Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

21.

Kad je ušao u grad, za koji je bio uveren da je Priština, još je bila noć, sa bandera su škiljila ulična svetla. Ništa se sad nije moglo, biće najbolje da pronađe neko pogodno mesto da se parkira i sačeka jutro. Dok se kretao lagano, izdaleka je primećivao naoružane ulične patrole u džipovima sa oznakom KFOR. Kako bi ih izbegao, morao je da se šunja po zabačenim uličicama sa nizom malih radnji, mahom trgovačkih. A onda se pred njim ukazao poveći parking ispred zdanja sa neonskim natpisom na vrhu "hotel". Ne bi da sad traži sobu, mogao bi da naiđe na nove neprijatnosti, a nema ni čime da plati. Uvezao je jugo u jedan kutak parkinga. Baš dobro mesto, skrajnuto i neosvetljeno, budući da je sijalica na obližnjem stubu bila polomljena. Majkl ugasi motor i svetla i zavali se u sedište. Nakon onako uzbudljivog dana, san će mu dobro doći. Sutra je novi dan, susret s Dejvidom Levijem, i sve će biti u najboljem redu. Sve će opet doći na svoje mesto u ovom nepouzdanom, pa ipak najboljem svetu kakav je čovek umeo sebi da ustroji.

Nije čestito ni sklopio oči, kad začu neko prigušeno žensko zapomaganje. Vikalo je nešto na srpskom kao "nemojte, nemojte", da bi mu bilo uzvraćeno sa "po, po" i kikotom. Pridigao se i pogledao u pravcu odakle su se čuli glasovi. Imao je šta i da vidi. Uz otprilike četvrti-peti automobil, iskosa od njega, trojica muškarca pritisli neko žensko čeljade. Nazirala se njena duga kosa kako se bacaka po krovu automobila. Žena se očito branila. Kad se još malo pridigao, uočio je kako se između podignutih ženskih butina belasa muška guzica, koja se grčevito primicala i odmicala. A onda zadnjica neko vreme ostaje pribijena između ženskih nogu, pa se sasvim odmiče i nestaje iz vidokruga. Ali odmah zatim njeno mesto zauzima druga gola zadnjica, ova zdepastija od prethodne. Počinje isto ritmičko primicanje i odmicanje. Žensko čeljade sad sporije vrti glavom i slabačnijim glasom moli i kumi "ne, ne, ne". Uskoro će i treća gola guzica zaleći između razgolićenih ženskih nogu.

Utom odnekud dojuri džip s oznakom KFOR i Majkl se silno obradova, gotovo i da zapljeska kao dečkić kad u svom omiljenom filmu vidi kako u kritičnom trenutku doleće supermen i spasava junakinju. I zaista, ona gola guzica namah se zaustavlja, u nedoumici da li da nastavi ili da prekine. Tad dva kforca iskaču iz džipa sa podignutim automatima i prilaze grupi silovatelja. Sad će biti šta će biti! Majkl skoro da i sam iskoči iz svog auta i priključi se pravdi, ako ništa drugo, bar kao krunski svedok. U tom naumu zaustavila ga je neodlučnost naoružane patrole. Ne samo da smesta nisu pohapsili silovatelje, nego su spustili oružje i razmenili nekoliko reči sa njima na engleskom, po čemu je Majkl zaključio ili da su iz sastava američkog, ili engleskog kontigenta. Ubrzo su počeli svi od reda da se cerekaju, i silovatelji, i kforci. I gle obrta! Jedan iz patrole i sam je spustio pantalone niz noge i uvalio se između ženskih butina, pošto mu je prethodnik, "domaćin", predusretljivo ustupio mesto. Kforac je brzo bio gotov, začuo se njegov urlik "jes, jes, jes". Odmah zatim došao je na red i njegov kolega iz patrole.

Onda su napasnici i kforci počeli da se udaljavaju sa poprišta, uz galamu i cerekanje, budući da su se svi odreda pokazali muškarčinama.

