Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

16.


Helikopter MUP-a sleteo je na Domanovićgradski aerodrom tačno u deset časova. Iz njega najpre izlazi glavni putnik, ministar Brajko Brajković, a za njim par momaka u maskirnim uniformama, biće lična pratnja. Pred pristanišnom zgradom ministra dočekuje postrojena desetina lokalne policije. Predvodi je lično načelnik opštinskog SUP-a Boban Zelenović Šerif, i sam u službenoj policijskoj uniformi. Tu odmah je i grupica opštinskih rukovodilaca, sa nezaobilaznim gradonačelnikom Zlatanom Priševićem u prvom planu, te potpredsednikom Skupštine opštine Žarkom Krivićem i predsednikom opštinske vlade Rastkom Zelenovićem. Među njima, civilima, gle, i jedne vojničine – pukovnika Ratka Škljocića, komandanta mesnog garnizona. (Valja napomenuti da je garnizon, nakon povlačenja naših snaga sa Kosmeta, narastao do sastava puka sa svim pratećim jedinicama, čiji je osnovni zadatak obezbeđivanje strateški vašnog aeredroma.) Načelnik Zelenović krenu strojevim korakom prema ministru, koji usto ima i čin policijskog generala, da mu raportira (stanje je redovno itd.), ali Brajko mu pruži ruku da se pozdrave, čime zaobiđe paradnu formalnost. Potom se ministar ispozdravlja i sa ostalim meštanima. Od sviju njih, Brajko je prepoznao samo Zlatana Priševića, kao bivšeg ministra u Beogradu, i to je pokazao potapšavši ga po plećima. A onda je među svima njima izabrao Šerifa kome će se obratiti:

– Pa, Zelenoviću, kako je, samo bez raportiranja i takvih formalnosti! Uzgred, poznajem se sa tvojim ocem, jednim od boljih kadrova iz starije garde.
– Trudim se – uzvrati kratko Šerif. – Otac mi služi za primer.
– I treba. Videćemo koliko si ga dostigao – ministar mu sad uputi nešto strožiji pogled. Šerif zamalo da poklekne, ta njegova Služba nalazi se pred ličnom ministrovom inspekcijom.

Kako je ministar Brajković sve češće opažao vojničke spodobe koje se vrzmaju oko pristanišne zgrade i hangara, a poznato je da on ne voli da mu se armija meša u bezbedonosne poslove, zapita Šerifa šta će one tu.

– Pa, čuvaju – zbuni se načelnik. – Imaju u hangarima neke lovce i protivavionske
rakete. Znate, zbog blizine Kosmeta i NATO...
– A to što kao čuvaju, je l' nešto vredi?
– Ruske proizvodnje, gospodine generale – umeša se pukovnik Škljocić, koji se odmah prišunjao čim je čuo da se pominje vojska.
– Staro, zastarelo, a?
– Koliko znam, dali su Rusi i nešto novije.
– Jes', da se mi nosimo sa NATO-om, a oni izvuku dupe. Samo, pukovniče, ovi su vam hangari otvorena meta, jedna raketa, ili čak obična bomba, i sve ode u vazduh!
– Znamo mi to, gospodine ministre – samouvereno će pukovnik. – Zato je najveći deo naših raketa ukopan gore, ispod Belih stena.
– Znači, opet te Bele stene...
– One su strateško mesto.
– A možemo li to odbraniti?
– Moramo, gospodine generale.

Dok je trajao ovaj, u neku ruku službeni razgovor, ostali su ćutali, niko od njih nije
pomišljao da nešto kaže o tako osetljivom pitanju. Ministar, pak, zadovoljan što mu se ukazala prilika da preko pukovnika uputi vojnom vrhu jasnu kritiku za klimavu bezbednost na ovom strateškom području, naredi da se krene. Začas su svi posedali u crne limuzine. On se našao u kolima sa Šerifom. Onda je mali konvoj, predvođen policijskim autom sa rotirajućim plavim svetlom na krovu, krenuo put grada, udaljenog koja tri-četiri kilometra od aerodroma.

