U sumrak korespondencije

               Panta rei...

Nostalgija za minulim vremenima stara je koliko i čovek, te je mislećim dvonošcima u prirodi da prizivaju slavnu prošlost, sistem(at)ski ponavljajući dobro poznatu žalopojku kako se nekada znao red, sinovi poštivahu očeve (i oce!), a majka bejaše samo jedna (kao da ih sada dužimo po četiri komada). Premda predimenzionirane, takve mantre često nisu lišene istinitosti, a jedna od njih je gotovo stoprocentno utemeljena na činjenicama – dopisivanje je danas spalo na najniže grane još od perioda pre fabrikovanja glinenih pločica sa sadržajem "Epa o Gilgamešu".

Pismo je veoma dugo bilo neprikosnoveni gospodar pergamentno-papirnih razmena informacija, refleksija, opažanja i emocija. I u današnjoj ljudskoj populaciji postoji značajan procenat onih u čijem pamćenju živi uspomena na radosti proistekle iz čina korespondencije. Odabir olovke (pre toga pera omiljene guske i mastiljave tinkture), adekvatnog parčeta 'artije, pažljivo ciljanje najpogodnijeg doba dana, junačko mrčenje papira, njegovo presavijanje, ubacivanje u koverat pa zatim u poštansko sanduče... U suprotnom smeru je malo jednostavnije – ugledamo poštara po čijem izrazu lica odmah znamo ima li nešto za nas. Nestrpljivo iščekivanje, prevrtanje pisma u rukama, trema pred njegovo otvaranje i onaj neverovatni osećaj prepuštanja već posle prvih nekoliko redova. Sjaviti decu posle Zagrebačkog velesajma jedna je od najvećih muka čoveku poznatih, a pominjemo je tek toliko da bismo imali antipod uobličavanju i čitanju pisama, tekovini ljudskog bitisanja koja naše male i prestrašene živote ume učiniti na trenutak posebnim, skoro značajnim.

Tehnološki zemljotresi, koji u serijama potresaju čovečanstvo još od druge polovine prethodnog stoleća, doprineli su snažnom marginalizovanju tradicionalnog dopisivanja, ali su marketinški magovi svesno zadržali neke simbole prethodne epohe. Nije slučajno što će nam se na displeju mobilnih telefona, bez obzira na proizvođača, pojaviti staro dobro pisamce kao znak da nam je upravo pristigao sms. Klasični koverat najčešće prati i obeležavanje elektronske pošte, koja bi se mogla označiti kao direktan potomak vremešne starine znane kao "tradicionalna korespondencija". Vremena su takva, sve se ubrzava (do usijanja ili besmisla), pa prevagu odnose kratke i jezgrovite forme. Velika popularnost pojedinih internet rešenja (pre svih društvenih mreža) temelji se na trenutnoj, veoma kratkoj i po pravilu obezglavljujuće intimnoj razmeni informacija. Nekada to može biti dobro (koncepcija tvitera bazirana je na mogućnosti pojedinca da kaže nešto smisleno, pametno ili duhovito kroz veoma ograničen broj karaktera), a nekada je daleko od bilo kog smisla (paralelni životi i sudbine na Fejsbuku, intima na "izvol'te" i sve veći gubitak potrebe za ličnom interakcijom). Kako god, svedoci smo pomeranja temelja nekadašnjeg sveta i izrastanja novih, moćnih komunikacionih imperija.

