajan. Nemojte da ste nešto zucnuli „Tresku". Neće ispasti na dobro.
LULA MACIĆ: Je l’ vi to meni  pretite?
MIŠKO: Lulo, smiri se, čovek nije tako mislio.
VUČKO: Da li, molim vas, gospodine, možete da je izbacite napolje?
LULA MACIĆ: Da me izbacite napolje?!
MIŠKO: Lulo, izvini, ali klijent je uvek u pravu, to je pravilo službe. Hajde idi na jednu ekstra pauzu od  jedno… jedan sat.
LULA MACIĆ: U redu gazda, kad vi tako kažete... ali nikad ne bih zbog njega... samo da znate (uzima tašnicu, maše s njom i izlazi napolje).
MIŠKO: 'Ajde Lulo, nemoj da komplikuješ.
VUČKO: Gde sam ono stao?
MIŠKO: Kod šampanjca.
VUČKO: Da, i kad ona spazi prsten u čaši… i kad ga ugleda… tako se prenerazi kao da sam joj stavio zmiju u oči… Ne mogu više da pričam (govori skoro plačnim glasom)… a ja sve bio lepo isplanirao…
MIŠKO: Smirite se, smirite se, naći ćemo mi vama nešto dobro. 
VUČKO: Ne dobro, gos’n Miško,  Miško vam je ime, rekoste?
MIŠKO: Da Miško.
VUČKO: Ne dobro, nego – najbolje. Mora da ima sve atribute naglašene... prenaglašene... razumete li sada?
MIŠKO: Poslao sam njih četiri na doradu, pa mislim (pokazuje na grudi, usne, zadnjicu)...
VUČKO: A to... može... još bolje... A kad će da budu gotove?
MIŠKO: Uskoro.
VUČKO: Mogu li ja sad da platim članarinu, pa da idem?
MIŠKO: Ne možete. Isterali ste Lulu, a ona naplaćuje članarinu... Platićete kad odaberete jednu.
VUČKO: Dobro. Može... najlepšu... dajte mi najlepšu.
MIŠKO: Ali duplu, molim vas, pošto tražite nešto specifično... Biće najlepša, ništa ne brinite.
VUČKO: U redu. Nema veze za članarinu, sada... A kad da dođem po ženu?
MIŠKO: Za jedno dve tri nedelje, ne više.
VUČKO: Dobro. Može.
MIŠKO: Samo ima jedna stvar… kako da kažem…
VUČKO: Kažite.
MIŠKO: Gospodine Vučko, vi ste poznati kao prek čovek… izvinite… malo, malo pa nekoga… išamarate…
VUČKO: Šta kažete?!
MIŠKO: Pa čitao sam u Tresku.
VUČKO: Pa šta imate da verujete tom đubretu od novina?!
MIŠKO: Znači, nije tačno?
VUČKO: Pa... jeste tačno, ali šta oni imaju da zabadaju nos u moje lične stvari!
MIŠKO: Znači, ipak je tačno.
VUČKO: I šta s tim?
MIŠKO:  Molim vas da se prema budućoj supruzi, koju ću ja da vam nađem, ne ponašate tako.
VUČKO: A to, nikako! Nikada nisam digao ruku na žensko. S njima sam vrlo nežan, pravi džentlmen.
MIŠKO: Mislio sam… ovi novi propisi Evropske zajednice zabranjuju…zabranjuju...
VUČKO: Ma nije zbog njih, ko im jebe mater, ja sam po prirodi takav...U sve hoće da nam se mešaju.
MIŠKO: Ne smete ni da pljunete na ulici... Stvarno! Ni da izbacite papirić iz auta... ne daj bože ženi šamar...
VUČKO: Sve će biti u redu... nema brige... ali ne zbog Evropske zajednice, ko im... Ja sam takav po prirodi... džentlmen... (ide prema vratima)
MIŠKO: A mogu li još nešto da vas... pitam – po službenoj dužnosti?
VUČKO: A šta to?
MIŠKO: Pa za kon...
VUČKO: Za sta?
MIŠKO: Za kondiciju.
VUČKO: Za kakvu kondiciju?
MIŠKO: Pa mislim u kakvoj ste kondiciji za ženu?
VUČKO: A, to! Vi to meni!… U perfektnoj sam kondiciji. Ništa vi ne brinite.
MIŠKO: Znate... imam ja neke recepte...  ako vam zatreba.
VUČKO: Meni neće da zatreba nikakav vaš recept. Ne trebaju meni ta govna.
MIŠKO: Mislio sam samo da...
VUČKO: Ništa nemojte da mislite, moja kondicija je perfektna.
MIŠKO: Onda, mislio sam... Vidimo se uskoro.
VUČKO (stavlja tamne naočare, popravlja lažne brkove): I molim vas, ni reči onima iz Treska.
MIŠKO: Taman posla! Ništa nećemo reći. Sto posto.

Vučko odlazi, Miško bira broj na mobilnom telefonu.

MIŠKO: Dušo da li si se spakovala?
MIRA: Naravno, nisam valjda čekala da me ti pitaš. Kad bih na tebe čekala nikad nigde ne bih ni otišla.
MIŠKO: Hajde dušo da se ne svađamo. Valjda se malo raduješ što ideš na Mauricijus?
MIRA: Da, da, i sad očekujes da ti do sutra zahvaljujem što si mi uplatio ovo putovanje.
MIŠKO: Pa možeš bar jednom da mi kažeš hvala.
MIRA: Reći ću ti večeras na aerodromu.' Ajde zdravo.

Ulazi Lula, vitla tašnicom po vazduhu – ona to stalno radi.

LULA MACIĆ: Otišao vam Vučko.
MIŠKO: Ode.
LULA MACIĆ: Šta hoće? Je l’ stvarno hoće da se ženi? Ne mogu da verujem da ne može bez nas da se snađe.
MIŠKO: Poslovna tajna. Uostalom, videćeš kad dođe vreme.
LULA MACIĆ: Da li znate da čim sam izašla, malopre, ispred mene se stvori jedan, iz „Treska" je, sto posto.
MIŠKO: I šta je hteo?!
LULA MACIĆ: Pita me "Šta Vučko traži kod vas u agenciji".
MIŠKO: I šta si mu ti rekla?
LULA MACIĆ: Rekla sam mu da je došao da popije kafu sa gazdom, to jest sa vama.
MIŠKO: Dobro si mu rekla. Ti iz „Treska" uopšte ne spavaju, k'o lešinari, love priče i danji i noću.
LULA MACIĆ: Sigurna sam da su slikali gospodina Vučka onako sa onim naočarima i sa lažnim brkovima. Kupite sutra novine pa ćete videti.

(Lula se nasmeja, Miško ne, njemu nije do smeha). Na vratima agencije se susretoše muškarac i žena. On je propušta da prva uđe, kao što je red.

MIŠKO: Gospođice, vi sedite ovde (pokazuje na stolicu preko puta svog stola), a vi gospodine kod Lule da popunite upitnik.
MIŠKO: Ja sam Miško, a vi ste?
SAVKA: Savka.
MIŠKO: Vi hoćete da se udate? Zar ne?
SAVKA: Da, hoću.
MIŠKO: A šta ste čekali do sada?
SAVKA: Pravog.
MIŠKO: I?
SAVKA: I ništa!
MIŠKO: Koliko imate godina?
SAVKA: Malo sam prešla četrdesetu.
MIŠKO: Koliko malo?
SAVKA: Samo tri godine.
MIŠKO: Da li znate koliko imate kila?
SAVKA: Znam. A što vam to treba?
MIŠKO: Sve to mora da se krčka u kompjuteru… dok vam ja tražim budućeg... Kako inače da vam nađem pravog? Ja vam ga nađem a on voli tanke, a vi ste onako malo… izvinite.
SAVKA: Pa vidim i sama… Imam osamdeset pet kila. Stalno sam na dijeti, ali ne pomaže.
MIŠKO: Znate sta? Napisaćemo sedamdeset osam kila, to lepše zvuči nego preko osamdeset kila... to je već debela osoba.
SAVKA: Pa dobro... pišite... kad ne mogu nikako da omršam.
MIŠKO: A imate li neke specijalne želje u pogledu...?
SAVKA: Sve sam ih do sada pozaboravljala, ali je ostala samo jedna, ali važna.
MIŠKO: A šta je to?
SAVKA: Moj muž mora da  ima dobre mišiće, ne mogu da podnesem više one glistaste.
MIŠKO: Glistaste!?

Dok Savka i Miško razgovaraju Lula i muškarac, koji je zajedno ušao sa Savkom, pokušavaju da uhvate svaku njihovu  reč.

SAVKA: Ja sam arheolog i uglavnom sam se zabavljala sa kolegama, a arheolozi su kao gliste, da sam studirala rudarski, na primer, valjda bih se do sada udala.
MIŠKO: Za arheologe znam da sigurno otkopavaju gliste, a za neku starinsku stvarčicu ima da se čeka. Mora da su zbog toga glistasti. Kad vide tolike gliste mora da im se gadi da jedu.
SAVKA: Mi ne kopamo krampovima, nego četkicama i peruškama – mislim da je to zbog toga.
MIŠKO: Lulo, Lulo, dokle si ti stigla sa gospodinom?
LULA MACIĆ: Do kila. Ni on ne zna koliko ima kila. To je opšta pojava, morate gazda da kupite vagu, pa ćemo mi da ih merimo.
MIŠKO (pita Lilu): A kako on stoji sa mišićima?
SAVKA: Nemojte, molim vas, on je dosta mlađi od mene.
MIŠKO: Šta to ima veze? Zar mu nešto fali?
SAVKA: Ne, taman posla.
LULA MACIĆ (obraća se klijentu): Kakvi su vam mišići gospodine Dragane?
DRAGAN: Odlični. Ja vozim gradski autobus, a to vam je kao da radim u rudniku, što se mišića tiče.
LULA MACIĆ: Čula sam da ova gospođica traži mišićavog.
DRAGAN: Stvarno? (Okrene se prema Savki). Stvarno tražite mišićavog?
SAVKA: Stvarno.

Dragan ustane sa svog mesta, dođe do Savke i predstavi joj se.

