VII Sloboda i demokratija

2. SLOBODA I SPONTANOST

Dosad smo se u ovoj knjizi bavili jednim vidom slobode: nemoći i nesigurnošću izdvojenog pojedinca u modernom društvu, po­jedinca oslobođenog svih spona koje su nekad i osmišljavale i obezvređivale život. Videli smo da pojedinac ne može da pod­nese tu izdvojenost; kao izdvojeno biće, on je potpuno bespomo­ćan u poređenju sa spoljašnjim svetom, te ga se, stoga, veoma plaši; zbog te izdvojenosti, svet se za njega razjedinio, a on sam izgubio je sve što bi mu omogućilo da se u svetu snađe. On je, stoga, obuzet sumnjama u sebe, u značenje života i, konačno, u svako načelo prema kome bi mogao u svojim postupcima da se ravna. 2ivot parališu i bespomoćnost i sumnja, a da bi živeo, čovek pokušava da pobegne od slobode, od negativne slobode. On je nagnan u novo ropstvo. To ropstvo se razlikuje od robo­vanja primarnim sponama, od kojih se on nije sasvim odvojio, mada su njime upravljali autoriteti ili društvena grupa. To bek­stvo mu ne vraća izgubljenu bezbednost već mu jedino pomaže da zaboravi svoje lično ja kao poseban entitet. On nalazi novu i krhku bezbednost po cenu žrtvovanja integriteta svog poje­dinačnog ja. On odlučuje da izgubi svoje lično ja jer ne može da podnese usamljenost. Tako sloboda — kao sloboda od — vodi u novo ropstvo.

Može li se, na osnovu naše analize, izvući zaključak da neiz­bežan krug vodi od slobode u novu zavisnost? Da li sloboda od svih primarnih veza čini pojedinca tako usamljenim i izdvoje­nim da on mora neizbežno da beži u novo ropstvo: Jesu li ne­zavisnost i sloboda jednake izdvojenosti i strahu? Ili, pak, postoji pozitivna sloboda, u kojoj pojedinac živi kao nezavisno lično ja a ipak nije izdvojen, već sjedinjen sa svetom, sa drugim ljudima i sa prirodom?

Verujemo da se na ovo može potvrdno odgovoriti, da se proce­som porasta slobode ne obrazuje začarani krug i da čovek može biti slobodan a da ipak ne bude usamljen, kritičan a ipak ne­ispunjen' sumnjama, nezavisan a ipak integralni deo čovečan­stva. Tu slobodu čovek može postići ostvarenjem svog ličnog ja, time što će on biti on. šta znači ostvariti lično ja? Ideali­stički filozofi verovali su da se samoostvarivanje može postići jedino intelektualnim uvidom. Oni su neizostavno tražili da se ljudska ličnost rascepi, tako da čovekov razum može da suzbija i nadzire njegovu prirodu. Posledica tog rascepa, međutim, bila je osiromašenje ne samo čovekovog emocionalnog života nego i njegovih intelektualnih sposobnosti. Postavši čuvar određen da pazi na svog zatvorenika, prirodu, razum je i sam postao zatvo­renik; i tako su osakaćene obe strane ljudske ličnosti, i razum i emocija. Verujemo da se ostvarivanje ličnog ja ne postiže samo činom razmišljanja već i ostvarivanjem čovekove celokupne lič­nosti, aktivnim izražavanjem svojih emocionalnih i intelektualnih mogućnosti. Te mogućnosti nalaze se u svakoga; one se ostvaruju samo u onoj meri u kojoj se izražavaju. Drugim recima, pozi­tivna sloboda sastoji se u spontanoj aktivnosti celokupne, inte­grisane ličnosti.

Ovde se približavamo jednom od najtežih problema psiholo­gije, problemu spontanosti. Pokušaj da se ovaj problem valjano pretrese iziskivao bi još jednu knjigu. Međutim, na osnovu onog što smo dosada rekli mogućno je, poređenjem po suprotnosti, dospeti do razumevanja bitnog svojstva spontane aktivnosti. Spon­tana aktivnost nije prinudna aktivnost, na koju pojedinca na­gone njegova izdvojenost i nemoć; to nije aktivnost automata, koja predstavlja nekritičko usvajanje obrazaca sugerisanih spolja. Spontana aktivnost je slobodna aktivnost ličnog ja i, u psi­hološkom pogledu, podrazumeva ono što latinski koren te reči, sporite, doslovce znači: po slobodnoj volji. Pod aktivnošću ne razumem "svako delanje" već ono svojstvo stvaralačke aktivnosti koje može da deluje u nečijim emocionalnim, intelektualnim i čulnim doživljajima, kao i u nečijoj volji. Jedna premisa ove spontanosti je prihvatanje celokupne ličnosti i odstranjivanje rascepa između "razuma" i "prirode" jer spontana delatnost je mogućna samo ako čovek ne potiskuje bitne delove svoga ličnog ja, samo ako sebe shvata i samo ako su različite sfere života suštinski integrisane.

