Nove knjige ­

Srpska voda za beli svet

Počasni građanin
Momčilo Stojanović
Altera, Beograd - 2012.

NEMA HLEBA BEZ POLITIKE / POLITIKA NAŠA DIKA

Da svetla budućnost nije neiscrpna tema, novi roman Mom­čila Stojanovića – Počasni građanin –  mogli bismo smatrati završnim (četvrtim) delom njegovog satiričnog ciklusa o na­šem životu ili životarenju u velikom rasponu od Drugog svet­skog rata do ovih dana. Opisujući već pola stoleća našu ne­veselu stvarnost uporedo dvostrukim rukopisom – novinar­skim i književnim – Stojanović je, poput Hemingveja i drugih literata koji su bili i pisci i novinari, objedinio ta dva stila, prepleo ih i sažeo u nov izražajni obrazac.

Novinarski književni stil – sa dinamikom radnje, realističkom vizurom i jasnoćom kazivanja kao glavnim odlikama – nije, razume se, nastao samo kao izraz profesionalne potrebe pisaca-novinara, već je uzimao sve više maha i postao dominantan pre svega zbog duha vremena, zbog sve bržeg tempa života. Naše doba, za razliku od epskog duha svih minulih epoha, nema vremena ni strpljenja za temeljne i opsežne spisateljske taktike i strategije – već stotinak godina nezamislivi su romani poput Igoovih Jadnika ili Tolstojevog Rata i mira.

Kao i u svim dosadašnjim romanima, i u Počasnom građaninu je Stojanović majstor priče – radnja romana se razvija i grana nizanjem i preplitanjem zanimljivih peripetija, koje neprestano vuku našu čitalačku pažnju napred, poput popularnog TV-serijala.

Iznenađenjima pisac obasipa čitaoce već od početka! Glavni nosioci radnje nisu, kao što se očekuje od lokalnog hroničara,  palanački čelnici – lokalni moćnici i drugi uglednici – već dva golobrada mladića! Iako su u Domanovićgradu samo u prolazu, oni uspevaju da uzburkaju ne samo palanačke, već i državne i međunarodne vode! Nama čitaocima i akterima romana sa kojima stupaju u kontakt oni najpre privlače pažnju kao zlatni posrednici između naše sredine i velikog sveta. U vreme naše i svetske krize, kada nisu ugrožene samo privilegije vladajućeg sloja već i opstanak naroda i države, oni otkrivaju spasonosno blago ne samo na polzu gradića koji je u centru zbivanja radnje, već i kao stratešku šansu našeg ukupnog društvenog razvoja i dobrobiti za sve građane. Objedinjujući motivaciju i interese svih, mladići su i spiritus movens i spiritus agens, i nosioci i energenti glavnog toka radnje. Ono što im daje dodatnu težinu kao posrednicima između našeg i svetskog interesa je što taj dvojni interes oličavaju i svojim nacionalnostima – jedan je naše gore list, potomak srpskih gastarbajtera u Americi, a drugi njegov prijatelj Amerikanac, uz to i sin krupnog biznismena Jevrejina, što mu daje oreol i vesnika i nepresušnog izvora velikih investicija.

Isti motiv, otkrivanje spasonosnog blaga na korak od nas, naš pisac je obrađivao i u ranijim romanima, ali dok je tamo blago bilo klasičnog tipa – u vidu rudnika zlata i dragog kamenja, ovde je reč o blagu koje nam pada iz vedra neba, kako narod slikovito sažima sva neočekivana zbitija, o životnom blagu koje nam je poput vazduha vazda na raspolaganju – o vodi! Naime, u veku u koji smo zakoračili i u svim potonjim vekovima, važnije od svakog dosadašnjeg blaga postaje – pitka voda, ona je već primarni planetarni strateški artikal! Mladići otkrivaju da se ogromno jezero izuzetno kvalitetne, čak i višestruko lekovite vode, nalazi zatomljeno obližnjom planinom! U mitologiju Domanovićgrada, u njegovu već davnašnju kultnu vrednost, naš pisac ovde uvodi novo agregatno stanje – predeo je izuzetan ne samo po čvrstim darovima prirode već i u tečnom stanju! Ne bi nas iznenadilo da sledeći roman ovog ciklusa-reke bude u znaku izuzetnog vazduha, lekovitijeg od alpskih mirisa Davosa i kavkaskih ruža vetrova.