DRAGAN: Gospođice, ja sam Dragan.
SAVKA: Ja sam Savka.
MIŠKO: Eeee, stanite, stanite, ovde sam ja gazda, ja spajam ljude. Ne možete bez pitanja ništa. Prvo se ja pitam, to jest, ja pitam kompjuter...
DRAGAN: Ja bih da odvedem gospođicu na kafu.
MIŠKO: Stani bre, gde ćeš? Gde tako s neba pa u rebra!
DRAGAN: Ja sam vam takav.
MIŠKO: Da li je s tobom sve u redu?
DRAGAN: Kako to mislite? U redu je.
MIŠKO: Mislim na kondiciju.
DRAGAN: Perfektna je.
MIŠKO: Pa što se nisi do sad oženio? Kog đavola ti tražiš ovde?
DRAGAN: Pravo da vam kažem dosadile su mi sponzoruše. Ima ih svuda  Samo sam naletao na njih... Gospođica Savka mi izgleda potpuno po mom ukusu.
SAVKA: Hvala vam.
MIŠKO: Stani, bre, kako bez provere u kompjuteru da vas spojim... Jeste li platili članarinu? (Savka i Dragan vrte glavama). Niste. Hajde platite članarinu pa napolje i radite šta hoćete.
DRAGAN: Odlično. U redu.
MIŠKO: Samo da znate da nemate moj blagoslov.
DRAGAN: A za koji će nam to?
MIŠKO: Pa ja odgovaram za vas jer ste se upoznali preko moje agencije. Vi znate da smo mi uspešni u poslu sto posto.
SAVKA: Stvarno?
MIŠKO: Ako se nešto među vama pokvari, onda mi automatski rušite reputaciju.
DRAGAN: 'Ajmo gospođice Savka na kafu (okreće se Mišku). Dosta mi je vaše priče.
MIŠKO: Prvo kod Lule Macić, moje sekretarice, da platite članarinu. Lulo dve proste, nije baš nešto bilo posla oko njih, nema smisla da im naplatimo duplu članarinu.
LULA: OK gazda.

Dragan i Savka plaćaju članarinu. U agenciju ulaze 4 klijentkinje, ili Četiri sponzoruše. Primećuje se da imaju nove, veće usne, namazane upadljivo crvenim karminom.

ČETIRI KLIJENTKINJE: Dobar dan, gos’n Miško.
MIŠKO: Dobar dan, sponzoruše.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Kako sad izgledamo?
MIŠKO: Bolje, mnogo bolje.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Da li možemo sad da se udamo?
MIŠKO: Ne, ne još.
ČETIRI KLIJENTKINJE: A što?
MIŠKO: Morate da popravite i grudi.
ČETIRI KLIJENTKINJE: U redu. U redu.
MIŠKO: Posle toga dođite na pregled.
ČETIRI KLIJENTKINJE: U redu gos’n Miško. Doviđenja gos’n Miško.

(One odlaze sa pozornice). U agenciju ulaze  Lepa i Jova, pogrešno spojeni.

MIŠKO: Šta je? Opet vas dvoje! Taman se otarasim jedne bede, dođe mi druga.
JOVA: Mi smo vrlo  ozbiljni, gospodine Miško.
MIŠKO: Ma šta me to briga. Ne može i ne može.
LEPA: Mi smo se ozbiljno zaljubili.
MIŠKO: Kakve to ima veze kad vas je kompjuter odbacio kao nespojive.
LEPA: To je bila čista sudbina da se još na vašim vratima upoznamo.
JOVA: Platili smo uredno članarinu.
LEPA: Samo vi sad treba da nam date dozvolu.
MIŠKO: Neću da vam dam i gotovo. Nemojte više da dolazite.
LEPA: Moraćemo ponovo da dođemo.

Lepa i Jova izlaze iz agencije.

MIŠKO: Kakav blesav dan.

Zavesa

ČIN I / SLIKA 3

U glavnoj ulozi je Lula Macić, sekretarica.
Na sceni su: Miško, Lula Macić, a doći će: Voja, Mama i Tata, 4klijentkinje i Lepa i Jova, koji su pogrešno spojeni.

MIŠKO: Lep neki dan, dušu dao za svadbe. Eno, vidim ih troje, približavaju se. Ko li će od njih da stane na ludi kamen, da mi je znati.

U agenciju ulaze Voja, Mama i Tata.

MAMA: Dobar dan, gospodine Miško.
MIŠKO: Dobar dan, gospođo.
MAMA: Mi smo ovde zbog našeg sina.Treba da mu nađete mladu.
MIŠKO: A šta vam je toliko zapelo, pa on je još uvek mlad.
TATA: Sve naše devojke pobegoše iz sela.
MIŠKO: 'Ajde, izvolite sedite, vi i muž, a mali... Kako se zoveš?
VOJA: Voja.
MIŠKO: A ti Vojo idi sedi kod Lule za sto, ona će da ti uzme podatke, pa ćemo to lepo da stavimo u kompjuter da se krčka dok ne nađemo mladu za tebe.

Voja odlazi i seda prekoputa Lule. Ona odmah počinje nešto da zapisuje.

MAMA: Mi smo vrlo ozbiljni za Vojinu ženidbu, ne žalimo para da damo... kol'ko treba.
MIŠKO: O tome ćemo posle. Nego, da li vi imate, mislim Voja, neku specijalnu želju.
MAMA: Nemamo nikakvu specijalnu želju, samo treba da je nevina.
MIŠKO: Nevina!!! A, to! A gde to sad da nađemo.
MAMA: Mi ne žalimo pare... gospodine... za pravu stvar.
MIŠKO: Ali danas...  gde to danas da nađem?

Ulaze u agenciju Četiri klijentkinje sa ogromnim novim grudima:

ČETIRI KLIJENTKINJE: Gospodine Miško, da li smo sad savršene.
MIŠKO: Niste još.
ČETIRI KLIJENTKINJE: A šta sad treba da radimo?
MIŠKO: Brazilijan bat! Je l’ znate šta je to?
ČETIRI KLIJENTKINJE: Znamo, znamo, kako da ne!
MAMA: Koje su ove, bože me oprosti? Šta vam je to „bat"?
MIŠKO: One su glumice u amaterskom pozorištu.
MAMA: Pa šta ovde traže?
MIŠKO: Ja ih spremam za ulogu.
MAMA: A, to... glumice. Onda razumem.
MIŠKO (obraća se Četiri klijentkinjama): Pazite da bat bude isti kao u Dženifer Lopez. To se sad traži naveliko.
ČETIRI KLIJENTKINJE: U redu gospodine Miško.

Četiri klijentkinje izlaze sa scene.

MIŠKO: Gde smo ono stali?
TATA: Samo treba da bude nevina.
MIŠKO: A što mora da bude nevina?
MAMA: Mi smo najbogatiji u selu, imamo sve najbolje pa i mlada treba da nam bude najbolja.
MIŠKO: Gde samo da je nađem.
MAMA: Mi ne žalimo para, vi je samo nađite.
LULA (dovikuje sa susednog stola): Ej, gazda, ni ovaj ne zna koliko ima kila.
MIŠKO: Ma stavi nešto, nemoj da me sad prekidaš... A što ste toliko zapeli za nevinu, da mali nema neku falinku?
MAMA: Ne, taman posla. Mali je perfektan, kao uostalom sve što mi imamo.
MIŠKO: To će stvarno biti teško. Danas... pa nevina. Da ste došli pre trideset godina možda bi se neka i našla.
TATA: Mora da ima i sad. Koliko treba da platimo?
MIŠKO: Pa ovako, pošto ste vi jako, jako, komplikovan slučaj, tripla članarina za godinu dana.
MAMA: Jao nećemo valjda morati da čekamo godinu dana?!
MIŠKO: Čekaćete onoliko koliko ćete morati da čekate. Potrudiću se da bude što je brže moguće.
MAMA: I mi znamo da je to retkost danas, ali baš zato to i hoćemo.
TATA: Spremili smo mi tu neke poklone za mladu, ako bude prava, znate.
MIŠKO: Šta, šta ste to spremili?
MAMA: Prvo i prvo, mlada dobija glanc nov mercedes posle prve bračne noći. Znate, kad saznamo da je sve u redu, po dogovoru… Mi ćemo mercedes da uplatimo ranije, ako je sve u redu on stiže još istog jutra za mladu.
MIŠKO: Mercedes?!
TATA: Jeste. Mercedes, glanc nov.
MIŠKO: Dobra ponuda.
MAMA: Ima još nešto. Ona ne mora ništa da radi u njivi, samo treba da gleda decu.
MIŠKO: I to je u redu. Ima li još nešto?
MAMA: Ima. Stalno ćemo joj davati pare za garderobu da bude najlepše obučena u selu. Mora da kupuje samo najskuplje.
MIŠKO: Pa to je stvarno dobra ponuda. Jeste li sigurni da mali nema neku falinku.
MAMA: Nema i nema. Voja je čist ko devojačka suza. Doš'o je u te godine kad treba da se ženi. Mi ga gledali i gledali i odlučili da pitamo vas da nam pomognete. Znate, mi imamo sve, ništa nam ne treba – samo snajka. Hoćemo snajku i to prvoklasnu.
MIŠKO: Razumeo sam, sve sam razumeo. Sad idite kod Lule i platite triplu članarinu… Lulo, dolazi jedna tripla.

Tata i mama zauzimaju mesto ispred Lule. Voja je ustao, ne baš sa voljom, i prilazi Mišku.

VOJA: Šta mislite, koliko ću morati da čekam?
MIŠKO: Zavisi... Mnogo bre, tražiš. Nije lako naći nevinu.
VOJA: Ma nisam to ja, to ovi moji hoće, da mogu da se hvale. Meni je svejedno.
MIŠKO: Da li je sve u redu sa tobom?
VOJA: Sve je u redu. Kako to mislite?
MIŠKO: Ovi tvoji daju puno poklona budućoj mladi pa sam mislio...
VOJA: Nemojte ništa da mislite... Moji su strašno bogati.
MIŠKO: Je l’ ti Lula upisala sve podatke?
VOJA: Jeste... A je l' Lula udata?
MIŠKO: Nije. A što pitaš?
VOJA: Samo pitam.
MIŠKO:  Nemoj da mi bacaš oko na sekretaricu. Ti misliš da je lako naći, danas, dobru sekretaricu kao što je Lula Macić.
VOJA: Ništa nisam mislio.
MIŠKO: Naći ću ti ja već neku, nemoj da brineš.
VOJA: I neka to bude što pre.

Mama i Tata ustaju, Voja im se pridružuje i oni izlaze iz agencije.

MAMA: Doviđenja i hvala, gos’n Miško.
TATA: Hvala puno.
MIŠKO: Doviđenja i vidimo se uskoro.

Čim oni izađoše Miško ode do Lule.

