Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

14.


Ništa zato, u kafanici je pijuckao i mezetio novinarski as Tvrtko Seratlić, ditektor objedinjenih informativnih organizacija – Domanovićgradskih novosti, Radija Domanovićgrad i Televizije DOM*. Pošto nije imao drugih mušterija, gazda Mitke mu se priključio za stolom. A na stolu – beogradska Propagika. Tvrtko upravo pokazuje kafedžiji svoj članak u prestoničkoj novini, prenesen iz Domanovićgradskih novosti. Tu, na trećoj strani, u samom vrhu, stoji lako uočljiv naslon na dva stupca DALJE PRSTE OD NAŠIH RESURSA! Nekako uvijeno, da se Vlasi ne sete, Tvrtko je odvraćao pretendente na nadaleko čuveni domanovićgradski dragi kamen. Iz predostrožnosti, zlu ne trebalo (o čemu god pisao, Tvrtko je pisao zakukuljeno i zamumuljeno, što ga je tako dugo i održalo na istaknutom položaju u novinarstvu), pretendenti nisu imenovani, ali je upućeniji čitalac, na osnovu naznaka o nedavnoj NATO-agresiji, mogao pouzdano da zaključi da su sa Zapada. Pojam i određen i neodređen, kako se uzme.

– Posle ovog komentara, mogu u Propagiku kad god 'oću – kao nonšalantno priča Tvrtko, dok mu kafedžija odobrava klimajući glavom, mada mu je jasno da se novinar hvališe. – Za prvo vreme, da kažemo, kao pomoćnik generalnom Propagike Anti Pantiću, a posle, kad on ode za ambasadora (danas se tako nagrađuju uspešni kadrovi!), ja automatski stupam na njegovo mesto.
– To bi ti palo kao kec na jedanaes' – podržava ga Mitke.
– Da, da – nastavlja Tvrtko hvalisavo. – Samo da se ne razboleh kad nam ono beše Vođa u poseti – znaš kad je otvaran po drugi put Alem – ja bi' sad bio ministar za informacije u srpskoj vladi. Pričali su mi da je tražio da me vidi, a ja zaglavio u bolnici... Ni do malog prsta mi nije bio onaj Tiranić, niti posle njega ona Baba-Rada, koja dođe ovde da samo zdipi stan, pa natrag u svoja Amerika, a još manje bi mogao da se meri sa mnom onaj radikalski Vučko. Ne kaže se džabe, treba da si u pravo vreme na pravom mestu, pa da te i sreća posluži.
– E sad ne ispuštaj priliku – savetuje kafedžija. – Kad ti se nudi, uzimaj i ne se mlogo premišljaj.
– Taman kad se odlučim, a ono štrecne me pitanjce: da nije malo kasno, Tvrtko, ti si se ovde odomaćio, pustio korenje, svakoga znaš, i svi tebe znaju, sve imaš u malom prstu, a tamo je tuđ svet, pa veliki grad, može da te proguta.
– I to što kažeš – saglašava se Mitke i s novom Tvrtkovom nedoumicom: on je tu da na svaki način služi mušteriji. – Ja, naprimer, ne bi' smeo da otvaram kafanu u Beograd. Tamo su golemi garogani.
– More ne bojim se ja nikoga ni ovde ni tamo – sad se Tvrtko nanovo isprsi. – Moje pero je jače od svakog tamo izvikanog komentatora i kolumniste, a da i ne ističem moje dugogodišnje rukovodeće iskustvo..
– Takvi kao što si ti nema gi odavde do Carigrad – menja ploču i Mitke. – Kad tako
stoji stvar, što se ne posavetuješ sa pametni ljudi. Pitaj, da kažemo, pre'sednika Zlatka.
– Gde smem i da spom'nem da bi' otišao! – poskoči Tvrtko. – Nema da me pusti, ne može da mi nađe zamenu.

U taj čas ulete u kafanu hitri Milan Šećerovoć, zvani Mile Šećerko, dugogodišnji novinar u Tvrtkovim glasilima, a od pre godinu dana urednik u vlastitom nedeljniku NDN**. Opoziciono glasilo, plaćeničko, budući da ga pomažu subverzivni strani donatori i domaće izdajice, među kojima je na prvom mestu vođa lokalnih demokrata, advokat Radiša Šopalović. I Šećerko, poput svog starijeg kolege Tvrtka, stalno nosi sa sobom svoju novinu, otvara je gde god stigne, ukazuje na udarne tekstove, jednom reči, reklamira svoj proizvod. Tiraž mali, malena redakcija jedva sastavlja kraj s krajem, ali gura. Lako je Tvrtku, vajka se ne retko Šećerko, kad je na državnim jaslama.

