TOMAS MOR ŠALJE POZDRAV PETRU EGIDIJU

Mene je malo stid, dragi Petre Egidije¹, što ti šaljem ovu knjižicu o utopljanskoj državi² gotovo posle godinu dana. Ti si je očekivao, pouzdano znam, već posle šest meseci, tim pre što si znao da ja pri izradi ovog dela ne moram da gubim vreme na prikupljanje građe niti da razmišljam o kompozi­ciji dela, već samo treba da napišem ono što smo nas dvoji­ca zajedno slušali od Rafaela. Iz istog razloga nije bilo po­trebe da se brinem ni ο lepoti izraza, jer jezik samog pripo­vedača nije mogao biti doteran, zato što je, prvo, on govorio iznenada i bez ikakve pripreme, a drugo, on je čovek koji, kao što znaš, latinski jezik ne poznaje tako kao grčki. I uko­liko moje pripovedanje bude bliže nemarnoj jednostavnosti njegove priče, utoliko će biti bliže istini, a o njoj jedino tre­ba ovde da se brinem, kao što se stvarno i brinem.

Priznajem, dragi Petre, da je ovaj već spremljeni mate­rijal mene gotovo sasvim oslobodio truda. Inače, izmišljanje kao i sastavljanje ovakvog dela zahtevalo bi mnogo vreme­na i truda i za onoga koji nije bez ikakvog talenta i koji ima izvesno obrazovanje. A kad bi se još tražilo da se stvar pri­kaže ne samo verno već i stilski doterano, onda ja ne bih bio u stanju da to ostvarim, ma koliko se trudio i ma koliko vre­mena utrošio. Međutim, sada kada sam oslobođen takvih briga koje bi mi zadale mnogo truda, meni preostaje samo to da jednostavno napišem što sam čuo, a to mi uopšte nije teško. Pa ipak, i ovako lak posao nisam stigao da brzo oba­vim, jer zbog drugih mojih poslova nisam uopšte imao slo­bodnog vremena. Stalno sam zaokupljen sudskim poslovima, i jedne parnice ja vodim, druge slušam, treće okončavam kao posrednik, četvrte rešavam kao presuditelj. Pa onda mo­je posete, od kojih jedne obavljam po dužnosti, a druge po nekom poslu. I tako gotovo ceo dan provodim van doma, a ono vremena što ostane posvećujem svojim bližnjima, tako da meni samome, to jest knjizi, ne preostaje ništa. Svake večeri, po povratku kući, treba popričati sa ženom, treba čavrljati s decom, treba prozboriti koju sa slugom, a sve te stvari ja ubrajam u poslove, jer se neizostavno moraju oba­viti. A sve to mora da bude, sem ako ne želiš da budeš stra­nac u svojoj kući. I uopšte, treba se starati da prema onima koje ti je kao pratioce u životu dodelila priroda ili slučaj, ili si ih ti sam odabrao, budeš što ljubazniji, samo se pri tome treba čuvati da ih svojom blagošću ne pokvariš ili da svojom popustljivošću ne napraviš od slugu gospodare. Eto, u tim poslovima što ih nabrajah prolaze mi dani, meseci i godine. I kad onda da pišem? A o snu, međutim, ne rekoh ništa, kao ni o jelu koje mnogima oduzima isto toliko vremena koliko i sam san, koji nam, inače, oduzima blizu polovine života. A što se mene tiče, slobodnog vremena imam samo toliko ko­liko ukradem od sna i od jela. Malo je to, ali ipak nešto zna­či, pa sam stoga radio polako i najzad sam uspeo da završim Utopiju. I šaljem ti je, dragi Petre, da je pročitaš i da me pod­setiš ako sam štogod propustio. Istina, u tom pogledu ja imam prilično samopouzdanja, i kamo sreće da mi je um to­liko snažan i da sam toliko učen koliko me služi pamćenje. Pa ipak, nisam toliko samouveren da mislim da nisam mo­gao ništa zaboraviti. U veliku me je zabunu doveo i moj pi­tomac Džon Klemens³, koji je, kao što znaš, zajedno s nama prisustvovao i o kome se uopšte ja staram da prisustvuje svakom razgovoru gde će se bar nešto okoristiti, jer se na­dam da će on jednog dana pobrati odlične plodove od ove trave koja je počela da se zeleni iz njegovog interesovanja za latinsku i grčku književnost. Evo u čemu je stvar. Koliko se ja sećam, Hitlodej je pričao da je onaj amaurotski most koji je postavljen preko reke Anider dugačak pet stotina koraka, dok moj Džon tvrdi da je za dve stotine kraći, jer širina reke na tom mestu, kaže on, ne prelazi tri stotine koraka. Molim te, podseti se i ti toga. Jer ako si i ti njegovog mišljenja, on­da sam saglasan i ja, i priznajem svoju omašku. Ako li ne možeš da se setiš onda ostavljam kako sam napisao, jer mi se čini da se ja tačno sećam. Naročitu pažnju obraćam na to da u knjizi ne bude ničeg lažnog, sem ako sam u nekoj nedoumici, a onda ću radije kazati netačno no što ću slagati⁴, jer više volim da budem dobar nego mudar. Uostalom, ova bolj­ka lako bi se dala izlečiti ako bi ti pitao samog Rafaela, bilo lično bilo pismeno. A potrebno je da to učiniš i povodom jed­nog drugog propusta koji mi se potkrade, i to ne znam da li više krivicom mojom, tvojom ili samoga Rafaela.

