Nove knjige ­

Vatromet duha u tami svakodnevice

Gramatika u tramvaju
Milan Beštić
Alma, Beograd, 2012.

Ljubitelji humora i satire znaju već dve decenije Milana Beš­tića kao jednog od vrhunskih srpskih aforističara. Ipak, no­vom knjigom je iznenadio svoje čitaoce – nakon nekoliko iz­vrsnih zbirki aforizama, ove godine je objavio zbirku kratkih priča. Iznenađenje je daleko manje čitaocima koji su obratili pažnju na stilski profil njegovih aforizama. Naime, već naslo­vi Beštićevih knjiga nagoveštavaju da je njegovim aforizmi­ma prilično tesan prostor od nekoliko reči – naslovi njegovih zbir­ki aforizama sadrže narativna jezgra, nagoveštaje priča: Cvrčak svira himnu; Cvrčak je pojeo mrava; Tako je govo­rio Pinokio; Neću da trošim ćutanje...

Iako je majstorski udevao rojeve asocijacija i koloplete zna­čenja u zgusnuti prostor aforizma, ostajao je u mnogim pri­likama odsutni višak, nemogućnost da se predoči razuđenija slika ili višeslojnija poruka. Zato je prirodno što se majstor aforizma u svojoj književnoj radionici latio i priče, književnog oblika u kome je mogao da izrazi svoju humornu sliku i(li) duhovitu opasku bez prostorne stiske. No, za razliku od svojih literarnih sadruga koji su u takvim izazovima davali sebi optimalno oslobođene ruke, slobodu da se iskažu nadugačko i naširoko, čak i romanesknim maratonom, Beštić je, manje poetičkim izborom a više prirodom svog talenta i temperamenta, i u priči ostao krajnje koncizan. Metaforično rečeno, ako je aforističke vizure i poruke iskazivao u nekoliko reči, svoje pripovedne slike i prilike iskazivao je u nekoliko redova. Osim psihološkog i poetičkog razloga, ovde je u pitanju i savremeni, atomski odnos prema vremenu – informatička ekonomija se udružila sa literarnom kao neminovno saobražavanje duhu vremena u kome živimo, preciznije rečeno: životarimo.

Poetika atomskog, do maksimuma zgusnutog vremena, s jedne strane je neminovni vid današnjeg ritma života, no Beštić nam, katkad blagim podsmehom a katkad i crnim humorom, ironijom, čak i sarkazmom, uverljivo predočava da nam je savremeni ritam i dragocenost vremena često samo alibi, pravdanje svoje svesti i savesti ne samo pred drugima nego i pred samima sobom, što ne stižemo da preduzmemo nešto više od puke konstatacije ili emotivne reakcije, moralnočistunskog zgražavanja ili pukog apela.

Ako su Beštićevi aforistički uzori i parametri Larošfuko, Paskal, Lec i najbolji aforističari Beogradskog aforističarskog kruga, kome i sam pripada, u svetu mini-narativa to su Embrouz Birs, Edgar Alan Po, Kafka, Zoščenko, Iljf i Petrov, Danil Harms...

Poput navedenih pisaca, ni Beštić ne pravi veliko pitanje oko tema i motiva. Nalazi ih na svakom koraku; carstvo ludila i gluposti je mnogo prostranije od carstva smisla i vrednosti. Beštić u prvi tematski plan stavlja aktuelne vidove zloupotrebe čoveka – manipulaciju, indoktrinaciju, imperiju reklame, s jedne strane, ali isto tako i drugu strane medalje, naš olaki pristanak i čak srljanje u pseudo-identifikacije, naivno percipiranje privida kao stvarnosti i lažnih vrednosti i ciljeva kao istinskih i svima nama lako dostupnih...

Postoji jedan paradoks u predstavljanju i tumačenju književnih formi. Srazmerno uzev, u najmanje reči predstavljamo i tumačimo najdužu formu, roman – na dve-tri strane tumačimo dve-tri stotine strana! A najviše reči srazmerno trošimo na najkraće forme – pesme, kratke priče, aforizme. Tumačenje dobrog aforizma, makar se, poput Ničeovog Pustinja raste, sastojao od samo dve reči, iziskuje čitav esej! Kad bismo se držali srazmere romana, najkraće forme morali bismo predstaviti, bolje reći najaviti u samo dve-tri reči, poslužiti ih kao piće na poslužavniku: izvolite, pročitajte... A ako je već običaj da se i o najkraćim formama nešto prigodno kaže, najbolje je to činiti citatima – sažetije je i efektnije, a pre svega najprimerenije.