             Ne šalji mi pisma

Kako se mi snalazimo? Sudeći po turbulentnim zbivanjima ovog leta – veoma dobro. Ma, odlično! Nekada je ustreptala Tatjana nehajnom Onjeginu prepuštala ceo život u ruke samo jednim pismom, a danas su tričarije i budalaštine poput ljubavi u debeloj senci, jerbo postoje neuopredivo važnije teme. Dopisivanje je, gotovo neprimetno, iz privatne i intimne skliznulo u javnu i estradnu delatnost, pa nije usamljen slučaj da pojedinci angažuju čak i PR službe sa ciljem da u njihovo ime izdaju saopštenja, ispisuju monumentalne proglase ili jednostavno nagrde određenu osobu na pasja kola. Ako bismo bili toliko zaludni (kao što jesmo), te pokušali napraviti kratak istorijat rađanja "epistolarnog rata u Srbalja", setićemo se da su među pionirima dvojica sportskih funkcionera, čije je javno čašćavanje titulama i komplimentima ličilo na prepucavanje zlih i naprasitih vremešnih gospođa, lišenih osećaja sramote, elementarne pristojnosti i bilo kakve mere. Jedan je drugoga nazvao pudlicom, proglasivši ga najgorim čovekom kojeg je upoznao i poručivši mu da može, kada nazuje štikle, da ga uhvati za kolena (zašto baš za kolena, kada na ljudskom telu ima još dosta zgodnih mesta za pridržavanje). Ovaj što mu je natuknuto nošenje štikli, naravno, nije ostao dužan, pa je svome korespondentu napomenuo da je seksualna frustracija u srži svih njegovih problema, poručivši da je ozbiljno zabrinut za njegovo zadravstveno stanje. Pismo je završeno prigodnom rečenicom, tek da ne zaboravimo šta su nam prioriteti - "Srbija je iznad svega" (verovatno i onih kolena). Prepiska je utihnula naglo, kao što je i počela, ali smo iz nje izvukli dosta zanimljivih zaključaka – što manje o problemu, a u nedostatku argumenata udri na čoveka.

U međuvremenu je front izmešten sa vankošarkaškog na vanfudbalski teren, ali su neki od aktera, gle čuda, ostali isti. U raspomamljenoj prepisci zapanjeni posmatrač opet je mogao saznati mnogo više o učesnicima, nego o problemu. Onaj od kojeg se traži da odstupi svoje je takmace nazvao kockarima, svodnicima, propalim političarima i rentijerima soba na sat, dočim ni njegovi protivnici nisu sedeli skrštenih ruku, iskopavši, između ostalih, i osetljivu informaciju tipa "znam šta ste radili leta gospodnjega 1961". Sleganje prašine dogodilo se opet iznebuha, neočekivanom najavom povlačenja onoga koji ne dozvoljava da mu se "lupaju šamari". Javnost je odahnula, kaogod i čelnici pojedinih fudbalskih klubova, a najdalje je otišla treća zvezda, izjavivši da će se ovakvim raspletom primiriti navijači, pa će se, blago nama, vratiti svojoj osnovnoj aktivnosti, praćenju utakmica to jest. Mučna rasprava čelnika srpskog fudbala samo je doslovna kopija stanja u ovom nesrećnom sportu – svako dotaknuto dno zapravo je privremeno, a podilaženje sumnjivim grupama koje sebe vole zvati navijačima kao da je jedan od uslova da bi se ušlo u upravljačke strukture bilo kog kluba. Odatle je sve lakše – naći će se već neki prpošni junoša koji će sići sa tribina, odrediti ko sme da nosi kapitensku traku, održati konferenciju za novinare i kontrolisati situaciju .

Ono što građaninu pokornom ne da mira nije samo izostanak pristojnosti i nepostojanje minimuma učtivosti. Ima tu jedna gora stvar – sladostrašće i oblaporna razdraganost kojom većina medija pristupa izveštavanju o prepiskama (ne)poznatih. Pred čitaoca i gledaoca željnog bilo kakvog, pa i najgnusnijeg sadržaja, bez razmišljanja se podastre baš sve. Red blaćenja bivših saradnika ili supružnika, red skaradnih nadimaka, nekoliko nedopustivo ličnih sitnica, roj otrovnih metafora i patetično samosažaljevanje formula su koja garantuje rast čitanosti i množenje internet komentara geometrijskom progresijom. Ispada da sirijsko krvoproliće, egipatska kataklizma ili svetsko prvenstvo u atletici kod odlučivanja o udarnim vestima nisu ozbiljan takmac biserima novinarstva poput onog ko kome duguje dve hiljade evra, ko je seksualna mašina i nije gadljiv na vezivanje u krevetu i ko je inicirao raskid ljubavne veze koji potresa naciju.

