Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

15.


Jedini gost koga su zatekli u kafanici bio je novinarski as Tvrtko Serstlić, koji zinu od čuda što tu vidi gradonačelnika, a posebno u čijem društvu. Neočekivani posetioci, dakako, iznenadili su i kafedžiju Mitketa, ali se on brzo prihvati pospremanja stola za novodošle goste.
– Neka – prekinu ga Zlatan – mi ćemo kod Tvrtka... ako je slobodno.
– Počastvovan sam – prepodobi se Tvrtko ustajući da prihvati novo društvo. Pritom prepusti svoje mesto u uglu gradonačelniku, zatim susednu stolicu ponudi Majklu, da bi se sam našao na prolazu, okrenut leđima šanku. Zlatan obavi čin predstavljanja:
– Majkle, ovo ti je, što bi vi tamo rekli, naš medijski bos novina, radija i televizije;
Tvrtko, ovo je naše gore list, Majkl Spasić.
– Znam – pružajući ruku, Tvrtko odmah demonstrira svoju profesionalnu prednost. – Znam ko si, momak, samo ne znam šta ćeš toliko dugo u ovoj zabiti – dodade dvosmisleno.
– E pa, nećemo sad da opanjkavamo svoje mesto – okrenu Zlatan na šalu. – Mi jesmo siromašan kraj, ali zato on rađa ponosit narod.
– Svakako, gospodine predsedniče, ja ovo u šali – splašnjava Tvrtko. – Da ne volim svoj kraj, ja bih već odavno bio u prestonici.
– Svakako, svakako, govorkalo se da si imao priliku da postaneš čak i ministar za informacije, da se nisi razboleo – sad je bio dvosmislen gradonačelnik, aludirajući na čaršijske priče kako se Tvrtko u vreme istorijske Vođine posete, preplašen da njegova glasila neće odgovoriti tom velikom zadatku, brže-bolje sklonio u bolnicu ne bi li izbegao svaku odgovornost.
– Rodi me majko srećnog, pa me baci na bunjište – mudruje Tvrtko, praveći se da ne shvata Zlatanovu aluziju. – No, dosta o mojoj malenkosti, nije kulturno previše sebe isticati u društvu. Imamo gosta, izdaleka, valjalo bi da njemu ukažemo čast. Da ga priupitamo šta ga ovde toliko zadržava. Možda naše cure... ili nešto drugo? Da se u njemu nije probudio genetski patriotizam? Jer ma koliki bio Amerikanac, nije ni on tikva bez korena, što bi rekao naš narod.
– Bre, što ti je novinar! – raskravljuje situaciju Zlatan, budući da je Tvrtko već zagazio u isledničke vode. – Ni ja, iako čovek na vlasti, pa ne volim da se nađem ispred novinara. Mnogo ste, bre, nezgodni. Vi bi da znate sve, i to odma'. Ali ljudi baš ne vole da otkrivaju svoje tajne. Je l' tako, Majkle?
Jes – uzvraća mladić neodređeno.

Mitke je strpljivo sačekao priliku da upita goste šta će naručiti.
– Pošto sam ja ovde "nventar" – istupi Tvrtko – dozvolite da ja predložim. – Zlatan mu dade potvrdni znak, pa Tvrtko poče da ređa: pladanj nareckanog (Mitke ima zlatiborsku pršutu i sjenički sir), uz to ide loza (kafanče je poznato po domaćoj lozi), naravno, ukoliko naš Amer ne preferira viski (Majkl se odmah saglašava s rakijom), a ako gradonačelnik ima u planu i ručak, u Obali je najbolji roštilj u gradu, uz koji ide Mitketovo domaće crno. Zlatan uzvrati da je rano za ručak, a ostalo može. Mitke se začas izgubio, da bi se ubrzo vratio sa posluženjem.

Kako je nastavio da pije i sa novim društvom, Tvrtko je počeo da se ophodi bez ikakvih zapreka.
– Gos'n predsedniče, dozvolite da još jednom upitam vašeg, a sad i mog gosta, uvaženog Majkla, po naški Mihajla, Miška, Mišu – zašto je došao, i to dosta brzo posle NATO i američkog bombardovanja. Ako ima petlju, pošto je, je li, moćni Amer, neka se ne krije iza babe i dede.

