Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

17.


Nakon oproštajne večere koju su mu priredile pred put, Milena i Zlatica su odvele Majkla u apartman i položile ga, onako podnapitog, na široki francuski ležaj. Neko vreme su gajile nadu da će se zabava i tu nastaviti, pa su ga zadirkivale, pipkale i štipkale, da bi uskoro sve troje savladao san.

Čim se razdanilo, u apartman je upao Šerif. Ono što je zatekao nije mu se dopalo: momak pred kojim je važan zadatak leži kao zaklan, a kraj njega dve razgolićene cure. Možda bi sve to i progutao da jedna od njih nije njegova sestra. On grubo prodrma Milenu i, još bunovnu, izgura je iz apartmana. Nije bio nežniji ni prema Majklu.

– Ajde, momak, vreme je.

Dok se Majkl osvešćivao, kraj njega Zlatica otvara, da bi odmah i zatvorila, zamagljene oči, pa se okrene na drugu stranu i zagnjuri lice u jastuk. Još nije bila svesna šta se zbiva, ili je se nije ticalo. Međutim, dolazeći polako sebi, Majkl je počeo da shvata kako je počelo s odbrojavanjem njegove velike misije. Prisili sebe da ustane, čak i poskoči. Dok se potom prskao hladnom vodom u kupatilu, Šerif mu je već davao uputstva kako će se ponašati kad se bude našao tamo. Pritom mu je skrenuo naročitu pažnju na to da nikom i nigde ne pominje makakve svoje veze s policijom.

– U suprotnom, ne samo što možeš da nadrljaš tamo, nego i ovde kad se vratiš. Ako pak slučajno planiraš da se ne vratiš, ne zaboravi da su ti ovde deda i baba.

Šerif nije krio da je policajac i da može da naređuje. Majkl u poslednje vreme nije protivurečio nikome od njih, pa i sad reče okej. A onda primeti da nema Milene, pa uzgredno upita gde je ona.

– A što, tebi je jedna malo? – uzvrati zajedljivo Šerif. Zlatica se promeškolji na ležaju, zatim okrenu potrbuške i raširi noge. Kako joj se bio zadigao kombinezon, zabelasale su obe polutke njene zadnjice, presečene uzanim gaćicama. Šerif proguta pljuvačku. – Slušaj, momak, mani se moje sestre, drži se ti ove... No, pokaži se tamo, pa će vidimo kad se vrneš za Milenu.
Oke – promrmlja Majkl, neispavan i još otupeo od pića.
 

18.


Pred hotelom, ubacili su ga u polovni modri jugo. Šerif mu naredi da prati policijsko vozilo koje je već krenulo sa parkinga, ono će ga odvesti do granice.

– Granica! – štreknu se Majkl.
– Ama onako – malo se zbuni i Šerif, pa da bi objasnio o čemu se radi, pomenu da je to samo "provizorna" granica jer je Kosmet i dalje u Srbiji, a ovamo, opet, realnost je nešto drugo... Uvidevši da se spetljao, on podiže ton: – Slušaj, momak, nemoj da me upetljavaš u visoku politiku, nisam ti ja za to. Je l' jasno?
Majkl je klimao glavom, Šerifova vika ga je malo uplašila.
– Ajd' sad kreći! – naredi mu Šerif. – I ne brini ni za kakvu granicu, odovud te obezbeđuje naša policija, a tamo ti je KFOR. Oni su tvoji, je l' tako?

Kad su se našli izvan grada, policijska plavo-beli jugo napred a za njim modri jugo, neko vreme su se kretali kroz selo Radojevo. Majkl se seti da je to mesto njegovog dede Novice i bi mu drago što mu se ukazala prilika, makar i usputna, da upozna pravo izvorište svoje porodice. Ali mu se nije mnogo dopalo ono što je video. Vozili su se po nečemu što je nekada mogao biti asfalt. S jedne i druge strane stari i trošni kućerci, dvorišta omeđena kamenim ogradama, unutra poneko goveče, ovca, kokoška, pas. Od mehanizacije, primetio je tek jedan traktorić, stajao je ispred jedne jedine dvospratnice, po čemu je zaključio da je to svakako najbogatiji farmer u selu.

