Karakter i društveni proces

Od početka do kraja ove knjige bavili smo se uzajamnim od­nosima društveno-ekonomskih, psiholoških i ideoloških činilaca, analizirajući izvesna istorijska razdoblja, kao što su doba refor­macije i današnje doba. U ovom dodatku pokušaću, za one či­taoce koje zanimaju teorijski problemi obuhvaćeni takvom ana­lizom, da ukratko pretresem opštu teorijsku osnovu na kojoj se ta konkretna analiza temelji.

Proučavajući psihološke reakcije jedne društvene grupe, ba­vimo se karakternom strukturom članova te grupe — to jest, pojedinačnih osoba; nas, međutim, ne zanimaju osobenosti po kojima se te osobe međusobno razlikuju, već onaj deo njihove karakterne strukture ikoji je zajednički većini članova te grupe. Taj karakter možemo nazvati društvenim karakterom. Društveni karakter je nužno manje osoben od pojedinačnog karaktera. Opisujući ovaj drugi, bavimo se svim onim osobinama koje svo­jom posebnom konfiguracijom obrazuju strukturu ličnosti ovog ili onog pojedinca. Društveni karakter sadrži samo izvesne oda­brane osobine, suštinsko jezgro karakterne strukture većine čla­nova jedne grupe, koje se razvilo kao posledica osnovnih isku­stava i oblika života zajedničkih toj grupi. Mada će uvek biti "odstupnika", koji imaju sasvim drukčiju karakternu strukturu, karakterne strukture većine članova te grupe jesu varijacije tog jezgra, prouzrokovane slučajnim činiocima rođenja i životnog iskustva, koji su za svakog pojedinca drukčiji. Ako želimo da jednog pojedinca u potpunosti shvatimo, elementi po kojima se on razlikuje od drugih dobijaju najveću važnost. Međutim, ako želimo da shvatimo način na koji se ljudska energija kanališe i kako ona deluje kao proizvodna snaga u datom društvenom poretku, tada društveni karakter zaslužuje da bude u središtu našeg zanimanja.

Pojam društvenog karaktera je ključni pojam za razumevanje društvenog procesa. Karakter je, u dinamičnom smislu analitičke psihologije, osobena forma u koju se uobličuje ljudska energija dinamičnim prilagođavanjem ljudskih potreba posebnom obliku postojanja datog društva. Karakter, pak, određuje mišljenje, osećanje i postupanje pojedinaca. S obzirom na naše misli, ovo se ne uviđa baš lako, pošto smo svi skloni da prihvatimo konven­cionalno verovanje da je mišljenje isključivo intelektualni čin, nezavisan od psihološke strukture ličnosti. To, međutim, nije tačno, i utoliko je manje tačno ukoliko se naše misli više bave etičkim, fiziološkim, političkim, psihološkim ili društve­nim problemima, a ne empirijskom manipulacijom konkretnim predmetima. Izuzimajući čisto logičke elemente obuhvaćene či­nom mišljenja, takve su misli uveliko određene strukturom lič­nosti osobe koja razmišlja. Ovo isto toliko važi i za čitavu jednu doktrinu ili teorijski sistem koliko i za jedan jedini pojam — na primer, ljubav, pravdu, jednakost, žrtvu. Svaki takav pojam i svaka doktrina imaju emocionalnu matricu, a ta matrica je duboko ukorenjena u karakternoj struktura pojedinca.

U prethodnim glavama dali smo za ovo mnoge primere. Po­kušali smo da, s obzirom na doktrine, pokažemo emocionalne korene ranog protestantizma i modernog autoritarizma. S obzi­rom na pojedine pojmove, pokazali smo da za sado-mazohistički karakter ljubav, na primer, označava simbiotičku zavisnost, a ne uzajamno potvrđivanje i jedinstvo na osnovu jednakosti; žrtva označava krajnje podvrgavanje nečijeg pojedinačnog ja nečemu višem, a ne potvrdu nečijeg mentalnog i moralnog ja; razlika označava razliku u moći, a ne ostvarivanje individualnosti na osnovu jednakosti; pravda znači da svako treba da dobije ono što zaslužuje, a ne da pojedinac može bezuslovno zahtevati ostva­rivanje svojih bitnih i neotuđivih prava; hrabrost je gotovost na potčinjavanje i trpljenje, a ne krajnja potvrda individualnosti na­suprot moći. Mada se dva čoveka različnih ličnosti služe istom reči kada, na primer, govore o ljubavi, značenje te reči sasvim se razlikuje shodno njihovoj karakternoj strukturi. U stvari, isprav­nom psihološkom analizom značenja tih pojmova umnogome bi se mogla izbeći intelektualna zbrka, pošto svaki pokušaj čisto logičke klasifikacije nužno mora omašiti.

