Nove knjige ­

Satira visokog napona

Da čovek ne poveruje!
Vladimir Dramićanin
Binder, Beograd, 2012.

Iako pripada generaciji najmlađih aforističara (1982), Vla­di­mir Dramićanin je već skrenuo na sebe pažnju, što je u na­šoj sredini, u najvećem roju aforističara na svetu, već samo po sebi naznaka darovitosti, pogovor osobenog duha.

Vreme u kome živimo je takvo i toliko breme našeg bitisanja da nužno preobraća humor u satiru. Politika je već decenija­ma naša sudbina, kako su naše društveno stanje okvalifiko­vali politolozi i sociolozi, i svakodnevno nas obasipa novim izazovima. Daje nam, kako se to obično kaže među satiriča­rima, obilje građe i materijala. Taj pritisak građe je naša za­jednička muka golema i otuda smo svi mi koji se bavimo satirom pisci jedne teme – kritičari naše aktuelne društveno-političke zbilje, neprilika kojima smo izloženi a kojima se ne nazire kraj. Ili, ako nam to zvuči blaže, naš izlaz iz tunela, naoko na vidiku, liči na Kafkin zamak – neprestano mu se približavamo, a nikako da mu priđemo.

Iako, sticajem istih neprilika, zarobljeni istom temom, nismo kao pisci isti. Neki prakseolog davno je uočio – kad dvojica rade isto, nije isto! Naši vrsni aforističari, a Dramićanin već zvekirom kuca na njihova vrata, iskazuju svoje viđenje nedolične zbilje osobenim rukopisom, razlikuju se u stilskom pogledu i značenjskim valerima.

Koji bi skup odlika najsažetije profilisao Dramićaninovu poetiku, još u nastajanju, ali već sa osobenim tonovima?

U širokoj skali satiričnog iskaza, od mirne konstatacije prožete značenjski tamnom gamom do robustnog iskaza, iskaza direktnog obraćanja i reskog stava, Dramićaninu je bliži ovaj drugi pol. Zato najpre treba istaći njegovu satiričnu žestinu, mladalačku ubojitost, ton i semantiku kojima asociramo i poimamo mlade i gnevne, sarkastične buntovnike. Prirodno je da se neposredni angažman, fajterski odnos prema proizvođačima tame, od naoko bezazlene prodaje magle do mraka koji guta sokove i srž života. Izražava odsečnim stilom, kratkim, do žestine gesta dovedenim iskazom, britkog zvučenja i značenja. Zato je taj stilsko-značenjski dual jedan od poetičkih odlika Dramićanina, dah i duh njegovog satiričnog naboja. No – to je ono što ga izdvaja iz mnoštva mladih gnevnih ljudi – kod Dramićanina istovremeno imamo i obrnutu potrebu, potrebu za slojevitim iskazom, za dosezanjem dubljih slojeva značenja ili istorijsko-geografske kontekstualizacije svojih opaski. Zato u zbirci aforizama pred nama srećemo čitavu paletu stilskih postupaka i značenjskih prostora – od naoko pukog verističkog krokija, svedenog na reski zvuk primarnog nemirenja sa postojećim, do mikro-zapisa ili mini-eseja. Iako prevashodno u znaku prozivke i neodložne osude vinovnika jadne nam zbilje, u pojedinim aforizmima Dramićanin nam svojim razvijenim, dvospratnim ili trospratnim opaskama priziva u vidno polje već daleku tradiciju aforistike – mislioce profila Bekona i Montenja i njihovo esejističko poimanje aforizma, nastojanje da se teme osvetle iz više rečenica, odnosno aspekata. Tako smo dobili stilski i značenjski razuđenu zbirku, od sočnih aforizama na rubu psovke i anateme do misaonih opaski; od blic-slike do složene metafore...

No, najbolji uvid u aforističku radionicu mladog satiričara dobićemo ako bar malo u nju zavirimo, ako oslušnemo same aforizme.

Evo najpre aforizma koji u nekoliko reči sažima značenjsku širinu i jetkost sarkazma, političko-geografski kontekst i njegovu turobnu psihološku percepciju, efektnu igru sinestezije na igralištu poraza:

Ja sam realista.
Naslikao sam Srbiju u razmeri 1:1.

Sledeći aforizam, spregom relativno blage, u ratu gotovo svakodneve pratilje boraca – povrede i njene do apsurda dovedene kontekstualizacije, upečatljivo nam predočava slom humanih vrednosti:

Čim je masovna grobnica otvorena,
utvrđeno je da nema povređenih.

Ovde treba istaći i vapijući kontrast između ležernog tona, tona obične, svakodnevne konstatacije, i jezive konotacije, užasne zbilje.

Aforizam I u ratu sam bio redar. Brisao sam sela obeležena na tabli – drastično ilustruje lucidni, mada krajnje porazni, uvid Hane Arent da u ratu i obični ljudi (pekari, frizeri, redari...) postaju monstrumi, poput Ajhmana, koji je smatrao, i time umirivao svoju savest, da je samo sprovodio naredbe pretpostavljenih, da je, dakle, lično nevin.

Duša u enormnim uslovima zamire, pa čak isčezava. Evo upečatljivog aforizma o užasu nestajanja duše: Nemate dušu? Prepisaću vam nešto za smirenje. Citirani aforizam je lepa ilustracija Dramićaninove suptilnosti iskaza – mogao je znaku pitanja da doda znak uzvika, da dvojnim znakom naglasi užas nestanka duše, kao što je iz istog razloga znak uzvika mogao da upotrebi i na kraju aforizma umesto tačke. Upotrebom tihih pravopisnih znakova, međutim, kao da je reč o iskazu niske, svakodnevne emotivne nosivosti, dobili smo iskaz krajnje poraznog, do hiperbole dovedenog značenja – užas je izgubio svoju izvornu konotaciju i postao obična svakodnevica!