Ono od čega bi iole pristojnija seoska džukela sa gađenjem okrenula glavu lako pronalazi mesto na naslovnim stranama, pa ćemo, zajedno sa zavađenim strankama, prebrojavati zlatne zube, određivati tržišnu vrednost porodičnog nakita, saznavati opskurne detalje iz istorije pojedinih familija, imati uvid u to koji je bivši supružnik pokrenuo privatni biznis a koji svojim (uvek krvavo zarađenim) parama kupio ganc novu bušilicu marke "bosch". Do kraja uzbudljivog obraćanja javnosti, koje se uvek "prenosi u celosti" živi nismo od želje da saznamo čijom je krivicom uginuo zajednički papagaj, da li je braku presudila njegova sklonost ka kocki ili njena ka skupoj garderobi, o čijem se trošku putovalo na Ohridsko jezero (dvaput, bato!) i može li se, dođavola, javnost obmanjivati tako perfidno kao što to čine bivši? Pred kraj će neko nekome pasti u očima, nezapamćeno će se srozati, a autora otvorenog pisma preplaviće stid. Svega će se u takvim prepiskama naći, sem mrvice dostojanstva i povremenih primesa ljudskosti.

                Saopštenjem u glavu

Iznimno su zanimljive situacije kada u klinč uđu mediji, pa prividno profesionalno šaketanje na kraju preraste u lični obračun. Nedavni slučaj na relaciji dnevne novine – medijska imperija bio je višestruko indikativan. Apsurdna situacija pretila je da premaši čak i granice našeg uobičajenog, svakodnevnog ludila, te je nemoguće opisati genezu i podroban tok cele rasprave. Novine su objavile nešto što je razljutilo vlasnika nacionalne frekvencije, ovaj je opleo po njima, prizivajući u pomoć izvesnu grupu sa fejsbuka i sukob se, za tili čas, iz nekontrolisanog transformisao u neograničeni (ruku na srce, predstavnici štampanog medija su bili odmereniji i prisebniji). Zatim su dnevne novine, koje godinama unazad svoj tiraž grade i na prepričavanju najbizarnijih i najprizemnijih detalja iz raznih rijaliti serijala optužile medijsku kuću koja emituje te televizijske sadržaje za širenje primitivizma, zaglupljivanje širokih narodnih masa i slične skaradnosti. Usput su novine pomenule i svoju objektivnost, po kojoj su lako prepoznatljive, računajući valjda na to da su čitaoci iz svojih glava izbrisali sve događaje starije od dva dana, i tako zaboravili otvoreno navijanje i favorizovanje tada svemoćne vladajuće stranke pred prošlogodišnje izbore. Medijska imperija je, naravno, uzvratila udarac, i to opširnim saopštenjima kojima su prekidane vesti, seckani filmovi i proizvođena razna druga čudesa. Bez obzira na to što su ta saopštenja brzo postala predmet sprdnje, na njima se istrajavalo neshvatljivom upornošću, a vokabular koji je upotrebljavan duboko je ispod svake granice pristojnosti. Lične diskvalifikacije, kostrukcije i foto-montaže koje bi trebalo da su duhovite, te salva uličarskih uvreda naterali su čak i najtvrdokornije protivnike dnevnih novina da, sa odjednom pronađenim saosećanjem, teška srca, podsvesno stanu na njihovu stranu. Šta se desilo posle? Nadležno telo je zasedalo, izreklo meru, oružje je odloženo, nikom ništa. Makar do sledeće prilike, kad će neko nekoga javno namazati onim čime se ljudi obično ne namazuju.

Put do sreće ponekad može biti kratak i munjevit, ali nas ka nevoljama uvek vode auto-putevi bez ograničenja brzine. Ljudska istorija se nekontrolisano ubrzava, nismo se ni okrenuli a već smo od Nobelovog dinamita prešli na razorne atomske bombe, sposobne (i spodobne) da ubiju pomisao na život u jednom području tokom više decenija. Slična je stvar zadesila i nekadašnju epistolarnu blagodet – bilo je potrebno nekoliko treptaja oka da se pretvori u ono što je danas. Pokušaj da se, bar okvirno, utvrdi ko u sveopštem rasulu pije, a ko je zadužen za naplatu, propašće neslavno poput namere dežmekastog pedesetogodišnjaka da sto metara pretrči za manje od deset sekundi. Bez namere da se apostrofiraju zloslutne reči jednog visokog sveštenog lica, ostaje nam da se zapitamo – da li je stara mudrost primenjiva i na pisanu reč i može li se (u prenesnom značenju, naravno), reći – ko se pera lati, od pera i strada?