Veoma je važna činjenica što ideje imaju emocionalnu matricu, zato što ona predstavlja ključ za razumevanje duha jedne kul­ture. Različna društva, ili klase u jednom društvu, imaju svoj osobeni društveni karakter, i na njegovoj se osnovi različne ideje razvijaju i jačaju. Tako, na primer, ideja o radu i uspehu kao glavnim ciljevima života mogla je steći moć i postati privlačna za modernog čoveka zbog njegove usamljenosti i sumnje; ali pot­puno bi omašila propaganda ideje o neprestanom trudu i strem­ljenju uspehu ako bi bila upućena Pueblo Indijancima ili mek­sikanskim seljacima. Ti ljudi drukčije karakterne strukture teško da bi razumeli o čemu govori osoba koja takve ciljeve izlaže, čak i kad bi razumeli njen jezik. Isto 'tako, Hitler ili onaj deo nemačkog stanovništva koji ima istu karakternu strukturu sa­svim iskreno misle da je potpuna budala ili običan lažov svaki onaj ko misli da se ratovi mogu ukinuti. Na osnovu njihova dru­štvenog karaktera, za njih je život bez patnji i nedaća isto tako malo shvatljiv kao što su to sloboda i jednakost.

Izvesne grupe često svesno usvajaju ideje koje na njih, zbog njihove karakterne strukture, stvarno ne deluju; takve ideje osta­ju zaliha svesnih ubeđenja, ali ljudima ne polazi za rukom da u kritičnom času postupaju shodno njima. Kao primer za ovo može poslužiti nemački radnički pokret u vreme pobede nacizma. Pre Hitlerova dolaska na vlast, ogromna većina nemačkih rad­nika glasala je za socijalističku ili komunističkuu partiju i vero­vala u ideje tih partija; to jest, rasprostranjenost tih ideja bila je veoma velika. Međutim, težina tih ideja nije bila ni u kakvoj srazmeri s njihovom rasprostranjenošću. Nacistički napad nije naišao na političke protivnike koji bi bili spremni da se masovno bore za svoje ideje. Mnoge pristalice levičarskih partija, mada su u svoje partijske programe verovale dok god su te partije posedovale autoritet, bile su spremne na povlačenje čim je izbila kriza. Pažljiva analiza karakterne strukture nemačkih radnika ot­kriva jedan razlog ove pojave — izvesno, ne jedini. Tip ličnosti velikog broja tih radnika poseduje mnoge osobine onoga što smo opisali kao autoritarna karakter. Njih su odlikovali duboko usa­đeno poštovanje prema ustanovljenom autoritetu i čežnja za njim. Socijalističko naglašavanje pojedinačne nezavisnosti nasuprot au­toritetu, solidarnosti nasuprot individualističkom izdvajanju, nije bilo ono što su mnogi radnici stvarno želeli na osnovu struk­ture svoje ličnosti. Jedna pogreška radikalnih vođa sastojala se u procenjivanju snage njihovih partija jedino na osnovu raspro­stranjenosti tih ideja, i u previđanju pomanjkanja njihove težine.

Suprotno ovoj slici, naša analiza protestantske i kalvinističke doktrine pokazala je da su te ideje bile moćne snage u prista­licama nove religije, zato što su se obraćale potrebama i nespo­kojstvu prisutnima u karakternoj strukturi ljudi kojima su one bile upućene. Drugim recima, ideje mogu postati moćne snage, ali samo u onoj meri u kojoj zadovoljavaju osobite ljudske po­trebe uočljive u dotom društvenom karaktetru.

čovekova karakterna struktura ne određuje samo njegovo mi­šljenje i osećanje, već i njegove postupke. Za ovo otkriće za­sluga pripada Frojdu, iako je teorijska osnova njegova sistema neispravna. U slučaju neurotičan očigledno je da glavne težnje u karakternoj strukturi neke osobe određuju njenu aktivnost. Lako se može razumeti da je prinuda na brojanje prozora kuća i kamenja na pločniku aktivnost čiji je uzrok u izvesnim nagoni­ma prinudnog karaktera. Ali izgleda da postupke normalne osobe određuju jedino racionalna razmatranja i stvarne potrebe. Me­đutim, pomoću novih oruđa posmatranja, koja daje psihoanaliza, možemo uočiti da je takozvano racionalno ponašanje uveliko od­ređeno karakternom strukturom. Jednim primerom za ovo poza­bavili smo se u našem raspravljanju o značenju koje za mo­dernog čoveka ima rad. Videli smo da jaka želja za neprestanom aktivnošću potiče od usamljenosti i nespokojstva. Ta prinuda na rad razlikovala se od stava prema radu u drugim kulturama, gde su ljudi radili onoliko koliko je bilo potrebno, ali gde ih nisu na rad gonile i nove snage u njihovoj vlastitoj karakternoj strukturi. Pošto je danas kod svih normalnih osoba dejstvo pod­streka na rad gotovo jednako, i pošto je, štaviše, taj intenzitet rada nužan ako one uopšte žele da žive, lako se previđa iracio­nalna sastavnica ove osobine.