Mada se spontanost relativno retko javlja u našoj kulturi, mi je nismo potpuno lišeni. Želeo bih da podsetim čitaoca, kako bih mu pomogao da ovo razume, na neke slučajeve u kojima na ma­hove opažamo spontanost.

Pre svega, znamo za pojedince koji su — ili koji su bili — spontani, čije su mišljenje, osećanje i delanje bili izraz njihovog ličnog ja, a ne kakvog automata. Ti pojedinci su nam većinom poznati kao umetnici. U stvari, umetnik se može definisati kao pojedinac kadar da se spontano izrazi. Kada bi to bila definicija umetnika — Balzak ga je upravo tako definisao — onda se i neki filozofi i naučnici moraju nazvati umetnicima, dok se drugi isto toliko razlikuju od njih koliko se staromodni fotograf raz­likuje od slikara-stvaraoca. Neki drugi pojedinci poseduju istu spontanost, mada nisu sposobni — ili su, možda, samo neobu­čeni — da se izražavaju u objektivnom medij umu, kao što čini umetnik. Ipak, položaj umetnika nije neprikosnoven, jer se, u stvari, individualnost i spontanost poštuju jedino u onih umet­nika koji imaju uspeha; ako umetnik ne uspeva da proda svoju umetnost, on za svoje savremenike ostaje nenormalan, "neuroti­čan". Položaj umetnika je, u tom pogledu, sličan položaju koji je revolucionar zauzimao u toku istorije. Revolucionar koji uspe je državnik, a onaj koji ne uspe je zločinac.

U dece nalazimo još jedan primer za spontanost. Ona pose­duju sposobnost da osećaju i misle ono što je zaista njihovo; ta spontanost ispoljava se u onome što govore i misle, u ose­ćanjima koja se izražavaju na njihovim licima. Ako se zapi­tamo šta doprinosi tome da većinu ljudi privlače deca, odgovor, verujem, mora glasiti da ih deca, sem iz sentimentalnih i kon­vencionalnih razloga, privlače upravo tim svojstvom spontanosti. Ono ostavlja dubok utisak na svakog ko i sam nije sasvim mrtav da to svojstvo ne bi mogao da opazi. U stvari, ništa nije privlač­nije ni ubedljivije od spontanosti, bilo da se nađe u deteta, umet­nika ili u onih pojedinaca koji se ne mogu ovako grupisati pre­ma dobu starosti ili zanimanju.

Mi većinom možemo da zapazimo bar trenutke vlastite spon­tanosti, koji su u isti mah i trenuci istinske sreće. Bilo da je to novo i spontano opažanje nekog pejzaža ili otkrivanje neke istine do koje smo došli vlastitim mišljenjem, ili neko čulno zado­voljstvo koje nije ukalupljeno, ili naviranje ljubavi prema dru­goj osobi — u tim trenucima svi znamo šta je spontani čin i možemo donekle da zamislimo kako bi izgledao ljudski život kad se ti doživljaji ne bi tako retko javljali i toliko zapostavljali.

Zašto spontana aktivnost rešava problem slobode? Rekli smo da negativna sloboda po sebi pravi od pojedinca izdvojeno biće, čiji je odnos prema svetu dalek i nepoverljiv, a čije je lično ja slabo i neprestano ugroženo. Spontana aktivnost je jedan način na koji čovek može da savlada strah od usamljenosti ne žrtvu­jući pri tom integritet svog ličnog ja; jer se u spontanom ostva­rivanju svog ličnog ja čovek nanovo sjedinjuje sa svetom — sa čovekom, prirodom i sa samim sobom. Ljubav je glavna sa­stavnica takve spontanosti; ne ljubav kao iščezavanje ličnog ja u drugoj osobi, niti ljubav kao posedovanje druge osobe, već ljubav kao spontano potvrđivanje drugih, kao sjedinjavanje po­jedinca sa drugima na osnovu očuvanja pojedinačnog ja. Dina­mično svojstvo ljubavi leži upravo u ovoj polarnosti: ljubav potiče iz potrebe da se savlada podvojenost i dovodi do jedin­stva — pa ipak se individualnost ne otklanja. Druga sastavnica je rad; ne rad kao prinudna aktivnost radi izbegavanja usam­ljenosti, niti rad kao odnos prema prirodi, koji je delimično go­spodarenje njome a delimično obožavanje proizvoda ljudskih ruku i robovanje njima, već rad kao stvaranje, pri kome se čovek sjedinjuje s prirodom u stvaralačkom činu. što važi za ljubav i za rad, važi i za svaku spontanu radnju, bila ona ostva­rivanje čulnog zadovoljstva ili sudelovanje u političkom životu zajednice. Ona potvrđuje individualnost ličnog ja, a u isto vreme ga sjedinjuje s čovekom i prirodom. Osnovna dihotomija svoj­stvena slobodi — rođenje individualnosti i patnja zbog usamlje­nosti — razrešava se, na višem stupnju, čovekovom spontanom radnjom.

