Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

6.


Za razliku od svog dede, Majkl prihvati skoč. Njegov domaćin Zlatan Prišević, ne bi li raskravio mladića, udari u liru: kako je drugovao s njegovim ocem Sašom u gimnaziji, kako mu je dobro poznavao i tetku Slađanu, u koju je, eh, bio zaljubljen do ušiju. Slađana je onda bila najlepša u gradu. Voleo bi da je sada došla da je ponovo vidi. Naravno, drago bi mu bilo da se opet sretne i sa Sašom, bez obzira na sve. Nije precizirao šta je to "sve", ali je Majkl pretpostavio na šta cilja gradonačelnik – biće na opremu Alema koju je, kao, njegov otac odneo. No bilo šta bilo, mudrovao je dalje Zlatan, sad se valja okrenuti budućnosti. Čak će se uskoro zaboraviti i američke bombe koje su ovde padale. Majkl je slušao opušteno, čak se povremeno i smeškao, otkrivajući zube poput svog dede, i sve u svemu delovao vrlo milo. Na njegov nevini izgled bio je gotovo spreman da nasedne i sam Zlatan Prišević, ali samo zakratko, ta u njemu je ipak čučao prevejani lisac koji dobro zna da su najopasniji oni u koje se može najmanje posumnjati. Zato odluči da okrene list, da iznenadi otvorenim napadom.

– Mi znamo, dragi naš Majkl, zašto si ti ovde. Pa ako si pravi Spasić, ako u tebi teče i srpska krv, onda otvori dušu i kaži nam sve. To će ostati ovde, zidovi mog kabineta nemaju uši.

Majkl ga je gledao više neodređeno nego iznenađeno. On baš i nije razumeo šta mu to govori gradonačalnik budući da je, uprkos vidnom napretku, još uvek baratao sa vrlo ograničenim fondom srpskih reči. U kratkim replikama nekako se i snalazio, ali kad mu sagovornik sruči gomilu reči, lako je gubio nit. Zbog toga je pribegavao automatskom prevođenju na engleski, ali ni to često nije pomagalo. Posebno i stoga što je prilikom prevođenja redovno ublažavao oštrine izraza, kao u ovom slučaju gradonačelnikovih. Kako bi inače mogao da shvati zašto najednom ovaj mesni velikodostojnik govori dvosmisleno, čak optužujuće, kad se samo koji časak pre toga sećao sa setom kako je drugovao s njegovim ocem i kako je bio zaljubljen u njegovu tetku.

– No, Majkl, da čujem? Šta planiraš s Belim stenama?

Dolazeći na ovaj sastanak, Majkl je smišljao kako će se suprotstaviti, kao pravi Spasić, dođe li do napada na njegovog oca zbog one opreme Alema. Sad mu se učinilo da mu gradonačelnik spočitava baš taj postupak njegovog oca, pa zato mora da aktivira svoj plan kako bi odbranio čast porodice. I, mešajući srpski sa engleskim, kaza da ne zna baš šta mister želi da čuje od njega, ali ako su u pitanju Bele stene, onda bi o tome možda mogao da porazgovara sa svojim drugom iz detinjstva koji se sada nalazi u američkoj misiji u Prištini. On je Jevrejin i zove se Dejvid Levi.

Zlatan pretrnu. Evo ključne karike u špijunskoj aferi Amer! Eh, kad bi tu negde blizu bio ministar Brajko Brajković, ili čak sam Vođa, pa da čuju kako je momak propevao pod njegovom dirigentskom palicom! Eto šta se postiže kad se pripremi savršen plan. I, najednom, gotovo mu bi žao mladića, ta naše gore je list, a ovamo ispade prilično mekan. Čak bi sad voleo da je igra mačke i miša potrajala malo duže.

– Pomoći ćemo, nije Priština preko sveta – prihvata spremno Zlatan Prišević. - Tamo jeste NATO, ali mi još imamo pristupa.

Istog trena Zlatan je pretrnuo. Da se nije zaleteo? Što ako je momak izmislio nekakvog druga kako bi šmugnuo? Izvideo, skicirao, zapisao i sad gudbaj. Možda mu je taj Levi, ili desni, čak pretpostavljeni u lancu organizacije, pa će se, čim se sastanu, do mile volje smejati kako su nasamarili nekog tamo provincijskog gradonačelnika?

Tenkju.

Mladić se smeškao, gotovo i cerekao poput svog dede Novice. Da već ne počinje s likovanjem? Ne, ne, pre nego išta preduzme, moraće da se konsultuje s Beogradom. Posle tog zaključka, Zlatan se malo smiri, pa poče i on da uzvraća osmehom. Ako se već upustio u špijunsku igru, valja igrati na nivou.

nazad