Sada se moramo zapitati kakva je funkcija karaktera za po­jedinca i društvo. Što se pojedinca tiče, odgovor nije težak. Ako se karakter jednog pojedinca manje-više tesno saobražava sa društvenim karakterom, glavni nagoni u njegovoj ličnosti navode ga da čini ono što je pod određenim društvenim uslovima njegove kulture nužno i poželjno. Tako, na primer, ako on oseća strast za štednjom a gnušanje prema rasipanju novca na bilo kakav raskoš, taj nagon će mu veoma pomoći — ako pretpostavimo da je on sitan trgovac koji mora štedeti i škrtariti da bi opstao. Pored ove ekonomske funkcije, karakterne osobine imaju i jednu čisto psihološku funkciju, koja nije manje značajna. Osoba kod koje želja za štednjom potiče iz njene vlastite ličnosti postiže i duboko psihološko zadovoljenje time što je kadra da postupa shodno toj želji; to jest, kada štedi, ona sebi ne koristi samo praktično već oseća i psihološko zadovoljenje. Čovek se u ovo može lako uveriti ako zapazi, na primer, da je žena dz niže sred­nje klase, koja na pijaci uštedi dva centa, zbog te uštede toliko srećna koliko bi osoba drukčijeg karaktera mogla biti srećna zbog uživanja u kakvom čulnom zadovoljstvu. Ovo psihološko zadovoljenje javlja se ne samo kada neka osoba postupa u skladu sa zahtevima koji potiču iz njene karakterne strukture, već ' kada čita ili sluša o idejama koje je iz istog razloga privlače. Za auto­ritarni karakter veoma su privlačni ideologija koja opisuje pri­rodu kao silu čijoj se moći moramo potčiniti ili neki govor koji sebi dopušta sadističke opise političkih zbivanja, te čin čitanja ili slušanja ima za posledicu psihološko zadovoljenje. Sažmimo: subjektivna funkcija koju karakter ima za normalnu osobu sa­stoji se u tome da je navede da postupa shodno onome što je, s praktičnog stanovišta, za nju nužno, kao i da omogući da je njena aktivnost psihološki zadovolji.

Ako na društveni karakter gledamo sa stanovišta njegove funk­cije u društvenom procesu, moramo poći od onoga što smo re­kli o funkciji koju on ima za pojedinca: čovek, time što se pri­lagođava društvenim uslovima, razvija one osobine koje ga pri­moravaju da želi da postupa onako kako mora da postupa. Ako je u datom društvu karakter većine ljudi — to jest, društveni karakter — tako prilagođen objektivnim zadacima koje u tom društvu pojedinac mora da izvrši, način na koji se ljudske snage uobličuju pretvara ih u proizvodne snage neophodne za funkcio­nisanje tog društva. Obratimo još jednom pažnju na primer rada. Naš moderni industrijski sistem iziskuje da se najveći deo naše energije kanališe u pravcu rada. Kada bi ljudi radili samo iz spo­ljašnjih potreba, došlo bi do mnogih sukoba između onoga što treba da čine i onoga što bi hteli da čine, i ti bi sukobi uma­njili njihovu delotvornost. Međutim, dinamičnim prilagođavanjem karaktera društvenim zahtevima, ljudska snaga, umesto da prouz­rokuje sukob, dobija takve forme koje je pretvaraju u podstrek za delanje shodno određenim ekonomskim potrebama. Umesto da se moderni čovek spol ja prisiljava na onako veliki rad koji danas obavlja, njega na rad goni unutrašnja prinuda, čiji smo psihološki značaj pokušali da ispitamo. Ili, umesto da sluša jav­ne autoritete, on je izgradio unutrašnji autoritet — savest i du­žnost — koji ga nadzire uspešnije no ma koji spoljašnji auto­ritet. Drugim rečima, društveni karakter internalizuje spoljašnje potrebe, te tako ljudsku snagu upreže u izvršavanje zadataka datog ekonomskog i društvenog sistema.

Kako smo videli, čim se u karakternoj strukturi razviju izve­sne potrebe, svako ponašanje u skladu s tim ootrebama u isti mah je psihološki zadovoljavajuće i, sa stanovišta materijalnog uspeha, praktično. Dok god jedno društvo istovremeno pruža pojedincu ta dva zadovoljenja, imamo situaciju u kojoj psiholo­ške snage cementuju društvenu strukturu. Međutim, ranije ili kasnije dolazi do raskoraka. Tradicionalna karakterna struktura još uvek postoji, mada su nastali novi ekonomski uslovi kojima tradicionalne karakterne osobine više ne koriste. Ljudi su skloni da postupaju shodno svojoj karakternoj strukturi; međutim, ti postupci ili ometaju njihove ekonomske delatnosti ili nemaju dovoljno zgodnih prilika za pronalaženje položaja koji bi im omogućili da postupaju shodno svojoj "prirodi". Primer za ono što imamo na umu jeste karakterna struktura starih sred­njih klasa, posebno u zemljama sa strogom klasnom raslojenošću, kakva je bila Nemaoka. Vrednost vrlina stare srednje klase — čuvarnosti, štedljivosti, opreznosti, sumnjičavosti — opadala je u modernom poslovanju u odnosu na vrednost novih vrlina, kao što su inicijativa, spremnost na rizikovanje, agresivnost itd. Čak i ukoliko su te stare vrline još predstavljale preimućstvo kao npr. u slučaju sitnih trgovaca — područje mogućnosti za takvo poslovanje toliko se suzilo da je samo mali broj sinova stare srednje klase mogao u svojim ekonomskim delatnostima uspešno da "koristi" svoje karakterne osobine. Oni su svojim vaspita­njem razvili karakterne osobine koje su nekad bile prilagođene društvenom položaju njihove klase, ali je ekonomski razvoj bio brži od karakternog razvoja. Taj raskorak između ekonomske i psihološke evolucije doveo je do stanja u kome se psihičke po­trebe više nisu mogle zadovoljiti uobičajenim ekonomskim ak­tivnostima. Te su potrebe, međutim, postojale, pa su se morale zadovoljiti na neki drugi način. Usko egotističko stremljenje vlastitoj koristi, kojim se odlikovala niža srednja klasa, bilo je preneto sa pojedinačnog stupnja na nacionalni. I sadistički im­pulsi, koji su korišćeni u privatnoj konkurentskoj borbi, deli-mično su se pomerili ka društvenoj i političkoj pozornici, a de­limično su pojačani osujećenjem. Tada su oni, oslobođeni svih činilaca koji su ih obuzdavali, tražili zadovoljenje u političkom proganjanju i u ratu. Umesto da cementuju postojeći društveni poredak, psihološke snage su, pomešavši se sa ozlojeđenošću iza­zvanom osujećujućim svojstvima čitave te situacije, postale, na taj način, dinamit kojim će se poslužiti grupe željne da unište tradicionalnu političku i ekonomsku strukturu demokratskog dru­štva.

