Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

14.


Iako je već zazirao od telefona zbog verovatnoće da i njega prisluškuju, Zlatan Prišević nije mogao bez tog modernog izuma. Morao je da pozove Majkla Spasića iz svog kabineta. Imao je, doduše, i bolji plan – da se momak pozove u goste kod kuće – ali kad je to sinoć predložio ženi i ćerki, ta one za to imaju i razloga i povoda (on je sin nekadašnjeg Lizinog šefa, i svakako prijatelja, a sada uveliko druguje sa Zlaticom), Zlatica se odmah začudila i upitno pogledala majku, a ova se namrgodila i bez dvoumljenja odbrusila:
– Dosta mi je tih Spasića!

Evo sada Majkla u gradonačelnikovom kabinetu u Beloj palati, uveliko referiše o tome kako je brzo i lako uspostavio vezu sa svojim drugarom u Prištini i kako ga je on pozvao u goste. Zlatan pažljivo sluša, ali ništa ne komentariše. I zidovi imaju uši, možda mu je kabinet ozvučen. Stoga on, kad Majkl manje-više zaokruži svoju priču, pozva svog gosta da izađu i malo prošetaju obalom Mulje, napolju je lepo vreme za ovo doba godine.

Ali kako to često biva, kad se želi izbeći jedna opasnost, uskače se u drugu. Već na izlazu iz Bele palate naleteli su na štrajkača glađu u maskirnoj vojničkoj uniformi. Momak je sedeo nasred mermernog stepeništa sa odloženom štakom kraj sebe, što je govorilo da je ranjen u NATO agresiji i da je sada invalid.  Do njega i komad kartona sa natpisom: NI HLEBA, NI VODE – DO ISPLATE DNEVNICA SA KOSOVA! Sve do pre neki dan tu, na stepeništu, i celom Trgu Cara Lazara ispred palate, bile su masovne demonstracije učesnika u nedavnom ratu. Bunili se i mitingovali, pa posustali i razišli se neobavljenog posla. Zato Zlatan više nije očekivao da će sresti zaostalog demonstranta, poslednjeg Mohikanca, inače se ne bi uputio preko stepeništa. Jer dok su trajali protesti, on je zaobilazio stepenište kao da je celo minirano; dolazio je na posao i odlazio iz palate isključivo preko garaže u podzemlju, u automobilu zatamljenih okana, kako bi bio nevidljiv.

Možda bi Zlatan sa svojim pratiocem i promakao neprimećen, da se u taj čas ne stvori kraj štrajkača jedan mladi par, koji mu i skrenu pažnju na gradonačalnika. Invalid tada zgrabi svoju štaku, uperi je prema Zlatanu kao da je puška i doviknu:
– Pare ili život!

Pritom se isceri, kao zavitlava se. Čini se da ni sam mnogo nije verovao u svrhu svog protesta. Njegov gest izazva smeh i kod njegovog društva, mladića i devojke. Ako ništa, bar su se malo zabavili na račun gradonačelnika.

Zlatan je najpre ustuknuo, pomislio da šmugne natrag u zgradu, ali se brzo pribrao i požurio niz stepenište, a za njim i Majkl.

Na obali reke, Zlatan je već opušten i mirno razglaba.
– Mi smo ti, moj Majkle, siromašna opština. Zaostali jug, kao uostalom svi jugovi na svetu. A nas je još i NATO dotukao. Video si malopre onog mladića, izgubio je nogu za otadžbinu, a ona mu je ostala dužna ne samo šaku dinara koju traži, nego i mnogo više. Zar ja to, Majkle, ne osećam? Pa nisam ja bez srca. Ali, šta da se radi, činimo što možemo. Mogućnosti su male, država osiromašila, svet se zaverio protiv nas i steže li, guši. Zašto je ceo svet protiv nas, Srba? Posebno Amerika. Zato što smo slobodarski narod i nećemo da se uklopimo u njihov novi svetski poredak. Slobodno reci tvojim Amerima, to im poručujem ne ja, nego naš Vođa, da se nećemo pokoriti.

– Jes –
samo je promrmljao Majkl.

Zlatan je bio pomalo razočaran što njegov lep govorčić nije ganuo mladog sagovornika. Eh, da je sve ovo izrekao pred mladim aktivistima svoje stranke, oni bi mu uzvratili burnim aplauzom.

