Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

17.


Na trećem spratu domanovićgradske mermerne lepotice, u opštinskoj sali za konferencije, ministra Brajkovića i njegovu lokalnu pratnju dočekalo je još pedesetak pripadnika mesne vlasti. Čim se pojavio na vratima, cela sala je zapljeskala. On je uzvratio kiselim osmehom. Otkako je iz čiste politike (sa mesta predsednika Gradskog odbora SSS-a u prestonici) prešao da rukovodi policijom, sve je manje voleo javne nastupe, pogotovo ne masovne. Nekako mu se uvuklo u glavu da je posao kojim se sada bavi prevashodno konspirativan, daleko od očiju i ušiju javnosti. Zato je nervozno zapitao šta će toliko ljudi na sastanku, na šta načelnik Šerif nije imao odgovor, pa se umešao gradonačelnik Prišević, šapnuvši ministru da su sve to poverljivi ljudi. Kod toliko očiju i ušiju, ništa nije poverljivo, procedio je Brajković. Nije zatražio da se smanji broj učesnika, ali čim je seo u čelo stola, strogo je upozorio:
– Da se odmah razumemo, gospodo, nisam vas očekivao u ovolikom broju. No kad ste već tu, zapamtite da ovo što će ovde biti rečeno, ostaje kao u grobu!

Na reč "grob" sve obuze neka hladna jeza, kao da su osetili bliski susret s onim svetom. Neko je mehanički klimao glavom, neko uvlačio vrat, neko se saginjao ka stolu – u sali je zavladala grobna tišina. Pošto je bio zadovoljan odjekom svog upozorenja, Brajković je prešao na zadatak. On je propitivao, domaćini su odgovarali. Kako je upućivao kratka pitanja, insistirao je na kratkim odgovorima. Povremeno je u komunikaciji dolazilo do zastoja, budući da su dve isturenije ličnosti u ime domaćina, gradonačelnik Prišević i načelnik Šerif, nastojale da jedan drugome velikodušno prepuste odgovor. Što se tiče samog ministra, on je bio skloniji svom načelniku, koji je, istina, odgovarao suvoparno, ali zato brzo i kratko. Onako profesionalno, kao na saslušanju. Budući čistokrvni političar, gradonačelnik se nikako nije mogao uvesti u takav red; svaki njegov odgovor se pretvarao u konferencijsko izlaganje. Čas jedan, čas drugi; čas kraće, čas duže; načelnik i gradonačelnik su kako-tako uspeli da predstave ministru stanje u svojoj sredini. A ono je, jednom reči, zadovoljavajuće, posebno ako se ima u vidu da je Domanovićgrad u neposrednoj blizini neuralgičnog Kosmeta. Organi reda i državne bezbednosti uspevaju da drže sve pod kontrolom. Naravno, kao i svuda, i ovde je kriminal u porastu, naročito onaj težeg oblika, ali istražni organi čine sve da mu stanu na put. Grad i okolinu u poslednje vreme posebno potresa mučko ubistvo bivšeg predsednika Opštinskog odbora SSS-a Dušana Brzića ispred njegove privatne firme Jug trade, ali istražni organi ulažu napore da slučaj razreše. (Dok je o tome referisao načelnik Boban Zelenović, neki su obazrivo bacili pogled na njegovog brata Rastka Zelenovića, na šta se ovaj bečio, odbijajući sa sebe svaku sumnju.) Zatim su izvestioci prešli na spoljni faktor bezbednosti, budući da je Domanovićgrad, zbog svog strateškog položaja, kao dušu dao za inostrano mešanje. Nije čudno što se, eto, već suočavaju sa izazovima međunarodne špijunaže, o čemu je ministar bio blagovremeno obavešten. Postupajući po njegovim upustvima, situacija se drži pod kontrolom i pomno prati. Postavljena je klopka i sada se čeka njen ulov.