Nismo govorili o ulozi koju vaspitni proces igra u uobličavanju društvenog karaktera; ali, s obzirom na činjenicu što mnogim psiholozima izgleda da su uzrok karakternog razvoja metodi od­goja u ranom detinjstvu i vaspitne tehnike koje se primenjuju na dete u razvoju — neke primedbe o ovome čine se opravda­nima. Pre svega treba da se zapitamo šta razumevamo pod va­spitanjem. Mada se vaspitanje može različito definisati, ono, gle­dano iz ugla društvenog procesa, izgleda otprilike ovako: dru­štvena funkcija vaspitanja sastoji se u osposobljavanju pojedinca da funkcioniše u ulozi koju kasnije treba da igra u životu; to jest, u takvom uobličavanju njegova karaktera da se ovaj približi društvenom karakteru, da se pojedinčeve želje podudare s potre­bama njegove društvene uloge. Vaspitni sistem svakog društva određen je ovom funkcijom; prema tome, mi vaspitnim proce­som ne možemo objasniti strukturu društva ni ličnosti njegovih članova; ali vaspitni sistem moramo objasniti potrebama koje proizlaze iz društvene i ekonomske strukture datog društva. Me­đutim, metodi vaspitanja veoma su važni ukoliko predstavljaju mehanizme pomoću kojih se pojedincu daje potreban oblik. Oni se mogu smatrati sredstvima kojima se društveni zahtevi preobražavaju u lična svojstva. Mada nisu uzrok posebne vrste društvenog karaktera, vaspitne tehnike sačinjavaju jedan od me­hanizama pomoću kojih se karakter obrazuje. Poznavanje i ra­zumevanja vaspitnih metoda jeste, u ovom smislu, važan deo celokupne analize jednog društva koje funkcioniše.

Ovo što smo upravo rekli važi i za jedan poseban deo čitavog vaspitnog procesa: za porodicu, Frojd je pokazao da rana isku­stva deteta presudno utiču na obrazovanje njegove karakterne strukture. Ako je to tačno, kako onda da razumemo da se dete uobličuje društvenim životom, mada je ono, bar u našoj kul­turi, malo povezano s njim? Odgovor nije samo to da roditelji — izuzimajući pojedinačne varijacije — primenjuju vaspitne obra­sce društva u kome žive, već i to da svojim vlastitim ličnostima predstavljaju društveni karakter svoga društva ili klase. Oni na dete prenose ono što možemo da nazovemo psihološkom atmosfe­rom ili duhom jednog društva upravo zato što su predstavnici samog toga duha. Porodica se, tako, može smatrati psihološkim posrednikom društva.

Pošto sam utvrdio da se društveni karakter uobličuje načinom postojanja datog društva, želim da podsetim čitaoca na ono što je u prvom poglavlju bilo rečeno o problemu dinamičnog prila­gođavanja. Mada je tačno da čoveka uobličuju potrebe ekonom­ske i društvene strukture društva, on se ne može bezgranično prilagođavati. Ne samo što neke fiziološke potrebe neodstupno iziskuju da budu zadovoljene, već to zahtevaju i neke čoveku svoj­stvene psihološke osobine, čije osujećenje ima za posledicu iz­vesne reakcije. Koje su to osobine? Od njih je, izgleda, najvažnija težnja za rastom, za razvojem i ostvarivanjem mogućnosti koje je čovek tokom istorije razvio — kao što su, na primer, spo­sobnost stvaralačkog i kritičkog mišljenja i sposobnost za raz­ličito doživljavanje emocionalnog i čulnog. Svaka ova mogućnost poseduje vlastiti dinamizam. Čim se u procesu evolucije razvije, ona teži da se izrazi. Ta se težnja može potisnuti i osujetiti, no takvo potiskivanje ima za posledicu nove reakcije, a naročito obrazovanje rušilačkih i simbiotičkih impulsa. Izgleda, takođe, da to opšta težnja rastu — koja je psihološki ekvivalent istovetne biološke težnje — ima za posledicu takve posebne težnje kao što su želja za slobodom i mržnja prema tlačenju, jer je slo­boda bitan uslov za svaki rast. Opet, želja za slobodom može se potisnuti, može iščeznuti iz svesti pojedinca; ali čak ni tada ona ne prestaje da postoji kao mogućnost, i ukazuje na svoje postojanje svesnom ili nesvesnom mržnjom koja uvek prati ta­kvo suzbijanje.