A pedigrei pomenutih mladića, Amerikanca Levija i našeg Majkla, potomka čuvenog lokalnog moćnika i zaslužnika, najbolji su garanti da će naše blago poteći u svet i pribirati milijarde dolara.

Slučaj komedijant, kako bi to rekao Miloš Crnjanski, to jest da čovek često stigne tamo kuda nije naumio, efektno se potvrđuje sa Majklom – pre nekoliko godina je, u vreme prethodne vlasti, hapšen kao navodni strani špijun, sada se pojavljuje u ulozi patriote spasioca. Razume se, sleduje mu izvinjenje, ali da bi ono bilo ubedljivo a ne samo prigodno i simbolično, na pukim rečima, njemu i njegovom prijatelju Leviju lokalni političari dodeljuju i ordene! 

Naznačene peripetije pisac je maksimalno pojačao vrelom atmosferom predizborne groznice, u kojoj je i najmanji poen lokalnim političarima veliki kao kuća! To je izvor nepresušnog izliva njihove pažnje prema mladićima. Tako oni, što bi rekli hemičari, postaju lakmus svih dešavanja, jer šta je važnije od predstojećih izbora?! Ima li većeg i važnijeg pitanja od pitanja ko će voditi narod u budućnost u opasnim godinama koje nam predstoje?!

Drugi koloplet radnje romana čine odnosi među samim političarima – ko će prikupiti više poena pred izbore, ko će žešće okrpiti i time skrajnuti rivale, ko će ščepati veće parče kolača buduće vlasti... Stoga su stranački prvaci i njihovi štabovi u neprekidnim bitkama i čarkama, vidljivim i potajnim. Ali pošto je politika rabota bez međa i zapreka, te ne može biti čisto lokalna već je u neprestanoj sprezi sa regionalnim i državnim kolovođama, priča o spasonosnoj vodi postaje opšta, nacionalna, svih političara redom. Tako se u zaplete romana, to jest ko će steći više predizbornih poena i u očima glasača biti zaslužniji za ekspoataciju tog budućeg nacionalnog blaga, uključuje celokupna državna mašinerija, političari svih kalibara, od najsitnijeg opštinskog potrčka do predsednika države! Sav taj politički vašar, u scenskom radijusu od teatra apsurda do klovnovskog ili brutalnog cirkusa, Stojanoviću je bila zahvalna građa za zabavno-komični roman, inspiracija za zanimljive i duhovite opise. A oko perspektivnih mladića, budućih moćnika i biznismena, osim političara, vrte se i lokalne lepotice, razume se ne bilo koje, već one sa višim pedigreom i većim kapacitetom.

Zabavnom i komičnom štimungu, sočnom jeziku dijaloga i ogovaranja, veoma doprinosi i običan narod, meštani, u čije ime i za čije dobro političari izgaraju i danonoćno se žrtvuju. Taj vox populi, javno mnenje u rasponu od uličnih čistačica i hotelskih sobarica do lokalne srednje klase, Stojanović je takođe obilato koristio u ispisivanju svog najnovijeg romana, punog peripetija i komičnih obrta, romana koji možemo označiti kao zabavno-komični, sa direktnim aluzijama, ali ne robustnom već toplim humorom i prisnim tonom ublaženom satirom prema aktuelnoj vlasti. Drugim rečima, naš romansijer nije želeo da bude sudija već hroničar, sa velikom dozom razumevanja za sve likove koji su prodefilovali i glavnim i sporednim tokovima radnje. Pisac prepušta politički sud čitaocima – njihovi utisci su jedino merodavni.

