VI Psihologija nacizma

U prethodnom poglavlju naša pažnja bila je usredsređena na dva psihološka tipa: autoritarni karakter i automat. Nadam se da će podrobno raspravljanje o tim tipovima pomoći razumevanju problema kojima se ovo i sledeće poglavlje bave: psihologije na­cizma i moderne demokratije.

Pri raspravljanju o psihologiji nacizma moramo najpre razmot­riti jedno uvodno pitanje — važnost psiholoških činilaca za razu­mevanje nacizma. U naučnom, a još više u popularnom rasprav­ljanju o nacizmu, često se iznose, dva suprotna gledišta prvo, da psihologija ne daje nikakvo objašnjenje ekonomske i političke pojave kao što je fašizam; drugo da je fašizam u potpunosti psi­hološki problem.

Pristalice prvog gledišta posmatraju nacizam ili kao rezultat isključivo ekonomskog dinamizma — ekspanzivnih težnji nemač­kog imperijalizma ili kao suštastveno političku pojavu — pobe­du koju je nad državom izvojevala jedna politička partija po­držana od industrijalaca i junkera; ukratko, na uspeh nacizma gleda se kao na rezultat podvaljivanja manjine i tlačenja većine stanovništva.

Pristalice drugog gledišta, pak, tvrde da se nacizam može objas­niti jedino psihologijom ili, pre, psihopatologijom. Na Hitlera se gleda kao na ludaka ili "neurotičara", i na njegove sledbenike kao na isto tako umobolne i duševno neuravnotežene ljude. Pre­ma ovom objašnjenju, kako ga je izložio L. Mamford, prave iz­vore fašizma treba tražiti "u ljudskoj duši, a ne u ekonomiji". On dalje veli: "Fašizam objašnjavaju nadmoćan ponos, uživanje u svireposti, neurotična dezintegracija — a ne versajski ugovor ni nesposobnost nemačke republike".¹

Po našem mišljenju, nije ispravno nijedno od tih objašnjenja koja naglašavaju političke i ekonomske činioce, a isključuju psi­hološke — ili obrnuto. Nacizam jeste psihološki problem, ali moramo shvatiti da društveno-ekonomski činioci uobličuju i sa­me psihološke činioce; nacizam je ekonomski i politički problem, ali moramo shvatiti da se njegova moć nad čitavim jednim na­rodom temelji na psihološkim osnovama. U ovom poglavlju po­zabavićemo se osnovom. To nas upućuje na dva problema: na ka­rakternu strukturu onih ljudi koje je nacizam privlačio i na psihološke osobine ideologije koja je doprinala da upravo na te ljude nacizam tako uspešno deluje.

Pre nego što započnemo razmatranje psihološke osnove za uspeh nacizma, mo­ra­mo povući ovu razliku: jedan deo stanovništva povinovao se nacističkom režimu bez nekog snažnog otpora, ali i bez divljenja nacističkoj ideologiji i po­litičkoj praksi; nova ide­ologija je veoma privlačila drugi deo stanovništva i on se fana­tično priključivao onima koji su je proklamovali. Prvu grupu su uglavnom činile radnička klasa, te liberalna i katolička buržoazi­ja. Uprkos odličnoj organizo­va­nos­ti, naročito u radničkoj klasi, te grupe nisu pokazale unutrašnji otpor koji se mogao očekivati kao rezultat njihovih političkih ubeđenja, mada su se neprijatelj­ski odnosile prema nacizmu od samog njegovog početka do 1933. godine. Oni su ubrzo izgubili volju da pruže otpor i otada su tom režimu zadavali malo muke (izuzev, naravno, neznatne manjine koja se u toku svih ovih godina herojski borila protiv nacizma). U psihološkom pogledu, izgleda, tu spremnost na potčinjavanje nacističkom režimu treba uglavnom pripisati stanju unutrašnje zamorenosti i pomirenosti, koje je, kao što će biti pokazano u narednom poglavju, danas svoj­stveno pojedincu čak i u demo­kratskim zemljama, što se nemačke radničke klase tiče, na nju je delovala još jedna okolnost: poraz koji je pretrpela posle pr­vih pobeda u revoluciji 1918. godine. U poratno razdoblje radnič­ka klasa je ušla s velikim nadama u ostvarenje socijalizma ili, bar, u određeno poboljšanje svog političkog, ekonomskog i druš­tvenog položaja; ali, iz ovih ili onih razloga, ona je neprestano trpela poraz za porazom, što je dovelo do potpuno osujećenja svih njenih nada. Početkom 1930. godine plodovi pobeda koje je ona u početku izvojevala bili su skoro potpuno uništeni, a posle­dica toga bilo je duboko osećanje pomirenosti, neverovanje vođi­ma, sumnja u vrednost svake političke organizacije i političke aktivnosti. Radnici su i dalje ostali članovi svojih partija i svesno nastavili da veruju u svoje političke doktrine, ali, mnogi su, du­boko u sebi, napustili nadu u delotvornost političke akcije.

Po Hitlerovu dolasku na vlast još jedna okolnost je počela da podstiče većinu sta­novništva na odanost nacističkoj državi. Za milione ljudi Hitlerova država pois­tovetila se s "Nemačkom". Čim se on jednom dokopao državne vlasti, borba protiv njega značila je u suštini isključivanje iz nemačke zajednice; kada su druge političke partije bile ukinute, a nacistička partija "postala" Ne­mačka, opirati se njoj značilo je opirati se Nemačkoj. Izgleda da prosečan čovek najteže podnosi osećanje da se ne poistovećuje sa nekom većom grupom. Koliko god se nemački građani protivili načelima nacizma, ako moraju da biraju između usamljenosti i osećanja da pripadaju Nemačkoj, većina će odabrati ovo dru­go. U mnogim slučajevima može se zapaziti da ljudi koji nisu nacisti ipak brane nacizam od kritike stranaca zato što osećaju da je napad na nacizam napad na Nemačku. Strah od izolovanosti i relativna slabost moralnih načela pomažu svakoj partiji da čim — osvoji državnu vlast, zadobije odanost velikog dela stanovništva.

Iz ovog razmatranja proishodi aksiom značajan za problem po­litičke propagande: svaki napad na Nemačku kao takvu, svaka klevetnička propaganda koja se tiče "Nemaca" (kao što je "hun­ski" simbol iz prošlog rata), samo uvećava odanost onih koji se nisu potpuno poistovetili sa nacističkim sistemom. Međutim, ovaj se problem ne može suštinski rešiti veštom propagandom već samo pobedom jedne osnovne istine u svim zemljama: etička načela su iznad postojanja nacije i pojedinac, ako se pridržava tih načela, postaje član zajednice svih onih koji imaju, koji su imali i koji će imati isto ubeđenje.

