Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

4.


Ni gradonačelnik Zlatan Prišević, ni načelnik SUP-a Boban Zelenović Šerif, svaki za sebe, nisu bili zadovoljni Zlatičinom i Mileninom misijom na Belim stenama. Ništa opipljivo, naprotiv, sve nešto zakukuljeno i zamumuljeno u njihovim pričama. Pa ipak, pokušaj nije bio uzaludan – sad im je jasno da je Majkl Spasić mali lisac s kojim se mora ozbiljnije pozabaviti. Međutim, ni jednom ni drugom nije palo na pamet da će im biti lakše ako udruže snage. Zlatan je zazirao od supovca, Šerif je u sebi besnio što mu se političar meša u posao. Ali, dok je Šerif smišljao kako će dalje, Zlatan je već vukao naredni potez. Telefonirao je Novici Spasiću i zamolio ga da skokne do njega. U svako doba, uzvratio je ne mnogo iznenađeni Novica, naviknut da ga potežu i u vreme i u nevreme. Gradonačelnik je odmah poslao kola po njega. Čekajući da mu što pre bane osvedočeni naivčina, kakvim je smatrao Novicu, smišljao je kako će iz njega izvući šta planira njegov unuk. Zato, ćim se pojavi u njegovom kabinetu starina Novica, nekad najugledniji Domanovićgrađanin, pronalazač Belih stena, balkanskog dijamantskog rudnika, Zlatan ga odmah obasu ljubaznošću. Posadi ga za stočić gde dočekuje važnije goste, pridruži mu se i sam sedajući na drugu polufotelju kako bi bili bliže, ponudi mu svakojaka pića – viski, konjak, votku, domaću lozu, kruškovaču… Novica je odmahivao glavom cereći se na svoj osoben način. Ako može, on bi samo sok, nije više za žestoka pića, pritom pokaza na svoju sedu kosu. To dade priliku domaćinu da se raspita za njegovo zdralje, da bi, i pre nego će čuti odgovor, dodao kako izgleda izvrsno za svoje godine. Tu i tamo nešto zaškripi, uzvrati nasmejani Novica, ali se on ne da. A otkako mu je unuk u gostima, kao da je dobio krila. Utom uđe sekretarica sa dve čaše soka od borovnice, u čast gosta i gradonačalnik je prihvatio isto piće.

– Čujem da ti unuk liči na Sašu – Zlatan polako prelazi na zadatak. – Moja Zlatica ga je već upoznala, kaže, divan mladić.
– E-e, Miško je pravi dedin izdanak, liči i na Sašu, ali i na mene kad sam bio u njegove godine – Novica se isceri od ushićenja.
– Iver ne pada daleko od klade, moj čika-Novice – nastavlja Zlatan po planu. – Eto, kažu da i njega interesuju Bele stene. Vi Spasići ne možete bez tog brda.
– E pa, vidiš, i jeste – odmah se složi Novica. – Bili smo gore zajedno, a on je posle i sam išao, dedin unuk.
– I posećuje, i raspituje se, i crta, skicira… Da možda i dečko ne planira da nešto preduzme oko Belih stena? To ne bi bilo loše, a, ćika-Novice?
– Ako ciljaš da se opet pokrene… Ja sam malko star za te rabote, dvaput sam učestvovao u otvaranje rudnika i fabrike Alem, i sam znaš…
– Kako da ne znam, pa ja sam prošli put, kad su ono došli Saša i Slađa, pa još i tvoj zet Mekdonalds, bio uz njih da obnovimo i rudnik i fabriku. Tad nam ne uspe, znaš već i sam zašto i kako… Ali, možda će sad, kako se već kaže, treća sreća. Posebno kad su Amerikanci u blizini, eno ih na Kosmetu.

Novica se nerado podseća na igru koju je pre nekoliko godina izveo njegov Saša: kao obnoviće Alem, a ovamo pokupio opremu i odvezao bogtepita gde. Posle se dugo pričalo po gradu kako su Spasići opljačkali Alem. Ipak, zahvalan je sada Zlatanu što mnogo ne zadire u tu bolnu tačku.

– A što Amerikanci, pa oni su nas bombardirali?! – začudi se Novica.
– Ma, dobro, ali kad bi uložili koji dolar, mogli bi da im progledamo kroz prste – približavao se Zlatan svom cilju. – Uostalom, i tvoj Majkl je Amerikanac, nisu baš svi krivi za bombardovanje. Sad, među nama, čika-Novice, dečko možda ‘oće da se iskupi, pa je nešto naumio, a?
– Bogami, ne znam ništo – zatvarao se Novica, osećajući izdaleka da gradonačelnik tera neku svoju igru.
– Pa, porazgovaraj o tome sa svojim unukom – insistirao je Zlatan. – Posavetujte se.  A mogao bi on, koliko sutra, da navrati kod mene, šta misliš?
– Mogao bi, što da ne – složi se nerado Novica. Pobojao se da se oko njegovog dragog kamena opet nešto ne izrodi. Ako je državi stalo do obnove Alema, neka sama zalegne, kao u vreme Jezdimira Zelenovića i Velimira Majstorovića, a ne da se upetljava njegov unuk. Pa ipak, kad bi se malo dublje začeprkalo po njemu, videlo bi se da mu je godila i sama pomisao da se njegovo delo opet vrati na scenu. Uostalom, on u moć svog dragog kamena nikad nije sumnjao.

nazad