Na osnovu izložene skice sadržaja i tematike romana, možemo slobodno reći da je Stojanović i novom knjigom ispunio očekivanja čitalaca i darovao im osoben, zabavno-humoristički roman, sa mnoštvom zanimljivih likova koji se neprestano sučeljavaju, od otvorenog gloženja do ogovaranja kanalima Radio-Mileve. Likovi su čitav svet za sebe, od čistača ulice i kurira do ministara i šefa države; u romanu defiluju čak i svetski moćnici. Ukratko, roman pred nama je živahna, slikovita, gotovo filmična priča, zvučna u rasponu od svakodnevne ulične vreve do huke i buke političkih mitinga; od  šapata već pomenute Radio-Mileve do grmljavine megafona lokalnih i globalnih političkih bina i arena.

& & &

Književni prikaz (predgovor/pogovor/recenzija) je, već po prirodi žanra, suvoparan i apstraktan, književno bezbojan i stilski štur, prevashodno usmeren na otkrivanje i umrežavanje značenjskih osa i toposa, a roman Stojanovićev je živa slika svakodnevice i izvorna, punokrvna, kalamburna i anegdotična priča; prividno samorazumljiva kao opšte mnenje i ujedno protivrečna do apsurda. Drugim rečima,  živa umetnička slika je poseban fenomen i bez obzira na oporost građe pruža prijatan čitalački ugođaj. Zato smo u prvi plan stavili te i takve elemente Stojanovićevog romana, podrazumevajući da ispod slojeva zabavnog štiva, ispod maske vedrih humorističkih tonova, čitaoci skloni čitanju između redova naziru i dublje zapretane slojeve značenja, socio-psihološka obeležja vremena koje opisuju – hipokriziju i nemoral, rasap društvenih vrednosti pod maskom moralnosti i promovisanja opšteg dobra. Ta patogena politička retorika nam svakodnevno opterećuje mozak svojom monomanskom i monopolskom monotonijom. Pogubnu ulogu politike kao kovača nevesele sudbine društva i nemoćnih pojedinaca naš pisac je, katkad direktno, katkad diskretno, osvetlio i iz donjeg i iz gornjeg rakursa. To njegovo preplitanje žablje i ptičje perspektive, to naoko ležerno i uzgredno tematizovanje mašinerije vlasti i moći toliko je krcato implikacijama da zavređuje čitav esejistički osvrt.    

& & &

U džinovskom grmu patosa političke retorike – u navodnom bavljenju samo krupnim društvenim temama i problemima, leži tajna politike – ona je staratelj, dušebrižnik, hranitelj naroda, bez nje ne bi opstao pod surovom kapom nebeskom. To je osobena sprega mitifikacije i mistifikacije politike kao krovne sfere svih drugih sfera našeg bitisanja. Pri tom se ne može odrediti, poput zagonetke da li je starija kokoška ili jaje, da li je ovde mit prethodio mistici ili obratno, jer su to dvojna bića, kao u gramatici pluralia tantum – vrata su i ulaz i izlaz, zato nisu jednina makar samo naša malenkost prolazila kroz njih!

Novi roman Momčila Stojanovića priča novu, a istovremeno i nastavlja staru priču. Pokazuje, naime, da je čovek zoon politikon i kao pojedinac i u zbiru bilo kojeg obima, od nacije do čovečanstva, dakle i kao država i kao globalno selo; uvek samo prost zbir nemoćnih pojedinaca, prividnih činilaca a zapravo zavisnika od politike i njenih moćnika. Kao što postoje konstante u ponašanju pojedinca u društvenoj zajednici, tako obitavaju i konstante na nivou društvenih celina. Oblici vladanja se mahom pojavno menjaju, dok strukturalno i suštinski ostaju isti, bar u okvirima neposrednog iskustva, ličnog i kolektivnog pamćenja. Ista dramaturgija i režija, iste tehničke i optičke varke krase predstave Hleba i igara od pamtiveka do danas. Kako je to moguće, zar ljudsko pamćenje ne može da uopšti iskustvo, da nešto nauči od istorije?! Ne može – poručuje nam naš satiričar – a upečatljivo pokazuje i zašto.