Nasuprot radničkoj klasi, te liberalnoj i katoličkoj buržoaziji, čiji je stav bio negativan i pomirljiv, niži slojevi srednje klase, sačinjeni od sitnih trgovaca, zanatlija i službenika, vatreno su pozdravili nacističku ideologiju.²

Pripadnici starije generacije te klase predstavljali su pasivniju masovnu osnovu; njihovi sinovi i kćeri bili su aktivniji borci. Za njih je nacistička ideologija — njen duh slepe poslušnosti vo­đu i mržnje prema rasnim i političkim manjinama, njena žudnja za osvajanjem i gospodarenjem, njeno uzdizanje nemačkog naroda i "nordijske rase" — imala ogromnu emocionalnu draž, i upravo ih je ta draž pridobila i načinila vatrenim nacističkim pristalica­ma i borcima. Odgovor na pitanje zašto je nacistička ideologija toliko privlačila nižu srednju klasu mora se tražiti u društ­venom karakteru te klase. Njen društveni karakter upadljivo se razliko­vao od društvenog karaktera radničke klase, viših slojeva sred­nje klase, i plemstva iz vremena pre rata 1914. godine. U stvari, izvesne osobine bile su tom dalu srednje klase svojstvene tokom čitave njegove istorije: ljubav prema jakima, mržnja prema sla­bima, sitničarstvo, neprijateljstvo, štedljivost u osećanjima kao i u novcu i, što je bitno, asketizam. Pripadnici tog dela srednje klase usko su gledali na život, prema strancu su gajili podozrenje i mržnju, poznanici su izazivali njihovu ra­doz­na­lost i zavist koju su oni racionalizovali kao moralno ogorčenje; čitav njihov ži­vot bio je zasnovan na načelu oskudnosti — u ekonomskom, kao i psihološkom pog­ledu.

Reći da se društveni karakter niže srednje klase razlikuje od karaktera radničke klase ne znači, u suštini, da se ta karakterna struktura nije mogla naći i u radničkoj klasi. Ali on je bio tipičan za nižu srednju klasu, dok je samo mali deo radničke klase ispo­ljavao istu karakternu strukturu sa sličnom određenošću; jedna ili druga odlika, međutim, mogla se u manje izrazitom obliku, kao uvećano poštovanje autoriteta ili štednje, naći i u većine pripad­nika radničke klase. S dru­ge strane, izgleda da je karakterna struktura velikog broja službenika — verovatno većine — više li­čila na karakternu strukturu manuelnih radnka (naročito radni­ka u velikim fabrikama) nego na onu "stare srednje klase", koja nije sudelovala u us­ponu monopolističkog kapitalizma već je nji­me bila suštinski ugrožena.³

Iako je tačno da je društveni karakter niže srednje klase bio isti još davno pre rata od 1914, tačno je i to da su događaji posle tog rata pojačali upravo one odlike za koje je nacistička ideo­logija imala veliku draž: žudnju tog društvenog karaktera za pot­činjenošću i njegovu čežnju za moći.

Još pre nemačke revolucije od 1918. ekonomski položaj nižih slojeva stare srednje klase, sitnih nezavisnih sopstvenika i zanat­lija počeo je da slabi; ali on nije bio beznadežan, jer su mnogi či­nioci doprinosili njegovoj stabilnosti.

Autoritet monarhije bio je neosporan, te je pripadnik niže sre­dnje klase, osla­nja­jući se na nju i poistovećujući se s njom, sticao osećanje bezbednosti i narci­soidnog ponosa. Autoritet religije i tradicionalne moralnosti imao je, takođe, još uvek čvrste korene. Porodica je još uvek bila neuzdrmana i predstavljala je bez­bedno utočište u jednom neprijateljskom svetu. Pojedinac je osećao da pripada jednom stabilnom društvenom i kulturnom sistemu, u kome je zauzimao određeno mesto. Njegovo potčinjavanje i oda­nost postojećim autoritetima predstavljali su zadovoljavajuće re­šenje njegovih mazohističkih stremljenja; u svom pokoravanju on ipak nije išao do kraja, te je sačuvao osećanje značaja vlastite ličnosti. Ono što mu je kao pojedincu nedostajalo u pogledu bez­bednosti i agresivnosti, na­doknađivao je snagom autoriteta koji­ma se potčinjavao. Ukratko, njegov eko­nom­ski položaj bio je još dovoljno čvrst da bi mu pružao osećanje samoponosa i relativne bezbednosti, a autoriteti na koje se oslanjao bili su dovoljno snažni da bi mu pružili i onu bezbednost koju mu njegov pojedinačni položaj nije mogao pri­baviti.

Posle rata ova situacija se znatno izmenila. Na prvom mestu, ekonomsko pro­padanje stare srednje klase nastavilo se bržim tempom; ono je ubrzano inflacijom, koja je dostigla vrhunac 1923, što je gotovo potpuno uništilo uštede mnogo­go­diš­njeg rada.

Mada su godine između 1924. i 1928. donele nižoj srednjoj kla­si ekonomski na­predak i nove nade, te je dobitke uništila depre­sija posle 1929. godine. Kao i u doba inflacije, srednja klasa, pritešnjena između radnika i viših klasa, predstavljala je, naj­nezaštićeniju grupu, te je stoga bila najteže pogođena.⁴

No pored tih ekonomskih činilaca, ovaj položaj pogoršavali su i psihološki razlozi. Jedan od njih bio je poraz u ratu i pad mo­narhije. Kako su monarhija i država bile čvrsta stena na kojoj je, psihološki govoreći, malograđanin izgradio svoje pos­to­ja­nje, njihov neuspeh i poraz uzdrmali su osnovu njegova života. U šta bi se mali čovek mogao pouzdati ako je kajzer mogao biti izložen javnom podsmehu, ako su oficiri bili napadani, ako je država morala da promeni oblik i da prihvati "crvene agitatore" kao ministre, a sedlara kao predsednika vlade? Sa svim tim usta­no­va­ma on se poistovetio potčinjavajući im se; sada, kada su one nestale, kuda je mo­gao da se dene?

I inflacija je igrala kako ekonomsku tako i psihološku ulogu. Ona je zadala smrtni udarac načelu štednje, kao i autoritetu dr­žave. Ako su se višegodišnje uštede radi kojih je čovek morao da žrtvuje tolika sitna zadovoljstva, mogle izgubiti bez njegove vlastite krivice, kakav je smisao štednje uopšte? Ako je država mogla da prekrši svoja obećanja odštampana na novčanicama i menicama, čijim je još obećanjima čovek mogao da veruje?

Nije samo ekonomski položaj niže srednje klase brže slabio posle rata, slabio je i njen društveni ugled. Pre rata pripadnik tog dela srednje klase mogao se osećati kao neko ko je viši od radnika. Posle revolucije društveni ugled radničke klase znatno je porastao, te je otud ugled niže srednje klase u istoj meri opao. Više se ni na kog nije moglo gledati s visine, a ta je privilegija odu­vek bila jedno od najvećih preimućstava u životu sitnih trgovaca i njima sličnih.

Pored svega toga, bila je poljuljana i porodica — poslednje uporište bezbednosti srednje klase. Posleratnim razvojem bio je poljuljan, u Nemačkoj možda više no u drugim zemljama, auto­ritet oca i starog srednjoklasnog morala. Mlađe pokolenje postu­palo je kako mu se dopadalo i nije više marilo da li roditelji odo­bravaju njegove postupke.

Razlozi za taj razvitak suviše su brojni i složeni da bismo ovde 0 njima podrobno raspravljali. Pomenuću samo nekoliko. Pro­past starih društvenih simbola auto­ri­te­ta, kao što su monarhija 1 država, uticala je na ulogu pojedinačnih autoriteta — roditelja. Ako su se ti autoriteti, čijem su poštovanju roditelji poučavali mlađe pokolenje, pokazali slabi, onda su i roditelji izgubili ugled i autoritet. Drugi činilac bilo je to što je u promenjenim uslovi­ma, naročito za vreme inflacije, starije pokolenje bilo pometeno i zbunjeno, te mnogo manje prilagođeno novim uslovima od dovit­ljivijeg, mlađeg pokolenja. Tako je mlađe pokolenje osetilo nad­moćnost nad starijima, pa više nije moglo da uzima sasvim oz­biljno ni njih ni njihove pouke, štaviše, ekonomsko opadanje srednje klase lišilo je roditelje ekonomske uloge koju su igrali kao zaštitnici ekonomske budućnosti svoje dece.

