Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

13.


 Dvojica još uvek držeća penzionera, Đora i Spira, šetali su se po navici duž obale reke Mulje. Odozdo je zaudaralo na otpad i mulj.

– Danaske baš dobro smrdi – primeti Spira.
– E pa, na novu koaliciju – Đora odmah prelazi na stvar. Uz reku, oni su najradije
bistrili politiku.
– Kakva te sad spopala koalicija?! – ne shvata Spira od prve Đorinu aluziju.
– More, znaješ ti dobro, nemoj da mi se praviš Toša – nastavlja Đora sa
začikavanjem. – Esesesovci, lujci i radikalci – koalicija ''narodnog jedinstva'', glasao si za nji'. Zar oni ne obećaše da će konačno da regulišu Mulju? I cel grad, da nam cveta i miriše. A kad ono, samo si podeliše placevi pokraj reku, podigoše si vile i palate, a Mulja nek si plavi i ''miriše''. Narod oguglao na sve.
– Ti, bre Đoro, kako da nesi odavde – suprotstavlja se Spira. – Kolki ratovi smo izdržali za ovo kratko vreme, dobro je i da smo živi. Do pred nekoj mesec, zbog Kosmet se NATO beše navrzlo na nas, te avioni i bombe, te avaksi i tomakavke...
– Tomahavke – ispravi ga Đora. – Znajemo tuj priču, će se priča u naredne petsto godine. Kako smo pa pobedili na Kosovo ravno.
– To što je izdržala naša vojska, onoliku silu, cel svet udario na nas, to je mogao samo srpski vojnik.
– I što na kraj – kapitulacija! Ode vojska, ostavi Kosovo.
– Će se vrne.
– Kad na vrbu rodi grojze.
– Izdajico! Izdaješ naše sveto Kosovo!
– Bre, bre, koj ga pa odbrani. More, Spiro, ti pa veruješ što pričaju radikali, esesesovci i lujci. Lažu narod da dobiju i naredni izbori. Može im se kad imaju glup narod.
– Ajde more, samo si ti pametan – ne da se Spira, već prelazi u protivnapad. – I cela tvoja opozicija. Svi od red izdajice.
– Samo tvoji golemi rodoljubi. Alal vera!

Đora pokaza šipak Spiri, ovaj mu uzvrati laktom. Posle toga zavlada tišina, kao iza
oluje. Pošto su ispucali ceo ubojiti arsenal, koračali su ćutke jedan kraj drugoga po blatnjavoj stazi, pazeći da ne upadnu u neku baru, zaostao od skorašnje kiše.

– More, manimo golemu politiku, nešto drugo mi sad padna na pamet – skreće temu Đora. – Što misliš, Spiro, da li je onaj Spasićev unuk stvarno špijun? Ko bi rek'o, od našega Novicu, onoliko ''zaslužnog'' za naš grad, nešto tako da ispadne!
– Gde je dim, tuj je i oganj, ne kaže se džabe – prihvata temu Spira. – Amerikanci imaju špijuni i u Tunguziju, pa neće kod nas. A Domanovićgrad odamna neje mačji kašalj, imamo mi, bre, dijamanti! Znam što misliš, možda neje prav dijamant, ama vredi on mnogo poviše nego što neki misle. Evo ti dokaz – Amerikanci frljili oko na njega!
– Ovajdismo se mi, pa će i oni.
– Oni će nađu za što će ga upotrebe.
– Pa, za nekoj avaks ili tomahavku.
– Ti se zafrkavaj, ama đavol nit' ore, nit' kopa.

Baš tada su prolazili isprted Mitketove kafane Obala. Pogledaše se upitno, da svrate na kaficu, ali složno odmahnuše rukama, možda kad stigne nova penzija.

nazad