Čim su napustili mesto, već je počinjao planinski predeo. Put je najpre krivudao kroz hrastovu, pa potom borovu šumu. Od truckanja po izlokanom kolovozu, neispavanom Majklu se prevrtala utroba. Kad su, nedugo zatim, izbili na planinski prevoj, pred njima se ukaza oniska brvnara, na čijem krovu je vijorila trobojka. Policijski auto stade pred zgradu, otud istrčaše dva policajca i počeše da se ljube sa svoja dva pridošla druga, po triput u obraze. Bili su se raznežili kao da se nisu videli sto godina.

Majkl, koji se i sam zaustavio, zaključi da je to granica. Pošto su policajci razmenili po nekoliko reči, priđe mu jedan od njih i, pokazujući rukom pravo napred, naredi da krene polako i mirno, nema čega da se boji. Pritom ga je posmatrao tako kao da se poslednji put vide, ko živ ko mrtav. I ostali policajci su ga gledali s neskrivenom setom. Majklu se steže grlo, ganulo ga je onoliko saosećanje tih po profesiji grubih momaka. Kako bi izbegao da možda i zaplače, on uključi u brzinu i dade gas. Počeo je da se spušta putem koji je bio krivudaviji od onog kojim su se ispeli do prevoja. Pritom, nigde nikakvog saobraćajnog znaka, nikakvog upozorenja na krivinu, okuku, suženje puta, pa je Majkl strepeo da se ne surva u neku provaliju.
 

19.


Nije vozio ni četvrt časa, kad se pred njim na putu odnekud stvori do zuba naoružana grupa u maskirnim uniformama. Majkl pretpostavi da je stigao na granični punkt s druge strane, mada ga zbuni onolika negospoljubivost – svi odreda uperili su automate prema njemu. Zureći da pročita oznaku na njihovim rukavima, umesto KFOR, uočio je UČK. Kako se u te skraćenice nimalo nije razumeo, zaključio je da je to ipak nekakva vojska i da, uprkos njenom dosta divljem ponašanju, on ne treba da se plaši, pogotovo što će se ubrzo ustanoviti da je američki državljanin.

Ali čim se zaustavio, povukli su vrata juga tako silovito kao da su želeli da ih odvale, da bi potom i njega izvukli maltene kao vreću kromira. Sve vreme su nešto govorili, više vikali. On nije razumeo njihov jezik, ali je zato dobrano osećao ubode automatskih cevi u slabine i leđa. A zatim su ga poterali kroz šumu, dok se u njegov auto ubacio jedan od njih i povezao ga putem nizbrdo.

Dok su ga sprovodili sve muvajući ga svojim oruđima, nastavili su da galame i da se pobedonosno cerekaju. Od svega što su govorili, razabrao je samo dve reči: srpski špijun. Pokušao je da ih razuveri, ali ga oni nisu niti slušali, niti pridavali značaj njegovom objašnjavanju. Naprotiv, na svaku njegovu reč usledio je novi udarac u leđa i slabine.

Ubrzo su stigli pred neku vilu na ivici šume. Budući da je u njenoj blizini bilo još takvih građevina, Majkl je našao da je to pandan domanovićgradskom Borovnjaku. Ispred vile ih je dočekao (kako je Majkl isprva pretpostavio) njen vlasnik, i sam u maskirnoj uniformi, ali je on umesto automata nosio revolver o pojasu. Poput njegovih kompanjona, i on se cerio od zadovoljstva, otkrivajući krivudavo poređane i od duvana požutele zube.

– Srpska ptičica! – progovorio je na srpskom i pritom uštinuo Majkla za obraz.