Starije pokolenje niže srednje klase bilo je sve ogorčenije i ozlojeđenije, ali na pasivan način; mlađe pokolenje stremilo je delanju. Njegov ekonomski položaj ote­žavala je činjenica što je osnova za nezavisno ekonomsko postojanje, koju su njegovi ro­ditelji imali, bila izgubljena; tržište zanimanja bilo je zasićeno, a izgledi da se živi od lekarskog ili advokatskog zanimanja bili su neznatni. Oni koji su se borili u ratu osećali su da imaju pravo na bolji posao od onog koji su stvarno dobijali. Posebno se mno­gi mladi oficiri, godinama navikavani da zapovedaju i da, sasvim prirodno, upotrebljavaju svoju moć, nisu mogli pomiriti s tim da postanu činovnici ili trgovački putnici.

Sve veće društveno osujećivanje dovelo je do projekcije koja je postala značajan izvor nacional-socijalizma: umesto da budu svesni ekonomske i društvene sudbine stare srednje klase, njeni pripadnici su svesno mislili o svojoj sudbini kao o sudbini naci­je. Nacionalni poraz i versajski ugovor postali su simboli na ko­je se prenosilo stvarno osujećenje — društveno.

Često se govorilo da je postupanje pobednika iz 1918. prema Nemačkoj bilo jedan od glavnih razloga za nastanak nacizma. Ovu izjavu treba pobliže odrediti. Većina Nemaca osećala je da je mirovni ugovor nepravedan; ali dok je srednja klasa reagovala veoma ogorčeno, radnička klasa je bila mnogo manje ogorčena ver­sajskim ugovorom. Ona se opirala starom režimu, te je gubi­tak rata za nju značio poraz tog režima. Njeni pripadnici osećali su da su se hrabro borili i da nemaju razloga da se sebe stide. S druge strane, pobeda revolucije, koja je bila omo­gu­će­na samo porazom monarhije, donela im je dobitke u ekonomskom, poli­tičkom i ljudskom pogledu. Ozlojeđenost na versajski ugovor po­ticala je iz niže srednje klase; nacionalistička ozlojeđenost pred­stavljala je racionalizaciju, koja je društ­venu inferiornost projek­tovalla na nacionalnu inferiornost.

Ta projekcija je sasvim očita u Hitlerovu ličnom razvoju. On je bio tipičan pred­stav­nik niže srednje klase, niko i ništa, čovek bez izgleda i budućnosti. On je veoma snažno osećao ulogu izgna­nika. U delu Mein Kamf on često govori da je u mladosti bio "nikogović", "nepoznati čovek". No mada je ovo u suštini bila pos­ledica njegovog vlastitog društvenog položaja, on je bio u stanju da to racionalizuje nacionalnim simbolima. Rođen izvan Rajha, on se osećao ne toliko društveno koliko nacionalno isklju­čen, a veliki nemački Rajh, kome su se svi nemački sinovi mogli vratiti, postao je za njega simbol društvenog ugleda i bezbed­nosti.⁵

Osećanje stare srednje klase da je nemoćna, nespokojna i iz­dvojena iz društvene sredine, kao i rušilaštvo koje je iz tog po­ložaja poticalo — nisu bili jedini psi­ho­loški izvor nacizma. Se­ljaci su bili ozlojeđeni na gradske poverioce, dok su radnici bili duboko razočarani i obeshrabreni stalnim političkim povlače­njem, posle svojih prvih pobeda 1918, pod vodstvom koje je iz­gubilo svaku stratešku inicijativu. Ogromnu većinu stanovništva spopalo je osećanje pojedinačne beznačajnosti i nemoći, koje smo opisali kao tipične za monopOlistički kapitalizam uopšte.

Ti psihološki uslovi nisu bili "uzrok" nacizma. Oni su sači­njavali njegovu ljudsku osnovu, bez koje se on ne bi mogao raz­viti, ali svaka celovita analiza nastanka i pobede nacizma mora se baviti strogo ekonomskim i političkim, kao i psihološkim uslo­vima. S obzirom na literaturu koja se bavi prvim vidom problema i s obzirom na posebne ciljeve ove knjige, nema potrebe da se upuštamo u raspravu o tim ekonomskim i političkim pitanjima. Možemo, međutim, podsetiti čitaoca na ulogu koju su pri uspo­stavljanju nacizma igrah predstavnici krupne industrije i polu­ bankrotirani junkeri. Bez njihove podrške Hitler nikad ne bi mogao da pobedi, a ta podrška poticala je mnogo više iz njiho­vog shvatanja vlastitih ekonomskih in­te­resa nego iz psiholoških činilaca.

Ova posednička klasa suočila se sa parlamentom u kome su 40 posto poslanika činili socijalisti i komunisti, predstavnici grupa nezadovoljnih postojećim društvenim sistemom — i u kome se povećavao broj nacističkih poslanika, takođe zastupnika klase koja se ogorčeno protivstavljala najmoćnijim predstavnicima ne­mačkog kapitalizma. Parlament koji je, na taj n'ačin, u većini zastupao težnje upravljene protiv ekonomskog interesa posed­ničke klase smatrao je ovu opasnom. Posednici su govorili da demokrati ja nema uspeha. U stvari, moglo bi se reći da je de­mo­kra­tija imala odviše uspeha. Taj parlament je prilično pri­kladno zastupao in­te­rese različitih klasa nemačkog stanovništva, i upravo se iz tog razloga parla­men­tar­ni sistem nije više mo­gao izmiriti sa potrebom da se sačuvaju povlastice krupnih industrijalaca i polufeudalnih zemljoposednika. Predstavnici tih povlašćenih grupa očekivali su da će nacizam skrenuti u druge kanale emocionalnu oz­lo­je­đe­nost koja ih je ugrožavala i da će, istovremeno, upregnuti naciju u službu njihovim vlastitim eko­nomskim interesima. Uopšte uzev, oni nisu bili razočarani. Pre­varili su se, svakako, u nevažnijim pojedinostima. Hitler i nje­gova birokratija nisu bili oruđe u rukama Tisena i Krupova nego su ovi morali da dele svoju moć sa nacističkom birokratijom i da joj se često pokoravaju. No mada se nacizam pokazao eko­nomski štetan po sve druge klase, on je podupirao interese naj­moćnijih grupa nemačke industrije. Nacistički sistem je "aerO­dinamična" verzija nemačkog predratnog imperijalizma i on je nastavio ono što monarhiji nije pošlo za rukom. (Međutim, re­publika nije stvarno prekinula razvoj nemačkog mono­polis­tič­kog kapitalizma već ga je podržala sredstvima kojima je raspolagala.)

