Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

11.


Zlatan je čekao ćerku do ponoći, da bi joj zatim telefonirao u hotel. Javila se sanjiva i prekorela ga što je budi.

– Izvini, ali očekivao sam da čujem šta si...
– Pobogu, tata!
– Dobro, dobro, sutra ćemo...

Iako zavaljenoj u fotelju i utonuloj u svoju latino-američku seriju na televiziji, Lizi ipak nije promakao Zlatanov razgovor.

– Šta je to toliko važno da u ovo doba...?
- Ništa naročito – Zlatan nastoji da izbegne odgovor.
– Ne bih rekla, znam ja tebe.
– Hvala bogu, znamo se već više od dve decenije – uzvrati joj s malom dozom ironije.

Godila mu je njena radoznalost, ona će je vrlo brzo odvesti do veze između Zlatice i Majkla. Da se najzad rasplete u kakvom su odnosu njih dvoje, i šta im dođe Saša Spasić. Da jednom i to mučno breme skine sa srca, pa kako mu bog da.

– Oh, taj tvoj sarkazam – promrmlja kiselo Liza. – Šta si uznemiravao dete?
– Mogu li otac i ćerka da imaju neku malu tajnu? – nastavljao je zagonetno Zlatan.
– Kakve pa sad tajne?!
- Ma, šalim se. – A onda Zlatan počinje izokola: – Pojavio se neki momak, nešto mi je sumnjiv, pa hoću da ga proverim. Kao otac, imam na to pravo, zar ne? – Zlatan sve zagonetnije naglašava reč otac. Lizi je jasno da on nešto muti, ali još ne može da dokuči šta to smera.
– Imaš, ko ti brani – Liza uzvraća suvo. – I ko je taj momak?
– Znaćeš odmah ako ti kažem da je Amerikanac.

Liza zabezeknuto pogleda muža. U nekom dalekom predelu svesti već je dogledala Sašu Spasića i zadrhtala od zebnje. Šta ako je Saši najzad puklo i odlučio se da otvori karte. Da bi joj se osvetio što nije pošla za njim kako su se onda dogovorili i povela sa sobom Zlaticu.

– Amerikanac, Amerikanac! – vikala je besno, potajno se nadajući da će on opovrgnuti njenu pretpostavku.
– Što se žestiš?! – nastavljao je Zlatan da je kinji svojom mirnoćom, dok je ona sva drhtala. – Ti znaš za jednog Amerikanca, a ovo je njegov izdanak.
– Nije valjda Sašin sin! – Lizi najzad laknu. Ali samo nakratko jer ju je sustigla nova sumnja. Nije se valjda Zlatica spetljala... – To se smesta mora prekinuti! – gotovo kriknu.
– Zašto, ne razumem te? – Zlatan je nastavljao da glumi bezazlenost, prateći pomno njene reakcije.
– Zašto, zašto?! Ta neće neki probisvet da nam zavodi jedinicu!
– Ti to samo zbog toga...
– A šta drugo? – preseče ga Liza.

Znamo oboje šta je to drugo, rekao je u sebi Zlatan. Iako nije stigao do konačnog cilja, ipak je bio zadovoljan čeprkanjem po Lizinoj savesti. Ali njegovo likovanje brzo je splasnulo. Šta dobija time što mu se slutnje o Zlatici potvrđuju? Nije bilo lako živeti sa teškim sumnjama, ali zar je istina lakša? Znao je da ga Liza nikad nije sasvim prihvatila, daleko od toga kao nekad Sašu, ali mu se može desiti nešto još gore – da se i Zlatica otuđi od njega. Ipak ju je odgajio, bio joj je duboko privržen, voleo je kao najrođenije biće.

– Dobro, dobro – potišteno će Zlatan – upozorićemo je da bude oprezna. Ti Spasići uvek nešto smišljaju, izvode, mogu da budu opasni. Najpre nam je Novica uvalio onaj kamen, pa potom i njegov Saša sa sestrom i zetom, velikim biznismenom Mecdonaldsom, da bi začas nestao dovraga sa celokupnom Alemovom opremom. Taman da odahnemo od Spasića, kad evo ti i trećeg. Ni ovaj Majkl svakako nije došao da nas usreći, nego opet uvali u probleme. Kao da nam je malo naših.
– Da malo ne preteruješ – sad Liza spušta loptu. Zlatan je ponovo onaj stari. Oduvek je išao iz jedne u drugu krajnost. Čas bi se raspilavio skidajući joj zvezde s neba, čas bi ujedao kao pas svojim cinizmom.
– Pun mi ih je... – žestio se i dalje Zlatan. – Voleo bih da ovaj mali nije došao. Stvara mi probleme, otvara posao. Već se upliće i Beograd.
– Da te ne znam, pomislila bih da mi se žališ a ne da uživaš u kompilacijama – Liza se po prvi put ove večeri nasmeši. Bože, koliko je lepa kad se smeši, zaključi Zlatan, pa se najzad i sam smiri i pokuša da joj uzvrati osmehom. – No, kako izgleda mali?
– Liči na oca. Pretpostavljam da si to želela da čuješ – Zlatan nanovo počinje s peckanjem. – Zgodan, a ovamo kao bezazlen, koliko čujem. Pravi latinski zavodnik, znaš da mu je majka Italijanka.
– A, održaću ja onoj našoj...

Liza je zaključila da nešto mora da preduzme, i to odmah, da posle ne bude kasno. Ali šta? Da je onda otišla za Sašom u Ameriku, do svega ovog ne bi došlo. I ponovo, po ko zna koji put, prekorela je sebe što se polakomila da bude ministarka. Sad to iskajava. Nezadovoljna svojim životom, digla je ruke od svega i počela da se goji. Ako tako nastavi, pretvoriće se u prasicu. Ona, Liza, koja je svojim izgledom, svojim strukom mogla da konkuriše za mis sveta. Ko zna šta bi sve postigla u Americi, a ona mora da se zadovolji titulom gradonačelnikovice u zabitoj selendri. I to još kraj otromboljenog i oćelavelog muža, za kim mogu da uzdišu samo njegove daktilografkiknje, čistačice i kurirke.

Otužna latinoamerička epizoda već se odavno završila, na malom ekranu je titrala mrežica sivih tačkica. Na kauču, Zlatan je svojski hrkao. Bacila je preko njega sako koji je bio skinuo i prešla u svoju sobu. Već godinama su spavali u odvojenim sobama, tek retko mu je dopuštala da joj nakratko priđe.

nazad