Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

15.


Sve što se desi u Domanovićgradu, već godinama, automatski se odrazi i u prestonici.

Ministar unutrašnjih poslova Brajko Brajković pozvao je na kaficu direktora Propagike Antu Pantića. Kad su se našli u ministrovom kabinetu i sekretarica ih poslužila viskijem s ledom, Antino grlo je odmah počelo da krklja pri govoru, da li od rashlađenog ljutog pića ili od mesta na kome se našao.

– Nešto te guši, Anto? Možda salce, a? – pecnu ministar policije ne bi li, po svom običaju, nekom šalom otkravio sagovornika. Već je navikao da se svi koji kroče u njegov kabinet počnu da ponašaju nekako neprirodno. On je lično sebe smatrao normalnim, čak i pitomim čovekom, pa je stoga zaključio da takvo ponašanje nameće sama institucija na čijem je on čelu.
– Imaš pravo, Brajko, malo sam se udebljao – odmah priznaje Anta, pokazujući tako da ne namerava da išta sakrije pred istražnim organima. Jednostavno, nije mogao drugačije da se oseća nego kao neko ko je pozvan na isleđivanje. Istina, ministar ga je zamolio (doduše ne lično, nego preko sekretarice) da skokne na kaficu, ali u Antu se odmah uselio crv sumnje, jer otkud da se tako iznenada za njega interesuje ministar policije. Partijski su drugovi, viđaju se po raznim sastancima, ponekad ponešto i proćaskaju, ali nikad nisu bili toliko prisni da se zivkaju na kaficu. Da nije nešto debelo zabrljao pa su ga drugovi predali u ruke Brajkoviću, umesto da se stvar raščisti unutar LUJ-a, čiji je on ugledan član? Proletali su mu kroz glavu naslovi mnogih ozbiljnijih priloga koji su se u poslednje vreme pojavili u Propagici, na mnogima se zadržavao pitajući se da nije možda bilo pogrešno ovo ili ono. Zakasnela autocenzura već je pronalazila subverzivno "ovo" ili "ono" i u naizgled bezazlenim prilozima. Duboko se kajao što je bar pola od toga uopšte pustio u list, a za drugu polovinu nalazio je da je bila zrela za korenitu preradu. I, dolazeći na sastanak ministru, bio je spreman da sve odmah prizna, računajući da će mu se tako pola oprostiti. Računao je i na olakšavajuću okolnost: kao direktor najstarije medijske kuće na Balkanu, bio je preopterećen svime i svačime, pa nije ni čudno što mu ponešto promakne. Ali, ako mu drugovi pruže još jednu priliku, on će ne samo udvostručiti budnost, nego će tako preurediti urednički tim da tu više ni muva ne bi mogla da proleti.

– Malo?! – nasmeši se zagonetno ministar. – Trebalo bi da se baviš fiskulturom, da džogiraš.
– U pravu si – smesta se složi Anta, zasad zadovoljan što se razgovor vodi podalje od opasne teme, mada ni za trenutak ne gubi iz vida da tako zapravo i počinju policijske istrage – zaobilazno kako bi zavarale žrtvu, pa da je posle, kad kod nje popusti oprez, začas zaskoče. – Spremam se da počnem tenis.
– Prava stvar, ti si kao stvoren za tenis – sad se ministar već otvoreno šali na račun Antine mešine, ali i direktor ispolji visoki stepen tolerancije da primi šalu na svoj račun. On se kao zasmeja, mada to ispade više kao krkljanje, budući da je njegovo odebljalo grlo za smeh bilo pretesno.

Još koji minut su se tako šalili, sve na račun gosta, koji je pak bio srećan što i na taj način može da priušti izvesno zadovoljstvo svom domaćinu, sve računajući da će, kad se pređe na opasnu temu, i Brajković biti prema njemu blagonakloniji. Ubrzo ministar zaista pređe na stvar.

– Šalu na stranu, Anto, pozvao sam te da porazgovaramo u vezi onog članka... – tu Brajko izvadi iz svog velikog pisaćeg stola primerak Propagike, prevrnu jedan list i udari šakom u gornji desni deo treće stranice. Anta poskoči da zaviri ispod ministrove šape ne bi li saznao koji je to inkriminisani tekst, ali je ona bila toliko glomazna da je sakrivala celu tajnu.
– Evo, reč je o članku DALJE RUKE OD NAŠIH RESURSA! – prelazi ministar na stvar. – To ste preneli iz Domanovićgradskih novosti...

Anti pade kamen sa srca. Ako je u pitanju samo taj tekst, možda će se lako izvući.