U ovom trenutku jedno će se pitanje nametnuti mnogim čita­ocima: kako se mogu izmiriti tvrdnja da je stara srednja klasa bila psihološka osnova nacizma sa tvrdnjom da nacizam deluje u interesu nemačkog imperijalizma? Odgovor na ovo pitanje je načelno isti kao i odgovor koji je bio dat na pitanje o ulozi grad­ske srednje klase u doba nastanka kapitalizma. Monopolistički kapitalizam je posle rata ugrozio upravo srednju klasu, naro­čito nižu srednju klasu. Time je izazvano njeno nespokojstvo, pa otud i mržnja; nju je obuzela panika i ispunila žudnja da se pot­čini onima koji su bili nemoćni, kao i da njima gospodari. Jedna sasvim drukčija klasa iskoristila je ta osećanja za režim koji će raditi u njenu vlastitu korist. Hitler se pokazao tako delotvor­nim oruđem zato što je udružio odlike ozlojeđenog, nenavidnog malograđanina, sa kojim se niža srednja klasa mogla emocio­nalno i društveno poistovetiti,i odlike oportuniste spremnog da služi interesima nemačkih industrijalaca i junkera. On se prvo­bitno izdavao za mesiju stare srednje klase, obećavao je uni­štenje velikih robnih kuća, rušenje vlasti bankarskog kapitala itd. Svedočanstvo je prilično jasno. Ta obećanja nikad nisu bila ispunjena. Međutim, to nije bilo važno. Nacizam nikad nije imao prava politička ni ekonomska načela. Bitno je shvatiti da je na­čelo nacizma upravo njegov radikalni oportunizam. Važno je bilo da stotine hiljada malograđana, koji su u normalnom toku razvoja imali malo izgleda da steknu novac ili moć, dobiju, kao članovi nacističke birokratije, veliki deo bogatstva i ugleda, pošto su primorali više klase da ih sa njima dele. Oni koji nisu pripadali nacističkoj mašini dobijali su poslove oduzete od Jevreja i političkih neprijatelja, a ostalima su priređivane "cir­kuske igre", mada im nije dato više hleba. Emocionalno zado­voljstvo koje su pružali ti sadistički prizori i ideologija koja je malograđanima davala osećanje nadmoćnosti nad ostalim čove­čanstvom, to zadovoljstvo bilo je kadro da kompenzuje — bar za neko vreme — ekonomsku i kulturnu osiromašenost njihova ži­vota.

Viđali smo, dakle, da su izvesne društveno-ekonomske promene, naročito pro­pa­da­nje srednje klase i porast moći monopolističkog kapitala, imale duboko psi­ho­loško dejstvo. Politička ideologija — kao i religijske ideologije u šesnaestom veku — povećala je ili sistematizovala ta dejstva, i psihičke snage koje su na taj način podstaknute počele su da deluju suprotno prvobitnim eko­nomskim interesima te klase. Mada je sudelovao u rešenju njenog starog društveno-ekonomskog polo­ža­ja, nacizam je psihološki vas­krsnu nižu srednju klasu. On je mobilisao njenu emocionalnu energiju, koja će postati važna sila u borbi za ekonomske i po­litičke ciljeve nemačkog imperijalizma.

Na sledećim stranicama pokušaćemo da pokažemo da su Hitle­rova ličnost, nje­go­va učenja i nacistički sistem izraz krajnjeg oblika one karakterne strukture koju smo nazvali "autoritarnom" i da je upravo zbog toga Hitler snažno privlačio one delove sta­novništva koji su, manje-više, imali istu karakternu strukturu.

Hitlerova autobiografija je najbolja ilustracija autoritarnog karaktera, a kako je ona, uz to, najprezentativniji dokument nacističke literature, poslužiću se njome kao glavnim izvorom za analiziranje psihologije nacizma.

Suština autoritarnog karaktera opisana je kao istovremeno pri­sustvo sadističkih i mazohističkih nagona. Pod sadizmom se ra­zumevalo stremljenje neograničenoj mo­ći nad drugom osobom, koje je manje-više pomešano s rušilaštvom; pod mazohizmom — čovekovo stremljenje da iščezne u neodoljivo snažnoj moći i da sudeluje u njenoj snazi i slavi. I sadističke i mazohističke težnje prouzrokovane su nesposobnošću izdvojenog pojedinca da bude sam i njegovom potrebom za simbiotičkim odnosom koji tu usamljenost savlađuje.

Sadistička žudnja za moći mnogostruko je izražena u delu Mein Kampf. Ona je svojstvena Hitlerovu odnosu prema nemač­kim masama, koje on prezire i "voli" na tipično sadistički način, kao i njegovu odnosu prema političkim neprijateljima, u kome on očevidno dokazuje prisustvo onih rušilačkih elemenata koji pred­stavljaju važnu sastavnicu njegova sadizma. On govori o zado­voljstvu koje masama pruža vlast. "Oni upravo žele da jači po­bedi a da se slabiji uništi ili bezuslovno preda."⁶

Kao što se žena... radije pokorava snažnom čoveku nego što gospodari slabićem, tako i mase više vole vladara nego poniznog molioca i u duši su daleko zado­volj­nije doktrinom koja ne podnosi suparnika nego davanjem liberalne slobode; one su često u nedou­mici što da s njom učine, pa su čak i sklone da se osećaju napuš­tene. One ne shvataju da se izlažu bezočnom duhovnom teroru, niti shvataju da im se ljudske slobode sramno uskraćuju, jer im nikako ne pada na pamet da je ta doktrina varljiva.⁷

Po njegovu opisu, sputavanje volje publike nadmoćnom sna­gom govornika jeste bitan činilac u propagandi. On čak i ne okleva da prizna da je fizički zamor njegove publike veoma povoljan uslov za njenu sugestibilnost. Raspravljajući o pitanju koje je doba dana najpodesnije za masovne političke skupove, on veli:

Izgleda da se ujutro, pa i u toku dana, voljna moć ljudi najsnaž­nije buni protiv nečijeg pokušaja da je pokori svojoj volji i svome mišljenju. Uveče, međutim, ljudi lakše podležu gospodarevoj snazi jače volje. Jer, odista, svaki je takav skup rvačko takmičenje dve­ju protivnih snaga. Nadmoćan besednički dar kakve za­po­vedničke apostolske prirode lakše će tada uspeti da pridobije volju ljudi koji su i sami najprirodnije iskusili slabljenje sopstvene sposob­nosti za otpor, nego ljudi koji još potpuno vladaju snagom svoga duha i moći svoje volje."

Sam Hitler je veoma svestan uslova koji doprinose čežnji za potčinjenošću, te daje izvrstan opis stanja pojedinca koji pri­sustvuje jednom masovnom skupu.

Masovni skup je nužan, makar samo zato što na njemu poje­dinac — koji se, postavši pristalica kakvog novog pokreta, oseća usamljen, te ga lako spopada strah od usamljenosti — prvi put dobija predstavu o jednoj većoj zajednici, a to na većinu ljudi de­luje kao okrepljenje i ohrabrenje... Ako iz svoje male radionice ili iz velikog preduzeća, gde se oseća veoma sićušan, prvi put dođe na masovni skup, gde ga okružuju hiljade i hiljade ljudi istog ube­đenja... on sam podleže čarobnom utkaju onoga što nazivamo masovnom sugestijom.