Naš pisac je svestan da političari ne mogu prevesti žedan narod više puta preko istog mosta, pa to i ne rade. Žalosno je što oni prevode narod uvek preko nekog drugog mosta, ali ne onog andrićevskog, koji spaja narode i pojedince, već preko mosta fiktivnog, samo prividno postojećeg! Masovnom hipnozom, nevidljivom magijom demagogije, oni uspevaju da prodaju rogove za sveću – večnu potrebu ljudsku za nadom uspevaju da predoče gladnim dušama kao beskrajnu njivu na kojoj već rude svi nasušni plodovi. Uspevaju da nemoguće predstave ne samo kao moguće, već kao blagodet koja već obasipa i naše telo i našu dušu. Iz usta veštih oratora ta ora je, iako fatamorgana, već pred nama! Fantomsku političku poruku Još malo, pa sad će poimamo kao lično iskustvo. Fiktivno pro futuro postaje u našoj svesti već današnja realija!

Kako je to moguće? Otkud tolika naivnost i nas kao pojedinaca i svih naših sugrađana đuture?! Satiričar nam upečatljivo, fiktivnim zbitijem u formi reporterskog izveštaja, pokazuje da to nije neka teška prevara, već laka i vesela priča, takoreći zabavni roman! Sa razuđenom i zanimljivom fabulom, sa čitavom galerijom živopisnih likova. Iako su nam ti likovi mahom predočeni u kratkim crtama, gotovo kao krokiji, uspešno su profilisani i diferencirani, sa prepoznatljivim i karakterističnim odlikama. Što bi rekao estetičar Velflin – likovi nisu plošni, to jest jednostrani, već punokrvni i višedimenzionalni, uprkos svedenosti na svoje primarne odlike koje im je romanopisac dodelio. Svedenost u profilisanju likova u ovom osobenom romanu nije ovde ishod sužene spisateljske optike već sredstvo poetičkog izbora; unutarnje, strukturalno svojstvo satiričnog književnog žanra.

Političari od zanata znaju da su svega dva trika dovoljna i za vrhunsku demagogiju i najveće obmane. Prvi od njih se temelji na ljudskoj čežnji za boljim i lakšim životom, čežnji koja je utoliko jača ukoliko nam je život teži i turobniji. A ko će nam tu čežnju i večno tinjajuću nadu bolje i brže pretvoriti u stvarnost nego političari, ljudi koji sve konce drže u svojim rukama. Doduše, mora se priznati, prošlo je vreme gole sile, nije sve baš k`o što pređe beše. Diljem sveta represija ustupa mesto manipulaciji, ljudima se ne upravlja spolja već iznutra, ne samo pasivnim pristankom već i njihovom ličnom obilatom pomoći! A to se događa kad god im se nada predoči uverljivo, kao realna i skorašnja mogućnost. To je današnje polje ideologije. Ovde smo dotakli drugi trik: interes vlasti se emituje i prima kao interes naroda! Glas vlasti postaje vox populi!

Kako se ovaj trik ostvaruje, kojim čarobnim štapićem nešto iz modusa fikcije prelazi u opipljivu realiju tek što nije? Vlast zna da je pamćenje naroda kratko, ali da se to ne sme primiti zdravo za gotovo. To je opasno, često pogubno po sudbinu političara! Zato oni uvek smišljaju nove ciljeve i sadržaje. Ako su u prethodnim vremenima nadu oličavale fabrike za proizvodnju nafte, zlata ili dragog kamena, to se ne sme ponoviti! Zato je u romanu našeg satiričara današnje blago, ključ sreće našeg vremena – pitka voda! Naime, današnja istinska potreba za pitkom vodom je ogromna; shodno tome, sušta je istina da je voda strateški artikal prvog reda, makar se nalazila i u najdaljoj zabiti (šta su rastojanja za današnje avione?!)... Eto osnove za brzo bogaćenje – do opšte sreće preostaje još samo jedna sitnica – pronaći vodu. A u našoj sredini, gde nas od malih nogu političari i vaspitači uče da smo zemlja bogata svim prirodnim blagodetima ovog sveta, od srebra, zlata, dragog kamenja i uglja do vode i vazduha, zar je teško poverovati da ispod naše planine leži ogromno jezero lekovite vode, jedva čeka da se nebeskom narodu kao Sezam otvori!

