|
19.
Te večeri Vođa je kasno stigao u svoju vilu
u Gogoljevoj ulici i zatekao suprugu u
salonu. Sedela je na cvetnom kanabetu timpo,
posmatrajući svoje sociološke i filozofske
knjige na stočiću ispred sebe. Bilo je tu
desetak izdanja, na srpskom i na još
nekoliko stranih jezika (ruskom, beloruskom,
mongolskom, tunguskom i sl.), ali sva su
ličila jedno na drugo budući da su im
naslovne strane ukrašavale njene
fotografije. Zapravo jedna jedina slika,
odabrani snimak iz desetine i desetine
"ispucanih" filmova promućurnog Vrcana
Vrcanovića, nekrunisanog dvorskog fotografa.
Niko pouzdano nije znao da li je ona sama
insistirala baš na toj fotografiji ili su
sami izdavači lucidno pogadjali njenu želju
(a pošto su knjige izdavane o trošku države,
bilo im je čak svejedno i kako će izgledati,
i kako će se prodavati). I, prenebregavajući
činjenicu da je reč o istom snimku, on se,
sedeći udobno zavaljena, pitala gde je lepše
izašla. Sklon da lovi samo najneobičnije
gestikulacije istaknutijih političara,
Vrcanović je i ovoj slici dao svoj pečat:
uhvatio je takav izraz na njenom licu da se
nije moglo razlučiti da li hoće da se
nasmeje ili da zaplače. Uz to, lice je bilo
uokvireno bujnom kosom koja se spuštala do
obrva, dok je na temenu stajala bela mašna
kao u devojčice.
Tako je Ona, u prijatnom društvu sama sa
sobom, ubijala vreme do njegovog povratka.
Jer morala je iste večeri da sazna kako su
mu protekli susreti sa važnim stranim
delegacijama.
– Ništa naročito – referisao joj je još sa
vrata, a zatim okačio mantil na vešalicu u
plakaru. Potom, dok se uvaljivao kraj nje na
kanabetu, dopuni: – Ista pesma, isti pevači.
– Amerikanac ti preti Hagom ako ne budeš
slušao – sama dopuni njegov izveštaj. – Na
primer, da zaboraviš Kosmet. Dobro, a šta su
ti ponudili zauzvrat?
– Da će me ostaviti na miru, bar neko vreme.
– Pa dobro, u medjuvremenu bar možemo da
pritegnemo opoziciju i lajava "nezavisna"
glasila. A Rus?
– Njega, da ti pravo kažem, i nisam dobro
razumeo: da li mi savetuje da odbijem
Amerikance ili da se saglasim. Kinez me,
opet, podržava, ali ne znam u čemu. Biće da
je to ta drevna kineska mudrost.
– Ne moraš baš da budeš cinik – ljutnu se
ona. – Bilo kako bilo, brine me što sve više
gubiš veru u Ruse i Kineze, a znaš da nam je
Istok jedina nada.
– Znam, i zato sve više strepim.
– Pomeri se s mesta, čoveče! – podiže glas
ona. – Ja ti učvršćujem prijateljstvo i sa
Rusima i sa Kinezima, a ti samo bogoradiš.
– I ti bi da si bila danas sa njima –
uzdahnu on. Zatim ustade i odšeta do bifea,
odakle izvadi flašu sa starim čivasom
i dve čaše i vrati se na kanabe. Dok je
nalivao piće, promrmlja: – U se i u svoje
kljuse.
– Danas smo mnogo nešto zagonetni – pogleda
ga ona prekorno. – Pričaj, nije mi do kviza.
– Pa, ništa naročito, sem što nam naš
Domanovićgrad ponovo nudi svoje resurse.
Prošli put nam se posreći, znaš i sama,
dobili smo glat izbore.
– Ne misliš valjda da će birači opet nasesti
na dijamante?
– Ma Srbi su lud narod, samo im valja
pustiti buvu da smo najbogatiji, najjači,
najpametniji na svetu i nema brige.
Napravićemo dole veliku špijunsku aferu.
Samo mi reci da to nisi znala?
– Kad bi se zezali – uzvrati ona vrskavim
glasićem. – Pratim ja to dole već poduže,
imam svoje izvore, valjda to znaš.
– Znam. Imaš i svoje izvore, i svoje ljude,
i svoju partiju. Kao nijedna supruga na
svetu.
– Nisam ja nijedna, ja sam jedina! Zar to
treba tebi da ponavljam?!
– Ne, draga – uzvrati on meko i spusti glavu
u njeno krilo. Ona ga prihvati, zaslužio je
to svojim ponašanjem, i poče da mu gladi
kosu. On polako zadrema.
– Veliko je dete, moram o njemu da brinem –
prošaputa. – Ali, to je sudbina svake velike
žene.
|