Pri svakoj spontanoj aktivnosti pojedinac prihvata svet. Ne samo što njegovo pojedinačno ja ostaje netaknuto; ono postaje jače i čvršće. Jer lično ja je onoliko snažno koliko je aktivno. Ne stiče se istinska snaga posedovanjem kao takvim, bilo to posedovanje materijalnih dobara ili mentalnih svojstava kao što su emocije ili misli. Snaga se, takođe, ne stiče korišćenjem predmeta i manipulisanjem njima; ono što koristimo ne pripada nama prosto zato što ga koristimo. Nama pripada samo ono za šta nas istinski vezuje naša stvaralačka aktivnost, bilo to osoba ili predmet. Samo ona svojstva koja proishode iz naše spontane aktivnosti daju snagu ličnom ja i tako uobličuju osnovu njegova integriteta. Nesposobnost za spontano delanje, za izražavanje ono­ga što odista osećamo i mislimo i nužnost — koja iz te nesposob­nosti proizlazi — da sebi i drugima prikažemo pseudolično ja, jesu koreni osećanja inferiornosti i slabosti. Bili mi toga svesni ili ne, ničega se ne stidimo više nego činjenice što mi nismo mi, i ništa nas ne pravi ponosnijima i srećnijima no kad mislimo, osećamo i kazujemo ono što je naše.

To u suštini znači da je važna aktivnost kao takva, da je va­žan proces, a ne rezultat. U našoj kulturi naglasak je upravo na obrnutom. Mi proizvodimo ne radi konkretnog zadovoljenja već u apstraktnu svrhu prodaje robe; osećamo da kupovanjem možemo doći do svega materijalnoga i nematerijalnoga i tako prisvajamo stvari bez ikakvog ličnog stvaralačkog napora. Isto tako, smatramo naša lična svojstva i rezultat naših napora ro­bom koja se može prodati za novac, ugled i moć. Tako naglasak prelazi sa zadovoljenja stvaralačke aktivnosti na vrednost goto­vog proizvoda. Time čovek propušta jedino zadovoljenje koje mu može pružiti stvarnu sreću — doživljaj aktivnosti u datom trenutku — pa juri za utvarom koja ga razočarava čim poveruje da ju je uhvatio — za varljivom srećom koja se naziva uspehom.

Ako pojedinac spontanom aktivnošću ostvari svoje lično ja, te tako dođe u vezu sa svetom, on više nije izdvojeni atom; on i svet postaju deo jedne strukturalizovane celine; on ima svoje zakonito mesto, a time nestaje njegova sumnja u sebe i u značenje života. Ta sumnja je potekla iz njegove podvojenosti i iz ometanja života; sumnje nestaje kad on bude u stanju da živi spontano, a ne prinudno ni automatski. On je svestan sebe kao pojedinca koji je aktivan i koji stvara, te shvata da život ima samo jedno značenje: sam čin življenja.

Ako pojedinac savlada tu osnovnu sumnju u sebe i svoje me­sto u životu, ako sa svetom ostvari veze prihvatajući ga činom spontanog življenja, on kao pojedinac stiče snagu i stiče bez­bednost. Ta bezbednost, međutim, isto se onako razlikuje od bezbednosti koja odlikuje preindividualističko stanje kao što se ta nova povezanost sa svetom razlikuje od povezanosti primar­nim vezama. Nova bezbednost ne predstavlja zaštitu koju poje­dincu pruža neka viša moć izvan njega; niti je to bezbednost iz koje je otklonjeno tragično svojstvo života. Nova bezbednost je dinamična; ona ne počiva na zaštiti već na čovekovoj sponta­noj aktivnosti. To je bezbednost koja se stiče svakog trenutka čovekovom spontanom aktivnošću. To je bezbednost koju može da pruži jedino sloboda, bezbednost kojoj nisu potrebne obmane, zato što je otklonila one uslove koji nužno iziskuju obmane.