– Vidim, Majkle, ti si prilično daleko od naših problema  –  nastavio je potišteno Zlatan. – Ipak, vi ste, Spasići, već poodavno simbol napretka našeg mesta. Najpre tvoj deda Novica, pa potom tvoj otac Aleksandar... Nismo razumeli šta je ono Saša hteo pre nekoliko godina kad se vratio i kad je inicirao da se obnovi Alem... Ali, neka si nam ti došao, na mlađima svet ostaje. Imamo mi svoj rudnik, kakav je takav je, ali uvek dobro dođe, naročito u teškim vremenima. Tako beše dvaput. Sad je treća sreća, što se kaže. Eno, u Beogradu, izgleda opet se prave planovi za obnovu Alema. A gde je Alem, tu je i neki Spasić. Ti si došao kao poručen. Da li me razumeš, Majkle?

Mladić se zbunjeno smeškao. Godilo mu je što mu se pridaje toliki značaj, a ovamo nije znao kako bi uzvratio. I pošto nije shvatao stvarnost, on se otisnuo u maštu. A tamo, kanjon reke na Divljem zapadu, sve vri od kopača zlata. Nabasali na ogromnu zlatnu žicu, pa sad samo pune džakove i odnose ih na konjima do gradića, koji sve više poprima obrise Domanovićgrada. U jednom salunu, koji naliči na restoran u Alemu, usred velikog meteža, gde se pijanči i puca, u izdvojenom separeu, kako i priliči najboljem kopaču zlata, vidi sebe! Uveliko se razmeće, razbacuje zlatonosno kamenje po sirotinji, koja mu zahvalno skandira: Majkl, Majkl! Odnekud iskrsava šerif, jes, to je glavom i bradom Zlatan Prišević, i on ga pita: "Da li me razumeš, Majkle?" Nije važno šta treba da razume, da ga ne bi uvredio, Majkl mu se velikodušno cereknu.

– Vidim da si i ti optimista – tera svoje gradonačelnik. – Zato i verujem da ćeš uspeti da tog tvog prikana iz Prištine uveriš u naš poduhvat. Posebno što je Jevrejin, jer smo mi, Srbi i Jevreji, kao braća, nebeski narodi. Mi jesmo u sukobu sa Amerima, ali oni najbolje znaju šta je to biznis. Otvoreno reci ti tom svom drugaru da imamo mi pravi rudnik i da iza njega stoji država! Da li me razumeš, Majkle?
– Jes –
uzvraća mladić sad već samouverenije. Ako gradonačelnik misli da ga razume, neka tako i ostane.

Onda se Zlatan malo više približio uz mladića, da mu kaže nešto u poverenju. Nešto kao lično. Najpre je pomenuo da ima benzinsku pumpu u gradu, Majkl svakako zna za nju, vodi je njegova žena Liza. Svakako zna i da je zemlji nametnut embargo na uvoz nafte. E pa, u takvoj situaciji, mora se dovijati. Kad bi njegov prijatelj mogao da prebaci koju cisternu ovamo, noću, nađu se prelazi koje niko niti vidi, niti kontroliše. Isplatilo bi se i njemu, a imao bi koristi i Majkl. Naravno, sve mora da ostane među njima. Svi ti kforci trguju, švercuju, ali to rade u četiri oka.

– Okej –
prihvata Majkl bez pogovora. On više nije pokazivao ni nedoumicu, ni nevericu, ni otpor. Svakojake predloge je dobijao, da se više ničemu nije čudio. Još manje je tražio objašnjenja. Uostalom, ako prvi čovek ovog gradića hoće da se bavi nelegalnom trgovinom, izlišno je svako dalje pitanje. Prihvatio je da je u ovoj neobičnoj zemlji sve to ispravno. I prestajući da se čudi i pita, počeo je da stiče sve veće samopuzdanje. Sklon slikovitoj imaginaciji, uveliko je video sebe kao glavnog junaka u uzbudljivom holivudskom spektaklu.

– Učini to, Majkle, ako ni zbog čega drugog, onda zbog Zlatice – Zlatan vadi iz rukava svoj najjači adut. Pritom se zagonetno smeška. – Znam da se vi družite. Ako, i tvoj otac i ja smo bili drugari.
– O, jes – potvrđuje Majkl, ali se Zlatanu ipak učini da je mladić ostao suzdržan.

Nekako je očekivao da će iz njega izleteti oduševljeno priznanje: "O, jes, ja voli vaša ćerka", ili još bolje: "O, jes, mi se zabavljamo". Već bi to bio put da se Liza primora da prizna čija je Zlatica krv, njegova ili Sašina. Da najzad skine moru koja ga muči već više od dvadeset godina, pa makar ispalo ono najgore.

– Ja mnogo volim moju Zlaticu – pokušava Zlatan da navede i Majkla na sličnu izjavu.
– O, jes, vi veliki fadr – uzvraća mladić komplimentom, kao da se poigrava sa svojim sagovornikom.

Uvidevši da tako neće daleko stići, Zlatan povede svog gosta na piće u Obalu kod Mitketa.

nazad