Nove knjige

Satira kao vivisekcija (ne)morala

Praznina u slavoluku
Đorđe Otašević
Alma, Beograd, 2011.

Đorđe Otašević je stvaralac renesansne širine i kulturni de­lat­nik na više polja. U nizu njegovih delatnosti posebno se ističu tri oblasti, a u svima njima on dostiže vrhunske do­me­te. Dve od tih delatnosti su nauka i književnost, pre­ciznije rečeno: lingvistika i satira. Otašević je doktor ling­vis­tike i autor mnoštva knjiga i radova iz te nauke. Kao što je vrhunski naučnik, Otašević je i vrhunski satiričar – majstor kratke priče i aforizma. U njegovom stvaralačkom biću to su komplementarne delatnosti – stroga naučna metoda i razba­ru­šeni humor se naizmenično smenjuju u njegovoj radionici duha, zavisno od toga koja motivacija pretegne. Dok su ove dve Otaševićeve spisateljske delatnosti stasavale isto­vre­meno, kao izvorni izrazi njegovog stvaralačkog duha, treća delatnost se razvila naknadno, kao izraz nezadovoljstva pos­tojećim stanjem u toj oblasti. To je izdavaštvo. Razoča­ran čekanjem na štampanje svojih i tekstova drugih naučni­ka i pisaca, Otašević je odlučio da bude i izdavač. Revnostan i na tom polju, za kratko vre­me pridružio se najuglednijimm izdavačima.

Već naslov knjige Praznina u slavoluku upućuje na krah sistema vrednosti. Paradoks, glav­ni energent aforizma, ovde je prožet ironijom: slavoluk je simbol i znak ras­poz­nat­ljivosti pobede i uspeha, trijumf punoće života, a praznina oličenje odsustva i sadržaja i vrednosti. U Otaševićevoj satiričnoj vizuri slavoluk, umesto trijumfa punoće ži­vota, postaje šuplja hvala, sujeta bez pokrića. Naslov Otaševićeve knjige priziva nam Hemingvejevu demontažu krupnih reči – "Mnogo puta sam iskusio ne samo šupljinu krupnih reči već i njihovu pogubnu moć."

Naš pisac je takođe neprestano svestan i ispraznosti patosa i njegove negativne ener­gije i zato su populizam i drugi vidovi političke retorike često na njegovom tapetu. A pošto je diljem sveta, pogotovu na brdovitom Balkanu, politika još uvek ljudska sud­bina, i društvena i pojedinačna, prirodno je što su i Otaševićevi aforizmi, poput mnoš­tva njegove braće po peru, prevashodno u znaku satire. Satiričnost je zapravo nalog vremena, moralna obaveza zauzimanja kritičkog stava spram nedolične zbilje. Zato je satira zajednički imenitelj naših savremenih aforističara. Ono što Otaševića čini poseb­nim ostrvom u tom ogromnom arhipelagu su dijapazon njegovih opaski i aso­ci­ja­cija i osobena poetika, amalgam koji sažima čitavo mnoštvo tradicija, od drevnih narod­nih obrazaca do najnovijih naučnih i književnih idioma i ideologema. Posebno impre­sionira što su kod Otaševića i najsuptilnija promišljanja i najsloženiji sadržaji iskazani na jed­nostavan način, izbrušeni poput narodnih izreka. To je ono što su književni teore­tičari nazvali paradoksalnim ali utemeljenim terminom složena jednostavnost. Krcata smislom i sadržajem, ta složena jednostavnost Otaševićeve poetike višestruko zrači iz njegovih aforizama. Evo jednog od tih bisera duha i stila: Nije čudo što su naši političari bogati. Vreme je novac, a mnogi od njih su zaslužili i po dvadeset godina. Prvi deo ovog aforizma je naoko samo uvodna konstatacija, no fraza "nije čudo" ovde ima dinamičku funkciju, priziva razjašnjenje. Ono naoko sledi u nastavku, u prvom delu druge rečenice – vreme je novac upućuje na prirodnost bogatstva političara: ako neko ima visoke prihode i ako je iole štedljiv, prostim protokom vremena postaje imućan. No, sledi efektan ironičan obrt. U naoko logičnoj konstataciji – vreme od dve decenije je do­volj­no dug period da se zasluži bogatstvo, iznenada nagazimo na minu: preciziranje vreme­na sticanja kolokvijalnim izrazom zaslužili dvadeset godina odjednom se sva pozitivna konotacija preobraća u negativnu – izraz zaslužili dvadeset godina je, kao što znamo, sinonim sa večitom robijom.

Sudar suprotnih značenja proizvodi žestoku moralnu poentu. Mada Otašević apostrofira sve satirične teme, u njegovoj razuđenoj motivaciji dominira tema morala. Sav ostali arsenal satire (glupost, neznanje, nemoć...) iz vizure angažovanog humaniste je u senci morala. Naime, glupost, neznanje, nesposobnost, predrasude... velikim delom su s one strane samovlasne vinosti, odnosno lične i samosvesne krivice, i u velikoj meri su heteronomne, zavisne od raznih uslova, od društvenih prilika do naslednih faktora. Sa moralom je drukčije – to je vrednost u kojoj je lična uloga presudna. Otaševićeva satira je prevashodno vivisekcija (ne)morala, kantovski stroga kritika političke elite kao glavnog krojača sudbine naroda. U našim političarima Otašević prepoznaje Medeje i njihov porazan uvid, koji je ovekovečio Eshil ustima svoje Medeje: Mi znamo šta je dobro, ali ne marimo.