Pozitivna sloboda kao ostvarenje ličnog ja podrazumeva puno potvrđivanje jedinstvenosti pojedinca. Ljudi se rađaju jednaki, ali se rađaju i različiti. Osnova te razlike je nasleđena sprem­nost, fiziološka i mentalna, sa kojom započinju život, a uz to dolazi poseban sticaj prilika i iskustava sa kojima se susreću. O istovetnosti te pojedinačne osnove jedne ličnosti i pojedinačne osnove ma koje druge ličnosti može se isto tako malo govoriti kao što se uopšte može govoriti o fizičkoj istovetnosti dva orga­nizma. Istinski razvitak ličnog ja uvek je razvitak koji se temelji na toj posebnoj osnovi; to je organski razvitak, obelodanjivanje jedra svojstvenog toj osobi i samo njoj. Razvoj automata, su­protno tome, nije organski. Razvitak osnove ličnog ja je sprečen' i tom ličnom ja dodaje se pseudolično ja, što u suštini znači, kao što smo videli, prisajedinjavanje tuđih obrazaca mišljenja i osećanja. Organski razvitak moguć je samo pod uslovom kraj­njeg poštovanja osobenosti ličnog ja drugih osoba, kao i našeg vlastitog ličnog ja. To poštovanje jedinstvenosti ličnog ja i negovanje te jedinstvenosti jesu najdragocenija dostignuća ljud­ske kulture, a baš su ta dostignuća danas u opasnosti.

Jedinstvenost ličnog ja ni na koji način ne protivreči načelu jednakosti. Tvrdnja da su ljudi rođeni jednaki podrazumeva da su im svima zajednička ista bitna ljudska svojstva, da im je zajednička osnovna sudbina ljudskih bića, da svi poseduju isto neotuđivo pravo na slobodu i sreću. Ta teza, sem toga, znači da je njihov međusobni odnos solidaran, a ne odnos gospodara i potčinjenog. Pojam jednakosti ne znači da su svi ljudi isti. Ovakav pojam jednakosti izvodi se iz uloge koju danas pojedinac igra u svojoj ekonomskoj aktivnosti. Iz veze između čoveka koji kupuje i onoga koji prodaje otklonjene su određene lične razlike. Pod tim okolnostima važno je samo to da jedan čovek ima nešto za prodaju, a drugi ima novac za kupovinu. U eko­nomskom životu ljudi se međusobno ne razlikuju; oni se me­đusobno razlikuju kao stvarne osobe i negovanje njihove jedin­stvenosti jeste suština individualnosti.

Pozitivna sloboda takođe podrazumeva načelo da od tog je­dinstvenog pojedinačnog ja nema veće moći, da je čovek središte i cilj sveg života; da je razvitak i ostvarivanje čovekove indivi­dualnosti cilj koji se nikad ne može podrediti ciljevima čije se dostojanstvo smatra većim. Ovo tumačenje može da izazove oz­biljne zamerke. Zar ono ne postuliše neobuzdan egotizam? Ne poriče li ono ideju o žrtvovanju za ideal? Zar ne bi njegovo pri­hvatanje dovelo do anarhije? Na ova pitanja su, u stvari, već dati odgovori, delom izričiti, delom prećutni, u toku našeg ra­nijeg izlaganja. Međutim, ta pitanja su za nas odviše važna da ne bismo još jednom pokušali da bolje objasnimo date odgovore i izbegnemo nesporazum.

Reći da čovek ne treba da se povinuje bilo čemu što je iznad njega ne znači poreći dostojanstvo ideala. Sasvim suprotno, to je najjača potvrda ideala. Ovo nas, međutim, primorava da kri­tički ispitamo značenje ideala. Čovek je danas obično sklon da pretpostavi da je ideal svaki cilj čije dostizanje ne podrazumeva materijalni dobitak, sve ono čemu je neko spreman' da žrtvuje egotističke ciljeve. Taj pojam ideala je čisto psihološki — i, u tom pogledu, relativistički. S tog subjektivističkog stanovišta je­dan fašist, koga pokreće želja da se podvrgne višoj moći i da, u isto vreme, nadjača druge ljude, poseduje ideal upravo isto onoliko koliko i čovek koji se bori za ljudsku jednakost i slo­bodu. Na toj se osnovi problem ideala nikad ne može resiti.

Moramo uočiti razliku između istinskih i lažnih ideala, koja je bitna, upravo kao i razlika između istine i laži. Svim istin­skim idealima zajedničko je jedno: oni izražavaju želju za nečim što još nije ostvareno ali što je poželjno radi razvitka i sreće pojedinca.⁵ Možda ne znamo uvek šta služi tom cilju, možda se ne slažemo u pogledu funkcije ovog ili onog ideala za ljudski raz­voj, ali to nije razlog za relativizam, po kome ne možemo da znamo čime se život podstiče a čime ometa. Mi nismo uvek sigurni koja je hrana zdrava a koja nije, pa ipak ne zaključu­jemo da se otrov ni na koji način ne može poznati. Isto tako možemo da znamo, ako zaželimo, čime se truje mentalni život. Znamo da su siromaštvo, zaplašenost, izdvojenost upereni protiv života; da sve što služi slobodi i podstiče čovekovu hrabrost i snagu da bude svoj jeste u korist života, šta je za čoveka dobro a šta rđavo nije metafizičko već empirijsko pitanje, koje se može resiti na osnovu analize čovekove prirode i delovanja izvesnih okolnosti na njega.