MIŠKO: Lulo je l’ vide ti ovo čudo?
LULA: A koje?... Zato što je tripla članarina?
MIŠKO: Nije to. Nije ti rekao?
LULA: A šta?
MIŠKO: Hoće da mu mlada bude nevina.
LULA: Stvarno...Ne mogu da verujem. Danas u dvadeset prvom veku da bude nevina... Svašta!... Meni Voja ništa ne reče.
MIŠKO: Verovatno ga je bilo sramota.
LULA: Ne izgleda baš tako smotan.
MIŠKO: Ima tu još. Kad se potvrdi da je mlada nevina, posle prve bračne noći... dobija na poklon... da li možeš da pogodiš šta?
LULA: Šta?  Ne mogu da pogodim.
MIŠKO: Mercedes... i to glanc nov.
LULA: Je l’ to stvarno ili je to neka šala?
MIŠKO: Stvarno! Neverovatno al’ istinito.
LULA: Tako nešto nismo do sada imali.
MIŠKO: I nećemo imati, koliko ja vidim... Mlada ne mora ništa da radi, samo da gleda decu. I još, daju puno para da obnovi garderobu. Hoće da im mlada sve samo najskuplje nosi... Sve samo markirano.
LULA: Pa šta ćemo sad? Gde da je nađemo?
MIŠKO: Nisam pametan. Moraćemo da se snađemo... Čini mi se da je Voja mnogo blenuo u tebe.
LULA: Gazda, pa valjda smo načišto da ja ne odgovaram profilu. Ko još traži nevinu, bože mi oprosti.

Zvoni telefon. Javlja se Mama.

MAMA: Gospodine, ovde Vojina Mama... Mi smo na putu kući i, eto tako, pričamo sa Vojom i on nam reče da mu se dopala vaša sekretarica Lula.
MIŠKO: Lepo sam mu rek’o da mi ne dira sekretaricu.
MAMA: Ali, on baš hoće nju. Vi samo treba da ispitate da li je nevina.
MIŠKO: Vi ste znači ozbiljni, ne šalite se.
MAMA: Jesmo. Pričajte, molim vas, sa njom... o svemu... o autu... o parama što dajemo za garderobu... pa ćemo videti...  Pa nam javite.
MIŠKO: U redu, javiću vam. (Spusti slušalicu). Lulo, bre, ovi ozbiljno zapeli za tebe... Pitali su da li si nevina.
LULA: Ali gazda?! Ni pod razno... Nemojte, molim vas.
MIŠKO: Možda tu možemo nešto da sredimo.
LULA: Ne možete ništa da sredite... Taman sam se upisala na manikirsko.pedikirski kurs... Uz moju frizersku školu to bi lepo išlo, a i nisam nevina, sto posto.
MIŠKO: To sve može da se sredi.
LULA: Šta može da se sredi?
MIŠKO: Da ispadneš nevina.
LULA: E, to prvi put čujem.
MIŠKO: Pa kad ne čitaš knjige.
LULA: Čitam. Ko kaže da ne čitam.
MIŠKO: Neke pogrešne... Uzmi ti, blago meni, prvi roman naše najtiražnije spisateljice i tamo ćeš da nađeš kako da se prikažeš kao nevina kad god ti se ćefne.
LULA: Čekajte molim vas...
MIŠKO: Ti nemaš pojma kol'ke su se poudavale na taj njen recept.
LULA: Gazda, neću da se udajem i neću da se udajem za Voju. Hoću da završim moju novu školu... da mi se nađe... U celoj toj priči jedino je taj mercedes dobar ... ne mogu da kažem.
MIŠKO: Pa i ja ti pričam samo za mercedes... treba samo da glumiš malo, posle dođe razvod, ti uzmeš Mercedes i odeš... Koliko treba ja da ti isplatim plata da bi mogla da kupiš merceres?... Hajde kaži.
LULA: Možda dve hiljade plata.
MIŠKO: E, sad ga pretera... nisam ja baš takva stipsa.
LULA: Vi to ozbiljno mislite, gazda?
MIŠKO: Takav je zakon. Pokloni se ne vraćaju posle razvoda. Ja znam zakone. Možda oni ne znaju.
LULA: Jao, bože, gazda  vi ste, zaista, ozbiljni!
MIŠKO: Šta bi ti falilo da izigravaš glumicu jedno dva tri meseca i posle pobegneš s mercedesom.
LULA: Sve to gazda lepo izgleda, ali ja vam nisam za glumicu.
MIŠKO: Ko kaže da nisi. Mi svi svaki dan glumimo... u nekim situacijama... Oni mučenici,  profesionalni glumci, ceo svoj radni vek glume za neku šklopociju od jugića, a tebi se pruža prilika da za dva tri meseca zaradiš mercedes.
LULA: Pa kad bolje razmislim... to je tačno.
MIŠKO: Ma nemaš šta da razmišljaš, kud ćeš bolju šansu od ove.
LULA: Ali sve bi to bila laž i ništa više... ali znate…
MIŠKO: Ma, gde ti još vidiš istinu? Svi samo lažu u svoju korist... Lulo, Lulo, dozovi se pameti! Mislis da će svaki dan da te neko vuče za rukav da ti da mercedes?

U agenciju ulaze Jova i Lepa, pogrešno spojeni.

MIŠKO: Opet vi!
JOVA: Dobar dan Lulo.
LEPA: Došli smo po dozvolu.
MIŠKO: Opet ista priča. Sve mi je ispričala Lula; Kako ste se upoznali na vratima. Kako ste se odmah zaljubili... vi u to verujete?... Kako uopšte smete da se držite za ruke bez moje dozvole?
JOVA: Nismo znali, da treba vas da pitamo i za to!
MIŠKO: A da ste znali, kao ne biste?
LEPA: Mi smo se zaljubili na prvi pogled.
MIŠKO: Ma ostavite molim vas prvi pogled. To piše u knjigama dokonih engleskih usedelica. Sad je drugo vreme – morate da budete ubačeni u kompjuter i on će da kaže dal' ste jedno za drugo ili niste.
LEPA: A mi smo mislili da na prvi pogled...
MIŠKO: Ma kakav, bre, prvi pogled... Dal' vas interesuje šta je komjuter rekao za vas dvoje?
LEPA I JOVA: Šta je rekao?
MIŠKO: Da niste jedno za drugo... Sto posto. Ni babe vam se, bre, ne slažu!
JOVA: Šta ima da nam se slažu babe?
MIŠKO: Sve mora da vam se slaže da bi vam brak uspeo. Ako vam je kompjuter rekao da niste jedno za drugo, onda nema šanse da vam brak uspe.
LEPA: Mnogo preterujete sa tim komjuterom.
MIŠKO: Ko preteruje! 'Oćeš na dijetu moraš da staviš krv u komjuter i on ti kaže koju hranu smeš da jedeš i začas omršaš. Najnovija stvar, čovek je otsek'o pola prsta, posuo nekim prahom stavio ono što je ostalo prsta u kompjuter i za četiri nedelje njemu izraste nov prst. Šta kažete na to?
JOVA: To stvarno nismo znali.
MIŠKO: Kompjuter je svetsko čudo.
LEPA: Ali mi se volimo.
MIŠKO: Nemojte da me terate da vam ja kažem sta mislim o ljubavi... nego lepo da ste se do kraja dana rasturili, da bi ja mogao da zadržim moje agencije stopostotnu reputaciju.
JOVA I LEPA: Ali... ali... ali...
MIŠKO: Ali, molim vas, nemojte da mi kvarite posao. Lulo, isprati decu do vrata.

Lula ustane i isprati ih. Lula Macić u svakoj slici ima drugačiju frizuru, vrlo napadnu, sa raznim umetcima (trake, šljasteće šnale, suvo cveće i slično.).

LULA MACIĆ: Gazda, možda su se zaljubili.
MIŠKO: Lulo,  molim te, nemoj da pričaš gluposti. Samo veruju u čuda... veruju da ih je sudbina spojila, cvrc... Nego da se ti i ja vratimo na posao.  Šta si odlučila za Mercedes?
LULA MACIĆ: Moram još da razmislim… o svemu.
MIŠKO: Ja ću da ti čuvam mesto tri meseca, a ti se lepo posle vratiš na posao sa mercedesom.
LULA MACIĆ: Kako ću mojima da objasnim.
MIŠKO: Nešto im objasni, a nešto nemoj. Samo svi moraju obavezno da se prave kao da si nevina… Lulo, ako ništa drugo, pomozi mi da rešim ovaj težak slučaj.
LULA MACIĆ: Sve može da ispadne jako interesantno, je l’ da?
MIŠKO: Naravno. I unosno, i unosno, ženska glavo. Napisaću ti ceo scenario: Kako ćeš  da se ponašaš prvi dan posle svadbe, kako drugi dan… Neće da bude greške.
LULA MACIĆ: A šta vi dobijate gazda?
MIŠKO: Triplu članarinu i rešen slučaj, sto posto.
LULA MACIĆ: Ako je tako – pristajem.
MIŠKO: Odlično, odlično. Nećemo im se javljati jedno petnaest dana da ne ispadne da si iz prve pristala.

Lula Macić se smeje.

Kraj prvog čina
 

ČIN II / SLIKA 1

Rajko i Đoka prvi put u agenciji. Na sceni je Miško, ući će: Četiri klijentkinje, Rajko, Lula Macić, Đoka i Lepa i Jova, pogrešno spojeni. U agenciju ulaze 4 klijentkinje. Izgledaju smešno sa novim usnama, novim grudima i novom zadnjicom. Sve je na njima prenaglašeno.

ČETIRI KLIJENTKINJE: Dobar dan gospodine Miško.
MIŠKO: Dobar dan sponzoruše. Oooooo... sad izgledate mnogo bolje… Ima da odete k'o alva.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Je l’ smo sad savršene?
MIŠKO: Još malo pa ste savršene.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Šta još treba da radimo.
MIŠKO: Treba da pocrnite, nešto ste ubledele.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Znači, idemo na veštačko sunčanje?
MIŠKO: Jeste i posle toga će te biti spremne za udaju.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Hvala, gospodine Miško.
MIŠKO: Nema na čemu.

One odlaze. U agenciju ulazi Rajko.