Majkl brže-bolje uzvrati da on nije Srbin već Amerikanac, uvidevši odmah da je neubedljiv jer je govorio srpski. Ne bi li se izvadio, odmah je nastavio da objašnjava na engleskom kako se uputio kod svog druga, Amerikanca, koji radi u Prištini. Učinilo mu se da ih je njegov engleski, koji je govorio brzo i tečno, malo pokolebao, pa je zatražio da ga odmah puste da nastavi svoj put, da ne bi imali posla sa Američkom misijom. Pokušaj zastrašivanja, čini se, nije upalio. Pošto su ga neko vreme gledali belo, polako su jedan za drugim počeli da se cerekaju, stežući obruč oko njega. Onaj koji ih je dočekao, biće glavni, čak je počeo da mlatara kažiprstom desne ruke, sve vičući:
– Šut, šut, šut! Srpska ti majka i sestra! Naučio engliš da špijunira na Kosova.

Razleže se pobedonosni smeh njegovih kompanjona, ta njihov šef je začas provalio uljeza. Majkl posegnu za poslednjim adutom, jedinim korpusom deliktijem – američkim pasošem. Nekako uspe da ga izvuče iz kožne jakne, budući da su se oni nakostrešili čim se mašio džepa. Pruži ga glavešini. Ovaj zgrabi pasoš i, ne pogledavši ga, raskrili ga, pocepa nadvoje i baci na zemlju. Majkl se pokunjeno sagnu, pokupi oba prcoljka i vrati ih u svoj džep.

Ugurali su ga u neku šupu, sklepanu od starih dasaka, i zajključali katancem. Dok je bauljao u polumraku, umalo da mu noga ne propadne u nekakvu rupu. Kad su mu se oči privikle na tamu, razabrao je da je to otvor kroz koji se izbacuje ljudski izmet. Našao se, dakle, u poljskom klozetu. Da nije pogrešio, uveravao ga je smrad koji je vonjao odozdo. Sklonio se u ćošak kako bi bio što dalje od rupe, čučnuo jer su mu noge već klecale i zagnjurio lice u šake. Osetio je kako mu se dlanovi vlažie – oči su same od sebe zasuzile.

Prečučao je i prestajao, na smenu, ceo dan. Do njega su dopirali žagori i komešanja, ali on je tek delić toga mogao da nazre kroz uske otvore između dasaka koje su činile njegov zatvor. Tek kad se smračilo, otvorila su se vrata i nečija ruka ga je ščepala i izvukla napolje. Bilo je veče sa mesečinom te je mogao jasno da vidi dvojicu sa uperenim automatima kako mu daju znak da pođe napred. Streljanje? Namah su same noge krenule natrag, u smrdljivo pa ipak bezbednije sklonište, ali ga je cev u slabine nagnala da krene tamo kuda su oni naumili. U šumu. Tamo će i završiti. Kakav haos! Ako po dolasku u Domanovićgrad i nije baš shvatao gde se obreo, sada se obistinjuje sve ono što je slušao ili čitao o ovoj zemlji: ona mu se ukazuje u svoj svojoj tragici. Znači, tako se ovde postupa s ljudima. Jednostavno, proguta te mrak. Nikad niko neće znati ni kad, ni gde, ni kako si okončao.

