Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

7.


Majkl izbi na obalu Mulje. Po izrovanom pločniku, opalo jesenje lišće raznosio je povetarac. Bilo je tmurno vreme. Odozdo je zaudaralo na kal i svakojake otpatke koje je, poput kolektora, nosila rečica, izbacujući dosta toga i na svoje obale. Koračao je još zbunjen razgovorom sa gradonačelnikom. Pitao se da li je bilo razumno što je predložio put u Prištinu. A možda će mu baš Dejvid Levi, koji je promućuran kao i svi Jevreji, pomoći da se izvuče iz zavrzlame u koju se upleo. Pitanje je samo kako da ga zainteresuje za Bele stene, kako da uopšte započne priču o čitavom brdu dragog kamena. U nešto takvo može da veruje samo njegov deda Novica, i još poneko sličan njemu. Pa ipak, da tu nešto ima, pokazalo se u dva navrata. Možda se može i po treći put, ali šta i kako? Možda će baš Dejvid sa svojim njuhom za biznis pronaći odgovor. Kao izdanku Spasića, na njemu je da bar pokuša.

Koliko ga je opterećivalo, Majklu je razmišljanje o velikom poduhvatu unekoliko i godilo. Prvi put u životu on se našao usred biznisa, i to nimalo bezazlenog ako je suditi po gradonačelnikovom ponašanju. Budući da nije imao nikakvog iskustva kako se ponašaju poslovni ljudi, zaključio je da treba da glumi suzdržanoat i zatvorenost, da govori malo ili nikako i da ne pokazuje kako ne shvata u šta je upao, šta se od njega očekuje i šta mu je činiti. Tako će postepeno doznavati namere drugih i prilagođavati se situaciji. Takvo rezonovanje ulilo mu je izvesno samopouzdanje. Počeo je da veruje kako poseduje dosad neotkrivenu poslovnu žicu i iscerio se poput svog dede Novice.

Već opušten i gotovo poletan, našao se pred hotelom Alem, kad se odnekud pred njim stvori Milena. Smešeći mu se, hvata ga za mišicu ruke i, povukavši ga nežno za sobom, upita hoće li da joj pravi društvo. Prepustio joj se bez reči, biće da je smislila nešto lepo. I čim su ušli u njen auto na parkingu, ona je brzo startovala, kao da želi od nekoga da pobegne. Tek kad su se našli izvan grada, na putu za vikend-naselje Borovnjak, devojka upita da li je bio u vili svog dede. Majkl zavrte glavom, zna da imaju vilu gore u šumi, ali je još nije video.

– E pa, vreme je da upoznaš svu svoju imovinu kao budući naslednik – našali se Milena.
Ofkors – uzvrati Majkl ne bez ponosa, sećajući se da mu je deda Novica jednom na buvljaku napomenuo kako će mu zaveštati vikendicu u Borovnjaku, budući da je on jedini potomak koji nosi prezime Spasić. Odvešće ga gore za koji dan, dodao je, samo da Lepa trkne i malo raspremi, jer je sve zapušteno, njih dvoje starih gotovo da više i ne idu u vikendicu, nije im do šetnje i odmora. Ali na mlađima svet ostaje, možda će Majk jednoga dana dovoditi i svoju decu u staru postojbinu i pričati im o svom dedi Novici, koga više neće biti. Da on nije bio makar ko, nego jedan od najviđenijih Domanovićgrađanina, svedočiće Bele stene. Možda će dotle biti postavljen i njegov spomenik, koji je poodavno izradio mesni vajar Adam Rezić i koji čami u nekom budžaku njegovog ateljea, čekajući da se neko seti i iznese ga na svetlo dana. Naravno, dok je tako govorio, deda Novica se smeškao na svoj način, cerio.

Vijugajući šumskim puteljkom između vikendica sa ograđenim travnatim dvorištima, Milena najzad izbi pred vilu na sprat, sa prostranom terasom u prizemlju, oivičenom ogradom od prljavozelenkastih dasaka. Na prozorima su bili navučeni kapci, nekada i oni zeleni, a sada posiveli. Oko kuće nabujali korov. Bilo je očito da tu retko ko zalazi. Eto to je "njegova" vila, pokaza mu Milena, na šta se Majkl našali: kakav mi je on to gazda kad nema ni ključa.

– Onda idemo u moju, ja slučajno imam ključ – nasmeši mu se devojka, pa okrenu auto i spusti ga malo niže, pred jednu nešto veću vilu, koja je delovala daleko sređenije. I ona se sastojala od prizemlja i sprata, ali je bilo vidljivo da je skoro okrečena i prefarbana. I trava oko nje bila je koliko-toliko negovana. Pružajući mu ključ, Milena ga zamoli da otvori gvozdenu kapiju. Iskočivši iz vozila, mladić otključa rešetkaste vratnice i povuče ih u stranu. Ubrzo, auto je bio tik uz vilu.

– Ja često dolazim ovde – napomenu Milena izlazeći iz limuzine. – I spavam… sama.
– Ti ne plaši?
– Jok ja. Ko sme da dira policajčevu sestru. Znaš, moj ti je brat ovde glavni, pravi šerif. Tako ga i zovu po nadimku, Šerif.
Luk, onda šerif mene… – Majkl prekrsti ruke iza leđa.
– Ako te prijavim. Ali ti ćeš biti dobar, zar ne?

Smešeći mu se izazovno, Milena ga uze pod ruku i uvede u vilu. Unutra, u  prostranom salonu u prizemlju, posadi ga na kauč i prinese flašu sa viskijem i dve čaše. Potom nije gubila vreme. Čim su malo gucnuli, pogledala ga je zažareno i bacila mu se u zagrljaj. Nakon kratkotrajne zbunjenosti, Majkl se osmeli i poče da je steže uza se. To je njoj bilo dovoljno da počne da ga ljubi. Uvijala se i bila sve zadihanija. Onda ga odgurnu i poče da skida odeću sa sebe i baca je gde stigne. Pošto je još bio neodlučan, ona ga pogledom upita šta čeka. Onda je i on počeo da raskopčava košulju. Nestrpljiva što to čini sporo, pritekla mu je u pomoć.

Već gotovo savim obnaženi, polegli su na kauč. Milena se našla nad njim i pomamno ga ljubila. Njega je iznenadilo to što je ona uvlačila svoj jezik u njegova usta, umesto obratno, kako je dotle znao. Svejedno, bilo je uzbudljivo i ovako. Ubrzo je osetio i kako mu se njegov mali već kočoperi. To je osetila i ona i još jače pritisla butinu uz izazovnu otvrdlinu. A onda je sa njegovih usana prešla na vrat, pa na prsa, i onda sve niže i niže. Najpe je osetio svog kočoperka na njenim toplim sisama, a ubrzo zatim i uz njene obraze, usne… Od uzbuđenja, gotovo je zastenjao. Podigao je glavu da vidi šta se tamo dole dešava i susreo njene zažarene oči. Pritom se osmehivala, znajući koliko mu uživanje pruža.

nazad