Imamo, takođe, razloga za pretpostavku da je, kao što je bilo ranije rečeno, stremljenje pravdi i istim težnja svojstvena ljud­skoj prirodi, mada se ona može potisnuti i izopačiti poput strem­ljenja slobodi. Ova pretpostavka dovodi nas na teorijski opasno tle. Lako bi bilo kad bismo mogli da se vratimo religijskim i filozofskim pretpostavkama, koje postojanje takvih težnji ob­jašnjavanju verovanjem da je čovek stvoren prema božjoj slici, odnosno usvajanjem nekog prirodnog zakona. Međutim, mi naš dokaz ne možemo podupreti takvim objašnjenjima. Jedini na­čin za objašnjavanje tog stremljenja pravdi i istini jeste, po na­šem mišljenju, društvena i pojedinačna analiza čitave čovekove istorije. Tada otkrivamo da su pravda i istina najvažnija oružja kojima se služe svi nemoćni u borbi za svoju slobodu i razvoj. Sem toga što se većina čovečanstva tokom čitave svoje istorije morala braniti od moćnijih grupa, koje su mogle da je tlače i eksploatišu, i svaki pojedinac u detinjstvu prolazi kroz razdob­lje koje se odlikuje nemoćnošću. Rekli bismo da se u tom stanju nemoćnosti razvijaju osobine poput osećanja za pravdu i istinu, i postaju mogućnosti zajedničke ljudima kao takvima. Stoga do­spevamo do činjenice da ljudska priroda, mada karakterni razvoj uobličuju osnovni životni uslovi, i mada ne postoji biološki utvr­đena ljudska priroda, poseduje vlastiti dinamizam, koji je ak­tivan činilac u evoluciji društvenog procesa, čak i ako još ni­smo u stanju da psihološkim terminima jasno izložimo pravu prirodu tog ljudskog dinamizma, njegovo postojanje moramo pri­znati. Pri pokušaju da izbegnemo zablude bioloških i metafizič­kih pojmova, ne smemo podleći podjednako teškoj zabludi soci­ološkog relativizma da čovek nije ništa drugo do ilutka kojom upravljaju uzice društvenih okolnosti, čovekova neotuđiva prava na slobodu i sreću temelje se na bitno ljudskim svojstvima: njegovom stremljenju životu, ekspanziji i izražavanju mogućno­sti koje su se u njemu razvijale u toku procesa istorijske evo­lucije.

Sada možemo ponovo izložiti najvažnije razlike između Froj­dova psihološkog pristupa i psihološkog pristupa kojeg smo se u ovoj knjizi držali. Prvom razlikom podrobno smo se pozabavili u prvom poglavlju, tako da je jedino potrebno da je ovde ukrat­ko pomenemo: mi smatramo da je ljudska priroda u suštini isto­rijski uslovljena, mada ne umanjujemo značaj bioloških činilaca i ne verujemo da se to pitanje može ispravno izraziti protiv­stavljanjem kulturnih činilaca biološkima. Drugo, osnovno Froj­dovo načelo sastoji se u posmatranju čoveka kao entiteta, za­tvorenog sistema, koji je priroda obdarila izvesnim fiziološki uslov-Ijenim nagonima, i u tumačenju razvoja njegova karaktera kao reakcije na zadovoljenja i osujećenja tih nagona; dok se, po na­šem mišljenju, osnovni pristup ljudskoj ličnosti sastoji iz shva­tanja čovekova odnosa prema svetu, prema drugima, prema pri­rodi i prema njemu samome. Mi verujemo da je čovek prven­stveno društveno biće, a ne, kao što Frojd pretpostavlja, da je čovek prvenstveno samodovoljan i da su mu drugi ljudi potrebni tek uzgred, kako bi zadovoljio svoje instinktualne potrebe. Mi verujemo da je, u ovom smislu, individualna psihologija u osnovi socijalna psihologija ili, kao što veli Saliven, psihologija rneđu­ličnih odnosa; ključni problem psihologije jeste problem poseb­ne vrste pojedinčeve povezanosti sa svetom, a ne problem za­dovoljavanja ili osujećivanja pojedinih instinktualnih želja. Pro­blem čovekovih instinktualnih želja mora se shvatiti kao jedan deo celokupnog problema njegova odnosa prema svetu, a ne kao jedini problem ljudske ličnosti. Stoga su, u našem pristupu, po­trebe i želje koje se usredsređuju oko pojedinčevih odnosa pre­ma drugima — kao što su ljubav, mržnja, nežnost, simbioza — osnovne psihološke pojave, dok su one u Frojda samo drugo­razredne posledice osujećenja ili zadovoljenja instinktualnih po­treba.