Majkl se zbunjeno smeškao, nije mogao da razluči da li se to medijski bos šali ili je ozbiljan, a još manje zašto se toliko navrzao na njega. Nemajući drugi odgovor, zaključio je da je postao žrtva nadobudne novinarske profesije, koja u njemu, budući da je Amerikanac, nalazi nekakvu medijsku zvezdu.

Ako ćemo, on i jeste bio Tvrtkova zvezda. U njegovim rodoljubivim člancima, Majkl je već figurirao kao antiheroj, predstavnik moćnog Zapada, naročito Amerike. No, ako mu je do ovog neočekivanog susreta bio samo bezličan akter, simbol, Tvrtko je sada mogao da vidi, pa i da dodirne otelotvrorenog špijuna. Pa ipak, nešto ga je nerviralo – momak se ne ponaša onako surovo kako ga on prikazuje u svojim napisima.

– Pa valjda ne misliš, Tvrtko, da naš Majkl ima ikakve veze sa bombardovanjem – kao brani mladića gradonačelnik, a ovamo mu godi Tvrtkovo bezokolišno propitivanje. Uostalom, Tvrtko je i pokrenuo čitavu priču o međunarodnoj špijunaži u Domanovićgradu u dogovoru sa njim. Čak su unekoliko zajedno koncipirali i prvi Tvrtkov komentar DALJE PRSTE OD NAŠIH RESURSA! Tada nisu ni sanjali da će ga preštampati Propagika i tako skrenuti svetsku pažnju na njihov gradić.
– Kako se uzme – vrti glavom podnapiti novinarski as. – Ako se smatra Amerom, i te kako ima, ako li je, pak, naš, neka kaže šta su mu gazde naložile da... – Tvrtko mlatara rukama, ili ne zna da završi misao, ili namerno ostavlja zagonetku.
– Ja doso kod gren fadr i gren madr – ljutnu se Majkl.
– Neka si doso, blago nama, veri gud – nastoji Tvrtko da ga imitira – no, ti, brale, stalno nešto crtkaš, mrdkaš, je l' tako?
Jes! – sad Majkl uzvrati ljutitim glasom. - Ja pravi slike.
– Baš lepo će nas naslikaš! – zajedljivo će Tvrtko.

Zlatan zaključi da je dalji razgovor besmislen, ni za pedalj ih neće približiti cilju, pa pozva kafedžiju da plati. Mitke odbi da primi novac, ta bila mu je čast da ugosti gradonačelnika.
 

16.


Čim su se ponovo našli na obali reke, Zlatan pokuša da opravda Tvrtka, previše je popio pa bulazni. U biti, pobojao se da su preterali, što može da navede Majkla da ubuduće bude još oprezniji.

– Vidiš, dragi mladiću – obrati mu se Zlatan gotovo očinski, pokazujući rukom prema Mulji – koliko nas je unazadila nedavna agresija.

Majkl je pogledao prema musavoj rečici koja je kao pretovarena mazga nosila svakojake otpatke, od plastičnih kesa i flaša do krpa i prnja.

– Da nas nisu bombardovali i rušili, sad bi Mulja već bila regulisana, dno popločano, obala nadzidana, a voda čista i bistra kao kod izvora.

Posle nekoliko loza kod Mitketa, gradonačelnik se osećao pesnički. A pesnici ne mare mnogo za stvarnost. Istini za volju, i u njegovom mandatu regulacija korita Mulje stavljena je u prioritet, budući da je taj zadatak svaki novoizabrani gradonačelnik preuzimao od svog prethodnika kao štafetnu palicu. Za neispunjenje plana ranije su se navodili drugi razlozi, a sad je bila u modi agresija.

Kad se sit izjadao na agresiju, Zlatan se još jednom vratio na Majklov put u Prištinu. Želeo je da bude siguran da je mladić shvatio šta se od njega očekuje

nazad