MIŠKO: Dobar dan, gospodine, ja sam Miško.
RAJKO: Ja sam Rajko, povratnik iz inostranstva. Ovo mi je prvi put.
MIŠKO: Šta? Tek se sad prvi put ženite?
RAJKO: Ne, prvi put sam u ovakvoj agenciji.
MIŠKO: Da imam sekretaricu sad bih vam naručio kafu.
RAJKO: Ma ne, ne morate, ionako imam visok pritisak.
MIŠKO: Nešto ste se stisli.
RAJKO: Sve se nešto brinem.
MIŠKO: Zašto se brinete?
RAJKO: Dal' će ovaj novi brak da mi bude dugovečan.
MIŠKO: Pa sad... znate... Koliko vam je godina?
RAJKO: Šezdeset osam.
MIŠKO: E pa sad... Čekajte da uzmem upitnik za kompjuter. (Uzima upitnik). Godine – šezdeset osam. Težina neodređena.
RAJKO: Ne, ne,  osamdeset tri kile. Tri više nego što sam imao u mladosti.
MIŠKO: Svaka čast, gospodine Rajko, svaka čast.
RAJKO: Mislite li da će ovo da uspe?
MIŠKO: Sto posto. Vi samo kažite šta zelite, sve ostalo je u mojim rukama.
RAJKO: Ali, mislio sam da li ima neka garancija da će taj brak da traje.
MIŠKO: Molim vas  zašto se mi zovemo „Sto posto" To je naša garancija… Ako vam jedna ode mi vam nađemo drugu i opet smo na sto posto.
RAJKO: Zaista? Odlično!... Ne bih voleo da se ponovo razvodim... jednom mi je bilo dosta.
MIŠKO: Je l’ bilo gadno?
RAJKO: Više nego gadno.
MIŠKO: Kako gadno?
RAJKO: Sve mi je pokupila što sam za života zaradio.
MIŠKO: To je u inostranstvu zakon takav?
RAJKO: I jeste i nije. Moja bivša žena je mnogo alava na pare.
MIŠKO: Što se prvo ne raspita kakav im je zakon pa se onda ne razvede.
RAJKO: Nisam ja nego je ona.
MIŠKO: Onda mora da si ti bio nemiran na času... pomalo... al' te je to dosta koštalo.
RAJKO: Sad vam je jasno zašto se ja plašim.
MIŠKO: Možeš da napišeš predbračni ugovor.
RAJKO: Uuuu, to će mnogo da mi pomogne... A je l’ imate nešto za mene?
MIŠKO: 'Ajde, stvarno, da pređemo na stvar. Sad se baš pojavila jedna što se hvali da odlično kuva. Mogao bi da je odvedeš na kafu.
RAJKO: Šta me briga za kuvanje. I ja sam naučio da kuvam od kada sam se razveo.
MIŠKO: Imam jednu profesorku, dve tri godine stariju od tebe. Šta misliš za nju? Isto je tvoj broj.
RAJKO: Neću stariju, nikako.
MIŠKO: Pa šta ima veze?
RAJKO: Moja je žena bila mlađa od mene petnaest godina. Kad bi čula da imam stariju i od sebe crkla bi od sreće.
MIŠKO: Mnogo, bre, biraš. Najveći si probirač od mojih klijenata... Imam ja i mlađe, ali ne znam koliko će da se zadrže sa tobom.
RAJKO: Koliko mlađe?
MIŠKO: Imam trenutno četiri, koje stalno teram da idu na neke prepravke. Daću ti slike da pogledaš. Kad ti je žena bila mlađa petnaest godina, onda ti sad odgovara neka bar dvadeset godina mlađa... Evo ti slike (daje mu album).
RAJKO: Pa, nisu loše.
MIŠKO: Izaberi jednu.
RAJKO: Ne znam koju.
MIŠKO: Ako ti je žena bila crnka ti uzmi plavušu, to će da je iznervira. A je l’ ti plaćaš bivšoj ženi izdržavanje?
RAJKO: Plaćam. Šta ću.Takav je tamo zakon.
MIŠKO: Valjda ti nešto ostaje i za ovu novu?
RAJKO: Kako da ne, nema brige.
MIŠKO: Šta si odlučio, koju ćeš?
RAJKO: Mogu li da ponesem ovaj album kući pa da na miru odlučim?
MIŠKO: Ne može, taman posla. Ništa se ne iznosi iz agencije.
RAJKO: Šta je ova plavuša po zanimanju? (Pokazuje na jednu od Četiri klijentkinje)
MIŠKO: Propali student filozofije.
RAJKO: Znači nema ništa?! Gola k'o pištolj.
MIŠKO: Nemojte tako, molim vas. Zagledajte je malo bolje. Vidite usne, poslednja moda, pa grudi, pa brazilijan bat.
RAJKO: Taj brazilijan se baš i ne vidi na ovoj slici.
MIŠKO: Nemojte molim vas, gospodine Rajko. Vidi se, vidi se. Videćete je u prirodi.
RAJKO: Molim vas, ugovorite mi jednu kaficu sa ovom plavušom sa dužom kosom.
MIŠKO: 'Ajde neka ti je. Mislim da će da radi iako ne stigoh da vas testiram u komjuteru. Imam ih još tri ako propadne sa ovom prvom. Sve su slične jedna drugoj k'o jaje jajetu... Nema da fali.

Rajko polako odlazi, Miško mu kod vrata dobacuje: Čim nađem vašu plavušu, odmah vas zovem.

RAJKO: Čujemo se.
MIŠKO (sam sebi govori): Nije lako, nije lako. Ponekad ti treba čitav sat da nekoga ubediš da je odvede samo na kafu. Šta ćeš, takav je biznis.

Lula ulazi u agenciju, sva nakinđurena. Maše sa kesama u kojima je odeća koju je nakupovala. Lula dođe ispred Miškovog stola i pred njega baci ključeve od svog auta.

LULA MACIĆ: Gazda, došla sam da vam pričam šta se sve desilo.
MIŠKO (okreće ključeve od auta u rukama): Ovo je novi auto?
LULA MACIĆ: Ko avion. Glanc nov. Sa otvorenim krovom.
MIŠKO: Nije valjda?
LULA MACIĆ: Dobila sam sve prvoklasno.
MIŠKO: Valjda si zaslužila.
LULA MACIĆ: Ispalo je odlično.
MIŠKO: Misliš gluma.
LULA MACIĆ: Nsam loša glumica, nisam ni znala.
MIŠKO: Prvo kaži najvažnije – kaži kako je prošla prva bračna noć.
LULA MACIĆ: Na svadbi je bilo oko stotinu ljudi... Ostadoše oni do tri ujutro... Ja nisam pila, taman posla. Voja jeste.
MIŠKO: Pametno, pametno…
LULA MACIĆ: E, sad, prva bračna noć, ono najvažnije... Sve ispalo super. Ja strogo po scenariju... pomrčina... umorni... Ovaj moj, što pijan, što zagoreo... Skidaj mu paučinu s očiju ...
MIŠKO: I? I?
LULA MACIĆ: I sve je ispalo veoma dobro.
MIŠKO: Je l’ sve bilo po knjizi one naše književnice, što sam ti preporučio?
LULA MACIĆ: Ta knjiga je svaka čast. Sto posto za preporuku.
MIŠKO: I tako ispade sve dobro?
LULA MACIĆ: Odlično... Moj svekar i svekrva ujutro se kao raspitujukod ovog mog. On im kaže da je sve OK... i tako ja ostadoh.
MIŠKO: Pa kad se vraćaš?
LULA MACIĆ: Ne znam.
MIŠKO: Da li se pokazala neka falinka kod mladoženje?
LULA MACIĆ: Ne, taman posla. Naprotiv!
MIŠKO: Da nisi možda u drugom stanju?
LULA MACIĆ: Neee, taman posla, pa nisam ja još sto posto sigurna u sve ovo. Ima vremena.
MIŠKO: Vidim da drže obećanja. Izgleda da te dobro gledaju.
LULA MACIĆ: Više nego dobro. Da ne poveruje čovek. Obećali su da će mi otvoriti frizerski salon, uskoro.
MIŠKO: Sad hoćeš da pređeš u frizerke?
LULA MACIĆ: Ja sam to završila... Zasad samo friziram onog mog, svekrvu i neke komšinice, onako iz dosade.
MIŠKO: Ne teraju te da radiš na njivi?
LULA MACIĆ: Ne, taman posla... pa ja sam iz grada... Imaju neke radnike. I ovaj moj je sa ocem i majkom svaki dan na njivi.
MIŠKO: Uuuu, Lulo, ti si se primila na seljake.
LULA MACIĆ: Nisam još sto posto. Oni sve imaju. Od svega imaju po dva.
MIŠKO: Kako to misliš?
LULA MACIĆ: Dva šporeta, dva frižidera, dve veš mašine, dva usisivača.
MIŠKO: A, za  šta će im sve po dva?
LULA MACIĆ: Ako se jedna stvar pokvari da imaju drugu, da ne moraju da se nerviraju zbog majstora, a i dopada im se da se o tome priča.
MIŠKO: Gde sve to drže?
LULA MACIĆ: Imamo jako veliku kuću.
MIŠKO: Da li hoćeš da ti čuvam posao po dogovoru?
LULA MACIĆ: Čuvajte, čuvajte, nikad se ne zna.
MIŠKO: Za sada si zadovoljna?
LULA MACIĆ: Zadovoljna.

U agenciju ulazi Đoka.

LULA MACIĆ: Gazda, ja ću malo da vam pomognem. (Sedne za svoj sto).
ĐOKA: Dobar dan, ja sam Đoka. Poslao me je Rajko kod vas, on je, znate, moj najbolji drug, još od detinjstva...
MIŠKO: To je onaj tvoj drug što je malopre odabrao Plavušu.
ĐOKA: Jeste, taj je.
MIŠKO: A šta si ti hteo? I ti hoćeš da se ženiš?
ĐOKA: Ne, taman posla! Ja sam samo mislio da malo...
MIŠKO: Šta si mislio – zaboravi, ovo je poštena agencija.
ĐOKA: Pa šta ima veze.
MIŠKO: Kako šta ima veze! Primamo samo one koji hoće da se žene.
ĐOKA: Evo ja, kobajagi, mogu da kažem da hoću da se ženim i sve će da bude po propisu, sto posto.
MIŠKO: Kako to mislite? Nemojte da mi pominjete ime agencije u nezgodnom kontekstu!
ĐOKA: Nisam mislio na agenciju.
MIŠKO: Šta nisi mislio, kad si mislio!
ĐOKA: Nisam stvarno... mislio...
MIŠKO: Dobro, dobro. Sad mi kažite zašto ste vi  uopšte došli u moju agenciju? Ali iskreno!
ĐOKA: Iskren da budem – zbog provoda.
MIŠKO: Lepo, bogami...

U agenciju ulaze Lepa i Jova, pogrešno spojeni.