– Zdravo, šefe – viče Šećerko još sa vrata; iako mu Tvrtko više nije direktor, nastavljao je da ga oslovljava sa šefe, malo iz navike, malo i s ironijom. – Vidim, prenose te prestoničke novine. Nema šta, na tebe se budućnost kezi.
– Sitnica, mali, zafalilo im, pa uzeli – uzvrati tobož skromno Tvrtko, zaobilazeći Šećerkovu ironiju, zna da je ''mali'' laprdalo.
– Nema šta, biješ nacionalnu bitku – nastavlja Šećerko s peckanjem. – Mi ti, pak, teramo naše, lokalne rabote. Naprimer, naš tekst – pokazuje na naslovnoj stranici svog nedeljnika, gde se vidi fgotografija Belih stena, a ispod nje krupan naslov KOME SU POTREBNI ŠPIJUNI? – Propagika nikad ne bi prenela. Šta ćeš, ne umemo ti mi da podilazimo vlastima, pa se zato držimo malih lokalnih stvari, e da bismo bar malo otvorili narodu oči da vidi kako ga jašu do iznemoglosti združene "patriotske" stranke.
– Drži ti to svoje predavanje u Cigan-mali, Šećerko, nije ti za to Mitketova kafana, ovde se okuplja pristojan svet – sad je ironičan, pa i ciničan, novinarski as Tvrtko. – A to kako tvoj listić piše, samo što nije zglajznuo. Čačkaš mečku, mali, dovodiš Rastka Zelenovića, predsednika opštinske vlade, u direktnu vezu sa ubistvom Duleta Brzića.
– Mi samo objavljujemo ono što već cela čaršija priča – kako je Rastkovom Max trade-u zasmetao Brzićev Jug trade, pa su stvar uzeli u svoje ruke Rastkovi vukovarski kompanjoni... Nije li tako, šefe?
– Dokaži ti to sudiji za prekršaje, a ne meni – pouči ga ironično Tvrtko. – Sutra ti je suđenje, rebnuće te sa koje milionče i ode tvoj NDN pod led.
– Ja nemam nikakav poziv... – Šećerko gotovo zamuca.
– Požuri, blago meni, u svoju redakciju, sigurno ti je na stolu. A kao stariji kolaga, i doskorašnji rukovodilac – kod mene si živeo kao bubreg u loju, ali dupence neće da ti sedi mirno, nego će praviš privatne novine i će teraš svoju politiku – da te posavetujem: odma' traži sigurne svedoke da potvrde to što si napisao. Ako uopšte neko, naspram vukovarskog heroja Rastka Zelenovića, hoće da svedoči.
– I da 'oće, neće sme – promrmlja sa strane kafedžija Mitke..
– Znam – prihvati Šećerko potišteno.
– Pa kad znaš, što se čačkaš – isteruje svoje Tvrtko.
– Ko će da iznosi istinu ako ne novine – ne da se ni Šećerko, ali je vidno uzdrman.
– E, moj, Šećerko, još si ti zelen. Istina ima koliko hoćeš, a ti izaberi onu koja ti
odgovara.
Već uveliko zabrinut, Šećerko požuri iz kafane.
– Što nešto ne popi, mali? – doviknu za njim s podsmehom Tvrtko.
- Moram do advokata Šopalovića – odgovori Šećeko s vrata. – Sudija samo njega čeka, demokratskog opozicionara, da mu se napenalite obojica.
– Videćemo – začu se Šećerko s ulice.
– Sve je već viđeno, deja vu – zaključi mudro novinarski as Tvrtko.
Mitke vrti glavom gledajući u otvor vrata gde je nestao Šećerko.
– Će zaglavi momak. A neje loš. Svrne on često ovde i obavezno mi ostavi svoju
novinu. Prelistam, nađe se nešto da se pročita. Šteta.
– E, moj Mitke – rezonuje Tvrtko – da sam i ja tako trčao pred rudu, odavno bi' sleteo s puta. Nije svaki za urednika. Mali jeste pismen, zna i da nabode temu, ali to nije dovoljno. Ne zna da se čuva. A što je najvažnije, ne zna da izabere stranu. Ako si na pogrešnoj strani, ništa ti ne vredi ni talenat, ni znanje. Nego, neće Šećerko da nam kvari apetit. Aj' živeli!

_______________
*Skraćeno od DOManovićgrad
**Skraćeno od Nedeljne domanovićgradske novine

nazad