Gebels u istom duhu opisuje mase: "Ljudi uopšte ništa ne žele, sem da se njima pristojno vlada", piše on u svom roma­nu Michael.¹⁰ Oni za njega predstavljaju "isto što i kamen za vajara. Odnos vođa prema masama zadaje isto tako malo te­škoća kao i odnos slikara prema boji."¹¹

U jednoj drugoj knjizi Gebels daje tačan opis zavisnosti sa­dista od njegovih pred­meta; koliko se on oseća slab i prazan ako nad nekim ne vlada i koliko mu ta moć daje novu snagu. Gebels ovako opisuje šta se u njemu samome zbiva: "Čovek ponekad padne u duboku potištenost. On je može savladati je­dino ako ponovo stane pred mase. Ljudi su izvor naše moći."¹²

Vođa nemačkog radničkog fronta, Laj, daje rečit opis one po­sebne moći nad ljudima koju nacisti nazivaju vodstvom. Ras­pravljajući o svojstvima koja se iziskuju od nacističkog vođa i o ciljevima obrazovanja vođa, on piše:

Hoćemo da znamo da li ti ljudi imaju volje da vode, da budu gospodari, jednom reči, da vladaju... Hoćemo da vladamo i da uživamo u tome... Naučićemo te ljude da jašu... da bismo im dali osećanje apsolutnog gospodarenja živim bićem.¹³

Na isto naglašavanje moći nailazimo i u Hitlerovoj formu­laciji ciljeva obrazovanja. On veli da se učenikovo "obra­zovanje i razvitak moraju tako usmeriti da on stekne ubeđenje u svoju apsolutnu nadmoć nad drugima."¹⁴

Činjenica što on negde drugde izjavljuje da dečaka treba po­učavati da bez rop­ta­nja trpi nepravdu neće se više, bar se tako nada, čitaocu učiniti neobična. Ova protivrečnost je tipična za sado-mazohistički ambivalentni stav prema žudnji za moći i čež­nji za potčinjenošću.

Želja za moći nad masama je ono što pokreće pripadnike "eli­te", nacističke vođe. Kao što pokazuju gornji navodi, ta želja za moći se ponekad obelodanjuje s go­to­vo zapanjujućom iskre­nošću. Ponekad ona ima manje uvredljiv oblik zahvaljujući isti­canju činjenice da mase upravo žele da se njima vlada. Ponekad nužnost laskanja masama, pa time i skrivanja ciničnog prezira prema njima, navodi na smicalice poput ove: govoreći o nagonu za samoodržanjem, koji je za Hitlera, kao što ćemo kasnije vi­deti, manje-više jednak nagonu za moći, on veli da je u arijevca nagon za samoodržanjem dostigao najplemenitiji oblik, "zato što on voljno podvlašćuje svoj ego životu zajednice, te ga i žrtvuje, ako je to u datom trenutku potrebno."¹⁵

Mada u moći prvenstveno uživaju "vođi", mase nikako nisu lišene sadističkog za­do­voljenja. Rasne i političke manjine u Ne­mačkoj i, konačno, druge nacije, koje se opisuju kao slabe ili kao nacije u opadanju, predstavljaju predmete sadizma ko­ji­ma se mase hrane. Dok Hitler i njegova birokratija uživaju u moći nad nemačkim masama, same te mase poučavaju se da uživaju u moći nad drugim nacijama i da njihova pokretačka snaga bude strast za svetskim gospodstvom.

Hitler ne okleva da želju za svetskim gospodstvom izrazi kao svoj cilj ili cilj svoje partije, šegačeći se sa pacifizmom, on veli: "Odista, pacifističko-humanistička ide­ja može biti sasvim dobra tek kad uzorni čovek pobedi svet i podvlasti ga toliko da postane jedini gospodar zemljine lopte".¹⁶

On ponovo veli: "Država koja se u epohi rasnog trovanja po­sveti negovanju svojih najboljih rasnih elemenata mora jednog dana postati gospodar sveta".¹⁷

Hitler obično pokušava da racionalizuje i opravda svoju želju za moći. Glavna op­rav­danja su sledeća: njegova vlast nad dru­gim narodima je za njihovo vlastito dobro i za dobro svetske kulture; želja za moći ukorenjena je u večnim zakonima prirode, te on priznaje samo te zakone i samo se njih drži; on sam dela po zapovesti više moći — boga, sudbine, istorije, prirode; nje­govi pokušaji da zagospodari drugima samo su odbrana od pokušaja drugih da zagospodare njime i nemačkim narodom. On želi samo mir i slobodu. Primer za prvu vrstu racionalizacije nalazimo u sledećem pa­susu iz dela Mein Kampf:

"Da je, u svom istorijskom razvitku, nemački narod pose­dovao ovo grupno je­din­stvo, kao što su ga imali drugi narodi, nemački Rajh bi danas bio gospodar zemljine lopte." Nemačko gospodarenje svetom moglo bi, kako pretpostavlja Hitler, dove­sti do "mira koji nije poduprt palminim grančicama plačljivih pacifističkih pro­fesionalnih narikača, već do mira utemeljenog pobedničkim mačem jednog naroda gospodara zahvaljujući kome je svet stavljen u službu više kulture".¹⁸

Poslednjih godina Hitlerova uveravanja da njegov cilj nije sa­mo dobro Nemačke već da njegovi postupci služe najboljim interesima civilizacije uopšte postala su dobro poznata svakom čitaocu novina.

Druga racionalizacija — ukorenjenost njegove želje za moći u prirodnim zakonima — nije samo obična racionalizacija; ona takođe proishodi iz želje da se čovek potčini moći koja je izvan njega, želje naročito izražene u Hitlerovom sirovom popularisa­nju darvinizma. U "nagonu za održavanjem vrste" Hitler vidi "prvi uzrok obrazovanja ljudskih zajednica".¹⁹  

Taj nagon za samoodržanjem dovodi do borbe jačih da zago­spodare slabijima i, konačno, u ekonomskom pogledu, obezbe­đuje opstanak najprilagođenijih. Pois­to­većivanje nagona za sa­moodržanjem sa moći nad drugima osobito je upe­čat­ljivo izra­ženo u Hitlerovoj pretpostavci da je "prva kultura čovečanstva izvesno manje zavisila od pripitomljene životinje nego od isko­rišćavanja inferiornih ljudi".²⁰

On svoj vlastiti sadizam projek­tuje na prirodu, koja je "svirepa kraljica sveukupne mudrosti"²¹, a njen zakon održanja je "vezan za gvozdeni zakon nužnosti i prava da u ovom svetu pobedi najbolji i najjači".²²

Zanimljivo je da u vezi s ovim sirovim darvinizmom Hitler­"socijalist" zastupa liberalna načela neograničene konkurencije. U jednoj polemici protiv saradnje različitih nacionalističkih gru­pa on veli: "Jednim takvim udruživanjem sputalo bi se slobodno delovanje energija, obustavila bi se borba za odabiranje najboljih te bi se, shodno tome, zauvek sprečila nužna i konačna pobeda zdravijeg i jačeg čo­ve­ka"²³. On na drugom mestu govori o slo­bodnom dejstvu energija kao o život­noj mudrosti.

Svakako, Darvinova teorija kao takva nije bila izraz osećanja sado-mazohističkog karaktera. Suprotno tome, ona se obraćala nadama mnogih svojih pristalica da će čovečanstvo u toku dalje evolucije doći do viših stupnjeva kulture. Za Hitlera, međutim, ona je bila izraz a u isti mah i opravdanje njegovog vlastitog sadizma. On sasvim naivno otkriva psihološki značaj koji za njega ima darvinovska teorija. Kad je, još kao nepoznat čovek, živeo u Minhenu, imao je običaj da se budi u pet časova ujutro. On veli: "... navikao sam da bacam komadiće hleba ili tvrde kore miševima koji su u mojoj sobici živeli, a potom da posmatram kako se te smešne životinjice jagme i tuku oko to malo đako­ni ja".²⁴ Ta "igra" bila je darvinovska "borba za opstanak" u ma­lome. Ona je za Hitlera predstavljala malograđansku zamenu za cirkuske igre rimskih cezara, i pripremu za istorijske cirkuske igre koje će on prirediti.