Ali šta je sa "idealima" koji su, poput fašističkih, nedvosmi­sleno upereni protiv života? Kako da razumemo činjenicu što se ljudi drže ovih lažnih ideala isto onako vatreno kao što se drugi drže pravih? Odgovor na ovo pitanje daju izvesna psiho-, loška razmatranja. Pojava mazohizma pokazuje nam da ljude može privući doživljavanje patnje ili potčinjenosti. Nema sum­nje da su patnja, potčinjenost ili samoubistvo antiteze pozitiv­nim ciljevima života. Pa ipak, ti se ciljevi mogu subjektivno doživeti kao prijatni i privlačni. Takvo doživljavanje onoga što je u životu štetno jeste pojava koja više od svake druge zaslu­žuje naziv patološke perverzije. Mnogi psiholozi smatraju da su doživljavanje zadovoljstva i izbegavanje bola jedina zakonita na­čela ljudskog delanja; dinamična psihologija, međutim, može da pokaže da subjektivno doživljavanje zadovoljstva nije dovolj­no merilo za utvrđivanje vređnosti izvesnog ponašanja s obzi­rom na ljudsku sreću. Podesan primer za to pruža analiza ma­zohističkih pojava. Tako analiza pokazuje da senzacija zadovolj­stva može da bude rezultat patološke perverzije, i isto toliko malo svedoči o objektivnom značenju doživljaja koliko i slast otrova svedoči o njegovoj korisnosti po organizam⁵. Tako do­lazimo do definicije istinskog ideala kao cilja koji potpomaže razvitak, slobodu i sreću ličnog ja, i do definicije lažnih ideala kao prinudnih i iracionalnih ciljeva koji su subjektivno privlačni doživljaji (kao što je nagon za potčinjenošću), ali koji su stvarno štetni po život. Čim prihvatimo ovu definiciju, sledi da istinski ideal nije neka skrivena sila iznad pojedinca, već jasan izraz krajnjeg potvrđivanja ličnog ja. Svaki ideal koji je u suprotnosti sa ovim potvrđivanjem dokazuje da nije ideal već patološki cilj.

S ovoga prelazimo na drugo pitanje, na pitanje žrtve. Da li naša definicija slobode kao nepotčinjavanja bilo kojoj višoj moći isključuje žrtve, čak i čovekovo žrtvovanje vlastitog života?

Ovo pitanje je posebno važno danas, kad fašizam proglašava samožrtvovanje kao najvišu vrlinu, te na mnoge ljude ostavlja upečatljiv utisak svojim idealističkim karakterom. Odgovor na ovo pitanje logično sledi iz onoga što je dosad rečeno. Postoje dva sasvim različita tipa žrtve. Jedna od tragičnih činjenica ži­vota jeste to što zahtevi našeg fizičkog ličnog ja i ciljevi našeg mentalnog ličnog ja mogu da dođu u sukob; to jest, to što možda moramo da žrtvujemo svoje fizičko lično ja da bismo potvrdiM integritet svog duhovnog ličnog ja. Ta žrtva nikad neće izgubiti svojstvo tragičnosti. Smrt nikad nije slatka, čak ni ako se umire za najviši ideal. Ona ostaje neizrecivo gorka, pa ipak može da bude krajnja potvrda naše individualnosti. Takva žrtva bitno se razlikuje od "žrtve" koju propoveda fašizam. Ta žrtva nije najviša cena koju čovek možda mora da plati da bi potvr­dio svoje lično ja već predstavlja cilj po sebi. Ta mazohistička žrtva svodi ispunjenje života jedino na njegovo poricanje, na ukidanje ličnog ja. Ona je samo vrhovni izraz onoga čemu faši­zam stremi u svim svojim ograncima — ukidanju pojedinačnog ja i njegovu potpunom potčinjavanju višoj moći. Ona je isto toliko perverzija prave žrtve koliko je samoubistvo krajnja per­verzija života. Prava žrtva pretpostavlja upornu želju za duhov­nim integritetom. Žrtva onih koji su tu želju izgubili samo pri­kriva njihovu moralnu bedu.

