Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

18.


Čim se vratio u Beograd, Brajko Brajković je odmah zamolio da ga primi Vođa, e da bi ga obradovao svojom lucidnom taktikom montiranja špijunske afere u Domanovićgradu. Ali iz Kabineta je stalno dobijao odgovor kako je Vođa prezauzet, na grbači mu je obnova zemlje stradale u NATO-bombardovanju, ali i stalna pretnja izdajničke opozicije, koja mu uporno radi o glavi. Šef Kabineta kao da mu je namerno bacio u lice previsoko dizanje glave opozicionih lidera, dok on, ministar policije, kao sedi skrštenih ruku. Šta god da odgovori, biće uzalud. Jedino je mogao da ponavlja kako ima dobre vesti za Vođu iz Domanovićgrada. Dobro je to, obradovaće Vođu, ali neka se on, Brajković, strpi, kod Njega su svaki dan velike navale, i iz zemlje i iz inostranstva, svi traže da ih primi, a i njegov dan ima samo 24 časa. Čim se ukaže prilika, odmah će biti pozvan, neka samo bude spreman. I Brajko Brajković je čekao i čekao, ne retko pomišljajući da su u Kabinetu zaboravili na njega, ukoliko ga iz ko zna kojih razloga ne drže po strani. Da možda Vođa nije neposredno kontaktirao sa Domanovićgradom, ili mu se možda nametnuo onaj Zlatan Prišević, dosadna provincijska prišipetlja? Ne bi li razbio crne slutnje, iznova se javljao u Kabinet, da bi otud bio ponovo zamoljen da se strpi. U očekivanju spasonosne zvonjave telefona, ostajao je na svom radnom mestu i do duboko po podne, iako je onima kojima treba uvek bio dostupan i preko mobilnog telefona.

I upornost se najzad isplatila. Četvrtog ili petog dana od povratka iz Domanovićgrada, pola časa po isteku radnog vremena, sekretarica, koja je takođe dežurala sa njim, obradovala ga je radosnom vešću – pozivom iz Kabineta. Ubrzo je začuo poznati monotoni glas šefa Kabineta, koji ga kratko obaveštava da ima na vezi Vođu, neka samo bude kratak. Brajko je čvrsto zgrabio slušalicu, kao da se bojao da će mu je neko istrgnuti iz ruke.

– Šta je, Brajko, toliko hitno, da nisi možda pohvatao dole neku veliku bandu, a? –
začuo je podsmešljiv Vođin glas.
– Pa, tako reći, gospodine predsedniče – započe ministar svoj raport nimalo ubedljivo, iako se toliko spremao da opseni Vođu. – Znači, već gotovo – Vođa je nastavio da donosi preuranjene zaključke, što je njega dovodilo u još neugodniju situaciju.
– Zasad smo postavili zamku, sačekaćemo da sami upadnu……
– Je li, a koliko ih je?
– Pa, jedan – slabašnim glasom odgovori Brajko, da bi se brzo dosetio kako će se
izvući: - On je, moguće, samo vrh ledenog brega. Po našem planu, čim ga zgrabimo, propevaće ko je sve sa njim. Znate, gospodine predsedniče, kad se pravi afera, najbolje je da se postepeno dozira…
- E, moj Brajko, a ja poverovao da već imaš nešto konkretno, pa da to bacim u lice onim Amerima koji mi svakodnevno stoje za vratom. Javi se kad nešto imaš.

Vođa mu je zalupio slušalicu, pa Brajko klonu na pisaći sto. Očekivao je pohvalu za
svoj lucidni plan, a ovamo nije imao priliku ni da mu ga izloži. To ga je skrhalo. Od njega se stalno očekuju izuzetni poduhvati, kao da je ministar policije svemoguć. Kao da je jednostavno upravljati državnom bezbednošću i održavati red i mir u zemlji u kojoj se namnožilo kriminalaca svih vrsta, sve do samog vrha vlasti (oni mu i najviše zadaju glavobolju, jer zna dobro šta rade, a ovamo im ništa ne može), pa izdajica i petokolonaša, koje mu stranke na vlasti svakodnevno nabacuju u velikom broju. Koga pre da juri? I na koga da se osloni, kad su najgrlatiji u stvari najobičnije šićardžije, ubiraju poene optužujući druge za izdaju, a veličajući svoj lažni patriotizam. A zašto i ne bi kad je od dvoličnosti napravljen najunosniji posao - obezbeđuje i vlast i moć i bogatstvo.

Iz tih misli trže ga sekretarica. Nije čuo kad je kucnula, pa je sada gledao belo kao da je provalila u njegove bogohulne misli. A ona je samo upitala: ako više nije potrebna, može li da ide. Dozvolio je i, kad je ona je nestala iz njegovog vidokruga, ponovo su mu se vratile one, u najmanju ruku, čudne misli. Zar je njegov posao toliko nakaradan da počinje i sam sebe da isleđuje? Zar čovek treba da se plaši i vlastitih misli? – zapitao se ne bez gorčine. Gospode, kuda to čoveka vodi vlast?!

Brajko Brajković se stresao, zavrteo odlučno glavom ne bi li odbacio sve te budalaštine, kojih će se, to je čvrsto obećao sebi, ubuduće kloniti kao đavo tamjana.

nazad