Za osudu je već samo ponašanje političkih aktera. Umesto da kao predstavnici naroda budu njegovi uzori, političari su junaci rubrike za skandale: Poslanici se tuku u Skupš­tini. Njima je blizak svaki vid parlamentarne borbe. No, njihovo nedolično ponašanje ne ugrožava njihov društveni rejting ni povlašćeni status – istorijska uloga kao strategija i demagogija kao sredstvo su alfe i omege njihovog bitisanja. Razume se, učinak je sraz­me­ran formatu ličnosti: Što je više velikih Srba, Srbija je sve manja. Demagogija je njihov refleks samoodržanja i zato su političari svesni da je usrećivanje naroda njihov glavni posao, uslov opstanka i svoga i narodnoga. To nam, kao komšijski dijalog u stilu vox populi, Otašević ovako dočarava: Nisi čuo da smo svi srećni?! A otkad ti je pok­va­ren televizor?

Političari su ipak svesni da (još) nismo svi srećni, zato naglašavaju načelno opre­de­lje­nje kao satisfakciju za sve nevolje i garanciju da smo na pravom putu: Demokratija je prelazni period. Između socijalizma i boljeg života. Vremenska odgovornost bi u kon­tekstu večnosti predstavljala sitničarenje, znak nervoze i nestrpljivosti: Demokratiju smo odavno uvezli, ali se uputstvo za upotrebu još uvek prevodi.

Prevođenje u bolji život je kod nas beskrajna delatnost i poprima razne oblike, često i paradoksalne: Pred nama je bolji život. Zato sam nestrpljiv što se ove pasoške for­mal­nosti brže ne završe.

Čekanje trajnog rešenja može da bude pogubno. Evo kako taj motiv drastičnom slikom tematizuje Otašević: Nije važno da li je mačka crna ili bela. Kad sam gladan – ne biram mnogo. I na primeru ovog značenjski poraznog ali literarno sjajnog aforizma uviđamo raskošno Otaševićevo umeće –  slikovitost, vrcav humor, obilje asocijacija... Zdru­živa­njem poznate kineske devize sa narodnom izrekom Glad ne bira stvorio je aforizam trajne vrednosti. Aforizam bi bio efektan i da je poenta u pluralu ili u ano­nimnom vidu: Gladni ne biraju ili Gladan ne bira, ali majstor proze zna da je auto­ironija potresnija i estetski suptilnija.

Ličnim primerom Otašević nam je predstavio i današnju krizu vrednosti, rodno mesto svih društvenih boljki: Roditelji su mi poklonili kućno vaspitanje, moralne principe i visoko obrazovanje. Ali, ja i dalje verujem da mi nisu želeli ništa loše. Ne priziva li nam ova slika naopakog obrtanja vrednosti kad negativci profitiraju Andrićevu poraznu dijagnozu društvenih kriza: U mutnim vremenima šljam izbija na površinu?!

Umesto uvažavanja kulture, naš pisac je suočen sa marginalnim statusom inte­lek­tu­a­laca, i to nam predočava duhovitim aforizmom u kome varira dobro nam poznatu klasnu šemu zasnovanu na sredstvima rada: Zemlja – seljacima, fabrike - radnicima, papir i olovka – intelektualcima.

Iako je glavni krivac za društvene nevolje politika, naš satiričar je svestan da ni in­telektulci i umetnici nisu nedužni. Ako ništa drugo, dopustili su javašluk i bezakonje u sopstvenim redovima i sami doprineli derogiranju svog imidža. Jad tog moralnog pada Otašević nam je rečito predstavio opet jednom duhovitom retrospektivnom bravurom. Čuvenu Sokratovu devizu preveo je na jezik aktuelne prakse: Znam da ništa ne znam. Zato sam kupio diplomu lakog fakulteta.

Razume se, ako smo bar načelno, građani demokratskog društva, nismo li svi mi krivi za njegovo neveselo stanje? Bar donekle. Premeštajući akcenat čuvene Aristotelove de­vi­ze sa čoveka na životinju, Otašević je drastično potencira: Čovek je politička ži­vo­tinja. Otuda onolika krda. Pregruba korekcija definicije ili njeno usklađivanje sa našim vremenom?

Citirana rukovet Otaševićevih aforizama rečito pokazuje da je njihova jednostavnost samo prividna, kao optička varka. Pažljiv čitalac u njima nazire repere najšire tematske i vremenske skale, od mitskih do savremenih, od drevnih obrazaca usmene kulture do jezika informatike, od grube stvarnosti do virtuelnih fantazmi... Spletove visprenih značenja ovi aforizmi grade na palimpsestima raznih epoha i saznajnih vidokruga... Veličinu i poetičku vrednost te prividne jednostavnosti ponajbolje je osetila i opisala čuvena austrijska spisateljica Mari fon Ešenbah: "Kaži prvi nešto što izgleda kao opšte poznato, i bićeš veliki!"

Praznina u slavoluku Đorđa Otaševića je knjiga bujnog humora i višeslojnih značenja, knjiga umnih opaski o temama koje nam život znače. Što ta slika ne zrači vedrim bojama već tamnom gamom kriva je drama u kojoj životarimo. Posebno je kriv moralni čin te drame u kojoj smo svi mi akteri. Pisac ne može da nas iz tog stanja, makar bio i vrhunski prevodilac, prevede, ali dovoljno je što nam je šire otvorio oči i naše ostale razabire.

Vitomir Teofilović