Vozeći se udobno zavaljen, ministar Brajko Brajković gotovo i da nije obraćao pažnju na okolinu, već je prebirao po sećanju ko se sve interesovao kod njega o tome šta se događa u Domanovićgradu. Bili su tu i kolege ministri, i sam republički premijer, i ko sve ne iz rukovodsrva SSS-a i LUJ-a. Odgovarao im je da se stvar ispituje, da je sve pod kontrolom, te da će biti obavešteni kad za to dođe vreme. Ali, pitao se i sam šta zaista zna, koliko su informacije koje dobija iz Domanovićgrada validne, da li služba bezbednosti ovde zna svoj posao i, najzad, da li postupa profesionalno. Zato je sada ovde, i zato ga posebno zanima načelnik Zelenović. Pre svega, mora ustanoviti koliko se može osloniti na njega. Jer ako on ovde zabrlja, automatski je i on sam uprskao gore pred drugovima. Utoliko pre što mu je premijer, u otvorenom razgovoru pre par dana, skrenuo pažnju da Vođa baš nije zadovoljan stanjem u zemlji, pošto kriminal buja, ubistva se šire kao kuga, a policija ne uspeva da razreši ni svaki deseti slučaj. Naravno, Vođa ima povedrenja u njega, ali on to mora i da opravda. Najzad, napomenuo je premijer, Vođa želi iz prve ruke da se obavesti šta se sada opet dešava u Domanovićgradu, posebno kako se situacija dole može okrenuti ''u našu korist''. Podsećajući da su mu Bele stene, uz pomoć nekih naših povratnika iz Amerike, dobrano pomogle kod prethodnih izbora, zapitao se može li se nešto slično ponoviti, utoliko pre što se dole opet vrzma neki naš Amerikanac. Može li se on, bio je konkretan Vođa, iskoristiti u propagandne svrhe. Sve u svemu, mnoge i važne poslove ima on ovde, zaključi ministar Brajković. Valja krenuti in medias res.

– Pa, Zelenoviću – obraća se svom potčinjenom, koji sedi levo od njega na zadnjem sicu udobne drumske lađe – šta si saznao o tom našem uljezu? Zašto je ovde, ko ga je i s kakvim ciljem poslao? Kuda se sve kreće, da li se šunja oko Aerodroma i Belih stena, gde su kao smeštene rakete?
– Šunja se, gospodine ministre – smesta raportira Šerif.
– To je dobro – zaklima glavom ministar, što zbuni načelnika, jer kako može biti dobro nešto što je loše. Ali brzo je odbacio nedoumicu, budući da je imao neograničeno poverenje u svog pretpostavljenog. – Nego, reci ti meni, Zelenoviću, kakav je to momak, kako izgleda?
– Pa, da kažemo, simpatičan momak, reklo bi se lep – uzvrati Šerif, da bi nastavio hvalisavo kako je baš mladićev izgled iskoristio da mu postavi klopku preko dve poverljive mlade dame. Da ne bi bilo ikakve nedoumice o kakvim damama je reč, Šerif objasni svom ministru da su one suvlasnice ovdašnjeg reprezentativnog hotela Alem, da je jedna čak njegova polusestra, ćerka Jezdimira Zelenovića, a druga jedinica gradonačalnika Zlatana Priševića. Ministar na to samo sleže ramenima, ne pokaza neko naročito oduševljenje, što izazva nemalo razočaranje u duši njegovog potčinjenog.
– Pa, dobro, valjda te cure neće zabrljati – rezonova Brajković, pa onda pređe na drugu temu. On se zainteresova za to kako funkcioniše koaliciona vlast triju patriotskih stranaka, koliko se slažu.
– Slažu se – opet raportira Šerif. – Predsednik Prišević je vešt političar, uspeva da ih drži, a, sa druge strane, spaja ih i materijalni momenat. Esesesovci, lujci i radikalci sve dele složno na tri dela. Ko god u opštini hoće nešto da posluje, otvara, gradi, mora da se obrati na sve tri adrese, da svima, štono se kaže, položi reket. – Ministar se uozbiljio, pa se načelnik ujede za jezik, da nije preterao. – Izvinite što ja ovako direk'no...
– Ne, ne, u redu je – ohrabri ga Brajković. – Svuda je isto, tako opstaje vlast. Najzad, to se ne tiče naše službe, za nas je važnije da nema trvenja. Cilj ne bira sredstva, moj Zelenoviću.