Ja se, naime, ne sećam da smo ga pitali niti da nam je on kazao u kojem se kraju onog novog sveta nalazi Utopija. Bio bih spreman da položim priličnu sumu novaca da se ni­je potkrao taj propust, jer, prvo, mene je pomalo stid što ne znam u kojem se moru nalazi ostrvo o kome toliko mnogo pričam, i drugo, kod nas ima nekoliko ljudi, a među njima naročito jedan veoma čestiti bogoslov, koji prosto izgara od želje da poseti Utopiju, i to ne iz neke prazne želje i Ijubo­pitljivosti za novim svetom, već da neguje i širi našu veru, koja je tamo dobar koren uhvatila. I da bi sve ispalo po pro­pisu, on se založio da ga sam papa pošalje, pa čak da bude naimenovan i za utopljanskog episkopa. Pri tome njemu ništa ne smeta što za ovaj crkveni čin mora da moljaka. Očigled­no, on smatra svetom onu ambiciju koja je potekla ne iz že­lje za slavom ili bogatstvom, već iz pobožnih pobuda.

Stoga te molim, dragi Petre, obrati se Hitlodeju lično, a ako je to nemoguće onda pismeno, i preduzmi sve mere da se u ovo moje delo ne uvuče kakva netačnost ili kakav ne­dostatak istine. Prosto nisam pametan da li bi bilo bolje da mu pokažem samu knjigu. Jer niko kao on nije u stanju da ispravi moguće greške, a, s druge strane, ni on sam to ne može učiniti ako moj napis sam ne pročita. Sem toga, na ovaj način doznaćeš da li mu je drago ili mu je, naprotiv, krivo što sam ja ovo delo napisao. Ako je on možda odlučio da sam opiše svoja putovanja, onda mu verovatno neće biti pravo što ja, objavljujući izveštaj o utopljanskoj državi, od­uzimam draž i miris novine njegovom putopisu. Svakako, ni ja sam ne bih bio rad da to učinim. Uostalom, pravo da kažem, ni sam nisam još dovoljno načisto da li ću uopšte iz­dati knjigu. Ukusi ljudi su toliko različiti, nastrojenja nekih toliko ćudljiva, prirode toliko nezahvalne, rasuđivanja toli­ko nemoguća da s takvim kudikamo bolje, čini mi se, pro­laze oni koji prijatno i veselo žive predajući se uživanjima, nego oni koji rastržu sebe brigama kako će ponešto objavi­ti što bi moglo doprineti neku korist ili uživanje raznim lju­dima, koji će, u stvari, to primiti s odvratnošću i nezahval­nošću. Ogromna većina ne poznaje literaturu, a mnogi je čak preziru; neznalica odbacuje kao dosadu sve što nije sa­svim neznalačko; nedoučeni preziru kao banalnost sve što ne kipti staromodnim izrazima; nekima se dopada samo sta­ro, a ogromnoj većini samo njihovo sopstveno. Jedan je to­liko natmuren da ne podnosi šalu, a drugi toliko ograničen da ne trpi dosetku; neki su toliko ustajali da se i najmanje novosti boje kao što se vode plaši onaj koga je ugrizao be­san pas: drugi su opet toliko nepostojani da jedno odobra­vaju sedeći, a drugo stojeći. Neki sede u gostionici i pri čaši vina donose sudove o talentima pisaca i s velikim autorite­to odriču sve što im se prohte, cupkajući dlačice po deli-ma svakog pisca, a oni sami, međutim, nalaze se u potpunoj sigurnosti i van dometa strele, kako kaže grčka poslovica. I stvarno, oni su toliko glatki i sa svih strana izbrijani da ne­maju ni dlačice čestitosti za koju bi se mogli uhvatiti. Sem toga, ima ljudi toliko nezahvalnih da prema piscu, iako su u njegovom delu silno uživali, ne osećaju nikakve naročite naklonosti. Oni podsećaju na nepristojne goste koji, iako le­po primljeni i obilato počašćeni, odlaze siti kućama bez ijedne reči zahvalnosti domaćinu. Hajde sada i spremaj go­zbu o svom trošku ljudima tako istančanog ukusa, tako raz­novrsnih prohteva, a pored toga i ljudima koji tako pamte i koji su tako zahvalni! Pa ipak, dragi Petre, uredi sa Hitlode­jem onako kako ti rekoh, a posle ću ja već imati punu slo­bodu da o ovoj stvari ponovo razmislim. Ja tek sada posta­doh pametan kada sam završio rad na pisanju. Ako Hitlodej bude saglasan sa ovim delom, onda ću u pogledu na sve ono što je preostalo oko izdavanja knjige poslušati savet prija­telja, a pre svega tvoj.

Mili moj Petre Egidije, ostajte mi zbogom, ti i tvoja žena. Želim da me voliš kao i dosada, a ti si meni još draži nego pre.

_______________
Napomene:

1. Petrus Aegidius ili Cillius. engleski Peter Gilles (1486—1533), hu­manist, drug Mora i Erazma Roterdamskog.
2. Utopljanska država ili Utopija. Reč sastavljena od grčkog ov (ne) τόπσξ (mesto), i prema tome znači: nepostojeće mesto odnosno zemlja. U jednom pismu, upućenom Erazmu. Mor Utopija prevodi sa Nusquama (nu­squam — nigde). Inače, Mor predstavlja daje ostrvo Utopija nazvano po svom osnivaču koji se zvao Utop.
3. Joannes Clemens, odrastao je u kući Mora. Radio je najpre na Oks­fordskom univerzitetu pri katedri za grčki jezik, a potom je bio lekar u Londonu. Umro 1572. godine.
4. — potius mendacium dicam quam mentiar, izraženo u duhu skola­stike. Aul Gelije (II vek n. e) u Aličkim noćima (XI, 11) piše: "Κο laže (mentitur). sam se ne vara već pokušava da drugog prevari: ko govori laž (mendacium dicit), taj sam sebe obmanjuje".