Evo kako nam zarđalu državnu mašineriju Beštić dramatično predočava jednostavnom slikom i prilikom. Raspolutilo se ogromno staro drvo i stropoštalo se na ulicu. A na palom drvetu ukucana tablica: Pod zaštitom države. Birokratski propis se apsolutizovao, oteo vremenu i smislu – institut zaštite (priča se i zove Zaštita) pretvorio se u svoju suprotnost – pod državnom zaštitom moglo je izginuti više ljudi!

Ako je ovde zatajila zaštita ljudske sredine, ništa nije bolje ni sa unapređenjem ljudskog zdravlja i večnog ljudskog lajt-motiva – produžetka života. Inženjeri genetičari proizveli su novu vrstu svinje – njena slanina ne samo da ima koliko masti toliko mesa, već ima i ukus dimljenog mesa! Jedina mana te idealne krmače je što za nju ne haje vepar ni ostali svinjski rod. Umesto da unapredi svoju prirodu spram zdravlja i dugovečnosti, postala je predmet za jednokratnu upotrebu. No, istina njenog bića je mnogo surovija – ako je eliminisana iz prirodnog kola života, ako je postala ništa za sebe i svoj rod, sme li biti išta i za druge, za čoveka – nije li njen savršen ukus samo maskirani i odloženi otrov?! (Priča Genetski inženjering.)

Ako je u rukama Mandušića Vuka svaka puška ubojita, i kod vrsnog pisca nema malih tema. Evo kako se iz Beštićeve naoko ležerne igre reči, iz verbalnog štosa, pomalja socijalna beda: Nikud me ne izvodiš, mogli bismo nekud da izađemo. / Da bismo izašli, moramo prvo da uđemo. A ako uđemo, ne daju nam da izađemo pre nego što pla­ti­mo. (Priča Izvođenje.)

Sličnom igrom reči i smisla, Beštić nam je u mini-priči u ciglo par redova efektno dočarao još dramatičniji pad bića, moralno rasulo, pad u ništavilo – stapanje egzis­tencijalne sa moralnom bedom: Gavra je bio dobar čovek dok mi nije pozajmio novac. On je sada rđav čovek jer traži da mu novac vratim. (Priča O tome kako se Gavra pokvario.)

Citirane priče se odnose na društveno stanje, predočavaju nam objektivnu krivicu za našu (o)tužnu svakodnevicu. No, Beštić nam u nizu priča upečatljivo pokazuje da su objektivno i subjektivno ne samo relativni pojmovi već i spojeni sudovi: nepoznatom putniku namerniku se pokvario auto, dolazeći putnik mu pomogne – pozove obližnjeg prijatelja; kvar je bio malen, nedostojan da se naplati. Tu bi bila gotova priča da je reč o normalnom vremenu. Međutim, u vremenu iščašenih vrednosti i grabeža za koristima i priznanjima, ova prilika se ne propušta: putnik namernik ostavlja generalije ako nekad zatreba čoveku koji je pozvao pomoć, ovome je naravno pomoć odmah zatrebala: u novinama se ubrzo pojavio članak da je dobio neko priznanje za Nešto, Bilo Šta; skenirani članak je poslat na 83 adrese i dobio ogroman publicitet; junak priče je postao poznat, uspešan i nagrađivan u oblasti Nečega, Bilo Čega. Po principu ništa ne uspeva kao uspeh, premda je to u moralnom smislu pad u stilu grudve snega koja se kotrlja niz planinu, stvar se ne zaustavlja na tome. Medijski proboj junaka priče, čija je jedina uloga bila da pozove čoveka koji će pomoći, dospeo je do krajnjih visina – junak priče postao je i čuveni slikar, a kako se to konkretno dogodilo pisac je ostavio nama da zamislimo – svakako se nije mnogo namučio ni pri usponu na olimpijske visine slikarstva. (Priča Nagrada.)

Predočena priča nije jedina u Beštićevoj zbirci koja slikovito prikazuje preobražaj Nikogovića u Nekogoviće, a Nekogovića u društvene Moćnike. Ironija koju nam Beštić signalizira nultim imenovanjem takvih uspeha i učinaka kao nekakvih za nešto, za bilo šta junaka ove priče i njegovu bratiju ne pogađa – za njih je priznanje za bilo šta ulaznica u svet moći i uspeha, kao što i tajkuni ne haju za prigovore tipa odakle im pare za početak.

