Već smo napomenuli da se sado-mazohistička stremljenja mora­ju razlikovati od rušilaštva, mada su većinom međusobno pome­šani. Rušilaštvo se razlikuje po tome što ne teži aktivnoj ni pa­sivnoj simbiozi već uklanjanju predmeta. Ali i rušilaštvo potiče iz nepodnošljivog stanja pojedinačne nemoći i izdvojenosti. Ja mogu da izbegnem osećanje vlastite nemoći prema svetu izvan mene tako što ću svet uništiti. Dakako, ako uspem da ga uklonim, ja ostajem sam i izdvojen, ali to moje stanje je divna izdvoje­nost, u kojoj me ne može satrti neodoljiva moć predmeta izvan mene. Razaranje sveta je moj poslednji, gotovo očajan pokušaj da se izbavim od ite moći kako me ona ne bi satrla. Sadizam stre­mi prisajedinjavanju predmeta; rušilaštvo — nejgovu uklanjanju. Sadizam teži da gospodarenjem nad drugima ojača atomizova­nog pojedinca; rušilaštvo čini to isto odstranjivanjem svake spo­ljašnje pretnje.

Na svakog posmatrača ličnih odnosa na našoj društvenoj po­zornici mora ostaviti utisak količina rušilaštva koja se svugde može naći. Čovek je uglavnom nije svestan, već je na različite na­čine racionalizuje. U stvari, gotovo sve se upotrebljava kao raci­onalizacija rušilaštva. čovek je upotrebljavao i upotrebljuje lju­bav, dužnost, savest, patriotizam kao prerušenja za uništavanje drugih ili samog sebe. Međutim, moramo povući razliku između dveju vrsta rušilačkih težnji. Neke rušilačke težnje proizlaze iz naročite situacije: kao čovekova reakcija na napade koji se vrše na njegov ili tuđ život i integritet, ili kao reakcija na ideje s ko­jima se čovek poistovećuje. Takvo rušilaštvo je prirodna i nužna prateća okolnost čovekova potvrđivanja života.

Međutim, rušilaštvo o kome ovde raspravljamo nije ovo racio­nalno — ili, kako bismo ga mogli nazvati, »reaktivno« — neprija­teljstvo, već neprestana potajna čovekova težnja koja tako reći samo čeka zgodnu priliku da se izrazi. Ako nema objektivnog ra­zloga za izražavanje rušilaštva, mi tog čoveka nazivamo mental­no ili emocionalno obolelim (mada će sam taj čovek obično iz­graditi nekakvu racionalizaciju). Međutim, u većini slučajeva ru­šilački impulsi se racionalizuju tako da bar nekoliko drugih lju­di ili čitava društvena grupa učestvuju u racionalizaciji, te na taj način pomažu da ona članu te grupe izgleda »realistična«. No predmeti iracionalnog rušilaštva i posebni razlozi iz kojih se oni izabiraju samo su od drugorazredne važnosti; rušilački impulsi su strast jedne osobe i uvek uspevaju da pronađu neki predmet. Ako druge osobe, iz bilo kog razloga, ne mogu da postanu predmet rušilaštva nekog pojedinca, njegovo vlastito ja lako postaje taj predmet. Kada samorušilaštvo dostigne znatan stupanj, čovek če­sto fizički oboli, pa čak može da pokuša i samoubistvo.

Pretpostavili smo da rušilaštvo predstavlja bekstvo od nepodno­šljivog osećanja nemoći, pošto stremi uklanjanju svih predmeta sa kojima pojedinac mora da se upoređuje. Ali s obzirom na ogromnu ulogu koju rušilačke težnje igraju u ljudskom ponašanju, ovim tumačenjem se, izgleda, ne daje dovoljno objašnjenje; sami uslovi izdvojenosti i nemoći snose odgovornost za dva druga iz­vora rušilaštva; nespokojstvo i ometanje života. O ulozi nespo­kojstva ne treba mnogo govoriti. Svaka pretnja životnim (materi­jalnim i emocionalnim) interesima stvara nespokojstvo¹⁴, a ruši­lačke težnje su najobičnija reakcija na takvo nespokojstvo. Izves­ne osobe mogu, u izvesnoj situaciji, da ograniče tu pretnju. Tada te osobe pobuđuju rušilaštvo. Pretnja može biti i stalno nespokoj­stvo — mada ne nužno svesno — koje proističe iz stalnog ose­ćanja ugroženosti spoljašnjim svetom. Takvo stalno nespokoj­stvo proizlazi iz položaja izdvojenog i nemoćnog pojedinca i pred­stavlja još jedan izvor velike zalihe rušilaštva koja se u njemu razvija.

Druga važna posledica te iste osnovne situacije jeste ono što sam upravo nazvao ometanjem života. Izdvojeni i nemoćni poje­dinac sprečen je u ostvarivanju svojih čulnih, emocionalnih i in­telektualnih mogućnosti. Njemu nedostaje ona unutrašnja bez­bednost i spontanost koje su uslovi za takvo ostvarivanje. Tu unutrašnju zapreku uvećavaju kulturni tabui na zadovoljstvo i sreću, poput onih koji se od doba reformacije provlače kroz re­ligiju i mores srednje klase. Danas je taj spoljašnji tabu gotovo iščezao, ali ona unutrašnja zapreka ostala je snažna uprkos sves­nom odobravanju čulnog zadovoljstva.

Frojd je dodirnuo ovaj problem odnosa između ometanja ži­vota i rušilaštva, te ćemo, raspravljajući o njegovoj teoriji, moći da iznesemo i neke sopstvene predloge.