Skicirana mega-priča kao globalni strateški topos postaje komična kad se prevede na lokalnu megalomaniju. Za veliku temu i najmanje mesto mora srazmerno da poraste – to prerastanje malog mesta u državnu meku Stojanoviću je poslužilo kao nepresušan izvor komike. Zabit se pretvara u važan regionalni centar, patuljasta infrastruktura palanke, sa aerodromom, hotelima, česmama i spomenicima, mora da dobije glamur svetskog grada... A njegovi žitelji, sa već urođenim odlikama najstarijeg, najhrabrijeg, najmudrijeg i uopšte naj-naroda, postaju svetske ličnosti, značajne ne samo u regiji već i širom sveta, od Bugarske i Turske do Amerike i Australije!

Priča bi već na lokalnom nivou, iz žablje perspektive, bila vrlo atraktivna. No naš satiričar se ne zadovoljava lokalnim atarom, makar koliko mu kao zavičaj bio prostran i drag. Sa trostruko nagomilanim iskustvom – i ličnim, i novinarskim, i književničkim, on zna i oseća da se lokalno ogleda ne samo u regionalnom već i u državnom, pa čak i u globalnom ogledalu. Zato nije svoj pogled zaustavio na zavičajnim međama i vidicima već je lokalnu priču proširio u svetsku. Ako je voda strateški svetski artikal, nije značajn samo za razvoj lokalne sredine već za napredak i blagostanje cele države. A o državnim interesima brine visoka politika, ne samo poslanici kao zavičajnih gora lišće, već čitava državna vlast. Svi moraju da se svojski potrude za dobro naroda i da daju sve od sebe – da ulivaju naše blago u naše blago u svetsko dobro, a to će, milijardama koje će svakodnevno priticati, zauvek usrećiti naš narod.

Paralelizam lokalno/državno satiričar je izvanredno tematizovao paralelizmom naše/svetsko. Kao što je Domanovićgrad državni zapećak u odnosau na našu metropolu, tako je i Srbija zapećak u odnosu na veliki svet. Taj analogon je u romanu dvostruko plodotvoran – i kao spoljni okvir radnje, i kao dubinski i unutarnji pandan; kao vertikala i horizontala istog koordinantnog prostora. Par lokalno državno postaje analogon paru srpsko-svetsko; državno-globalno. Poput gogoljevskih provincijalnih megalomanskih imitacija metropole, i u našem romanu su profil i struktura vlasti isti u provinciji i prestonici – i čelnici palanke imaju i tehničko-stručne i visoke savetnike, kao i ostalu svitu-bulumentu. Kao što i malena vest u planinskoj zabiti donosi poene ne samo lokalnim političarima već i vrhovnoj vlasti, na čelu sa najzaslužnijim među jednakima – predsednikom lično, tako i najmanji pozitivan ishod diljem planete, od lule mira među zavađenim plemenima do otkrića izvora pitke vode, donosi poene svetskim liderima. Ko je zaslužniji od svetskih moćnika i za rat i za mir, i za vatru i za vodu?!