Ali nije bilo mnogo vremena za oproštaj od života. Zaustavili su ga kraj nekog debla i gurajući mu cevi automata uz jaknu, primorali ga da je skine. Zgotivili su je, zaključio je, neće da je izbuše mecima. Neka im je, bacio im je u travu, neće im je valjda dati u ruke. Ali se oni nisu samo time zadovoljili, nego su tražili i njegove pantalone, koliko je razumeo po njihovim gestikulacijama. Dođavola, ponižavajuće, ali mu nije ništa preostajalo nego da ih svuče. Ostao je u majici i gaćama. Oko njega sad više nisu bila samo dvojica, već biće petorica-šestorica. Jedan od njih mu naglim trzajem pocepa slip, pa Majkl brže-bolje požuri da prikrije šakama svoju golotinju. Kako se pritom nagnuo, nečija ruka mu je pritisla glavu gotovo do trave, nastavljajući da je drži čvrsto. Iskosa je opazio kako mu se približava vođa bande svlačeći i sam pantalone. Kad mu se zaklatila ona stvar između nogu, namah mu je sinulo šta nameravaju. Počeo je da se opire i otima kako bi se uspravio, ali su se ruci koja mu je držala nagnutu glavu pridružile još neke šape, zgrabivši ga čvrsto i za ruke i za noge. No, ako mu nisu dozvoljavali da se uspravi, mogao je da uradi suprotno -- da čučne i tako izbegne neposrednu opasnost. Ali, ne zadugo. Bockajući ga nečim oštrim, biće nožem, po goloj stražnjici, naterali su ga da se pridigne. To je kod njih izazvalo horski smeh. Likovali su. Onda je glavešina krenuo da ga zajaše. Upregnuvši se svim silama, Majkl je uspeo tek da načini neznatni trzaj. Držali su ga čvrsto. Zažmurio je ne želeći da vidi šta će mu se dogoditi. Drhtao je u tom iščekivanju. Ali baš u tom času začu kako neko poizdalje viče nešto kao Agim ili Aljim i teljefon Prišćin. Otvorio je oči i video kako glavešina, još uvek sa spuštenim pantalonama, uzima od onog koji je dotrčao mobilni telefon i javlja se tamo nekome, oslovljavajući ga sa Agim ili Aljim. Onda je samo slušao i uzvraćao po, po, po. Kad je izustio i poslednje po, vratio je mobilni i odmah počeo da navlači svoje pantalone. Čim je bio gotov, naredio je nešto nervozno onima koju su držali zarobljenika. Oni su se povukli i sad je Majkl mogao da se uspravi. Ipak, činio je to oprezno. A kad su mu zatim bacili pred noge jaknu i pantalone, shvatio je da mu dozvoljavaju da se obuče. Šta sad smeraju? Da nisu dobili naređenje da ga smesta likvidiraju, pa zato treba da bude obučen? Da bi dobio na vremenu, odugovlačio je sa oblačenjem. To je glavešinu očito nerviralo, pa mu je podviknuo, uz jasnu gestikulaciju, da požuri. Kad je bio gotov, poveli su ga prema vili, gde je stajao njegov jugo sa već upaljenim svetlima. Ugurali su ga u auto. Gle, i motor je već radio! Kroz vetrobran video je kako mu mašu da krene. Učinilo mu se da je čuo Prišćin i sikter.

Nije se mnogo premišljao, uključio je u brzinu, dao naglo gas i jurnuo kao metak. Bežao je uskim planinskim putem naniže, ne obazirući se na opasnosti koje su se umnožavale sa svakom narednom okukom. Pre se plašio da ga ne sustigne nešto otpozadi, pa se povremeno osvrtao. Tamo više nikog nije video. U celoj toj trci i frci, setio se da se zahvali modernoj telefoniji koja ga je očito spasila. Verovatno nikada neće saznati ko je i zašto odlučio da ga izbavi, ali sad je bio slobodan i jurio je ka Prištini. Već se pred njim, osvetljena mesečinom, otvarala ravnica, valjda ono slavno Kosovo polje o kome mu je kao dečarcu pričao njegov otac, uz povremeno čitanje i arhaičnih epskih pesama o velikim junacima. Možda bi te pesme, poput svih bajki, vremenom izbledile, da ih proletos, na jednom pikniku ispred pravoslavne crkve, tamo u Americi, ponovo nije čuo. Ovoga puta iz usta jednog guslara, obučenog u čudnu starinsku nošnju, koji je pevajući i gudio. Velika masa se tiskala da ga čuje, svi s posebnim emotivnim nabojem, jer bilo je to u vreme kad se NATO obrušio na Kosovo. U tim trenucima, ispred crkve, i njega je poneo patriotski patos, ali čim se, nedugo potom, ponovo našao na bulevaru načičkanom modernim drumskim raketama, namah se osetio kao neko ko je tu stigao iz nekog prastarog sveta. Nasmejao se sebi što je, eto, zalutao u bajku, mada su guslarevi napevi nastavili da mu zuje u ušima. Čuje ih i sada, budući da se našao na samom njihovom izvorištu, na istinskom Kosovu. I gle, kao da mu te junačke pesme daju polet, kao da je i sam jedan od tih junaka! U isto vreme, nije gubio iz vida šta mu se moglo desiti gore u šumi, pa je prsnuo u smeh. Ta zašto se ne bi osećao junakom kad je uspeo da sačuva svoju zadnjicu! Da je sad tu onaj guslar, mogao bi da opeva i njegovo junaštvo:

Netko beše Spasić Mihailo,
iz malena grada Domanova,
netko beše i sad se spominje...
 