Pošto običan svet ili mali čovek, odnosno većina, nema pristup predelima moći i obilja, neupućeni čitalac bi mogao da pomisli da proletarizovan narod pati u svojoj bedi i nemaštini. No, u ciglo nekoliko redaka, Beštić nam pokazuje da je naše sažaljenje neumesno i suvišno – nekadašnja formula masovne sreće: hleba i cirkusa danas je za državu još jeftinija – umesto skupog cirkusa imamo jeftinu televiziju, koja nas svojim vedrim porukama raskošno obaspe čim dodirnemo njeno čarobno dugme. (Priča Radost.)

Nema tog siromaštva koje se pod reflektorima moderne reklame ne promeće u bajkoliko blagostanje – rečnikom advertajzinga rečeno: To je nekada bilo malo ribarsko mesto, a danas je poznata turistička destinacija! (Priča Advertajzing.)

Ako je tajna društvenog napretka tako jednostavna, još jednostavnija je tajna ličnog uspeha. Tu je mistifikacija recepata dovedena do ludila, do odsustva smisla i logike. No, za masovnog potrošača, hipnotisanog sveprisutnim umilnim glasom reklame iz grla golišavih lepotica, nema isprazne i besmislene reklame; svaka je u tom volšebnom izdanju ulaznica u prostore lepote i sreće: za skidanje suvišnih kilograma najefikasnije sredstvo je novi hit – arapska gravitaciona slanina, toliko efikasna da ne treba ni da se vadi iz ranca – dovoljno je sa rancem na leđima prošetati niz dana po petnaest kilometara i bićete vitki kao manekeni. (Priča Naručite odmah.)

Svaka od Beštićevih priča ove malene ali tematski iscrpne zbirke – ukupno ih je 72 – vrca od duhovitosti i greh je prepričavati ih, oduzimati im izvorni šarm i duh (svi znamo koliko je prepričani vic bleđi od originala!) – svrha što su ovde neke od njih ukratko analitički razmotrene samo je u tome da se ukaže na njihovu slojevitost, na spletove i ukrštaje značenja i na prostoru od samo nekoliko redova, koliko ima većina priča.

Svima koji vole bravure duha na malom prostoru svesrdno preporučujem novu Beštićevu knjigu. Što taj raskošni smeh i crnohumorni ironični podsmeh idu na naš ceh nije kriv pisac, za to neveselo stanje zaslužni smo i svi mi koliko i on lično. Neki možda malo manje, ali neki mnogo više!

Vitomir Teofilović

Sačekuše za Godoa

Sačekuše
Milorad M. Mirković
Svitak, Izdavacka radionica Književnog društva "Razgovor", 2009

Sa zakašnjenjem, nomalnim za ozbiljne stvaraoce, dr Milorad Mirković, još jedan iz priznatog užičkog-erskog satiričarskog grmena, izlazi konačno pred ljubitelje i poštovaoce satiričnih formi, posebno aforizama, sa svojim literarnim prvencem, sve držeći se pritom maksime da su pisci kao vino – što stariji, to bolji. Naravno, suvišno je i naglašavati da su Mirkovićevim aforizmima otvoreno, kao na dlanu, apostro­fira­ni svi naši apsurdi, nonsensi, i nesporazumi, koje je ispisao i reži­rao Gospodin Život ne poštujući ni najelemen­tarnije zakone zdrave logike i zdrave pameti, pritom uporno ignorišući "sov­jete zdravog razuma".

Mirković je transparentno dokazao talenat i sposobnost da Argusovim očima uspeva da posmatra i osmatra život i događaje oko sebe, uz izuzetan talenat da registruje sve ono što je najapsurdnije i najbezumnije, a već je uveliko postalo najnormalnije i najlegalnije u našem okruženju. A sve to vispreni i samokritični autor uspeva da svojim čitaocima saopšti najdelotvornijim "kratko i jasno" načinom - kroz aforizam, na čudesno smiren, filozofski nenametljiv i didaktičan način. Naravno, pritom ni na trenutak ne zaboravljajući da nas podseti da smo kao narod uveliko evoluirali, od naroda koji nemilice izvozi i rasipa pamet, u društvo koje, tužna vest, trenutno ima neograničene količine budala za izvoz. Rezultat ovakvog autorovog prilaza problemima je neizbežna, logična, dilema: da li su Mirkovićevi aforizmi autentična satira, ili su neka vrsta opominjućeg humora sa planiranom poentom i tendencijom da poentiraju kod čitalaca neskrivenim i poraznim pedagoškim naravoučenijima, ali pritom sa neskrivenom namerom da ih, duboko zabrinute, ostavi zapitanim nad konačnom sudbinom našeg čoveka i društva. Slobodni smo da ustvrdimo da se prednost Mirkovićevih aforizma oslikava i u činjenici da nisu striktno vezani samo za jednu konkretnu temu, niti su vremenski omeđeni kratkom aktuelnošću, što im garantovano obezbeđuje duži vek, transparentno razumevanje i večitu aktuelnost.

