Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

9.


Te večeri Majkl je telefonirao ocu u Americi. Nastojao je da sve vreme govori srpski kako bi ga obradovao, ali kad negde zapne, poštapao se i engleskim. S one strane veze Saša je zvučao istinski zadovoljan, sin mu se, eto, duže zadržao u rodnom kraju, nije šmugnuo iz te zabiti. Čak ga ubeđuje da se ludo provodi. Upoznao je dve gerle, s jednom je već bio u njenoj vikendici u Borovnjaku, baš tog dana. Bio je zadovoljan što mu sin ide njegovim stopama, ta i on je nekada ljubovao po Borovnjaku. A kad je čuo ko je ta mlada dama, uzvratio je sinu da može samo da pretpostavi koliko je privlačna ako je iole na majku Zvezdanu... Nije samo ona, hvalisao se dalje sin, uveliko ga obleće i gradonačelnikova ćerka... Sa druge strane okeana tajac, pa Majkl povika "alo,alo" u strahu da se veza nije prekinula.

– Ti to govoriš o Zlatici! – kao da je očev glas postao paničan.
Jes, čerka od Zlatan.
– Drži se ti Milene, Zlaticu izbegavaj, pliz!
– Ne rasume, fadr – Majkl je bio zbunjen, nikad se otac, tamo u Americi, nije mešao u njegove veze sa devojkama.
– Objasniću ti kad se vratiš.

Potom je Majkl, s ne manje ponosa, ispričao ocu kako su ga nagovorili, u prvom redu gradonačelnik, ali i deda Novica, da se uključi u ponovno otvaranje rudnika i fabrike dragog kamena. Saša je opet zaćutao, pa je Majkl, našavši se po drugi put u nedoumici, insistirao da se otac izjasni:
– Sta ti misli', fadr? Ti radio taj biznis.
– To je sve veoma komplikovano – najzad je provaljao kroz grlo Saša Spasić. – No, ako si se već upleo, budi oprezan.
 

10.


Sutradan je načelnik SUP-a Boban Zelenović Šerif imao na stolu magnetofonski zapis razgovora izmneđu Majkla i Saše Spasića. Kraj njega je stajao njegov pomoćnik Maljković, zvani Malj, grdosija od čoveka, koji se smejuljio dok se sa trake čulo Majklovo hvalisanje kako se provodio s Milenom u vikendici. Šerif je besneo znajući da već ceo SUP uživa u švaleraciji njegove sestre.

– Otkud ove gluposti? – izdra se on na Malja. – Šta će to tu?!
– Pa, posle ide ono važno – pokuša pomoćnik da ublaži situaciju. – Snimili smo cel
razgovor, mislili smo...
– Ništo vi niste mislili! Umete li vi uopšte da razlikujete privatno od službeno?
– Će naredim da se ovo izbriše.

Sa trake se već začuo razgovor o biznisu i Šerif je propisno načuljio uši da dokuči šta se tu kuva. Potom je još nekoliko puta preslušavao kasetu, preskačući brže-bolje deo koji se ticao ljubakanja njegove sestre. Pokušavao je da dokuči šta može značiti Sašina poruka "budi oprezan". Na kakav oprez upozorava, poslovni ili... Kopkalo ga je to drugo. I kad je isključio kasetofon, Šerif je dugo dobovao prstima po stolu, mozgajući o poruci "budi oprezan". Onda je podigao pogled prema svom pomoćniku. Delija Malj se prepolovi skupivši se u sebe, ta otkud bi on mogao da protumači poruku kad nije to pošlo za rukom njegovom šefu, koga je smatrao kudikamo bistrijim od sebe. O sebi je mislio samo kao o policijskom makljašu, po čemu je i dobio nadimak Malj, koji se u domaćem kriminalu kako-tako i snalazi, ali kad je u pitanju međunarodni, strani akter, kao u ovom slučaju, to mu je izgledalo isuviše krupno, daleko i nedokučivo.

– "Budi oprezan" – ponavljao je Šerif kao pokvareni gramofon. – E pa, švalerčino belosvetska, i mi smo oprezni! Pokazaćemo mi tebi, zapamtićeš nas za sva vremena! – Još besan na svog pomoćnika što je dozvolio da se njegova sestra uopšte pominje na snimku, on strogo naredi: – Ova kaseta ostaje strogo poverljiva. Samo li nešto čujem...
– Nema da brineš, šefe – umirivao ga je Malj šireći ruke, pa nebi li nekako ublažio situaciju, dodade ulagivački. - Sve se nešto mislim da se taj, kako rekoste, belosvetski švaler, samo puva, ništo neje napravio sa sestru vi...
Šerif ga preseče strogim pogledom, te se Malj zaledi.
– Moju sestru više da nisi uzeo u usta! I ti, i bilo koji drugi pripadnik Službe, je l' jasno?!

Malj više ništa nije zucnuo, samo je raširio ruke, kao on ostaje grob.
 

11.


Majklu je organizovan put i on je već mogao na Kosovo. Preko svojih veza u Prištini, Zlatan Prišević je uspeo da sazna da u američkoj misiji zaista postoji neki Dejvid Levi, da je službenik nižeg ranga, ali teško je proniknuti šta ko tu radi i ko je agent CIA-e (ako nisu svi, dodala je veza iz Prištine). Majklu je dat i broj telefona amaričke misije, pa je mogao da se javi svom drugu. Prišević je odmah o tome obavestio načalnika SUP-a, uz predlog da se "mali" prisluškuje.

– To se već radi – kratko je uzvratio Šerif.
– A tako! – štrecnuo se gradonačelnik. Jer namah je shvatio da vrlo verovatno i njega prisluškuju i da su supovci možda odslušali i njegov razgovor sa Prištinom. Ispalo je čak dobro što je blagovremeno o tome obavestio Šerifa, inače bi bio optužen gore kako sve radi na svoju ruku. Zato ubuduće, zareče se, o škakljivim stvarima ništa preko telefona.
 

12.


– Dejvi, jesi li to ti?
– Majk, moj frend, ne mogu da verujem! Pa ti si praktično na sat vočnje odavde. Ej, men, pa šta radiš u tom Domen... vilidžu?
– Ako si zaboravio, moji su poreklom odavde. Ovde mi žive gren fadr i gren mader.
– A, tako! – splasnu malo Dejvid Levi. Setio se da je Majkl Srbin, a on je, otkako je na Kosovu, o Srbima slušao samo najgore. Ipak, ovo je Majkl, njegov veliki frend iz detinjstva.
– Ja se ovde odlično zezam – pohvali se Majkl. – Imam bejbi kao u Holivudu. Dođi da mi pomogneš, ne mogu sve sam.
Etar je podrhtavao od smeha dvojice drugara.
– Ja bih iz ovih stopa, ali ne smem, ukokaće me.
– Ko, Dejvi?
– Pa tvoji... Srbi. Bolje dođi ti ovde i, naravno, povedi jedno tuce bejbi.
– Okej, za koji dan evo me tamo, Dejvi. Hoću da razgovaramo i o jednom biznisu. Nešto poverljivo.
Okej, frend, dolazi. – Posle kraće pauze: – Nisam znao da si i ti tamo u nekoj
misiji...
– Ma ne, samo se zezam.
– Samo se ti zezaj. Vdimo se, jedva čekam. Gud baj.

nazad