Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

19.


Te večeri Vođa je kasno stigao u svoju vilu u Gogoljevoj ulici i zatekao suprugu u salonu. Sedela je na cvetnom kanabetu timpo, posmatrajući svoje sociološke i filozofske knjige na stočiću ispred sebe. Bilo je tu desetak izdanja, na srpskom i na još nekoliko stranih jezika (ruskom, beloruskom, mongolskom, tunguskom i sl.), ali sva su ličila jedno na drugo budući da su im naslovne strane ukrašavale njene fotografije. Zapravo jedna jedina slika, odabrani snimak iz desetine i desetine "ispucanih" filmova promućurnog Vrcana Vrcanovića, nekrunisanog dvorskog fotografa. Niko pouzdano nije znao da li je ona sama insistirala baš na toj fotografiji ili su sami izdavači lucidno pogadjali njenu želju (a pošto su knjige izdavane o trošku države, bilo im je čak svejedno i kako će izgledati, i kako će se prodavati). I, prenebregavajući činjenicu da je reč o istom snimku, on se, sedeći udobno zavaljena, pitala gde je lepše izašla. Sklon da lovi samo najneobičnije gestikulacije istaknutijih političara, Vrcanović je i ovoj slici dao svoj pečat: uhvatio je takav izraz na njenom licu da se nije moglo razlučiti da li hoće da se nasmeje ili da zaplače. Uz to, lice je bilo uokvireno bujnom kosom koja se spuštala do obrva, dok je na temenu stajala bela mašna kao u devojčice.

Tako je Ona, u prijatnom društvu sama sa sobom, ubijala vreme do njegovog povratka. Jer morala je iste večeri da sazna kako su mu protekli susreti sa važnim stranim delegacijama.

– Ništa naročito – referisao joj je još sa vrata, a zatim okačio mantil na vešalicu u plakaru. Potom, dok se uvaljivao kraj nje na kanabetu, dopuni: – Ista pesma, isti pevači.
– Amerikanac ti preti Hagom ako ne budeš slušao – sama dopuni njegov izveštaj. – Na primer, da zaboraviš Kosmet. Dobro, a šta su ti ponudili zauzvrat?
– Da će me ostaviti na miru, bar neko vreme.
– Pa dobro, u medjuvremenu bar možemo da pritegnemo opoziciju i lajava "nezavisna" glasila. A Rus?
– Njega, da ti pravo kažem, i nisam dobro razumeo: da li mi savetuje da odbijem Amerikance ili da se saglasim. Kinez me, opet, podržava, ali ne znam u čemu. Biće da je to ta drevna kineska mudrost.
– Ne moraš baš da budeš cinik – ljutnu se ona. – Bilo kako bilo, brine me što sve više gubiš veru u Ruse i Kineze, a znaš da nam je Istok jedina nada.
– Znam, i zato sve više strepim.
– Pomeri se s mesta, čoveče! – podiže glas ona. – Ja ti učvršćujem prijateljstvo i sa Rusima i sa Kinezima, a ti samo bogoradiš.
– I ti bi da si bila danas sa njima – uzdahnu on. Zatim ustade i odšeta do bifea, odakle izvadi flašu sa starim čivasom i dve čaše i vrati se na kanabe. Dok je nalivao piće, promrmlja: – U se i u svoje kljuse.
– Danas smo mnogo nešto zagonetni – pogleda ga ona prekorno. – Pričaj, nije mi do kviza.
– Pa, ništa naročito, sem što nam naš Domanovićgrad ponovo nudi svoje resurse. Prošli put nam se posreći, znaš i sama, dobili smo glat izbore.
– Ne misliš valjda da će birači opet nasesti na dijamante?
– Ma Srbi su lud narod, samo im valja pustiti buvu da smo najbogatiji, najjači, najpametniji na svetu i nema brige. Napravićemo dole veliku špijunsku aferu. Samo mi reci da to nisi znala?
– Kad bi se zezali – uzvrati ona vrskavim glasićem. – Pratim ja to dole već poduže, imam svoje izvore, valjda to znaš.
– Znam. Imaš i svoje izvore, i svoje ljude, i svoju partiju. Kao nijedna supruga na svetu.
– Nisam ja nijedna, ja sam jedina! Zar to treba tebi da ponavljam?!
– Ne, draga – uzvrati on meko i spusti glavu u njeno krilo. Ona ga prihvati, zaslužio je to svojim ponašanjem, i poče da mu gladi kosu. On polako zadrema.
– Veliko je dete, moram o njemu da brinem – prošaputa. – Ali, to je sudbina svake velike žene.

nazad