MIŠKO: Lulo, jao, molim te, izbaci ovih dvoje dok mi nije pao mrak na oči.
JOVA: Mi opet došli.
MIŠKO: A zašto ste opet došli?
JOVA: Da nam date dozvolu.
LEPA: Ja se strašno plašim uroka. Morate da nam date dozvolu.
MIŠKO: Kakvi uroci, kog đavola. Vas je kompjuter odbacio kao par, i to je valjda jasno?
JOVA: Naša se situacija sad promenila.
MIŠKO: Kako promenila?
LEPA: Sad sam ja trudna.
MIŠKO: Trudna? I to me baš briga. Ni to vam kod mene neće pomoći. Ne slažete se i ne slažete se. Lepo je kompjuter rekao svoje.
LEPA: Ali mi smo na prvi pogled…
MIŠKO: Ma, zaboravi taj prvi pogled.
JOVA: Gospodine Miško, situacija je ozbiljna.
MIŠKO: Ma izlazi, bre, napolje. Nemojte više da dolazite. Nemojte više da me pitate.
JOVA: Ja vam nikad više ne bi ni došao, dosta mi je vas, ja ovo činim Lepi za ljubav... ona je sujeverna.
LEPA: Šta ćemo sa detetom?
MIŠKO: Vaš problem... nije valjda moj!?
LEPA: Šta ću sad da radim... majko moja .
MIŠKO: Izlazite napolje. Lulo izbacuj ih.
LULA MACIĆ: Vidite da pokušavam. (I uspela je da izbaci Jovu i Lepu iz agencije).
MIŠKO (obraća se Đoki): Vi isto hoćete da mi nabacite neku glavobolju, je l’ da?
MIŠKO (Luli): Uh, uh, kako su ovi ljudi nedokazni.
LULA MACIĆ: Ali, gazda, oni sad imaju dete.
MIŠKO: To im neće pomoći.
LULA MACIĆ : Ali, gazda, oni se vole.
MIŠKO: Ti Lulo ima da budeš na strani nauke i progresa – mislim kompjutera, a ne nekih davno prevaziđenih stvari kao što je ljubav. Lulo, Lulo!
MIŠKO (obraća se Đoki): Jasno mi je šta ti hoćeš.
ĐOKA: Je l’ može?
MIŠKO: Ne može!
ĐOKA: Samo malo...
MIŠKO: Kao da možeš više od malo.
ĐOKA: Pa sad...
MIŠKO: Šta „pa sad"?
ĐOKA: Kako se uzme...
MIŠKO: Joj, joj, joj... Možda ti i progledam kroz prste ako platiš duplu članarinu. Ovog meseca imamo specijalni popust za penzionere, inače bi platio više.
ĐOKA: Stvarno?
MIŠKO: Ćuti, Idi kod Lule i plati tu duplu članarinu.
ĐOKA: A što duplu?
MIŠKO: Zato sto lažno nastupaš. Da znaš da ima i tripla.
ĐOKA: Ako moram da platim… a zašto tripla?
MIŠKO: Moraš da platiš! I nije tvoje da se raspituješ!
ĐOKA: Rajko mi reče da je ona Crvenokosa potpuno moj broj.
MIŠKO: Aaaa… tu sam te ček’o.
ĐOKA: 'Oćete li mi dati da pogledam katalog?
MIŠKO: Ovo se zove  a l b u m, katalog je za robu. Ovo su živi ljudi... Prvo idi i plati kod Lule članarinu, posle ću da ti dam album da gledaš.
ĐOKA: Dobro. (Odlazi kod Lule).
MIŠKO (telefonira): Dobro dušo, dokle ćeš da se brčkaš na tom Mauricijusu?... E, to nema smisla... U redu poslaću... nemoj samo da vičeš… Deca se raspituju... Dobro, dobro... šaljem odmah pare... hajde dušo... čujemo se.
LULA MACIĆ: Gazda, vama je žena još uvek na Mauricijusu?
MIŠKO: Vidiš da jeste.
LULA MACIĆ: Uuuuuu...  ne valja.
MIŠKO: Da l' je gospodin platio?
ĐOKA: Jesam i to za godinu dana unapred... Zašto godinu dana unapred?
MIŠKO: 'Oćeš da se buniš ili ćeš da gledaš album?
ĐOKA: Dajte mi album.

Miško mu daje album i Đoka sede preko puta njega.

ĐOKA: Baš je Rajko, moj drug iz detinjstva, ubo u metu.
MIŠKO: Šta? Šta to pričaš?
ĐOKA: Mislim Crvenokosa je moj broj, sto pos...
MIŠKO: Ne, ne spominji ime moje agencije...
ĐOKA: Mogu li Crvenokosu da izvedem na kafu?
MIŠKO: Ne može!
ĐOKA: Ne mogu?!
MIŠKO: Prvo moram da vas stavim u kompjuter da vidim da li se slažete.
ĐOKA: Šta ima da se slažemo. Zaboravite na kompjuter.
MIŠKO: Nema ništa dok vas ne proturim kroz kompjuter.
ĐOKA: Nemojte sad... molim vas!
MIŠKO: Dobro, dobro...U redu, ako hoćeš tako, ali nemoj da daješ lažna obećanja i tako to, pa one posle dolaze da se žale kod mene, pa pukne bruka. Nemojte molim vas da mi skljokavate ugled agencije.
ĐOKA: Neću, nisam lud.
MIŠKO: Ja znam šta pričam. Imam ja dosta iskustva sa takvima kao što si ti.
ĐOKA: Sve će biti u redu. Sto posto.
MIŠKO: Opet ti! Jesam li ti lepo rekao da mi ne spominješ agenciju!
 

Zavesa

ČIN II / SLIKA 2

NESPORAZUMI
Na sceni je Miško sa novom sekretaricom Cecom. Ući će 4 klijentkinje, Pera, Laza, Savka i Dragan. U agenciju ulaze Četiri klijentkinje – sponzoruše. Pored nenormalno velikih grudi, usana i zadnjice, sad su preplanule pa izgledaju kao crnkinje.

ČETIRI KLIJENTKINJE: Dobar dan gospodine Miško.
MIŠKO: Dobar dan. To se traži. To sam i mislio!
ČETIRI KLIJENTKINJE: Jesmo li sad spremne za udaju?
MIŠKO: Naravno, naravno. Od vas četiri ja sam već raskrčmio tri.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Stvarno?!
MIŠKO: Plavuša s dugačkom kosom udaje se za gospodina Vučka, najpoznatijeg direktora u gradu (sve Četiri klijentkinje ciče i skaču od sreće).
PLAVUŠA SA DUGOM KOSOM: Je l’ za onoga što?
MIŠKO: Da, da, lutko. Direktor Vučko. Sad ti vidi koja smo mi agencija.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Svaka čast gospodine Miško.
MIŠKO: Plavuša s kratkom kosom ide jednom gospodinu, povratniku iz inostranstva.
PLAVUŠA S KRATKOM KOSOM: Nije mnogo star?
MIŠKO: Nije, nije, dobrodržeći je. Dobro je situiran.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Dobro, dobro, ako je tako.
MIŠKO: Treća ide Đoki, prijatelju ovog povratnika.
ČETIRI KLIJENTKINJE: A ko je Đoka?
MIŠKO: Ovdašnji penzioner.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Penzioner!?
MIŠKO: Ali vrlo držeći.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Dobro ako vi kažete.
MIŠKO: Idite kod Cece, ona će vam reći nešto više, pokazaće vam slike i onda ćete biti spremne za transport.
ČETIRI KLIJENTKINJE: Spremne za transport!
CRNOKOSA: A šta ću ja?
MIŠKO: Ti ćeš još malo da čekaš.
CRNOKOSA: Dobro onda.

Četiri klijentkinje odlaze kod Cece, a u agenciju ulazi Pera.

PERA: Ja sam Pera.
MIŠKO: Ja sam Miško.
PERA: Evo u čemu je moj problem.
MIŠKO: U čemu je problem?
PERA: Ja sam udovac.
MIŠKO: I sad si rešio da se ženiš?
PERA: Nisam baš nesto mislio, ali me je naterala muka.
MIŠKO: Uvek neka muka. Kakva te to muka naterala?
PERA: Mika me je naterao.
MIŠKO: Mika je tvoja muka?
PERA: On se onomad oženio, ali to ne bi ništa mnogo bilo interesantno da mu žena nije počela da pravi pice.
MIŠKO: Počela je da pravi pice?
PERA: Ni jedna žena u našem selu ne zna da pravi pice... To je potpuno nova stvar za naše selo... Svi samo kuvamo pasulj, krompir, sarmu, a on našao ženu koja mu pravi picu.
MIŠKO: Problem je što se on oženio preko moje agencije?
PERA: Ma, ne to. Neko mu je nasočio ženu na prost način.
MIŠKO: I šta ti sad hoćeš od mene?
PERA: Hoću ženu, koja zna neka druga jela, koja će da biju tu picu, dabogda mu izgorela.
MIŠKO: Aaaaaa... A, koja jela?
PERA: Pa, ne znam.
MIŠKO: A ko će da zna ako ti ne znaš? Ti znači, hoćeš kuvaricu?
PERA: Ne, ja hoću ženu sa specijalnim znanjem kuvanja.
MIŠKO: Na primer?
PERA: Na primer, je l’ može francuska kujna?
MIŠKO: Ne znam, treba da vidim.
PERA: Ja sam jednom čuo da Francuzi prave krambule i to mi se ime mnogo dopalo – krambule.
MIŠKO: A, je l’ znaš kakvo je to jelo?
PERA: Šta je da je, dobro zvuči. Moji seljaci ima da izlome jezik dok ne nauče da to izgovore.
MIŠKO: Hoćes krambule?
PERA: 'Oću krambule!
MIŠKO: Moram da pogledam da li imam neku kuvaricu na lageru.
PERA: Molim vas gospodine Miško.
MIŠKO: Moraš da platis triplu članarinu zato što mnogo izvoljevaš.
PERA: Nema veze, ima da platim.
MIŠKO: Idi sad kod Cece da te stavi u kompjuter.
PERA: A što u kompjuter?
MIŠKO: Ćuti, bre, inače ću još jednu članarinu da ti odrežem!
PERA: U redu! U redu!
MIŠKO (Ceci): Stiže jedna tripla.

Pera odlazi i sedne ispred Cece. Miško stavlja glavu među šake i tako ostane oko minut.

CECA: Gazda, ni ovaj ne zna koliko ima kila. Moraćete da nabavite vagicu za merenje, pod hitno.
MIŠKO: Ma nema veze, stavi neku cifru.

Zvoni telefon.

MIŠKO: Gospodine Vučko, to ste vi?!... Odabrana za vas, nema brige... prva liga... prva liga... Nećete verovati sopstvenim očima... Evo vam njen telefon... Samo polako... Dobro... hoće... brzo... znam da ste džentlmen... naravno...

Svetla na pozornici počinju da se pale i gase što bi trebalo da označi protok vremena. Sve je isto. Za radnim stolovima sede Miško i Ceca. Pera je izašao, a u agenciju ulazi Laza.