Ostaje da odgovorimo i na poslednju zamerku: ako je pojedin­cima dopušteno da slobodno delaju u smislu spontanosti, ako oni ne priznaju nikakav autoritet iznad sebe, hoće li iz toga nemi­novno proizići anarhija? Ukoliko reč anarhija označava bezobzi­ran egotizam i rušilaštvo, činilac koji određuje hoće li se to de­siti zavisi od našeg razumevanja ljudske prirode. Mogu samo da se pozovem na ono što je bilo istaknuto u poglavlju koje se ba­vilo mehanizmima bekstva: da čovek nije ni dobar ni rđav; da je životu svojstvena težnja za razvitkom, ekspanzijom, izražava­njem mogućnosti; da je pojedinac nagnan na rušilaštvo i na žud­nju za moći ili potčinjenošću ako mu se život ometa, ako je on sam izdvojen i obuzet sumnjom ili osećanjem usamljenosti i nemoći. Ako se ljudska sloboda zasnuje kao sloboda za, ako čo­vek može potpuno i odlučno da ostvari svoje lično ja, iščeznuće bitno uzrok njegovih društvenih nagona, te će biti opasna samo obolela i nenormalna osoba. U istoriji čovečanstva ta sloboda nije bila nikad ostvarena, pa ipak je predstavljala ideal kojem je čovečanstvo ostalo verno, čak ako ga je često izražavalo u nejasnim i iracionalnim oblicima. Ne treba se. čuditi tome što istorija toliko svedoči o surovosti i rušilaštvu. Ako nas išta izne­nenađuje — i ohrabruje — verujem da je to činjenica što je ljud­ska rasa, usprkos svemu što ju je zadesilo, sačuvala — i, u stvari, razvila — takva svojstva dostojanstva, hrabrosti, pristojnosti i ljubaznosti na kakva nailazimo kroz čitavu istoriju i kakvima se danas odlikuje bezbroj ljudi.

Ako pod anarhijom razumemo to da pojedinac ne priznaje nikakav autoritet, odgovor na gore postavljeno pitanje može se naći u onome što je bilo rečeno o razlici između racionalnog i iracionalnog autoriteta. Racionalni autoritet — kao istinski ide­al — zastupa ciljeve razvitka i ekspanzije pojedinca. Prema tome, on se, u načelu, nikad ne sukobljava sa pojedincem i njegovim stvarnim a ne patološkim ciljevima.

Teza ove knjige bila je da sloboda ima dvostruko značenje za modernog čoveka: da je on bio oslobođen od tradicionalnih autoriteta i postao "pojedinac", ali da se, u isti mah, izdvojio, da je onemoćao i postao oruđe za ciljeve koji su izvan njega, da se otuđio od sebe i od drugih; štaviše, da to stanje potko­pava njegovo lično ja, slabi i zastrašuje njega samoga i pri­prema ga za potčinjavanje novim vrstama ropstva. Pozitivna slo­boda je međutim, isto što i potpuno ostvarivanje pojedinčevih mogućnosti, kao i njegove sposobnosti za aktivno i spontano življenje. Sloboda je dostigla kritičnu tačku u kojoj, gonjena lo­gikom vlastitog dinamizma, preti da se pretvori u svoju suprot­nost. Budućnost demokratije zavisi od ostvarivanja individualiz­ma, koji je još od renesanse bio ideološki cilj moderne misli. Današnju kulturu i političku krizu ne treba pripisati činjenici što ima suviše individualizma, već činjenici što je individualizam u koji verujemo postao prazna ljuštura. Pobeda slobode mo­guća je samo ako se demokratija razvije u jedno društvo u ko­me pojedinac, njegov razvitak i sreća predstavljaju cilj i svrhu kulture, u kome nije potreban uspeh niti bilo što drugo kao opravdanje života i u kome se pojedinac ne podvrgava nika­kvoj moći izvan sebe, niti ta moć njime manipuliše, bilo da je u pitanju država ili ekonomska mašina; najzad, društvo u kome njegova savest i ideali nisu dnternalizacija spoljašnjih zahteva, već su stvarno njegovi, te izvršavaju ciljeve koji proizlaze iz oso­benosti njegova ličnog ja. Ti ciljevi nisu se mogli potpuno ostva­riti ni u kojem pređašnjem razdoblju moderne istorije; oni su morali ostati uglavnom ideološki, zato što nije bilo materijalne osnove za razvoj pravog individualizma. Ovu premisu stvorio je kapitalizam. Problem proizvodnje je rešen — bar u načelu — te možemo zamisliti jednu bogatu budućnost u kojoj ekonomska oskudica više ne iznuđuje borbu za ekonomske povlastice. Pro­blem s kojim se danas suočavamo je problem organizacije društvenih i ekonomskih snaga, kako bi čovek — kao član organi­zovanog društva — postao gospodar tih snaga, a prestao da bude njihov rob.

Ja sam naglasio psihološku stranu slobode, ali sam takođe po­kušao da pokažem da se taj psihološki problem ne može odvo­jiti od materijalne osnove ljudskog postojanja, od ekonomske, društvene i političke strukture društva. Iz ove premise sledi da je i ostvarivanje pozitivne slobode i individualizma povezano s ekonomskim a društvenim promenama koje omogućuju poje­dinčevo oslobađanje u smislu ostvarivanja njegovog ličnog ja. Cilj ove knjige nije bavljenje ekonomskim problemima koji pro­izlaze iz te premise; ni prikazivanje ekonomskih planova za bu­dućnost. Ali ne bih hteo da ostane iole neizvesno gde se, bar kako ja verujem, nalazi rešenje.