Ovog trena Brajko Brajković nije bio siguran da li je mudrost kojom se poslužio negde pročitao (mada retko čita), čuo od nekoga (što je verovatnije) ili je sam do nje došao (u šta i sam sumnja), ali je bio zadovoljan kako je nastupio pred svojim potčinjenim. Baš dobar prelaz na narednu temu, a ona se ticala opozicije u Domanovićgradu. Jer se drugovi gore uvek više zanimaju za opoziciju nego za poziciju. Nema ni nedelja dana kako je bio pozvan u Vođin kabinet. I, dakako, uz izveštaj o tome kako mu se ponašaju bliski saradnici (Brajka je stalno čudilo zašto njega pita o svojim saradnicima kad su mu oni pod rukom), podrobno su pretresli i držanje opozicije. Brajko je uvek imao za Vođu sadržajne izveštaje o opozicionim liderima, budući da je uspeo da u njihove redove ubaci svoje ljude. Vođa je rado slušao sve te pikanterije, ali nikad nije bio sasvim zadovoljan. Ali ovoga puta, dok je sve potanko referisao, Brajko je iznenada osetio kako mu neko stoji iza leđa. Namah je shvatio da je to Ona. Skočio je kao oparen petao, ali mu ona ničim nije uzvratila. Vođa ju je nežno pogledao, ona mu je klimnula glavom – neka on i dalje sedi, a ona će stajati. Ministar Brajković, međutim, bio je u nedoumici da li sme da sedne kad Ona stoji. Jer reč je o Vođinoj supruzi, i mnogo više od toga. Ona je i njegov koalicioni partner u vlasti, lider LUJ-a, sestrinske partije njegovog SSS-a. U njenoj plavoj kosi, koja joj je uokviravala dobar deo čela i obraza, i ovoga puta bila je bela mašna, tako da je naličila na okasnelu Titovu pionirku.

– Sedi, Brajko – ohrabri Vođa svog ministra. A onda, kako bi pokazao čvrstu ruku u prisustvu svoje žene, ne propusti i da ga malo ošine: - Ti stalno nama: sve je pod kontrolom, a ovamo opozicija diže li, diže glavu!
– Oh, kad bi samo dizala glavu! – oglasi se Ona svojim vrskavim glasićem. – Oni nas izdaju, oni čine svakojake gadosti. Kako onda može biti ‘’sve pod kontrolom’’? U Titovo vreme, tako nešto se nije moglo ni zamisliti.
– Tada nije ni bilo opozicije – izlete Brajkoviću i odmah se ujede za jezik, ta možda je ispao drzak. Ona je to i potrvrdila podigavši ton:
– Činite tako kao da je i sada nema! Možete li to, druže Brajkoviću, ili ne…

Nije završila, ali je bila jasna njena poruka. Uprkos takvom njenom stavu, bio joj je zahvalan jer je znao da ga je upravo ona predložila za ministra. Zbog čega joj se dopao, nije mogao da dokuči, ali se svojski trudio da je ne razočara. Tako je i ovoga puta obećao da će se još više pozabaviti opozicijom, njenom neprestanom morom…

Brajka Brajkovića prenu nečelnikov glas, odgovarao mu je na pitanje o opoziciji u Domanovićgradu.

– Mi smo to sredili, gospodine ministre, ovde opoziciju imamo kao da je nemamo.
Brajković zadovoljno zaklima glavom. Utom su već stigli pred Belu palatu.

nazad