LAZA: Gospodine Miško to ste vi. Ja sam Laza. Ja sam čuo za vas.
MIŠKO: Lepo, lepo. Ja nisam čuo za vas. Odlučili ste da se ženite.
LAZA: Moram, nisam baš  nešto trč'o da se ženim, ali su me naterali Mika i Pera.
MIŠKO: To je onaj sa picom? Odmah sam se setio.
LAZA: Nije samo on. Tu je sad i Pera sa krambulelom.
MIŠKO: Krambuleom.
LAZA: Krambulelom.
MIŠKO: A taj, taj Pera.
LAZA: Obojica su me mnogo iznervirala.
MIŠKO: Iznervirala.
LAZA: Znate sta, ja sam bogatiji i zgodniji od njih, a oni imaju žene fenomenalne kuvarice, a ja ništa.
MIŠKO: Znači hoćeš da se ženiš.
LAZA: Moram, nisam baš mislio... da nije bilo njih dvojice...
MIŠKO: Pa šta hoćes sad ti?
LAZA: Nešto, neko jelo, koje ima totalno da potuče te pice i taj krambulel... to jest francusku kujnu, prdnem mu u nju...
MIŠKO: Ej, ej, ovo ti nije restoran pa da naručuješ jela.
LAZA: Uzimam i ženu, kad moram, pride sa znanjem nekih specijalnih jela.
MIŠKO: Šta ćemo sad?
LAZA: Ne znam.
MIŠKO: Koju kujnu sad tebi da dam?
LAZA: Nije važnio samo da je bombasta.
MIŠKO: Kako bombasta?
LAZA: Pa mora da bude bolja od pice i francuske kujne zajedno, mora da odjekne ko bomba.
MIŠKO: Šta sad da ti nađem?
LAZA: Molim vas nešto.
MIŠKO: A nema veze kako žena izgleda i tako to?
LAZA: Nema veze, nema veze kako izgleda... Ja ću još uvek najviše voleti da jedem sarmu... To je samo zbog ove dvojice.
MIŠKO: Šta sad tebi da nađem... Šta da ti nađem?
LAZA: Nešto.
MIŠKO: Misliš bombasto jelo?
LAZA: Da, tako nešto.
MIŠKO Šta mislis o meksičkoj kujni?
LAZA: Ne mislim ništa.
MIŠKO: Oni imaju gvakamoli, teško za izgovor i tortilje što nije tako teško za izgovaranje... je l’ može?
LAZA: Dobro je da su dve stvari. I dobro je što je teško za izgovor… Kladim se da niko od mojih seljaka nije čuo za taj gvak...
MIŠKO: Gvakamoli. Ti moraš prvi da naučiš.
LAZA: Sačekajte, sad ću ja to lepo da zapišem u blokčić, taj gvak (vadi blokčić i olovku iz zadnjeg džepa) Kako rekoste... gvak...
MIŠKO: Gvakamoli i tortilja.
LAZA: Gvakaaamoli i tortilja... to znam... U redu zapis’o sam, sad imam iz čega da učim.
MIŠKO: Sve smo se sad lepo dogovorili, samo ja treba da nađem kuvaricu.
LAZA: Molim vas to, to zvuči... to ...
MIŠKO: Bombasto?
LAZA: Jeste!
MIŠKO: Ceco, evo ga dolazi gospodin da plati triplu članarinu.
LAZA: Plaćam, plaćam, kako da ne.
MIŠKO: I ubaci ga u kompjuter.
LAZA: A žena?
MIŠKO: Stiže za koji dan, budi strpljiv.

U agenciju ulaze Savka i Dragan  ona je arheolog a on ima misiće. On je mlađi oko sedam godina od nje.

MIŠKO: Kako je mladenci?
DRAGAN: Odlično.
MIŠKO: To je dobro.
SAVKA: Navratili smo da vam se zahvalimo.
MIŠKO: Je l’ i vi ono niste prošli kroz kompjuter?
DRAGAN: Pa šta? Sve ide dobro.
SAVKA: Više nego dobro.
MIŠKO (obrati se Savki): A ovaj, nije ništa slagao?
SAVKA: Nije (smeju se oboje)... taman posla.
MIŠKO: I ne liči na arheologa?
SAVKA: Ne liči.
MIŠKO: I sve ide dobro iako niste prošli kroz kompjuter?!
DRAGAN: Sve.
MIŠKO: Kad vas dvoje gledam prosto mi dođe da se vratim na prostu računaljku.
DRAGAN: Što se nas tiče, možete (sve troje se smeju).
MIŠKO: I hvala vam što ste navratili. Ne događa se često da nam neko dođe da se zahvaljuje. (Vodi ih prema vratima). Svi samo dolaze da se žale.

Opet je polupauza. Svetlo se pali i gasi nekoliko puta, što označava protok vremena. Miško se vrati za svoj sto. Telefon zvoni.

GLAS IZ SLUŠALICE: Ovde Pera.
MIŠKO: Koji Pera?
PERA: Onaj sa krambuleom .
MIŠKO: Aaaa… sad se sećam... Kako su ti Mika i Laza?
PERA: Zbog Laze vas i zovem.
MIŠKO: Kaži mi, molim te, da li si ti naučio da kažes gvakamoli?
PERA: Jesam, jesam, ali je prvo Laza morao da nauči da kaže krambule.
MIŠKO: A jesi li ti naučio da kažeš tortilja.
PERA: Jesam, baš me briga za nju.
MIŠKO: Pa šta sad ne valja?
PERA: Neee, sve je u redu, sve valja.
MIŠKO: Pa šta je onda?
PERA: Zovem vas da vam zahvalim.
MIŠKO: Nema na čemu.
PERA: Ma nije to, nego hoću da vam se zahvalim što ste nasamarili Lazu.
MIŠKO: Kako sam ga nasamario?
PERA: Pa evo kako (ha, ha, ha)...
MIŠKO: Šta pričaš?
PERA: Meksička kujna je puna ljutih papričica, je l’ tako? (ha, ha. ha)
MIŠKO: Jeste i šta s njima?
PERA: I to je odlično ispalo.
MIŠKO: Kako odlično? Zašto odlično?
PERA: Eto jadnik Laza (ha, ha, ha), kad treba, da izvinete, da sere (ha, ha, ha)… on izbroji sve zvezde (ha, ha, ha)… na nebu.
MIŠKO: Na nebu… Kako to čoveče?
PERA: Ne može da istrpi dere se k’o jarac (ha, ha, ha).
MIŠKO: Dere se?!
PERA: A mi ostali pucamo od smeha (ha, ha, ha).
MIŠKO: Pa šta mu je?
PERA: Pa, da izvinete (ha, ha, ha)... dupe mu je, skroz, izgorelo od ljutih papričica (ha ha ha)...
MIŠKO: Nije valjda?
PERA: Jeste, boga mi!
MIŠKO: Jadan čovek!
PERA: Ma, ćutite, kakvi jadan, odlično je ispalo, da se i mi u selu malo ismejemo.
MIŠKO: O svašta bože!
PERA: Mi nemamo bijoskop, nemamo pozorište, a televizija nam je već dosadila...
MIŠKO: Vi seljaci ste... auuuuu...
PERA: Je l’ nije dolazio Laza da se nešto žali kod vas?
MIŠKO: Nije, ali to je poslovna tajna.
PERA: Pa sramota ga je (ha, ha, ha).
MIŠKO: E, svašta od vas!
PERA: Odlično je, odlično je ispalo, 'fala vam puno (ha, ha, ha).
MIŠKO: E, svašta bože. (Spusti slušalicu).
CECA: Gazda, Vama žena nešto dugo ostade na tom Mauricijusu.
MIŠKO: Šta, opet je produžila za jednu nedelju?
CECA: Ne znam. Samo je tražila da joj uplatite nešto para na račun.
MIŠKO: Mora da joj se tamo mnogo dopada.
CECA: Pa valjda.
 

Zavesa

ČIN II / SLIKA 3

RASPLET
U ovoj slici se pojavljuju: Miško, Ceca, Rajko, Plavuša, Pera iLaza, Crvenokosa, Mira i njen dečko sa Mauricijusa, Lula Macić, Lepa i Jova – pogrešno spojeni, a Vučko, Ilija i Velja će se javiti Mišku telefonom. U agenciji su Miško i Ceca, sede za svojim stolovima. Na pozornicu utrčava Rajko.