Razlika između Frojdova biološkog i našeg društvenog opre­deljenja od posebnog je značaja s obzirom na probleme karakte­rologije. Frojd i, na osnovu njegovih nalaza, Abraham, Džons i drugi, pretpostavili su da dete doživljava zadovoljstvo u tako­zvanim erogenim zonama (usta i čmar), u vezi sa procesom uzi­manja hrane i izbacivanja izmeta; i da te erogene zone, bilo pre­nadražajem, osujećenjem ili konstitucionalno povećanom osetlji­vošću, zadržavaju svoju libidnu prirodu i u poznijim godinama, kada, tokom normalnog razvoja, genitalna zona treba da postane prvenstveno važna. Pretpostavlja se da ta fiksacija na prege­nitalnoj razini vodi sublimacijama i reakcijskim formacijama koje postaju deo karakterne strukture. Tako, na primer, neka osoba može da poseduje nagon za štednjom novca ili čega drugog zato što sublimiše nesvesnu želju da zadrži stolicu. Ili, pak, neka osoba može očekivati da do svega dođe preko nekog drugog, a ne vla­stitim naporom, zato što je pokreće nesvesna želja da bude hra­njena, koja je sublimisana u želju za dobijanjem pomoći, oba­veštenja i tako dalje.

Frojdova zapažanja su od velike važnosti, ali on ih je pogreš­no objasnio. On je ispravno sagledao strasnu i iracionalnu prirodu tih "oralnih" i "analnih" karakternih osobina. On je takođe uvi­deo da takve želje prožimaju sve sfere ličnosti, čovekov sek­sualni, emocionalni i intelektualni život, i da su sve njegove ak­tivnosti obojene njima. Ali on je pogrešno shvatio da je uzročni odnos između erogenih zona i karakternih osobina suprotan ono­me što u stvari jeste. Čovjekova želja da pasivno prima sve što želi da dobije — ljubav, zaštitu, obaveštenje, materijalne stvari — od izvora koji se nalazi van njega, razvija se u detetovu ka­rakteru kao reakcija na njegova iskustva sa drugima. Ako na osnovu tih iskustava njegovo osećanje vlastite snage oslabi iz straha, ako se parališu njegova inicijativa i samopouzdanje, ako se razvije i potisne neprijateljstvo, i ako mu, u isti mah, njegov otac ili majka ponude ljubav ili brigu pod uslovom predaje, je­dan takav sticaj prilika dovodi do stava pri kome se odustaje od aktivnog vladanja, a sve snage upravljaju ka spoljašnjem iz­voru, iz koga će konačno poteći ispunjenje svih želja. Taj stav dobija tako straistan karakter zato što je to jedini način na koji takva osoba može pokušati da ostvari svoje želje. To što ite osobe često sanjaju ili fantaziraju da ih hrane, doje, i tako jdalje, treba pripisati činjenici što usta više nego ijedan drugi organ pogoduju izražavanju tog stava primanja. Ali oralna sen­zacija nije uzrok tog stava; ona je izražavanje stava prema svetu jezikom tela.

Isto važi i za "analnu" osobu, koja se na osnovu svojih poseb­nih iskustava povlači od drugih ljudi više nego "oralna" osoba, koja traži bezbednost time što sebe čini autarhičnim, samodovolj­nim sistemom i koja ljubav ili svaki drugi stav davanja oseća kao pretnju svojoj bezbednosti. Doduše, u mnogim slučajevima ti se stavovi najpre razvijaju u vezi sa uzimanjem hrane ili iz­bacivanjem izmeta, koji su u ranom detinjstvu glavne aktivnosti i, takođe, glavna sfera u kojoj se izražavaju roditeljska ljubav ili tlačenje i detinja ljubaznost ili prkos. Međutim, prenadraženje i osujećenje u vezi sa erogenim zonama ne vodi po sebi fiksaciji takvih stavova u karakteru neke osobe; mada dete doživljuje izvesne prijatne senzacije u vezi s uzimanjem hrane i izbaciva­njem izmeta, ta zadovoljstva ne dobijaju važnost za karakterni razvoj ako ne predstavljaju — na fizičkoj razini — stavove ukorenjene u čitavoj karakternoj strukturi.

Za odojče, koje se uzdaje u bezuslovnu ljubav majke, iznenad­no prekidanje dojenja neće imati nikakve ozbiljne karakterološ­ke posledice; dete koje iskusi da se ne može pouzdati u maj­činu ljubav steći će, možda, "oralne" osobine čak i ako je proces hranjenja tekao bez nekih naročitih prekida. "Oralne" ili "anal­ne" fantazije ili fizičke senzacije u poznijim godinama nisu zna­čajne zbog fizičkog zadovoljstva koje podrazumevaju niti zbog ikakve tajanstvene sublimacije tog zadovoljstva, već samo zbog osobite povezanosti sa svetom na kojoj se temelje i koju izra­žavaju.

Samo s te tačke gledišta Frojdovi karakterološki nalazi mogu biti korisni za socijalnu psihologiju. Na primer, dok god pretpos­tavljamo da izvesna rana iskustva u vezi sa izbacivanjem izmeta prouzrokuju analni karakter, koji je tipičan za evropsku nižu srednju klasu, jedva raspolažemo ikakvim podacima koji bi nam omogućili da shvatimo zašto posebna klasa ima analni druš­tveni karakter. Međutim, ako ga shvatimo kao jedan oblik pove­zanosti sa drugima, oblik koji je usađen u karakternoj strukturi i koji proishodi iz iskustva sa spoljašnjim svetom, raspolagaćemo ključem za razumevanje pitanja zašto su čitav oblik života niže srednje klase, njena uskost, izdvojenost i neprijateljstvo dopri­neli razvoju takve ikarakterne strukture.¹