– Ko čeka, može i da ne dočeka! – kao grom iz vedra neba oglašava se Rastko Zelenović, ne bi li se pokazao revnosnijim od svoga brata.
– Šta to treba da znači? – ljutnu se ministar, nezadovoljan što se neko javlja bez njegovog odobrenja. U sali nastupi zategnutost, niko ni da pisne, pa ni sam Rastko, koga oštro preseče ministrova strogost. Jedini se ne zbuni gradonačelnik Prišević, jer se mora intervenisati da se smiri ministar. On jedini zna i kako će. – Rastko Zelenović je naš predsednik opštinske vlade, a kao radikalac, on je nestrpljiv, sve bi da se saseče radikalno. Sad vidite, Brajkoviću, kako je meni sa braćom Zelenović – Zlatan okrenu na šalu ne bi li malo raskravio uglednog gosta. Pošto se neki nasmejaše, nije imao kud ni ministar, ta neće ni on da ostavi utisak da je namćor. - Šalu na stranu - nastavlja Zlatan sad već opuštenije – ali vlast ovde funkcioniše dobro, naša trojna koalicija i na opštinskom nivou pokazuje da može biti efikasna. Zlatan Prišević jeste malo popravio situaciju, ali sad je bilo teško njega zaustaviti. Hteo je sve da kaže o svojoj opštini, kao kad se podnose godišnji izveštaji. Njegovi opštinski saradnici već rekoše u sebi kako će ovde i zanoćiti, a vrpoljio se i ministar, ali ipak nije bio voljan da neposredno prekida lokalnog lidera. Sve dok nije stigao na teren međunarodne špijunaže u Domanovićgradu, niko nije obraćao pažnju na to šta burgija gradonačelnik, da bi sad poverovali da će ipak najzad stići do kraja. Za divno čudo, pošto je i on pomenuo zamku za razbijačke strane sile, te da sada od gospodina ministra zavise naredni potezi, gradonačelnik se zaista zaustavi. A možda mu se i grlo osušilo, pa je svoj govor priveo kraju da bi se odmah latio čaše sa vodom koja ga je čekala na stolu.

Sad je konce sastanka ponovo uzeo u ruke Brajko Brajković. On zatraži da se isprazni sala, zadržavajući samo gradonačelnika i načelnika. Poniženi ministrovim nepoverenjem, nepoželjni su pokunjeno izašli. U vrhu stola ostala je konspirativna trojka. I dok je Brajković buljio u neku daleku tačku čak na drugoj strani sale delujući duboko zamišljeno, ostala dvojica su gledala preda se i strpljivo čekala da ministar smisli dobitnu kombinaciju za njihovu dalju akciju.

– Ovako – najzad izusti Brajko. – Kako vidim, još se ne zna pouzdano zašto je dotični akter poslat. Pošto smo ovde svi naši, je li, govorićemo otvoreno. On je Spasić, deda mu je otkrio onaj dragi kamen, a, posle dvadesetak godina, vraća mu se otac iz Amerike da ga eksploatiše, pa ispari sa celokupnom opremom. Kao što vidite, sve ja znam. Sad je na delu, biće, i treći Spasić. Igra je počela, pred nama je dotični Majkl, pitanje je kako ga razobličiti.

Pominjete klopku. Slažem se, ali kakvu klopku postaviti? Razmislio sam dobro i evo šta ćemo učiniti! – Brajko se najpre izbeči prema Zlatku, pa ošinu pogledom i Šerifa, označavajući kako tek sada nastupa trenutak prave konspiracije u razradi plana akcije. Njegovi pomni slušaoci svojim ozbiljnim pogledima potvrdiše da i te kako shvataju situaciju. – Dakle, ponudićete mu da kupi Bele stene! Rudnik! Pošto-zašto, samo da ga navučemo. Prema njegovoj reakciji, saznaćemo i koje su mu namere, i ko ga je poslao. Otkrićemo da li ga zanima rudnik, ili rakete, ili celokupni strateški položaj ovog kraja. Šta kažete?! – završi Brajko pobedonosno.
 
– Svaka čast, gospodine ministre! – oduševi se Šerif. – Zaista lukavo – prihvati i Zlatan.
– Jašta! – složi se ministar samouvereno. A onda se obrati Zlatanu: 
Kao čelnik grada, ti ćeš mu, Priševiću, lično ponuditi rudnik. Eto tako se prave zamke! Pa, jesmo li se dogovorili?
– Jesmo – uzvratiše uglas obojica Domanovićgrađanina.

nazad