RAJKO:  Da se razumemo, go’sn Miško…
MIŠKO: Šta je sad bilo?
RAJKO: Ne mogu da se nadišem.
MIŠKO: Samo polako. Nemoj da mi odapneš ovde.
RAJKO: Ja se lepo sećam da sam izabrao Plavušu... sa dugom kosom, a vi ste mi dali Plavušu s kratkom kosom.
MIŠKO: I što je odmah nisi vratio... dok je još bila pod garancijom?
RAJKO: Pa, nisam znao da će stvari da se iskomplikuju... a pod kakvom garancijom?
MIŠKO: Kako su se iskomplikovale?
RAJKO: Plavuša mi je pobegla sinoć.
MIŠKO: Kako pobegla?
RAJKO: Lepo ste rekli ako jedna pobegne vi mi date drugu.
MIŠKO: Ko ti je to rekao?
RAJKO: Vi ste mi rekli.
MIŠKO: Jaaaa... rek'o. A zašto je pobegla?… Evo je. (U agenciju ulazi Rajkova Plavuša sa kratkom kosom).
RAJKO: Evo vam je pa je pitajte.
PLAVUŠA: Gospodine Miško, ovu protuvu i lažova (rukom pokazuje na Rajka) da izbacite iz agencije.
RAJKO: Ej, stani... stani, bre!
MIŠKO: A što?
PLAVUŠA: Veću stipsu nisam videla u mom životu.
RAJKO: Nemoj da vređaš!
MIŠKO: Ti da ćutiš kad te dama otrcava.
RAJKO: Nemoj tako. Je l’ sam te vodio na kafu?
MIŠKO: Uuuu, stvarno si se istrošio.
RAJKO: Pa jeste li rekli da je vodim na kafu?
MIŠKO: A gde ti je druga pa treća kafa?
RAJKO: Ništa niste rekli, a i šta će mi tolike kafe? Znate da imam visok pritisak.
MIŠKO: Nije ni čudo što te je žena ostavila.
RAJKO: Nemojte tako gos’n Miško, to je vređanje.
MIŠKO: Ćuti, bre!
PLAVUŠA: Ovaj vam je Rajko, nerazdvojan sa njegovim prijateljem Đokom. Skoro da idu zajedno i u WC.
MIŠKO: Šta... da l' nisu... od šarenih?
PLAVUŠA: Ne verujem, ali neće da prdnu jedan bez drugoga.
RAJKO: Nemoj da vređaš!
MIŠKO: Ti da ćutis dok ja pričam sa damom... i zato si ti, ustvari, pobegla?
PLAVUŠA: Najviše zbog cicijašluka, drugo, nisam mogla više da dišem u onom njihovom stanu od dragoljuba.
MIŠKO: Kog sad Dragoljuba? (okrene se Rajku). Ti !... Ti !
RAJKO: Nije to! To je cveće.
MIŠKO: Kakvo cveće?
RAJKO: Dragoljpče cveće, svi to znaju.
MIŠKO (obraća se Plavuši): A što je tebi smetalo cveće?
PLAVUŠA: Oni obojica, znate, žive u jednom stanu, istina, malo prostranijem.
RAJKO: Ne, nego ogromnom!
PLAVUŠA: Nemoj da preteruješ!
MIŠKO: 'Ajde pređi na stvar. Što ti je smetalo dragoljupče, mislim cveće?
PLAVUŠA: E, taj dragoljub je usmrdeo ceo stan, od njega ne može da se diše.
RAJKO: Baš lepo miriše.
PLAVUŠA: Nije, nego smrdi kao tvor.
MIŠKO: Dosta, dosta!
PLAVUŠA: Nisam završila!
RAJKO: Pa zar moraš da završiš?
PLAVUŠA: Moram, moram da završim!
RAJKO: Pa kad moraš…
PLAVUŠA: Moram!
MIŠKO: A šta će vam toliki dragoljub?
PLAVUŠA: Imaju najmanje sto saksija.
MIŠKO: Sto saksija?
RAJKO: Nije to ništa.
MIŠKO: Ti da ćutiš dok dama ne završi! Nisi mi rekao za koji đavo će ti toliki dragoljub?
RAJKO: Dragoljub je zdrav.
MIŠKO: Za šta je zdrav?
PLAVUŠA: Oni su umislili da im to cveće pomaže za one stvari.
MIŠKO: Kako im pomaže? Mirišu ga?
PLAVUŠA: Ma ne, jedu cvetove.
MIŠKO: Jedu ga!... A lišće?
RAJKO: Ne jedemo lišće, nismo mi ovce.
MIŠKO (pita Plavušu): Pa je l’ pomaže?
PLAVUŠA: Nešto slabo.
RAJKO: Kako slabo?... To nije fer.
PLAVUŠA: Oni su cicije da kupe vijagru, pa da k’o ljudi... obave posao.
MIŠKO: Vidim da ste vas dvojica samo mučitelji žena.
RAJKO: Pa, nemojte tako.
MIŠKO: Vi nemate pojma ni šta hoćete, pardon, sve hoćete, ali ništa ne možete... što hoćete.
RAJKO: Pardon.
MIŠKO: Vidim ja da tebe i onog tvog druga, još iz detinjstva, debelo drma gerijatrijska groznica.
RAJKO: Nemojte tako, ali da znate da dragoljupče radi – provereno.
PLAVUŠA: Radi đavola. Sve nešto traljavo – dva minus.
RAJKO: Samo toliko… Nije fer.
MIŠKO: A sad si došao da probaš drugu plavušu, je l’ da?
RAJKO: Pa da, tako ste mi obećali.
MIŠKO: Ko, bre, obećao? Ja obećao?... E, neće moći. Evo krstim se i levom i desnom rukom.
RAJKO: Imam pravo još da biram. Platio sam duplu članarinu za celu godinu.
MIŠKO: Neće moći kad si lažov i prevarant i još se plus baviš cvećarstvom.
RAJKO: Nismo se tako dogovorili!
PLAVUŠA: I onog Đoku će Crvenokosa da ostavi kol’ko sutra.
MIŠKO (obraća se Plavuši): Odlično. Naći ću vam ja neke bolje... nego... ovi matori dripci... da mi tako devojke... sram vas bilo!
RAJKO: Nemojte da vređate.
MIŠKO: Ti da ćutiš. Samo mi maltretiraš devojke. Znao sam da će te da napravite neku glupost!
RAJKO: Nisam ja, taman posla!
MIŠKO: Jesi, jesi!
PLAVUŠA: Jesi, jesi!
RAJKO: Onda mi vratite članarinu.
MIŠKO: Šta da ti vratim?
RAJKO: Moju duplu članarinu za godinu unapred.
MIŠKO: Marš napolje i da se više nisi pojavio.
RAJKO: Kako se to ponašate prema klijentima?
MIŠKO: A kako si se ti ponašao prema Plavuši i još hoćeš da probaš drugu Plavušu i još članarinu da ti vratim. Sram te, bre, bilo!
RAJKO: E, ovo je nečuveno. (Kreće prema vratima).
MIŠKO: I kaži onom tvom prijatelju iz detinjstva da mi ni on više ne izlazi na oči.

Rajko izađe.

MIŠKO: Samo se ti smiri lutko, naći ću ti ja nekog poštenog muškarca.
PLAVUŠA: Hvala gospodine Miško.

U agenciju ulaze, zajedno, Pera i Laza.

MIŠKO: Odmah sam vas prepoznao. Gde vam je Mika?

Plavuša izlazi sa scene.

LAZA: Njega nismo poveli.
MIŠKO: A zašto? Bili bi kompletni.
PERA: On je kriv što je počelo ovo takmičenje među nama.
MIŠKO: Kako to mislite?
LAZA: Pa sve je krenulo od njegovih pica.
MIŠKO: I šta hoćete sad?
PERA: Nešto sasvim novo, genijalno – da zajedno ušijemo Miku.
MIŠKO: A šta to?... Genijalno?
LAZA: Mi sad hoćemo da nam nađete sobarice.
MIŠKO: A žene će da vam ostanu?
PERA: Da, one odlično kuvaju obe.
MIŠKO: Čuo sam, čuo sam... Bila je priča na tu temu... Daleko se čulo!... A sad hoćete sobarice?
PERA: Da, sobarice. Tako smo se Laza i ja dogovorili.
MIŠKO: I šta ćete da radite sa njima? To jest sta će one da rade sa vama?
LAZA: One će da nam čiste kuću.
MIŠKO: Jeste li sigurni?
PERA: Jesmo.
MIŠKO: Jeste li sigurni?
LAZA: Jesmo.
MIŠKO: I došli ste kod mene, da vam ih ja nađem?
PERA: Vidimo da ste vi svetski čovek i da znate puno sveta…
MIŠKO: Ali ja vam nisam agencija za zapošljavanje!
LAZA: Mislili smo da možete… pa vi ih znate... puno...
MIŠKO: A kakve vam to sobarice trebaju?
PERA: Ja hoću francusku sobaricu, da mi se slaže sa francuskom kujnom.
MIŠKO: Sa krambuleom? Odlično. Fenomenalno! Genijalno!... A ti Lazo, šta ti hoćeš?
LAZA: Ja sam se mislio... neću meksičku sobaricu!
MIŠKO: Zbog ljutih papričica? I zbog... još nečeg... je l’ da?
LAZA: I zbog toga, a ko vam je prič'o?... Ali nije ni bombasto.
MIŠKO: A bombasto je? Šta?
LAZA: Švedska sobarica!
MIŠKO: Svaka čast! Genijalno! Baš ga potrefi!
LAZA: Mislim da je to bombasto.
MIŠKO: Strašno boooombastooo... I svi u selu će da vam zavide?
LAZA: O da, kako da ne! Ima da popucaju od ljubomore... Znate kak'i su naši seljaci... Svaku priliku koriste... da se s nekim sprdaju...
PERA: A mi smo im dali puna kola materjala do sada. A tek kad nam dođu sobarice, eheheee, svi će popucati od muke... A to je sve zato što nam nisu ni blizu nit' će ikad biti... ni po čemu... valjda se to podrazumeva.
LAZA: Treba da dođete da to vidite.
MIŠKO: Jeste, nemam druga posla... nemam Mauricijus, nemam nedokazne klijente... samo mi treba da se smucam po vašoj selendri.
LAZA: Nemojte da vređate... Kakav, bre, Mauricijus! Naše selo je k'o grad!... Morate da dođete da vidite.
MIŠKO: Znate šta, vas dvojica – marš napolje, bre!
PERA: Nemojte tako, gosn’n Miško. Mi smo ozbiljni ljudi.
LAZA: Nismo došli da se vređamo. Došli smo samo po sobarice.
MIŠKO: I mi smo ozbiljna agencija… Hoćete sobarice, sram vas bilo!
LAZA: Šta je tu loše?! Mi ćemo pošteno da platimo!
PERA: Pa to nema smisla!
MIŠKO: Nađite ih sami. Marš iz moje agencije! Ovo je poštena agencija ...sto posto!
LAZA: E to stvarno nema smisla. Nismo se nadali… od vas.
MIŠKO: Izlazi napolje! Kod mene ste došli da tražite sobarice!
LAZA: Ovaj nije baš čist.
MIŠKO: Ti ćeš da mi kažeš ko sam ja! Izlazi napolje!

Pera i Laza odlaze iz agencije.

MIŠKO: Vidiš li ti ovo!?
CECA: Svašta čovek ovde može da vidi!
MIŠKO: Jesi li znala da ljudima možeš da kažeš marš, ali životinjama ne smeš – po najnovijim propisima Evropske zajednice.
CECA: Nisam znala. Je l’ to stvarno?
MIŠKO: Sto posto. Raspitao sam se – stvarno je. Nemoj slučajno da kažes marš mački ili psu, nego samo mac-mac, kuc- kuc.
CECA: Mac-mac, kuc-kuc.
MIŠKO: A ljudima možeš da kažeš marš kolko god hoćeš puta.

U agenciju utrčava Crvenokosa.

CRVENOKOSA: Jeste li čuli od Plavuše?
MIŠKO: Sve sam čuo!
CRVENOKOSA: Čuli ste za naše mučenje sa dragoljubom?
MIŠKO: Čuo sam.
CRVENOKOSA: Pa što nas poslaste kod onih kukumuda?
MIŠKO: Kako si ih to prozvala?
CRVENOKOSA: Kukumudi, kao kuku lele, a ovo drugo je svima jasno.
MIŠKO: Kukumudi?
CRVENOKOSA: Kukumudi! A ništa im ne faili, cicije jedne, neće da daju pare za vijagru… pa da ko ljudi…
MIŠKO (više za sebe): Svakakvih glava ima i u svakoj se nađe neka buba koja se opire progresu… Nikad ne znaš kakva će glupost ispasti iz čije glave… Možes samo da čekaš pa da vidiš.

Telefon zvoni.

