Nove knjige

Paradoksi naše svakodnevice

Glavom bez obzira
Zoran T. Popović
Beogradski aforističarski krug, Beograd 2010. ­

Zoran T. Popović je stekao naklonost ljubitelja satire već prvom zbirkom aforizama, objavljenom 1994. godine – Orga­nizovano rasulo. Već naslovom te knjige Popović najavljuje paradoks kao svoju glavnu stilsku figuru, možda i ne sluteći da će paradoks ostati značenjska i poetička konstanta svih njegovih potonjih knjiga, među kojima je zbirka aforizama Glavom bez obzira osma po redu, šesta za odrasle, uz dve namenjene mališanima.
 
Ako je aforizam kao književni žanr sazdan na kontrastu, na većoj ili manjoj značenjskoj opreci između svog prvog i dru­gog dela, prividne (pro forma) afirmacije i suštinske (sup­stan­cijalne) negacije, za Popovića slobodno možemo reći da tu opreku, tu oprugu napetosti, poima kao maksimalnu sup­rotnost, kao paradoks. Popovićevi aforizmi su optimalna pot­vrda, književno ovaploćenje teorije aforizma kao knji­ževno-filosofskog paradoksa. "Paradoks je unutarnji mehanizam aforizma" – veli u svojoj studiji o najkraćoj književnoj formi filosof Ivan Foht. Kao u svim dosadašnjim knjigama, tako je i u ovoj paradoks alfa i omega ne samo života našeg danas i ovde već i u globalnim razmerama i svim vremenima.

Naslov nove Popovićeve zbirke – Glavom bez obzira – je suptilan paradoks, maskiran opštepoznatom retorskom figurom, idiomom iz usmenog folklora. Glavom bez obzira je ovde u jednoj ravni ekvivalent narodnoj frazi Beži dok si čitav, ali i mnogo više od toga – glavu kao figurativan izraz za pamet karakterišu obzirnost i trezvenost, dok je bez obzira negacija tolerancije i razumevanja.

Evo primera koji upečatljivo pokazuje Popovićevo majstorsko umeće u slikanju paradoksalnih prilika, tačnije rečeno neprilika, u kojima obitavamo. Rad je, kao što znamo i iz ličnog iskustva, kod nas veoma omiljen – ubismo se od rada i vrednoće ironično se kaže u našem narodu. Evo kako taj lajtmotiv našeg etosa sublimira naš aforističar: Danas ništa nisam radio. Tako sam organizovao posao.

Kao najbolji narod na svetu treba da imamo vladu kakvu zaslužujemo, dakle najbolju. A naša je daleko od zlata – zlato ne rđa, znamo i iz hemije i iz praktičnog iskustva. Zašto nije kako treba građani tumače na razne načine, ali vlast ima jedno neoborivo opravdanje što nije po želji naroda, alibi koji obuhvata i prošlost i sadašnjost i budućnost. Evo kako taj alibi, tu večnu smetnju, to ali koje i vlastima i narodu sreću kvari, rezimira Popović: Pozicija se brani opozicijom.

Naša sudbina je u znaku sudbine Malog Kalimera; to pile je izlegla srpska kvočka. Ukratko: ceo svet je oduvek protiv nas, pa to ti je! U novije vreme, ako ne u politici i istoriji, bar u sportu se događa i poneki izuzetak; možda je to nagoveštaj svetskog zaokreta. Mi taj novi trend uočavamo i bez otpora prihvatamo: Sve dok nam je sudija naklonjen, mi nemamo razloga da sumnjamo u njegovu objektivnost.