Pre svega se mora reći ovo: ne možemo dopustiti da izgubimo ijedno od bitnih dostignuća moderne demokratije — bilo da je u pitanju bitno dostignuće kao što je predstavnička vlada, to jest vlada koju je izabrao narod i koja je narodu odgovorna, bilo da je u pitanju ijedno pravo koje povelja o pravima zajem­čuje svakom građaninu. Mi ne možemo staviti na kocku ni novije demokratsko načelo da niko ne srne gladovati, da društvo odgo­vara za sve svoje članove, da se niko ne potčinjava iz straha, te da usled straha od nezaposlenosti i gladi izgubi svoj ljudski ponos. Ta osnovna dostignuća moraju se ne samo sačuvati nego i utvrditi i proširiti.

Usprkos činjenici što je taj stepen demokratije bio ostvaren — mada nikako ne potpuno — to nije dovoljno. Napredak de­mokratije leži u uvećavanju stvarne slobode, inicijative i spon­tanosti pojedinca, ne samo u izvrsnim privatnim i duhovnim stva­rima već, pre svega, u aktivnosti koja je bitna za postojanje svakog čoveka — u njegovu radu.

Koji su opšti uslovi za to? Iracionalna i neplanska privreda društva mora se zameniti planiranom ekonomikom, koja pred­stavlja planiran i usklađen napor društva kao takvog. Društvo mora ovladati društvenim problemima isto onako racionalno kao što je ovladalo prirodom. Jedan uslov za to je otklanjanje po­tajnog vladanja onih koja, mada ih je brojem malo, poseduju veliku ekonomsku moć a ne osećaju nikakvu odgovornost prema onima čija sudbina zavisi od njihovih odluka. Taj novi poredak možemo nazvati demokratskim socijalizmom, ali naziv nije važan; važno je jedino to da uspostavimo racionalan ekonomski sistem koji služi čovekovim ciljevima. Danas ogromna većina ljudi ne samo što nema nikakav nadzor nad čitavom ekonom­skom mašinom, već ima i malo prilika da razvije istinsku inici­jativu i spontanost na posebnom poslu koji obavlja. Ti ljudi su "zaposleni", i od njih se ne očekuje ništa drugo do da rade ono što se im kaže. Samo u jednoj planiranoj ekonomici, u kojoj je čitava nacija racionalno ovladala ekonomskim i društvenim snagama, pojedinac može da učestvuje u odgovornosti i da se pri radu služi stvaralačkom inteligencijom. Jedino je važno da se pojedincu ponovo pruži povoljna prilika za istinsku aktivnost; da se društveni ciljevi poistovete s njegovim vlastitim ciljevima — ne ideološki već stvarno; i da on svoj trud i razum aktivno uloži u rad koji obavlja, kao u rad za koji se oseća odgovoran zbog njegova značenja d svrhe s obzirom na ljudske ciljeve. Ma­nipulaciju ljudima moramo zameniti aktivnom i inteligentnom saradnjom i načelo narodnog upravljanja, pomoću naroda i za narod, proširiti sa formalne političke sfere na ekonomsku.

Na pitanje da li se jednim ekonomskim i političkim siste­mom potpomaže ostvarenje ljudske slobode ne može se odgo­voriti samo politički i ekonomski. Jedino merilo za ostvarivanje slobode jeste to da li pojedinac aktivno učestvuje u određivanju svog života i života društva, i to ne samo formalnim činom gla­sanja već i svojom svakidašnjom aktivnošću, svojim radom i svojim odnosima prema drugim ljudima. Ako se ograniči na čisto političku sferu, moderna politička demokracija ne može dovoljno da ublaži posledice ekonomske beznačajnosti prosečnog poje­dinca. Ali nisu dovoljni ni čisto ekonomski pojmovi, kao što je podruštvljenje sredstava za proizvodnju. Ovde ne mislim toliko na reč "socijalizam", koja se — iz taktičke prikladnosti — var­ljivo upotrebljava u nacionalsocijalizmu. Imam na umu Rusiju, gde je "socijalizam" postao prevama reč; jer, mada je došlo do podruštvljavanja sredstava za proizvodnju, ogromnom ma­som stanovništva stvarno manipuliše moćna birokratija; time se nužno sprečava razvoj slobode i individualizma, čak i ako možda državni nadzor deluje u ekonomskom interesu većine naroda.