Treća važna razlika u tesnoj je vezi s prethodnima. Na osnovu svog imstinktivističkog opredeljenja, kao i na osnovu dubokog uverenja u rđavost ljudske prirode, Frojd je sklon tumačenju da su svi čovekovi "idealni" motivi posledica nečeg "niskog"; pode­san primer za ovo je njegovo objašnjenje osećanja pravičnosti kao posledice detinje prvobitne zavisti prema svakom ko Ima više od njega. Kao što je ranije bilo istaknuto, mi verujemo da ideali kao što su istina, pravda, sloboda — mada su često puke fraze ili racionalizacije — mogu predstavljati istinska stremljenja, i da je pogrešna svaka analiza koja se ne bavi ovim stremlje­njima kao dinamičnim činiocima. Ti ideali nemaju metafizički ka­rakter, već potiču iz uslova ljudskog života, te se kao takvi mo­gu ispitivati. Strah od vraćanja metafizičkim ili idealističkim pojmovima ne bi trebalo da omete takvu analizu. Zadatak psiho­logije kao empirijske nauke je da proučava motivaciju koja se zasniva na idealima, kao i moralne probleme povezane s njima, te da time naše razmišljanje o takvim predmetima oslobodi ne­empirijskih i metafizičkih elemenata koji, pri tradicionalnom ob­rađivanju tih predmeta, zamagljuju sporna pitanja, i Najzad, treba pomenuti još jednu razliku. Ona se odnosi na razlikovanje psiholoških pojava oskudice i obilja. Na primitiv­noj razini čovek živi u oskudici. Postoje neodstupne potrebe koje se moraju zadovoljiti pre svega drugog. Tek kad čoveku preos­tane vremena i snage po zadovoljenju tih primarnih potreba, tek tada se može razviti kultura, a sa njom i ona stremljenja ko­jima su praćene pojave obilja. Slobodni (ili spontani) činioci uvek su pojave obilja. Frojdova psihologija je psihologija oskudice. On zadovoljstvo definiše kao zadovoljenje koje proizlazi iz otklanja­nja bolne napetosti. Pojave obilja, kao što su ljubav ili nežnost, ne igraju, u stvari, nikakvu ulogu u njegovu sistemu. Ne samo da je on prenebregnuo takve pojave, već je usko shvatao i onu pojavu kojoj je posvetio toliko pažnje — seks. Prema čitavoj svojoj definiciji zadovoljstva, Frojd je u seksu video samo ele­ment fiziološke prinude, a u seksualnom zadovoljenju olakšanje bolne napetosti. Seksualni nagon kao pojava obilja, i seksualno zadovoljstvo kao spontano uživanje — čija suština nije negativ­no olakšanje napetosti — nisu imali mesta u njegovoj psiholo­giji.

Koje smo načelo tumačenja u ovoj knjizi primenili na razu­mevanje ljudske osnove kulture? Pre no što odgovorimo na ovo pitanje, korisno bi bilo da se podsetimo glavnih pravaca tumače­nja od kojih se naš pravac razlikuje.

1. Prema "psihologističkom" pristupu, kojim se odlikuje Froj­dovo mišljenje, kulturne pojave ukorenjene su u psihološkim či­niocima koji proishode iz instinktualnih nagona, a na ove, opet, društvo utiče samo izvesnim stepenom suzbijanja. Držeći se ovog načina tumačenja, frojdisti su objasnili kapitalizam kao ishod anal­ne erotičnosti, a razvoj ranog hrišćanstva kao posledicu ambiva­lentnog odnosa prema očevu liku.²

2. Prema "ekonomističkom" pristupu, koji nalazimo u pogreš­nom primenjivanju Marksova tumačenja istorije, subjektivni eko­nomski interesi uzrok su kulturnih pojava, kakve su religija i političke ideje. Sa takvog pseudomarksističkog stanovišta³ mogli bismo pokušati da objasnimo da protestantizam nije ništa dru­go do odgovor na izvesne ekonomske potrebe buržoazije.

3. Konačno, postoji i "idealističko" gledište koje Maks Veber zastupa u svojoj analiziojoj analiziojoj analiziojoj analiziojoj analiziojoj analiziojoj analiziojoj analiziojoj analizi Protestantske etike i duha kapitalizma. On drži da su nove religijske ideje odgovorne za razvoj novog tipa ekonomskog ponašanja i novog duha kulture, mada nagla­šava da to ponašanje nije nikad isključivo određeno religijskim doktrinama.

Nasuprot ovim objašnjenjima, mi smo pretpostavili da su ideo­logije i kultura uopšte duboko ukorenjene u društvenom karak­teru; da se sam društveni karakter uobličuje načinom postojanja datog društva i da glavne karakterne osobine, sa svoje strane, po­staju proizvodne snage koje oblikuju društveni proces. S obzi­rom na problem duha protestantizma i kapitalizma, pokušao sam da pokažem da je propast srednjovekovnog društva ugrozila sred­nju klasu; da je ovo ugrožen je dovelo do osećanja nemoći, iz­dvojenosti i sumnje; da je ova psihološka promena snosila odgo­vornost za privlačnost Luterovih i Kalvinovih doktrina; da su se tim doktrinama pojačale i stabilizovale karakterološke prome­ne; i da su tako razvijene karakterne osobine postale tada proiz­vodne snage u razvoju kapitalizma, koji je proistekao iz eko­nomskih i političkih promena.