Razumljivo, pošto u Srbiji prilike su take, iako je Popovićev tematski dijapazon vrlo širok i razuđen (od politike do sporta i seksa), u knjizi je najviše satiričnih aforizama. Na stotinu načina se varira moralna, to jest nemoralna slika našeg društva danas. To je slika sa bezbroj tonova tamne game, od, retko gde, dobroćudne ironije, do sarkazma i cinizma. Na tapetu je mahom naša sredina, što je prva pretpostavka zdravog humora (smeh na svoj ceh), ali nije pošteđen ni ostatak sveta, i današnji i vajkadašnji. Nema na Popovićevom satiričnom horizontu ni u planetarnim razmerama svetlih repera, ni tačaka oslonca ni prostora nade. Iako pisac ovih redaka pripada suprotnom taboru, malom klubu optimista, i poima današnji svet, volterovski rečeno, kao najbolji od svih dosadašnjih svetova, priznaje da je Popovićeva crnohumorna vizija, i na lokalu i na globalu, vrlo uverljiva satirična projekcija.

Evo nekih gorkih viđenja nas samih, nekad i sad, a i o budućnosti naš pisac ne snatri u ružičastim bojama: Mnogo puta smo ginuli do poslednjeg. Pravo je čudo da nas još ima.

Da je naše čojstvo sto kopalja iznad junaštva rečito potvrđuje Popovićev aforizam: Mi naše žrtve uopšte ne brojimo, jer ne želimo da mešamo matematiku i politiku.

Mitifikaciju i mistifikaciju našeg etosa i junačke tradicije Popović efektno rezimira sledećim aforizmom: Mi ne možemo da osudimo zločince iz naših redova jer znamo da oni ni mrava ne bi zgazili.

Shodno prethodnoj, suptilne sprege velikog i malog, čoveka i mrava, lava i miša, planova snova i jalovih nada, česte su na stranicama ove knjige britke satire i gorkih uvida. Tu gorčinu ublažava raskošna duhovitost. Vatromet duha i nad pustinjom i nad bezdanom ima nečeg budilačkog i pokretačkog, nemirenja sa sivilom i bedom svakodnevice i u najtežim moralnim i materijalnim prilikama. Superiornost svetlosti duha nad mrakovima svakodnevice igra dvostruku ulogu – geografsku, jer osvetljava i prostore šireg konteksta i mogućnosti koje prevazilaze političke uzde i međe, i katarsičnu, osvetljavajući unutarnje tame i bezdane, prostore kojima (a to smećemo sa uma!) i sami raspolažemo, bar donekle i unekoliko. Jer, istinu govoreći – Naši zakoni su univerzalni. Možeš da ih tumačiš i ovako i onako. A kakvi su nam zakoni, takve su nam i sudije: Optuženi ima samo jednu olakšavajuću okolnost. Sudija je podmitljiv.

Priroda prikaza kao prigodnog i prostorno ograničenog teksta ne dopušta širu i temeljniju analizu ove knjige vrhunskog humora i reske satire, knjige koja je osobeni inventar naših zabluda i predrasuda, ali ujedno i uverljiva dijagnoza našeg neveselog zdravstvenog stanja, poraznog stanja društva kome, ma šta radili ili ne radili, pripadamo. Sazdana slobodnim umom i čista srca, u savesnom čitaocu ona može, osim uživanja u vatrometu duha, da probudi gotovo u svima nama zakržljala a u kriznim vremenima egzistencijalno važna i potencijalno plodonosna, rostanovska pitanja: ko smo, šta smo i kuda idemo. Utoliko pre što su Popovićeve duhovite pilule, vispreni uvidi i glede politike kao naše sudbine i glede ljubavi, sporta i drugih oblasti koje život znače, razvrstani po slovima i temama, te su i svojevrsni leksikon naših stranputica i iluzija o mraku ovdašnjem i belom svetu okolo. A suvišno je i podsećati nas, to i ceo svet zna, naši planovi nisu odavde dovde i sputani sitnim rokovima, već epohalni: Stvaramo državu za XXI vek. To je odluka našeg plemenskog saveta.

Ne gubimo vreme! – poručuje nam Zoran T. Popović. I kad nije novac, nije nevažno!

Vitomir Teofilović