20.


Prerano je počeo da se junači. Jer do Prištine je uleteo u još nekoliko zaseda. Pucali su za njim i rafalima, biće čak i ručnim bacačima. Izgleda da nisu bile neke preterane nišandžije, ili ga je spasavao krivudavi put sa puno nagiba i prevoja. A kad se domogao ivice grada i hteo da odahne, pred njim se isprečila nova vojska, ovoga puta sa crvenim beretkama. Naterali su ga da prisloni ruke uz krov juga, da bi ga pretresli do mošnica. Razabrao je da govore francuski jer su više puta ponavljali ale, ale, ale (setio se tog povika iz jednog filma sa Depardijeom u glavnoj ulozi!). Kad su došli do njegove pokidane putne isprave, ponadao se da je torturi kraj, ali oni nisu hteli da je uvaže, naglašavajući da je falsifikat. Pokušao je da im objasni da su mu pasoš poderali banditi, ali su se oni pravili da ne razumeju engleski. Zaključio je da su to sve sami nadobudni francuski šovinisti. U besu, opsovao je sočno na srpskom, na šta su oni uskliknuli: Serb! Jebeš engleski, procedio je u sebi, govori srpski da te razume ceo svet.

Ali, ne lezi vraže. Čim su zaključili da je Srbin, pooštrili su istragu. Nečija ruka ponovo mu se našla između nogu, zgrabila ga za jaja tako grubo da je jauknuo, a zatim počela i da mu gura prst u dupe. Pederčina, viknuo je u sebi.

Detaljno su mu pročešljali i jugo. Otvorili su prtljažnik, a kad tamo – ne veruju oni, ali ne veruje ni on – ama baš ništa! Ni njegove torbe sa nešto odeće i higijenskim i drugim sitnicama, ali ni sajle za vuču, ni kutije sa rezervnim sijalicama, pa ni kutije za hitnu pomoć. A sve je to uočio kad je jutros, na parkingu ispred hotela Alem, ubacivao svoju putnu torbu u gepek. Još veće iznenađenje ga je čekalo po otvaranju haube: tamo više nije bilo ni rezervnog točka, ni dizalice koja je bila pričvršćena iznad njega. Banditi sve maznuli! Kako će uveriti Šerifa kad se vrati u Domanovićgrad da sve te stvari nije sam rasprodao na Kosovu za neku bednu paru. Onda se maši za džepove jakne i pantalona, kad i tamo sve prazno. Ni dolara, ni marke, ni dinara.

Francuzi su poterali njegov auto bogtepita gde, možda i da mu ga zaplene. Majkl se žešće pobuni, poče da viče na engleskom da je Amerikanac i da oni ne mogu sa njim tako. Ne bi li ih odvratio od nauma, vikao je da hoće u Američku misiju, u Američku misiju...

Ma koliko se pravili da ne razumeju engleski, ipak su počeli da cvikaju na pomen Američke misije. Video je kako im se tresu gaće. Prpa, bato! Amerika zadaje strah čitavom svetu, pa što ne bi i ovim francuskim pederima. Čuo je kad su najzad rekli okej, čime su potvrdili da razumeju engleski, da bi mu, kad je zatražio i svoj kar (ne otomobil, na francuskom), odmah dovezli i izdrndali i opelješeni, ali ipak njegov jugo. Odmah su ga oslobodili i svog tutorstva. Pošto su se povukli nekoliko koraka od njega, pokazali su mu da može u svoj kar (sad su i oni izgovorili kar!).

Dok je palio motor, u neku ruku bilo mu je žao što su se toliko uplašili i nisu ga sami odveli do Američke misije. Ništa, moraće sam da se snalazi. Na rastanku, nije im rekao mersi, nego tenkju, cerekajući se pobedonosno. Ako su Srbi zaista inadžije, pomislio je, eto, on je najzad pravi Srbin.

nazad