– To sam preneo po zahtevu iz LUJ-a, portparol Brborić lično je naložio da se taj komentar preštampa u celosti...
– To je u redu, Anto – prekide da Brajko. – Mene interesuju neki dodatni podaci u vezi s tim. Kao iskusan novinar, uz to i rukovodilac, računam da si se prethodno raspitao kod kolega dole, u Domanovićgradu, šta se iza brda valja. Vi novinari – tu se ministar osmehnu, podilazeći on sad direktoru – često brže od nas policajaca iščeprkate krupnu stvar. Šta, naprimer, zna taj tvoj kolega Tvrtko Seratlić?

Anti poče da pada kamen sa srca. Sad je sve mnogo lakše, loptica je prebačena na teren tog provincijskog piskarala. Neka on i vadi vruće kestenje ako je zabrljao.

– Nažalost, ne poznajem čoveka – sad već sasvim staloženo uzvraća Anta. – Do ovog članka ni čuo za njega. Znaš i sam, koliko gradova po Srbiji, toliko i lokalnih novina. No, ako ti je to toliko važno, spreman sam da ti pomognem. Raspitaću se o njemu čim se vratim u redakciju, a ako treba, lako ću skoknuti i do Domanovićgrada...
– Nema potrebe da se toliko angažuješ – predusretljivo će ministar. – Ja sam planiram da odem dole. Zato sam te i pozvao, da prikupim što više podataka o pozadini... Tamo je, po svoj prilici, na pomolu velika afera sa međunarodnim reperkusijama.
– Je li?! – vidno se iznenadi rukovodilac mediskog magnata. – Nisam to znao, Brborić mi nije skrenuo pažnju na to.
Ali ministar ga više i nije slušao, već zaključi razgovor:
– Ništa, Anto, da te više ne zadržavam, imaš i ti svojih obaveza.

Dok su se rukovali, Anta se nekako blesavo iscerio, što Brajku nije promaklo, ali tome nije pridao neki poseban značaj. Možda je direktor malo čudan, ne znaju se baš dobro.

Oslobođen straha da je već otpisan, direktor Propagike je poskakivao ka dečarac idući dugačkim hodnikom Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi se nekoliko puta i okrenuo oko svoje uzdužne ose, podsećajući, onako zaobljen, na zavitlanu dečju čigru. Jedna od mnogobrojnih sekretarica u toj instituciji, koja ga je slučajno primetilla dok je prelazila iz kancelarije u kancelariju, nije mogla čudom da se načudi. Svašta se nagledala u ovoj ustanovi, ali ovako nešto biće jednom za ceo život.

Anta je leteo jer se oslobodio more, sve ostaje kako je bilo, niko ne ruši njegovu karijeru. Eh, a samo do malo pre već se bio mirio sa neumitnom sudbinom da mu nema druge nego da se vrati svom nekadanjem električarskom zanatu, za koji je jedino posedovao potrebne kvalifikacije. Nakon onako munjevitog uspona na sam vrh Propagikine piramide, nekako bi se mogao prihvatiti i nagli silazak - kako došlo, tako prošlo - ne bi mu toliko teško palo ni da u nekoj zabitoj uličici otvori svoju radnjicu i popravlja stare pegle, rešoe i grejalice, ta i to je za ljude, ali ga je opsedao strah da bi to morao da radi u Zavodu u Sremskoj Mitrovici. Imati dućančić, još je i neka idila, ali raditi pod stražom, i najlepši zanat postaje teret. Razmišljanje o povratku svom starom poslu, svojim ranim radovima, postepeno ga je dovelo i do jednog veoma škakljivog pitanja: a da li on uopšte još zna da obavlja svoj zanat? Ne samo što se toliko godina udaljavao od svog zanata, nego je i elektrotehnika uznapredovala a da on sa tim nije imao nikakve veze, izuzev kad je, kao i svaki drugi korisnik električnih aparata, samo pritiskivao dugmiće i uključivao ih ili isključivao. Nekada je, na primer, pegla bila komad gvožđa sa izolovanom spiralnom žicom unutra za zagrevanje, a sada ih ima svakojakih, i na vodu i paru, i samoklizećih, kako ih već reklamiraju, i kakvih još ne. Šta one sve imaju u utrobi, plašilo ga je i da pomisli.

Eto zato ga je od pada sa vrha Propagike još više plašio zaborav zanata. Te se more neće otarasiti i tokom narednih nekoliko dana. Na javi i kojekako, ali u snu nikako. I uvek isti san: ulazi kao u njegovu radnjicu brkata ženetina s peglom koja se puši (biće da je na paru, ali otkud para kad pegla nije uključena u struju, to mu je odmah palo na um, iako je bilo u snu), vitla njome oko njegove glave, sve vičući: "Tako li se popravlja! Tako li se popravlja!" Od katastrofe da će mu glava prsnuti u sudaru sa peglom, spasava ga, kako se uvek i dešava, buđenje.

nazad