VELJA: Ovde Velja. Onaj sa političkom prošlošću.
MIŠKO: Ne mogu baš da se setim.
VELJA: Imam i malo policijske prošlosti.
MIŠKO: Nema veze, šta si hteo?
VELJA: Našli ste mi ženu. Hvala vam puno.
MIŠKO: Nema na čemu.
VELJA: Ali ima jednu manu, pa ako biste mogli malo da intervenišete?
MIŠKO: Kakvu manu?
VELJA: Radi šta hoće.
MIŠKO: Šta ti to znači?
VELJA: Ništa me se ne plaši.
MIŠKO: A što bi trebalo da te se plaši?
VELJA: Ja joj kažem da ne radi nešto, a ona opet uradi po svom.
MIŠKO: Pa šta ćeš, takve su žene.
VELJA: Da li možete sa njom da popričate, da joj kažete...?
MIŠKO: Šta da joj kažem?
VELJA: Da… sam ja muško... i da treba da me se plaši.
MIŠKO: A tebi je jako stalo do toga?
VELJA: Jako mi je stalo.
MIŠKO: A zašto?
VELJA: Bivša žena me se plašila.
MIŠKO: To je bila ona što te je ostavila? Znaš šta, bre, naučno je dokazano da se žene najviše plaše miševa, a muškarci su negde na pretposlednjem mestu.
VELJA: Stvarno?
MIŠKO: Sto posto. Pa zar misliš da ja tu mogu nešto da promenim?
VELJA: Mislio sam...
MIŠKO: Ništa nemoj da misliš... Nego, prestani da očekuješ da te se žena plaši.
VELJA: Ne znam kako ću sad kad sam naučio.
MIŠKO: Naučiceš i ovo drugo, veruj mi. Kako sam ja naučio napamet Mauricijus!
VELJA: Stvarno sam mislio da ćete vi da mi pomognete. Kakav sad Mauricijus?!
MIŠKO: Nema šanse, čoveče. Nisam ni sebi mogao da pomognem... Što je bilo bilo je, zapamti!
VELJA: Zapamtiću. A Mauricijus?
MIŠKO: 'Ajde zdravo.

Ponovo zvoni telefon.

ILIJA: Gospodine Miško, ovde Ilija, imam problem.
MIŠKO: Imam i ja.
ILIJA: Ali vi ste zakuvali moj problem.
MIŠKO: Ja!?
ILIJA: Pa kad ste rekli da slažem ženu za penziju.
MIŠKO: A ti si! 
ILIJA: Ja sam, Ilija, rek'o sam vam. Znate penzija mi je deset hiljada a vi ste mi rekli da ženi kažem da je petnaest.
MIŠKO: Sad se sećam. Šta je sad?
ILIJA: Žena hoće da joj kupim novu veš mašinu.
MIŠKO: A ti nemaš para?!
ILIJA: Nemam, Otkud mi… Ona misli da ja štedim, kako ste mi vi rekli da je slažem.
MIŠKO: Pa treba ponovo da je slažeš.
ILIJA: Kako?
MIŠKO: Zar ne znaš da lažeš?
ILIJA: Ne znam!
MIŠKO: E, svakakvih nas ima.
ILIJA: Šta ćete.
MIŠKO: I ja sad treba da izmišljam laži za tebe?
ILIJA: Pa da, vi ste mi savetovali da je lažem… Znate, ova stara mašina toliko tandrče da su komšije počele da se bune.
MIŠKO: Komšijama kupi čepiće za uši, a njoj kaži da ne može.
ILIJA: Šta ne može?
MIŠKO: Ne možeš da kupiš novu veš mašinu.
ILIJA: Pa to i nije laž, to je istina.
MIŠKO: Da, ima još, sad ću da ti kažem... Kaži joj da štediš pare za auto.
ILIJA: Za auto? Ali ja ne vozim i nikad nisam vozio auto.
MIŠKO: To nema veze. Samo joj ti kaži ovo.
ILIJA: Ne znam da li će da prođe.
MIŠKO: Proći će, proći će.
ILIJA: Ako zagusti, ja ponovo dolazim kod vas.
MIŠKO: 'Ajde zdravo. Idi, molim te.

U agenciju ulazi Lula Macić. Ruke su joj pune raznih kesa, očigledno je da je potrošila puno para.

LULA MACIĆ: Zdravo gazda.
MIŠKO: Zdravo Lulo.Vratila si se?!
LULA MACIĆ: Ne, taman posla... Vidim, imate novu sekretaricu.
MIŠKO: Uzeo sam je, samo privremeno... Čekam tebe da se vratiš.
LULA MACIĆ: Nemojte više da me čekate, ja ostajem sa ovim mojim.
MIŠKO: Ne mogu da verujem!
LULA MACIĆ: Stvarno.
MIŠKO: Pa šta su ti to lepo uradili da hoćeš da ostaneš sa njima?
LULA MACIĆ: Stvarno su svi divni prema meni.
MIŠKO: Nijednu grešku nisu napravili?
LULA MACIĆ: Nijednu! Otvorili su mi frizerski salon.
MIŠKO: Znači, ispunjavaju obećanja.
LULA MACIĆ: Svaku reč.
MIŠKO: Imaš li mušterija?
LULA MACIĆ: Stalno mi je puna radnja. Učenice uglavnom rade, a ja nadgledam.
MIŠKO: Imaš i učenice?!
LULA MACIĆ: Imam.
MIŠKO: Pa šta ti onda radiš?
LULA MACIĆ: Ja svako jutro prvo napravim frizuru mom mužu.
MIŠKO: Pa onda on ide na njivu.
LULA MACIĆ: Šta ima veze. To je njegovo radno mesto.
MIŠKO: Voleo bih da vidim te njegove frizure.
LULA MACIĆ: Sve su po poslednjoj modi… Je l’ vi znate da je Bekam, onaj engleski fudbaler, bio običan seljačić, dok ga nije počela da frizira njegova žena Viktorija iz Spajs gerls… Je l’ se sećate?
MIŠKO: Naravno da se sećam.
LULA MACIĆ: I ona, boga mi, ga uze pod svoje i poče da mu pravi frizure i posle on postade poznat.
MIŠKO: Jeste, jeste. Ti se nadaš da će i ovaj tvoj kao Bekamp da postane slavan.
LULA MACIĆ: Pa neće baš, ali ima mnogo bolje frizure, ipak sam ja završila školu.
MIŠKO: E, Lulo, Lulo.

Lula odlazi kod Cece, kod koje je sedela Crvenokosa od završetka dijaloga u ovoj slici. One se rukuju i triput se ljube. Isto se pozdravi sa Crvenokosom. U agenciju ulaze Jova i Lepa koja se drži za stomak, koji joj je do zuba.

MIŠKO: Nije vas dugo bilo. Samo sam vas čekao da se pojavite!
JOVA: Ona se porađa, gospodine Miško, zar ne vidite?! Neće da ide u bolnicu dok vi ne date blagoslov.

Lepa stenje i traži stolicu da sedne na nju. Lula pritrčava i donosi joj stolicu.

LULA MACIĆ: Gazda smilujte se, žena se previja od porođajnih bolova.
MIŠKO: Sklonite mi se sa očiju... Dajem vam dozvolu.
LEPA: Blagosiljajte nas.
MIŠKO:  Kako?
LEPA: Nekako!
MIŠKO: 'Ajde, blagosiljam vas, trčite u bolnicu!
LEPA: Je l’ to znači da možemo da se venčamo sad?
MIŠKO: Možete sad a mogli ste i pre.
LEPA: Hvala!
JOVA: Hvala.

Oni, Jova i Lepa istrčavaju iz agencije. Na vratima se sudare sa Miškovom ženom Mirom i vrlo preplanulim muškarcem. Oni se drže za ruke. Miško ustane sa svoje stolice i krene prema njima.

MIŠKO: Ko ti je ovaj?
MIRA: Sa Mauricijusa je.
MIŠKO: Za koji si ga đavo dovela ovde?
MIRA: Da živim sa njim.
MIŠKO: Kako?... Zašto?... Gde?
MIRA: Ti nemaš vremena za mene, a on ima.
MIŠKO: Verovatno je nezaposlen.
MIRA: On je instruktor joge.
MIŠKO: Uuuu... jaka stvar.
MIRA: Nemoj da se sprdaš. Došla sam da ti kažem da hoću da se razvedem od tebe.
MIŠKO: A to li je... Kako se nisam sam setio.
MIRA: Šta se iščuđavaš kad i sam znaš koliko sam bila nezadovoljna u našem braku.
MIŠKO: Vidim i na Mauricijusu si bila nezadovoljna... Vidim!
MIRA: To je moje pravo.
MIŠKO: Šta ćeš sad sa njim?
MIRA: Ja se vraćam na Mauricijus, sa njim, za nekoliko dana.
MIŠKO (iznenađeno): A deca? Šta će biti sa njima?
MIRA: Deca ostaju sa tobom.
MIŠKO: Pa kako ću ja?
MIRA: Platićeš nekome da pazi na njih.
MIŠKO: Miro, ti se šališ! Pa ne može to...
MIRA: Ne šalim se. Ja sam se napatila u braku sa tobom... doći ću još jednom da utanačimo sve pre nego što odem na Mauricijus.
MIŠKO: Šta da utanačimo... Šta ću ja da radim sa decom?
MIRA: Snaći ćeš se, snaći ćeš se ti.
MIŠKO: I šta 'oćete vas dvoje sad?
MIRA: Snaći ćemo se i mi, nemoj da se brineš. Ti samo treba da mi plaćaš izdržavanje.
MIŠKO: Stvarno?!
MIRA: Sto posto!
MIŠKO: Pa ako je sto posto...
MIRA: Tu sam još nekoliko dana, dok ne odem – utanačićemo sve.

Mira okrene leđa Mišku, povuče za ruku muškarca sa Mauricijusa i oni izađu. Nastane mala pauza, minut, dva. Telefon zvoni.

VUČKO: Ovde Vučko. Pun pogodak, gospodine Miško, pun pogodak.
MIŠKO: Šta to?
VUČKO: Moja žena.
MIŠKO: Odgovara?
VUČKO: Sto posto.
MIŠKO: Odlično!
VUČKO: Samo sam to hteo da vam kažem.
MIŠKO: Dobro.

Lula se polako približava Mišku. Ustala je od stola za kojim su ostale da sede Cica i Crvenokosa.

LULA MACIĆ: Gazda, šta ćete sad?
MIŠKO: Uzeću sebi neku ženu preko agencije... bar neću morati da plaćam članarinu... ni duplu... ni triplu, ni za godinu dana unapred...

Miško počinje vrlo glasno da se smeje. Lula, Cica i Crvenokosa ga nemo posmatraju.

Kraj