Evo i dva aforizma sa esejističkim jezgrom. Prvi je varijacija teme da pobednici pišu istoriju: Svedoke su bacili ajkulama i dokazali tvrdnju da se svedoci uvek nađu na pogrešnom mestu.

A aforizam sa esejističkim prizvukom posvećen najstarijem i uvek efikasnom instrumen­tu vladanja narodnom voljom, temi Hleba i igara! u kontekstu moderne manipulacije posredstvom televizije i drugih medija glasi:

Siromašnima se preporučuje da jedu
više puta dnevno.
Na primer: pet serija po deset zalogaja.

Suočeni sa krajnjim besmislom i opštim slomom sistema vrednosti, dođe nam da se zapitamo da li smo normalni, nismo li izgubili svu ljudskost? Naš pisac nije izbegao to pitanje i na njega je majstorski odgovorio, toliko suptilnim pesudooptimističkom konstatacijom da je lektor ove zbirke, Bane Jovanović, poznati satiričar i istoričar satire, sugerisao piscu da taj aforizam stavi na čelo knjige: Ima nas i normalnih. Da čovek ne poveruje!

Autor ovih redaka, međutim, i pored crnohumornih, često sarkastičnih i do cinizma dovedenih opaski koje dominiraju knjigom, ne smatra njenog pisca okorelim pesimistom; bodrost njegovog stila, raskošna duhovitost i vera u nadmoć lepote duha nad rugobom zbilje i sile inercije ukazuju na bar između redova prisutan optimizam. Doduše, upozorava nas pisac, sve je moguće i kad smo opredeljeni za napredak: Nema nazad! Mada je to realna opcija.

Da li će realna opcija biti začarani krug i puka sila inercije – to neće biti krivica pisca. Njegovo je da nas upozori da naša sudbina, čak i ako smo u hijerahiji moći manji od makova zrna, zavisi od nas. Bar donekle i unekoliko.

Vitomir Teofilović

KONJI I DRUGI, DUŠANA PUAČE

Konjotrk u vremenu
Dušana Puača
D. Puača, Beograd - 2012

Aforističar Dušan Puača, svojom novom zbirkom kratkih proza "Konjotrk u vremenu", kroz žanrovsku razuđenost nudi nam nove obrasce satiričnog doživljaja stvarnosti.

U ratovima, pobedama, porazima, slavlju, takmičenju, ispraćajima i dočecima, kroz trijumfalne kapije do pogrebnog lafeta – konji su neodvojivi deo burne i mutne istorije ljudskog roda a prostor koji ova tema nudi satiričnoj projekciji je neomeđen i višesmislen.

Dušan Puača, koji je svoju uglednu satiričarsku poziciju svojevremeno zauzeo upravo kratkim stav-pričama, umeo je taj prostor da naseli vedrim satiričkim dosetkama i opraštajućim humorom. Pa i više od toga. U ovim kratkim pričama, u kojima je reč razuzdana radi efikasnosti biča zvanog poenta, satiričan pogled na svet građen je na dualizmu morala i htenja, vrlina i poroka, poruga i ispraznosti slave.

O svemu tome, dakle, Puača govori nepretenciozno, ali zabavno i pronicljivo. On ne troši reči da bi ponovio anegdotske floskule.

U njegovim malim mitovima, da se poslužimo Lecovom terminologijom koja je u ovom pseudožanru najbliža, ima i pouka, dakako. Međutim, kao u svakom literarno validnom štivu, one ne samo da su diskretne, nego su apsolutno u funkciji poetičke valorizacije sveta.

Puača nam kazuje da ništa nije kako jeste, odnosno da ništa nije kako bi, po merilima pravde, dobrohodnosti i poštenja valjalo da je. Pritom on nije podlegao tako očiglednoj mogućnosti da svoj autorski satirični pogled iskaže u formi basne odnosno ezopovske alegorije. Ne, ta forma je suviše uskoznačna za autorove namere da nam kroz priču o "plemenitim konjima" ispriča priču o neplemenitosti sveta i ljudi u njemu.

Namerna redukovanost u Puačinom pisanju nije posledica nezadovoljstva napisanim, nego autorove uverenosti da će klupko priče satkano od bezvremenosti ljudske gluposti i podlosti nastaviti da se u svesti svakog od nas raspreda na neponovljiv način.

U svemu tome nije bez značaja što Puača lucidno menja standardne obrasce poimanja uloge konja (jahanih) i ljudi (jahača). I što su primeri njihove međuzavisnosti naoko nelogičniji, oni, konji i jahači, dakle, su tim više delovi nesrećnog civilizacijskog kentaurizma koji traje kroz vlasti, epohe i sudbine.

Prema tome, mnogo je načina na koji se ove kratke priče o konjima i "drugima" mogu čitati. Za mene je u njima najprivlačniji obrazac lirske satire, tako retke u našoj savremenoj satiričnoj produkciji. Tim obrascem se Puača služi kao amajlijom. On njime, s jedne strane razgoni moguće zlo koje bi animalno u čoveku moglo da proizvede, a sa druge oslanja se na nedužnost animalnog u odnosu na ljudsku izopačenost evidentnu u istoriji našeg roda.

Rugajući se takozvanoj popularnosti istorije, koja počiva na površnom odnosu prema njenoj suštinskoj crti oličenoj u ponavljanju grešaka, gluposti i zala, Puača nas lakom rukom vodi iz jedne svoje glose u drugu da bi nas na kraju ove vedre knjige ostavio u zapitanosti nad brutalnošću istorije čiji smo epigoni.

Zaista, u koju novu bahanaliju upravo jaše naš vrli svet?

Milan Todorov