Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

8.


Uveče ga je radoznali deda Novica gotovo propitivao ne bi li čuo hoće li se njegov Alem ponovo pokrenuti. A kad je saznao da ne samo što postoje realni izgledi, već i da će u ceo poduhvat biti uključen i nekakav Jevrejin iz Amerike, Novica je poskočio sa stolice kao dečarac. Po licu mu se širilo ono njegovo zarazno cerekanje.

- Znao sam! – uskliknuo je. – Tako je i mene pre… Bre, zar ima gotovo tri decenije?! Kako vreme leti… Pozove mene tada ondašnji pre’sednik, posle smo postali veliki prijatelji, da ne kažem nerazdvojni, on bez mene ništo neje mogao, a hteo je da mu opština procveta. Beše to Jezdimir Zelenović, još je živ i zdrav, fala bogu, poodamna je u Beograd. Sa njim i žena mu Zvezdana. – Tu se Novica sagnu prema Majklu, da ne čuje Lepa: - E, što ti je to bila ženska! Zmaj. I na izgled, a bogami i umela je sve. Malko smo se i gledali, kad sam ja ono bio generalni u Alem, Zvezdana Zelenović mi beše pomoćnik. – Ja upozna Milen Zelenović…
– E pa to joj je ćerka! – obradova se Novica, srećan što je unuk počeo da hvata konce njegove priče. – Kol'ko je ćerka lepa, takva joj beše i majka, ako ne i… Ama ja ti zapriča’ za Jezdu. U početak on sumnja, kakav pa sad dragi kamen kod nas, ali kad mu ja objasni’ što će znače Bele stene za razvoj opštine, čovek se oduševi. Odma’, kaže, da spremiš projekt, da nabaviš elaborat od neki institut, da pronađeš tržište za plasman… Naređa on meni sve to i misli ne će uspem, da me manoše. A ja – Novica se tu isceri do ušiju – ne prođe ni mesec, ma kakav mesec, kad ja nabavim elaborat od ugledan beogradski institut za rudarstvo i minerologiju. Potpisao ga je lično direktor Obrad Uzelac. I sa njim sam posle postao golem prijatelj, pa i pajtaš, zajedno smo putovali u Minhen da naručimo one mašine; za njega će ti pričam drugi put, i to ti je golema istorija, sad ti iznosim za Jezdu… Začas pronađem i tržište, a to ti beše Istambul. Otidnem ja tamo, na Bosfor, lep grad, nema što, prestonica na Tursku carevinu, pronađem jednog Turčina, zvao se Jusuf Dagmal, i mi ti se uortačimo: on prifati da uzima i plasira naš proizvod, naš alem. E, ama posle će taj Jusuf da zezne stvar, no i to ti je priča za sebe, za neki drugi put. Sad, on prifati saradnju, potpišemo zajedno ćagu i ja uzmem nju, i zajedno sa onaj elaborat od beogradski institut, pravo pred Jezdu. Čovek da izgubi pamet! Bre, Novice, vika mi, pa ti si genije, takav poslovan čovek nikad ovde neje ušao, pa di si, bre, Novice, dosad bio?! Baš takvi mi ljudi potrebuju da uzdignermo ovaj grad… Tako ti mi krenemo. Da ti sad ne razglabam u sitnice, najvažno je bilo da smo mi za našu stvar pridobili ovdašnjeg prvoborca Velju Majstorovića, u to vreme već Titovog doglavnika. Bez njega ne će beše ništo, mora da se prizna. On nas odma’ podrža, zalegna u Pre’sedništvo i CeKa, pa biće i kod samog Titu. Svima zinula ona stvar kad su čuli kol’ke su naše Bele stene. Pa nije ni Tito bio mutav, znao je da se nosi i sa Rusi i sa Amerikanci, i sa Istok i sa Zapad. Tako krene rabota. Otvorismo rudnik, podigosmo fabriku za nakit, pa ti nikna Bela palata usred grad, izgradi se Aerodrom… Pare pljušte kako kiša. Mi, ja i Jezda, sve to upravljamo. Sve ispade kako smo zamislili. Sve do samo otvaranje… E, tu zeznu stvar onaj Turčin što ti ga pomenu’, onaj moj ortak-neortak. Jok, jok, ne alem! – vika on. Jebeš mu tursku majku, di njega da nađem, oni su nas jahali petsto godine i pa da im se namestimo. I ništo, sve stade.

Majkl odahnu, priči je najzad kraj, sad će moći da se prepusti prijatnom sećanju na susret sa Milenom u njenoj vikendici. Još uvek je osećao na sebi dodire njenog vrelog tela, poželevši da što pre dođe do ponovnog zagrljaja. Ali, nije mu se dalo.