Poslednja racionalizacija njegovog sadizma, njegovo opravda­vanje sadizma kao odbrane od tuđih napada, mnogostruko se izražava u njegovim spisima. On i nemački narod uvek su ne­vini, a neprijatelji su sadistički grubijani. Dobar deo te propa­gande sačinjavaju hotimične, svesne laži. Delimično, međutim, ona po­se­du­je istu emocionalnu "iskrenost" koju imaju paranoidne optužbe. Te optužbe uvek funkcionišu kao čovekova odbrana od razotkrivanja njegovog vlastitog sa­dizma ili rušilaštva. One se drže obrasca: upravo ti imaš sadističku nameru; ja sam, stoga, nevin. U Hitlera je taj defanzivni mehanizam do krajnosti iracio­nalan, pošto on svoje neprijatelje optužuje upravo za ono što sasvim otvoreno priznaje kao svoje vlastite ciljeve. Tako on op­tužuje Jevreje, komuniste i Francuze upra­vo za ono što, po nje­govim rečima, predstavlja najopravdanije ciljeve njegovih vla­stitih postupaka. On se čak i ne stara mnogo da tu protivrečnost prikrije ra­cionalizacijama. On optužuje Jevreje da su francuske afričke trupe doveli na Rajnu s namerom da one bastardovanjem, koje će nužno nastupiti, unište belu rasu, te da se tako "sami uzdignu do položaja gospodara"²⁵. Mora da je Hitler otkrio pro­tivrečnost u osuđivanju drugih za ono za šta je tvrdio da pred­stavlja naj­plemenitiji cilj njegove rase, pa je tu protivrečnost pokušavao da racionalizuje izjavom da jevrejskom nagonu za samoodržanjem nedostaje idealističko svoj­stvo, koje se može naći u arijevskom nagonu za gospodarenjem.²⁶ Iste optužbe upotrebljavaju se protiv Francuza. On ih optu­žuje da žele da uguše Nemačku i liše je snage. Mada se ta op­tužba koristi kao dokaz za nužno uništenje "fran­cuskog nagona za hegemonijom u Evropi"²⁷, on priznaje da bi postupao kao Kle­man­so da se nalazio na njegovom mestu.²⁸

Komunisti se optužuju za surovost, a uspeh marksizma pripi­suje se njegovim po­litičkim nameranama i aktivističkoj surovosti. Međutim, Hitler u isto vreme izjavljuje: "Nemačkoj je nedo­stajala upravo tesna saradnja surove moći i umne političke namere". Češka kriza 1938. godine i današnji rat pružili su mnogo slič­nih primera. Nema nijednog čina nacističkog tlačenja koji nije objašnjavan kao od­brana od tuđeg tlačenja. Može se pretpostaviti da isu te optužbe bile puke krivotvorine i da nisu imale parano­idnu "iskrenost" kojom su mogle biti obojene optužbe protiv Jevreja i Francuza. One ipak imaju određenu propagandnu vred­nost i jedan deo stanovništva — naročito niža srednja klasa, koja je prijemčiva za te paranoidne optužbe zbog vlastite ka­rakterne strukture — verovao je u njih.

Hitlerov prezir prema nemoćnima postaje osobito očigledan kada on govori o ljudima čiji su politički ciljevi — borba za nacionalnu slobodu — slični onima za koje je on tobož tvrdio da su njegovi. Možda nigde neiskrenost Hitlerova zanimanja za na­cionalnu slobodu nije očitija nego u njegovom ruganju nemoćnim revolu­cio­na­rima. Otud on ironično i prezrivo govori o maloj grupi nacionalsocijalista kojoj se najpre pridružio u Minhenu. Ovakav je bio njegov utisak o prvom sastanku na koji je oti­šao: "Užasno, užasno; to je bilo najgore osnivanje najgoreg udru­ženja. I tom udruženju trebalo je da sada pristupim? Zatim se raspravljalo o novom članstvu — to znači o mom hvatanju u zamku".³⁰

On ih naziva "smešnim malim zakladnim zavodom", čija je je­dina prednost bila to što je pružao "priliku za stvarnu ličnu ak­tivnost".³¹ Hitler veli da on nikad ne bi pristupio nekoj posto­jećoj velikoj partiji, i taj stav je za njega veoma karak­te­ris­tičan. On je morao da počne u grupi za koju je osećao da je inferiorna i slaba. Njegova inicijativa i hrabrost ne bi bile podstaknute u okolnostima u kojima bi morao da se bori protiv postojeće moći ili da se nadmeće sa sebi ravnima.

Isti prezir prema nemoćnima on ispoljava u onome što piše o indijskim revolucio­narima. Taj isti čovek, koji više no iko drugi upotrebljava za vlastite ciljeve parolu nacionalne slobode, ne oseća ništa drugo do prezir prema revolucionarima koji nisu posedovali moć, a usudili su se da napadnu moćnu Britansku Imperiju. Hitler veli da se seća kako su neki azijski fakiri ili, što se mene tiče, možda i neki pravi indijski "borci za slobodu", koji su tada jurili po Evropi, us­peli da nasamare čak i sasvim pametne ljude fiksnom idejom da se Britanska Imperija, čiji je završni kamen u Indiji, upravo tamo nalazi na rubu propasti... Međutim, indijski ustanici to nikad ne­će postići... Prosto je nemoguće da savez bogalja zauzme moćnu dr­žavu... Ja ne smem, prosto zato što poznajem njihovu rasnu in­feriornost, da povezem sudbinu vlastite nacije sa sudbinom tih ta­kozvanih potlačenih nacija.³²

Ljubav prema moćnima i mržnja prema nemoćnima, koje su tako tipične za sado-mazohistički karakter, objašnjavaju prili­čan deo političkih akcija Hitlera i njegovih sledbenika. Iako je republikanska vlada mislila da može "umiriti" naciste postupa­jući s njima popustljivo, ona ne samo što nije uspela da ih umiri već je i pobudila njihovu mržnju upravo ispoljavajući nedosta­tak moći i čvrstine. Hitler je mrzeo vajmarsku republiku zato što je ona bila slaba, a divio se industrijskim i vojnim vođama zato što su bili moćni. On se nikad nije borio protiv uspostav­ljene čvrste moći već uvek protiv grupa koje je smatrao su­štinski nemoćnim. Hitlerova "revolucija" — a u tom pogledu i Musolinijeva — zbila se pod zaštitom postojeće moći i njeni omiljeni objekti bili su oni koji se nisu mogli braniti. Mogli bismo se čak usuditi da pretpostavljamo da je ovaj psihološki kompleks bio jedan od činilaca koji su određivali Hitlerov stav prema Velikoj Britaniji. Dok god je osećao da je Britanija moćna, on ju je voleo i divio joj se. Njegova knjiga izražava tu ljubav prema Britaniji. Kad je razabrao slabost britanskog po­ložaja pre i posle Minhena, njegova ljubav se pretvorila u mržnju i želju da uništi Britaniju. S tog stanovišta je "umirivanje" bilo politika koja je u ličnosti kao što je bila Hitlerova morala po­buditi mržnju a ne prijateljstvo.