Lekar po profesiji, autor veoma precizno i argumentovano dijagnosticira najraznovrsnije oblike socijalne i patriotske perverzije, kao i moralne patologije i prema njima se odnosi do kraja kritički, ironično i cinično, sa puno duha i sa neskrivenim sarkazmom. Sve to bez namere i primisli da daje bilo kakav oprost akterima i kreatorima svakodnevnih nepočinstava, podvala i političkih smicalica. Kako dr Milutin Pašić u predgovor knjige slikovito kaže: "Lekar Mirković leči srčane bolesnike i brine o njihovom zdravlju, a Mirković aforističar nastupa kao iscelitelj mnogih društvenih i moralnih bolesti. Kao terapiju koristi: alegoriju, ironiju, igru reči, doskočicu i humor, a u težim slučajevima pribegava satiri i crnom humoru. Njegova terapija je racionalna i umereno dozirana."

Takav aforističar Milorad Mirković, profesionalno deformisan, bez pardona svakim od svojih tristotinak aforizama secira i obavlja detaljnu obdukciju svojih negativnih "junaka", koji u njegovoj knjizi Sačekuše izazivaju neskriveni prezir i gnev uz obavezno gnušanje poštenih čitalaca, uz neizbežnu dozu sete i samosažaljenja zbog naše kolektivne, već tradicionalne, stupidnosti, naivnosti i mirenja sa ulogom statista u kreiranju sopstvene sudbine.

Autor Sačekuša, parodirajući do apsurda demagošku parolu "smeh je lek", (koju su isforsirali svi nadobudni srpski ministri zdravlja u nedostatku lekova, lečeći ubogi srpski nariod "smešnim" platama, penzijama, pobedama i obećanjima) povremeno i predozira. Tako da često iz brojnih aforizama provaljuje ciničan podsmeh na repertoar gluposti najviših narodnih tribuna i lidera u institucijama vlasti.

O svemu ovom: o svom vremenu i ovim, i ovakvim, ljudima pisaće i istoričari i hroničari, ali i Mirkovićev autorski pristup je dragocen kao osoben, životan i maštovit u isti mah, uvek trezven i oprezan da se, ni slučajno, ne bi povredile ili deformisale izvorne istine i autentičnost događaja, a posebno (bez)karakterne osobenosti autentičnih ličnosti. Autor se, na kraju, zaista sa zadivljujućom nonšalancijom poigrava našim manama i našom, ničim izazvanom, prepotencijom, pri čemu se ne nagoveštava ni tračak autorove omraze ili prezira prema svom narodu, čime Mirković samo potvrđuje činjenicu da je aforizam i danas u 21. veku jedini registrovani lek protiv gluposti!

Rade Jovanović

IZBOR AFORIZAMA:

Otac mi je bio nezaposlen. I ja ne radim... Čist nepotizam.

Italijani imaju italijansku, Kinezi kinesku, a Srbi – narodnu kuhinju.

Sa međunarodnom zajednicom smo tvrdili pazar. Na kraju smo pazarili tvrd.

Ma kakva klizišta? To zemlja hoće iz zemlje.

Fabrike smo dali džabe. Sad živimo od razlike u ceni.

Vlada ukida vojnu obavezu. Radnu je već ukinula.

Ako zemlja nastavi ovako da se smanjuje, žardinjere će uskoro biti regioni.

Ako me otadžbina opet bude zvala, recite joj da nisam kod kuće.

Prihvatili smo bezgotovinsko plaćanje. Kod nas je i bubreg platežno sredstvo.

Izraz malo dete je pleonazam. Baš kao i prevaren birač.

Političari pričaju tako uverljivo o krizi, kao da je i sami osećaju.

Ako gospodin biznismen kasni, ne mari. Sačekušaćemo mi njega.

Priznajem da žrtvu nisam propisno overio. Zaglavio mi se pečat.

Isporučili smo vam kontigent bojeve municije. Da je potrošite u zdravlju i veselju.

Verujemo u našu nepodmitljivu vlast. A imamo i drugih mentalnih nedostatak.