Za razliku od velikih gradova, u gradićima i palankama je sve kao na javnoj sceni – ništa se ne može sakriti. Ceo Domanovićgrad je kao otvorena pozorišno-cirkuska bina; vidi se ili nazire svaki i svačiji potez i gest. Ali, kao što su još stari mudraci otkrili, u malome se nazire veliko – preplitanjem tokova radnje u palanci i prestonici satiričar nam otkriva da su lideri i mikro- i makro- sredine od iste krvi i mesa, sa istim manama i vrlinama. Jedina im je razlika u radijusu dejstva i težini posledica. Preplitanjem mikro- i makro- plana, pisac živopisnije, kontrastima i paralelizmima, postiže višestruke komičke efekte, tako da i najporaznije sadržaje i uvide primamo iz humorne perspektive. Čitalačka katarza se tako postiže porazom sumorne i trivijalne stvarnosti u sudaru sa vedrinom humora i čitalačkom nadom da će tamnu silu i moć, ma kako trenutno izgledale jake i nesavladive, postepeno izgristi rđa koja se već nazire po njenim šavovima i pukotinama. Zlo, da upotrebimo tu krupnu reč, ovde je zapravo hiperbola – nije sve na političkoj sceni u znaku đavola, ponegde se lični i javni interes, bar delimično, podudaraju, negde je reč o sitnim prevarama, znatnim vajdama za pojedince a sitnim vajdama i štetama za narod i državu... Ukratko, u ovom romanu smo daleko od tragičnih tonova i poruka, pretežno je reč o našoj nedoraslosti dobu u kome živimo, o olakom traćenju vremena, o životarenju umesto punokrvnog i dostojanstvenog, ljudskog života... Za sterilni duh inercije, za životarenje umesto disanja punim plućima, glavni krivci su, razume se, kovači naših sudbina – političari, ali nisu nevine ni same žrtve, bilo da su pasivne (trpen – spasen), ili što i same, sitnim glišićevskim podvalama, srazmerno pruženim prilikama, čerupaju ili štrpkaju narodnu, ničiju imovinu.

Ako bismo pokušali da smestimo našeg romanopisca u užu i širu tradiciju, među njegovim velikim pretečama, uz već pomenutog Hemingveja, prepoznaćemo razne srodnosti i ukrštaje – osim već topikom i leksikom podrazumevajućeg Domanovića, nešto od palanačke atmosfere i komšijskih nameštaljki Sremca, Glišićevih sitnih podvala, komičnih zapleta Nušića, žala za mladošću i erotskih motiva Bore Stankovića... Takođe nam u čitalačke asocijacije pritiču i ruski satiričari Gogolj, Oblomov, Saltikov – Ščedrin, Iljf i Petrov... No sve su to, što bi rekao Gete, samo izbori po srodnosti, daleka braća po duhu i peru, ne direktni uticaji ni uzori...

Okupljene aurom brige za opšte dobro, satiričar vešto uvodi u igru i najviše državne poslenike, na čelu sa predsednikom države, bez čije nesebičnosti i ličnog truda nema istinskog napretka! Ko će animirati i pridobiti najveće svetske investitore, Amerikance, ako ne on, i to ne izdaleka, dopisom kabineta ili ambasadorskom porukom, već ličnim odlaskom i dogovorom najvišeg ranga? Prema svecu i tropar, inače od starta lokalnog do cilja globalnog nema ništa!

Umrežavanje lokalne priče u državnu i svetsku omogućilo je satiričaru da aktuelnim sadržajima i tekućom retorikom tematizuje toplo-hladne odnose naroda i vlasti, kao i oduvek intrigantne peripetije u krugovima same vlasti, od vidljivog poltronstva do pritajene ironije i neposlušnosti; od istinskog saglasja do prividne sloge; od otvorenih do zavereničkih sukoba i međusobnih podmetanja... To beskrajno tematsko polje – kako vlast obrađuje i zaluđuje narod – pisac nam je i usputnim komentarima-meditacijama uverljivo predočio – duhovitim opaskama o državnoj mašineriji, od njenog kotrljanja po seoskoj prašini do šepurenja na trgovima prestonice.

& & &

Svesrdno preporučujemo novi roman Momčila Stojanovića,  vatromet duha kojim humorista i satiričar zasipa čitaoce od početka do kraja.

Zanimljivošću fabule, napetošću radnje i dinamikom kazivanja roman toliko okupira našu pažnju da ga čitamo u jednom dahu. To zadovoljstvo imaće čitaoci novog Stojanovićevog romana već od prvih pročitanih strana. Prijatniji ulazak u jednu knjigu nije moguć

Vitomir Teofilović