Frojd je" shvatio da je zanemario težinu i važnost rušilačkih im­pulsa svojom prvobitnom pretpostavkom da su seksualni nagon i nagon za samoodržanjem dve osnovne motivacije ljudskog po­našanja. Verujući, kasnije, da su rušilačke težnje isto toliko va­žne koliko i seksualne, on je došao do pretpostavke da se u čo­veka mogu naći dva osnovna stremljenja: nagon koji je upravljen ka životu i koji je manje-više istovetan sa seksualnim libidom i nagon za smrću, čiji je jedini cilj uništenje života. On je pretposta­vio da se ovaj može pomešati sa seksualnom energijom i da ga tada čovek može upraviti ili protiv svog ličnog ja ili protiv pred­meta koji se nalaze izvan njega. On je, osim toga, pretpostavio da se koren nagona za smrću nalazi u jednom biološkom svoj­stvu bitnom za sve žive organizme, te da je, otud, taj nagon nu­žan i nepromenjiv deo života.

Pretpostavka o nagonu za smrću zadovoljava utoliko što uzima u obzir punu težinu rušilačkih težnji, koja je bila zanemarena u Frojdovim ranijim teorijama. Ali ona ne zadovoljava utoliko što pribegava biološkom objašnjenju, koje ne uspeva da povede do­voljno računa o tome da se količina rušilaštva u pojedinaca i u društvenih grupa neizmerno razlikuje. Kad bi Frojdove pretpos­takve bile tačne, morali bismo pretpostaviti da je količina čove­kova rušilaštva, bilo protiv drugih bilo protiv sebe samoga, manje­-više stalna. Ali mi zapažamo upravo suprotnu stvar. Ne samo što se težina rušilaštva kod pojedinaca u našoj kulturi veoma razli­kuje, već je nejednaka i težina rušilaštva u različnih društvenih grupa. Tako je, na primer, težina rušilaštva u karakteru članova evropske niže srednje klase svakako mnogo veća nego u karak­teru pripadnika radničke klase i viših klasa. Antropološka prou­čavanja upoznala su nas sa narodima kojima je svojstvena osobito velika količina rušilaštva, dok drugi narodi pokazuju znatan ne­dostatak rušilaštva, bilo u obliku neprijateljstva prema drugi­ma ili prema samima sebi.

Čini se da svaki pokušaj razumevanja korena rušilaštva mora da pođe upravo od uočavanja tih razlika i da pristupi pitanju o tome kakvi se drugi njihovi činioci mogu uočiti, i da li ti činioci objašnjavaju razlike u količini rušilaštva.

Taj problem zadaje takve teškoće, da sam iziskuje podrobnu obradu, što ovde ne možemo pokušati. Međutim, volio bih da nagovestim gde se, izgleda, nalazi odgovor. Čini mi se da je koli­čina rušilaštva koja se može naći u pojedinaca srazmerna sma­njenju životne ekspanzivnosti. Ovo se ne odnosi na pojedinačna osujećenja ove ili one instiktivne želje, već na ometanje čitavog života, na sprečavanje spontanosti u razvitku i izražavanju čove­kovih čulnih, emocionalnih i intelektualnih sposobnosti. Život po­seduje vlastiti unutrašnji dinamizam; on teži vlastitom razvijanju, izražavanju, proživljavanju. Izgleda da energija upravljena ka životu, ako se ta težnja ometa, prolazi kroz proces razlaganja i pretvara se u energije upravljene ka razaranju. Drugim recima: nagon za životom i nagon za razaranjem nisu međusobno nezavisni činioci već se nalaze u obrnutoj uzajamnoj zavisnosti, što se više sprečava nagon za životom, to je nagon za razaranejm jači; što se više život ostvaruje, to je manja snaga rušilaštva. Rušilaštvo je posledica neproživljenog života. Oni pojedinačni i društveni uslovi koji doprinose suzbijanju života stvaraju strast za raza­ranjem, a ova, tako reći, obrazuje veliku zalihu iz koje se hrane čovekove posebne neprijateljske težnje — bilo prema drugima bilo prema sebi samom.

Po sebi se razume od kolike je važnosti ne samo predočavanje sebi dinamične uloge rušilaštva u društvenom procesu nego i shvatanje posebnog uslova za intenzivnost rušilaštva. Već smo za­pazili neprijateljstvo koje je prožimalo srednju klasu u doba re­formacije, izraženo u izvesnim pojmovima protestantizma, naro­čito u njegovom asketskom duhu i u Kal vinovoj predstavi o ne­milosrdnom bogu kome je zadovoljstvo da bez ikakvog razloga osudi deo čovečanstva na večno proklestvo. Srednja klasa je ta­da, kao i kasnije, svoje neprijateljstvo izražavala uglavnom pod vidom moralnog ogorčenja, koje je racionalizovalo veliku zlobu prema onima što poseduju sredstva za uživanje u životu. Na na­šoj savremenoj pozornici rušilaštvo niže srednje klase bilo je va­žan činilac u nastanku nacizma, koji se obraćao tim rušilačkim stremljenjima i upbtrebljavao ih u borbi protiv svojih neprijate­lja. Lako se može poznati da je koren rušilaštva niže srednje kla­se ono što smo u ovoj raspravi i pretpostavili: izdvojenost poje­dinca i suzbijanje pojedinačne ekspanzivnosti, koji su u većoj meri važili za nižu srednju klasu nego za klase iznad i ispod nje.

BELEŠKE UZ GLAVU PETU

14. Sr. raspravu o ovom pitanju u Novim putevima u psihoanalizi Karene Horni, Kegan Paul, London, 1939.