Dosad smo govorili o sadističkoj strani Hitlerove ideologije. Međutim, kao što smo videli pri raspravljaju o autoritarnom ka­rakteru, pored sadističke postoji i mazohistička strana. Takav čovek želi da se potčini nekoj neodoljivo snažnoj moći, da uni­šti svoje lično ja, pored želje da vlada bespomoćnim bićima. Ta mazohistička strana nacističke ideologije i prakse najbolje se ogleda u odnosu prema masama. Njima se često govori da pojedinac ne predstavlja ništa i da nije važan. Pojedinac treba da prihvati tu ličnu beznačajnost, da se izgubi u višoj moći i da se oseća ponosan što sudeluje u snazi i slavi te više moći. Ovu ideju Hitler jasno izražava u svojoj definiciji idealizma: "Samo idealizam navodi ljude da dobrovoljno usvoje povlasticu sile i snage, te ih tako pretvara u trun prašine onog poretka koji obrazuje i uobličuje čitavu vasionu".³³

Gebels daje sličnu definiciju onoga što naziva socijalizmom: ("Biti socijalist", piše on, "znači potčiniti pojam ja pojmu ti; socijalizam je žrtvovanje pojedinca celini".³⁴

Žrtvovanje pojedinca i njegovo svođenje na česticu prašine, na atom, podra­zu­me­va, prema Hitleru, čovekovo odricanje od prava potvrđivanja svog po­je­di­nač­nog mišljenja, interesa i sreće. To odricanje je suština političke organizacije u kojoj se "poje­dinac odriče zastupanja ličnog mišljenja i interesa" ³⁵  On hvali "nesebičnost" i uči da "u hajci za vlastitom srećom ljudi sve više padaju s neba u pakao".³⁶ Cilj vaspitanja je poučiti pojedinca da ne potvrđuje svoje lično ja. Još u školi dečak mora da nauči da "ćuti, ne samo kada ga pravedno okrive već mora naučiti i da ćutke podnosi nepravdu ako je to potrebno".³⁷ On o svom krajnjem cilju piše:

U narodnoj državi narodni pogled na život mora konačno uspeti da dovede do onog plemenitijeg doba kada se ljudi više neće bri­nuti za bolje odgajanje pasa, konja i mačaka, već za uzdizanje samog ljudskog roda, doba u kome se jedan namerno i ćutke odriče, a drugi radosno daje i žrtvuje.³⁸

Ova nas rečenica donekle iznenađuje. Očekivalo bi se da će se posle opisa jednog tipa pojedinca koji se "namerno i ćutke odriče", opisati suprotan tip, možda onaj koji vodi, preuzima odgovornost, ili nešto slično. No umesto toga, Hitler definiše i taj "drugi" tip njegovom sposobnošću za žrtvovanjem. Teško je razumeti razliku između onoga koji se "ćutke odriče" i onoga koji se "radosno žrtvuje. Ako se smem upustiti u nagađanje, ve­rujem da je Hitler stvarno nameravao da načini razliku između masa, koje treba da se pokoravaju, i vladaoca, koji treba da vlada. No mada ponekad sasvim otvoreno priznaje da on i "elita" žele moć, on tu želju često poriče. U onoj rečenici očigledno nije hteo da bude toliko iskren, te je stoga želju za vladanjem zamenio željom da se "radosno daje i žrtvuje".

Hitler jasno shvata da je njegova filozofija samoodricanja i žrtve namenjena onima kojima ekonomska situacija ne dopušta nikakvu sreću. On ne želi da stvori društveni poredak koji će svakom pojedincu omogućiti ličnu sreću; on želi da eksploatiše upravo siromaštvo masa ne bi li ih naterao da poveruju u nje­govo jevanđelje samouništenja. On sasvim iskreno izjavljuje:

"Obraćamo se velikoj vojsci onih koji su toliko siromašni da čak ni njihovi lični životi ne bi mogli da predstavljaju najveće bogatstvo sveta.. ."³⁹

Sve ovo propovedanje samožrtvovanja ima očitu svrhu: mase moraju da se po­ko­re i potčine ako želja za moći vođa i "elite" treba da se ostvari. Ali ta ma­zohistička čežnja može se naći i u samoga Hitlera. Za njega bog, sudbina, nužnost, istorija, p.i­roda predstavljaju onu višu moć kojoj se potčinjava. U stvari, svi ti izrazi za njega imaju gotovo isto značenje, značenje sim­bola jedne neodoljive moći. On svoju autobiografiju počinje pri­medbom da je bio "srećan što je sudbina označila Bronau na Inu kao mesto mog rođenja".⁴⁰ On dalje kaže da čitav nemački narod mora biti ujedinjen u jednu državu zato što će mu tek tada, kada ta država za nj postane odviše mala, nužnost dati "moralno pravo da stekne zemlju i teritoriju".⁴¹

Poraz u ratu 1914—18. godine jeste za njega "zaslužena kazna koju donosi večna odmazda".⁴² Nacije koje se mešaju s drugim rasama "greše protiv volje večnog proviđenja"⁴³ ili, kao što dru­gom prilikom kaže, "protiv volje večnog tvorca"⁴⁴. Misiju Ne­mačke odredio je "tvorac svemira"⁴⁵. Nebo je moćnije od ljudi, jer čo­vek, ako je srećan, može da obmane ljude, ali "nebo se ne bi moglo pod­mi­titi"⁴⁶

Moć koja na Hitlera ostavlja, verovatno, veći utisak od boga, proviđenja i sudbine je priroda. Mada je istorijski razvitak u toku poslednjih četiri stotine godina težio da vlast nad ljudima zameni vlašću nad prirodom, Hitler uporno tvrdi da čovek može i treba da vlada ljudima, ali da ne može vladati prirodom. Već sam naveo njegovu izjavu da istorija čovečan'stva, verovatno, nije počela pripitomljavanjem životinja već sticanjem vlasti nad in­feriornim ljudima. On se ruga ideji da čovek može pobediti pri­rodu i šegači se s onima koji veruju da će, možda, pobediti pri­rodu, "mada nemaju nikakvog drugo oružje na raspolaganju sem ,ideje'". On veli da čovek "ne vlada prirodom već se, za­hvaljujući poznavanju nekoliko zakona i tajni prirode, uzdigao do položaja gospodara onih drugih živih bića kojima to znanje nedostaje".⁴⁷ Ovde ponovo nalazimo istu ideju: priroda je ona velika moć kojoj se moramo potčiniti, ali živa bića su ono čime treba da vladamo.

Pokušao sam da u Hitlerovim spisima pokažem one dve težnje koje smo već opisali kao osnovne težnje autoritarnog karaktera: žudnju za moći nad ljudima i čežnju za potčinjavanjem jednoj neodoljivoj spoljašnoj moći. Hitlerove ideje su manje-više isto­vetne s ideologijom nacističke partije. Ideje izražene u knjizi on je izražavao i u bezbrojnim govorima, kojima je za svoju partiju zadobio masovnu podršku. Ta ideologija proizlazi iz njegove lič­nosti, koja — sa svojim osećanjem inferiornosti, mržnjom pre­ma životu, asketizmom i zlobom prema onima koji u životu uži­vaju — predstavlja tle sado-mazohističkih stremljenja; ona je bila upućena ljudima koje su, zbog njihove slične karakterne strukture, ta učenja privlačila i uzbuđivala te su postali vatreni sledbenici čoveka koji je izražavao njihova osećanja. Ali nije samo nacistička ideologija zadovoljavala nižu srednju klasu; po­litička praksa je ostvarivala ono što je ideologija obećavala. Bila je stvorena hijerarhija u kojoj je svak morao nekom da se pot­činjava, a nekim da vlada; čovek na vrhu, vođ, ima nad sobom kao moć u kojoj treba da se utopi sudbinu, istoriju, prirodu. Na taj način, nacistička ideologija i praksa zadovoljavaju želje koje potiču iz karakterne strukture jednog dela stanovništva, te usmeravaju i opredeljuju one koji su se, mada ne uživaju u vlasti i potčinjenosti, pomirili i koji su napustili veru u život, u vlastite odluke, u sve.