Deda je samo predahnuo, da bi nastavio o tome kako su se svi razbežali posle onog Turčinovog "jok’", ostavljajući ga samog. Možda bi se svaki drugi na njegovom mestu i sam predao, ali on je još tada, na tom mestu, kod otvaranja fabrike za izradu nakita, znao da će kad-tad oni opet zakucati na njegova vratanca da ga mole da se obnovi rudnik i fabrika. Zato je izdejstvovao da se konzerviraju mašine i pazio je na njih kao na svoju decu. I čekao. Prošlo je, doduše, poprilično vremena, biće čitave dve decenije, ali je ipak dočekao. Evo ti Saše, Slađane i Džona Mekdonaldsa, doleću na Domanovićgradski aerodrom, kao da su pali s neba, i započinju obnovu Alema. Uz blagoslov ondašnjeg (i sadašnjeg!) gradonačelnika Zlatana Priševića, te i velikog zalaganja gospođe Zvezdane Zelenović, koja se radi toga vratila u Domanovićgrad. Budući bliska LUJ-u, uspela je da namami u Domanovićgrad čelnicu te veoma uticajne partije, organizujući joj ovde promociju knjige Otvorena pisma, na šta je ona bila veoma slaba, jer je sebe videla kao velikog pisca. Tako je otvoren put i za samog Vođu, koji će doći na sam dan ponovnog svečanog otvaranja Alema. Opet zovu njega, Novicu, meću ga po drugi put na čelo preduzeća, ali sada odmah uz njega i Sašu i Slađu. U rukovodstvo se vraća i Jezdina Zvezdana, a tu je i Zlatanova Liza. Začas se sve izorganizovalo, kao da Alem nije čitavih dvadeset godina čamio u zapećku.

– Ja pa pronađem strani partneri za plasman – hvali se deda unuku. – Nisu to Turci, na nji' više ne računam. Sad, umesto ja da putujem, oni mi došli na noge. Baš ovde, u Domanovićgrad. Neki Rumuni zaputili se čak na naš buvljak da trguju! Upoznamo se mi, sprijateljimo i ja im ponudim saradnju. Jedan se zvaše Smutilesku, a drugi Lažilesku. Napunim im torbe sa moj nakit, oni, srećni-presrećni, obećaju mi da će nađu, kad se vrate u Rumuniju, nekog tamo velikog biznismena za saradnju sa nas. Bogami, i nađu ga. Beše to neki Grandolesku iz Temišvar. Nisam čoveka, doduše, ni video, jer i ne beše prilika. Ali ga odma' prifatiše u Beograd, kažu, takav nam baš treba za međunarodnu saradnju da probijemo embargo i sankcije. Bio je, čuo sam, sa njim zadovoljan i sam Vođa. I on nam, Vođa, dođe na otvaranje i održa veliki govor. Za pamćenje i dugo sećanje. Iznenadi i zbuni celi svet. Svi se čude i pitaju kakvo to mi blago krijemo ovde, u ovaj zabit kraj. Ej, 'de će nam beše kraj da se pa sve ne prekinu! Posle su svi krivili Sašu, odneo mašine, pokrao... Ja mislim da gi je samo sklonio, video da stvar još neje zrela da krene, da gore, u Beograd, i nisu mislili baš ozbiljno da pokrenu Alem. Samo, ne znam što su hteli sa ono svečano otvaranje. Sve ti je to politika, moj Miško, da ti kaže tvoj deda. E, ama ja sam strpljiv i za tu nji'ovu politiku. Znao sam da će pa da se vrnu na moj dragi kamen, ne mogu oni ništo drugo da izmisle. Kakav im je sad plan, će vidimo naskoro. Možda će taj tvoj Jevrejin, kad nesu mogli moji Turčin i Rumuni, nešto da napravi. Dobro si se setio za njega! Mi smo ti Spasići bistri, ti si pravi dedin izdanak. Sad kad se uortačimo, 'de će ni bidne kraj!

Novica se zarazno smejuljio, pa to pređe i na unuka, te su se udvoje cerekali. Ali mladić ubrzo splasnu. Dedina priča, umesto da mu pomogne da shvati situaciju u kojoj se našao, unela je još veću pometnju. Pokušavalo se, propadalo, opet pokušavalo i opet propadalo. I taj dedin dragi kamen? Ako već ode Dejvidu u Prištinu, šta da mu kaže? Bajku ili istinu. Ali koju istinu, kad je ni sam ne zna. Na šta onda navući promućurnog Jevrejina? Nema šta, upleo se u veliko kolo i sad nema kud, mora da igra do kraja.

Ali nedugo zatim, na Majklovom licu poče da se razliva osmeh. Ta on u toj igri nosi
glavnu ulogu, zar to nije veličanstveno! Zamišljao je uzbudljiv triler i sebe u akciji, i mašta se rasplamsavala.

nazad