S obzirom na fašizam, bilo je primenjeno isto načelo objašnja­vanja: niža srednja klasa reagovala je na izvesne ekonomske promene, kao što su porast moći monopola i posleratna infla­cija, pojačavanjem izvesnih karakternih osobina — naime, sadis­tičkih i mazohističkih stremljenja; nacistička ideologija obraćala se tim osobinama i pojačavala ih; a tada su nove karakterne oso­bine postale delotvorne snage pri potpomaganju ekspanzije ne­mačkog imperijalizma. U oba slučaja vidimo da izvesna klasa, ka­da je ugroze nove ekonomske težnje, reaguje na tu opasnost psi­hološki i ideološki i da psihološke promene, izazvane ovom re­akcijom, podstiču razvoj ekonomskih snaga, čak i ako ove snage protivreče ekonomskim interesima te klase. Vidimo da ekonom­ske, psihološke i ideološke snage deluju u društvenom procesu na ovaj način: na promene u spoljašnjim situacijama čovek rea­guje promenama u sebi, a ti psihološki činioci, sa svoje strane, pomažu uobličavanje ekonomskog i društvenog procesa. Ekonom­ske snage su delotvorne, ali se one moraju shvatiti ne kao psi­hološke motivacije već kao objektivni uslovi; psihološke snage su delotvorne, ali moramo shvatiti da su i one same istorijski uslovljene; ideje su delotvorne, ali moramo shvatiti da su one duboko ukorenjene u čitavoj karakternoj strukturi članova jed­ne društvene grupe. Međutim, uprkos toj uzajamnoj zavisnosti ekonomskih, psiholoških i ideoloških snaga, svaka je od njih do­nekle i nezavisna. Ovo osobito važi za ekonomski razvoj, do koga dolazi — pošto on zavisi od objektivnih činilaca, kao što su prirodne proizvodne snage, tehnika, geografski činioci — sa­glasno njegovim vlastitim zakonima. Pokazali smo da isto važi i za psihološke snage; njih uobličuju spoljašnji životni uslovi, ali one poseduju i vlastiti dinamizam, to jest, one su izraz ljud­skih potreba koje se ne mogu iskoroniti, mada ise mogu uobli­čiti. U ideološkoj sferi nailazimo na sličnu autonomiju, ukorenje­nu u logičkim zakonima i u tradiciji znanja stečenog tokom isto­rije.

To načelo možemo ponovo izložiti na osnovu društvenog karak­tera: društveni karakter proishodi iz dinamičnog prilagođavanja ljudske prirode društvenoj strukturi. Promene društvenih uslova imaju za posledicu promene društvenog karaktera — to jest, nove potrebe i nespokojstvo. Te nove potrebe potecište su novih ideja, i tako reći, čine da ljudi budu prijemčivi za ove; sa svoje stra­ne, te nove ideje teže stabilizovanju i ojačavanju novog društve­nog karaktera, i određivanju čovekovih postupaka. Drugim recima, društveni uslovi utiču na ideološke promene posredstvom ka­raktera; karakter, s druge strane, nije posledica pasivnog prila­gođavanja društvenim uslovima, već dinamičnog prilagođavanja na osnovu elemenata koji su ili biološki svojstveni ljudskoj pri­rodi ili su joj postali svojstveni zahvaljujući istorijskoj evoluciji.
 

BELEŠKE UZ DODATAK

1. F. Aleksander (F. Alexander) pokušao je da Frojdove karakterološ­ke nalaze ponovo izloži na način koji je u nekim pogledima sličan našem tumačenju. [Isp. F. Aleksander »Uticaj psiholoških činilaca na gastro-intestinalne poremećaje« (»The Influence of Psvchologi­cal Factors upon Gastro-Intestinal Disturbances«), Psychoanalytic Quarterly, Vol. XV, 1934]. No, mada njegova gledišta predstavlja­ju napredak u poređenju s Frojdovima, on nije uspeo da nadvlada u osnovi biološko opredeljenje i da potpuno razabere međulične odnose kao osnovu i suštinu tih »pregenitalnih« nagona.
2. Radi potpunije rasprave o tome metodu sr. E. From, Zur Ents­tehung des Christusdogmas, Psychoanalytischer Verlag, Beč, 1931; v. 5. svezak ovog izdanja.
3. To stanovište nazivam pseudomarksističkim zato što prema njemu Marksova teorija znači da istoriju određuju ekonomski motivi iz­raženi u stremljenju materijalnoj dobiti, a ne kako je Marks stvar­no mislio, ekonomski motivi izraženi u objektivnim uslovima, koji mogu imati za posledicu različite ekonomske stavove, dok je jaka želja za sticanjem materijalnog bogatstva samo jedan od tih sta­vova. (To je bilo istaknuto u I poglavlju). Podrobna rasprava o ovom problemu može se naći u E. Fromovu radu »Uber Methode und Aufgabe einer analytischen Sozialpsychologie«, Zeitschrift fiir Sozialforschung, Vol. 1, 1932, str. 28, i dalje v. 8. svezak ovog izda­nja, str. 7—36. Sr. i raspravu Čemu znanje? Roberta S. Linda, Ox­ford University Press, London, 1939, glava II.