Da li su ova razmatranja nekakav putokaz za prognozu u vezi sa budućom stabilnošću nacizma? Ne osećam se sposoban da pred­skazujem. Ipak, nekolika pitanja — na primer ona koja slede iz psiholoških premisa o kojima smo raspravljali — vredelo bi, iz­gleda, pokrenuti. Ne zadovoljava li nacizam, u datim psihološkim uslovima, emocionalne potrebe stanovništva, i nije li ta psiho­loška funkcija činilac koji doprinosi sve većoj stabilnosti nacizma?

Iz sveg što je dosad rečeno očigledno je da je odgovor na ovo pitanje odrečan. Ne može se preokrenuti činjenica o ljudskoj individuaciji, o uništavanju svih "primarnih spona". Za proces uništavanja srednjovekovnog sveta bilo je potrebno četiri stotine godina, i on se završava u naše doba. Ako se čitav industrijski sistem, čitav način proizvodnje ne uništi i ne vrati na preindu­strijsku razinu, čovek će ostati pojedinac potpuno izdignut iz sveta koji ga okružava. Videli smo da čovek ne može podneti tu negativnu slobodu; da pokušava da utekne u novo ropstvo — zamenu za primarne spone koje je napustio. No te nove spone ne sačinjavaju pravo jedinstvo sa svetom. Novu bezbednost čo­vek plaća odus­ta­ja­njem od integriteta svog ličnog ja. Ne išče­zava stvarna dihotomija između njega i tih autoriteta. Oni spu­tavaju i osakaćuju njegov život, mada on može sves­no, drago­voljno da se potčini. U isti mah on živi u svetu u kome se nije samo razvio u "atom" već u kome mu se pruža i svaka mo­gućnost da postane pojedinac. Moderni industrijski sistem stvar­no je kadar ne samo da proizvodi sred­stva za ekonomski bezbe­dan život svakog čoveka već i da stvori ma­te­ri­jalnu osnovu za puno izražavanje čovekovih intelektualnih, čulnih i emo­cional­nih mogućnosti, dok istovremeno znatno smanjuje radno vreme.

Funkcija jedne autoritarne ideologije i prakse može se uspore­diti s funkcijom neu­ro­tičnih simptoma. Ti simptomi proizlaze iz nepodnošljivih psiholoških uslova, a istovremeno daju rešenje na osnovu koga se može živeti. Pa ipak, oni ne predstavljaju re­šenje koje vodi sreći ili razvitku ličnosti. Oni ne menjaju uslove koji iznuđuju to neurotično rešenje. Dinamizam čovekove pri­rode je važan činilac koji teži traženju podesnih rešenja, ako postoji mogućnost da se do njih dođe. Dinamični činioci, koji predstavljaju osnovu sve većeg traganja za slobodom i srećom, jesu usamljenost i nemoć pojedinca, njegovo traganje za ostvari­vanjem mogućnosti koje su se u njemu razvile, objektivna či­njenica porasta proizvodne sposobnosti moderne industrije. Bek­stvo u simbiozu može na neko vreme da olakša patnju, ali je ne otklanja. Istorija čovečanstva je istorija sve veće individuacije, ali i istorija sve većeg oslobađanja. Traganje za slobodom nije metafizička sila i ne može se objasniti prirodnim zakonom: ono je nužan ishod procesa individuacije i razvitka kulture. Autori­tarni sistemi ne mogu da unište osnovne uslove koji doprinose traganju za slobodom; a ne mogu ni da iskorene traganje za slobodom, koje iz tih uslova proizlazi.

BELEŠKE UZ GLAVU ŠESTU

1. L. Mamford (L. Mumford), Vera za život (Faith for Living), Secker and Warburg, London, 1941, str. 118.
2. Sr. u vezi sa čitavim ovim poglavljem, a naročito sa pitanjem ulo­ge niže srednje klase pronicljiv, rad "Psihologija hitlerizma" ("The Psychology of Hitlerism") od Harolda D. Lasvela (Harold D. Lass-well) u Political Quaterly, Vol. IV. 1933. Macmillan and Co., London, str. 374; i F. L. šumanovo (F. L. Schuman) delo Hitler i nacistička diktatura (Hitler and the Nazi Dictatorship), Hale, London, 1936.
3. Stav koji je ovde izložen zasniva se na rezultatima neobjavljene studije o "Karakteru nemačkih radnika i nameštenika u razdoblju od 1929. do 1930. godine" ("Character of German VVorkers and Em­plovees in 1929—1930"), koje smo se poduhvatili A. Hartohova (A. Hartoch), E. Hercog (E. Herzog), E. Šahtel (E. Schachtel) i ja [s istorijskim uvodom F. Nojmana (F. Neumann)], čiji je pokro­vitelj International Institute of Social Research, Columbia Univer­sity. Analiza odgovora koje je na podroban upitnik dalo šest sto­tina osoba pokazala je da mali broj onih koji su na taj upitnik odgovorili ispoljava autoritarni karakter, da otprilike u istom broju preovlađuje traganjeka većina ispoljava manje jasnu mešavinu različitih odlika.
4. Šuman, nav. delo, str. 104.
5. Adolf Hitler, Mein Kampf, Hurst and Blackett, London, 1939, str.
6. Nav. delo, str. 469.
7. Nav. delo, str. 56.
8. Nav. delo, str. 710, i dalje.
9. Nav. delo, str. 715, 716.
10. Jozef Gebels (Joseph Goebbels), Michael, F. Eher, Minhen, 1936, str. 57.
11. Nav. delo, str. 21
12. Gebels, Vom Kaiserhof zur Reichshkanzlei, F. Eher, Minhen, 1934, str. 120.
13. Ley, Der Veg zur Orbensburg, Sonderdruck des Reichsorganisations leiters der NSDAP fiir das Fuhrercorps der Partei; navedeno iz Ein Mann gegen Europa, od Konrada Hajdena (Konrad Heiden), Cirih, 1937.
14. Hitler, Mein Kampf, str. 618.
15. Nav. delo, str. 408.
16. Nav. delo, str. 394, i dalje.
17. Nav. delo, str. 994.
18. Nav. delo, str. 598, i dalje.
19. Nav. delo, str. 197.
20. Nav. delo, str. 405.
21. Nav. delo, str. 170.
22. Nav. delo, str. 396.
23. Nav. delo, str. 761.
24. Nav. delo, str. 295.
25. Nav. delo, str. 448, i dalje.
26. Sr. nav. delo, str. 414.
27. Nav delo, str. 966.
28. Sr. nav. delo, str. 978.
29. Nav. delo, str. 783.
30. Nav. delo, str. 298.
31. Nav. delo, str. 300.
32. Nav. delo, str. 955, i dalje.
33. Nav. delo, str. 411.
34. Gebels, Michael, str. 25.
35. Hitler, Mein Kampf, str. 408.
36. Nav. delo, str. 412.
37. Nav. delo, str. 620, i dalje.
38. Nav. delo, str. 610.
39. Nav. delo, str. 610.
40. Nav. delo, str. 1.
41. Nav. delo, str. 3.
42. Nav. delo, str. 309.
43. Nav. delo, str. 452.
44. Nav. delo, str. 392.
45. Nav. delo, str. 289.
46. Nav. delo, str. 972.
47. Nav. delo, str. 393, i dalje.