Danas se reči više no ikad zloupotrebljavaju za prikrivanje isti­ne. Izdavanje saveznika naziva se smirivanjem, vojna agresija se prerušava u odbranu od napada, pokoravanje malih nacija naziva se paktom prijateljstva, a čitavo stanovništvo se surovo podjarmljuje u ime nacionalsocijalizma. I reči "demokratija", "sloboda" i "individualizam" postaju predmeti ove zloupotrebe. Postoji jedan način za definisanje stvarnog značenja razlike iz­među demokratije i fašizma. Demokratija je sistem koji stvara ekonomske, političke i kulturne uslove za pun razvoj pojedinca. Fašizam je sistem koji, bez obzira pod kojim imenom, podvrgava pojedinca tuđim ciljevima i slabi razvoj istinske indivi­dualnosti.

Očito, jedna od najvećih teškoća pri uspostavljanju uslova za ostvarivanje demokratije leži u protivrečnosti između planirane ekonomike i aktivne saradnje svakog pojedinca. Jedna planirana ekonomika dosega ma kojeg velikog industrijskog sistema izi­skuje veliku centralizaciju i, shodno tome, birokratiju koja će upravljati tom centralizovanom mašinom. Aktivan nadzor i sa­radnja svakog pojedinca i najmanjih jedinica čitavog sistema izi­skuju, međutim, veliku decentralizaciju. Ako se planiranje odoz­go ne pomeša sa aktivnim sudelovanjem odozdo, ako se društveni život stalno ne kreće odozdo nagore, planiranom ekonomikom će se obnoviti manipulacija ljudima. Rešenje tog problema zdru­živanja centralizacije sa decentralizacijom jedan je od važnijih zadataka društva. Ali sasvim je izvesno da on' nije manje rešiv od tehničkih problema koje smo već resili i koji su nam doneli gotovo potpunu vlast nad prirodom. Međutim, on se može re­siti samo ako jasno shvatimo nužnost njegova rešavanja i ako imamo poverenje u ljude, u njihovu sposobnost da se, kao ljud­ska bića, staraju o svojim pravim interesima.

Opet se, na neki način, suočavamo sa problemom pojedinačne inicijative. Pojedinačna inicijativa bila je u liberalnom kapita­lizmu jedan od velikih podsticaja kako za ekonomski sistem tako i za lični razvoj. No ovde se moramo dvostruko ograditi: ona je razvila samo odabrana čovekova svojstva, njegovu volju i racionalnost, dok je on inače ostao podređen ekonomskim ci­ljevima. To načelo je najbolje delovalo u veoma individualizo­vanoj i konkurentskoj fazi kapitalizma, u kojoj je bilo mesta za bezbrojne nezavisne ekonomske jedinice. Danas se taj prostor suzio. Samo mali broj ljudi može da koristi pojedinačnu ini­cijativu. Ako danas želimo da to načelo ostvarimo i uvećamo ga toliko da se čitava ličnost oslobodi, bićemo u stanju da to učinimo jedino racionalnim i usklađenim naporom društva kao celine i onolike decentralizacije koja može da zajemči stvarni, istinski, aktivan nadzor i saradnju najmanjih jedinica sistema.

Samo ako ovlada društvom i ekonomsku mašinu podredi ci­ljevima ljudske sreće, i samo ako aktivno učestvuje u društve­nom procesu, čovek će moći da savlada ono što ga danas baca u očajanje — svoju usamljenost i osećanje nemoći. Danas čovek ne pati toliko od siromaštva koliko zbog toga što je postao zu­bac na točku velike mašine, automat, što je njegov život po­stao prazan i izgubio značenje. Pobeda nad svakovrsnim autori­tarnim sistemima biće moguća samo ako demokratija ne od­stupi, već pređe u napad i pristupi ostvarivanju onoga što su ljudi koji su se tokom poslednjih vekova borili za slobodu sma­trah njenim ciljem. Ona će pobediti snage nihilizma samo ako može da ispuni ljude najsnažnijom verom za koju je njihov duh kadar — verom u život, u istinu, i u slobodu kao aktivno i spontano ostvarivanje pojedinačnog ja.

BELEŠKE UZ GLAVU SEDMU

5. Pitanje o kome se ovde raspravlja dovodi do veoma značajne činjenice, koju želim bar da pomenem: činjenice da dinamična psihologija može da razjasni i etičke probleme. Psiholozi će tu biti od pomoći tek kad budu u stanju da uvide važnost moralnih problema za razumevanje ličnosti. Svaka psihologija, uključujući i Frojdovu, koja takve probleme obrađuje s obzirom na načelo zadovoljstva, ne uspeva da shvati jedan važan deo ličnosti i prepušta tu oblast dogmatičkim i neempirijskim moralnim doktrinama. Naša analiza samoljublja, mazohističke žrtve i ideala daje za tu oblast psihologije i etike primere koji obezbeđuju dalji razvitak.