Ono žensko čeljade, čim je ostalo samo, skljokalo se na beton kraj automobila. Majkl odluči da sad izađe i pomogne unesrećenoj. Ali čim je otvorio vrata, jedan od kforaca se naglo okrenu, biće da je čuo krutu jugovu škripu, te se Majkl povuče u auto. Okrenuo se i drugi kforac, ali srećom ništa nisu opazili. Majkl je imao sreću, prilikom otvaranja vrata nije se upalila sijalica unutar juga, sistem je bio u kvaru. U međuvremenu, silovana žena je počela da se provlači između automobila kao senka, da bi ubrzo nestala iza hotela.


22.


U zoru su ponovo pokušali da ga opljačkaju. To je zaključio kad se dobrano razdanilo i on došao sebi. Ležao je na betonu kraj svog juga ukočen od jutarnje svežine. Glava mu je potmulo bučala kao sirena, a kad je opipao čelo koje mu je bridelo, za prste mu se zalepila već usirena krv. Na korak od sebe našao je svoj prepolovljeni pasoš. Hteo je da opipa džepove, ali se setio da su oni od sinoć već sasvim prazni. Novi pljačkaši očito nisu imali sreće.

Kad se malo pribrao, pokušao je da se seti šta mu se to dogodilo. Uspeo je da sklopi nekoliko slika, nazrevši bar dvojicu napadača: jedan drži nož u podignutoj ruci, dok drugi zamahuje nekakvom šipkom ili motkom. Međutim, sve što se zatim dogodilo bilo je maglovito i zbrkano u njegovom sećanju, možda zbog potresa mozga od udarca u čelo.

Gde je sve potom bio i šta je radio, svodi se na gomilu nejasnoća.

O njegovom boravku u Prištini, ipak, mogle bi se sačiniti najmanje tri verzije. Prema prvoj, ujedno i najkraćoj, on je, pun gorčine i razočaranja u Kosovo, KFOR, Amerikance i ostale humanitarce, upalio svoj još kako-tako upotrebljiv jugo, okrenuo nalevokrug, uspeo da izvuče živu glavu i vrati se natrag u Domanovićgrad, dakako, neobavljenog posla.

Prema drugoj verziji, pak, Majklu je novi dan doneo novi obrt. Pošto se pribrao, obrisao krv sa lica i stresao prašinu sa odeće, te se i malo razdrmao, cupkajući u mestu i mlatarajući rukama, ušao je u obližnji hotel i obratio se recepcionaru (na lepom američkom, strogo je pazio da opet ne zabrlja sa srpskim) s molbom da ga poveže sa Američkom misijom. Pritom, radi identifikacije ko je i šta je, pokazao je svoj poderani pasoš. Iako Albanac, portir je ispoljio svetske manire. Kao da su u pariskom Ricu, smestio je Majkla u fotelju, pozvao konobara da mu donese kafu i viski, a sam se odmah dao na telefoniranje. I, gle, ubrzo je stigao niko drugi do glavom i bradom Dejvod Levi i zagrlio svog starog frenda. Kad je čuo da je Majkl bio pokraden i maltretiran, silno se razbesneo, obećavši da će se krivci pronaći i kazniti, jer je KFOR tu da obezbeđuje sigurnost i slobodu kretanja svima i svakome. No više nema šta da brine, sad je pod njegovom zaštitom. A onda se osvrnuo oko sebe i u šali, kako bi raskravio druga, upitao za one dve gerls koje mu je najavio. Potom ga je odvezao raskošnom limuzinom do Američke misije, koja i nije bila mnogo daleko, gde su se siti izrazgovarali i o svemu dogovorili. O čemu, šta i kako, ostalo je između četiri zida Levijeve kancelarije, kao uostalom i sve drugo što se čini i planira u tom zdanju.

I u trećoj verziji Majkl se upućuje u hotel, takođe se obraća recepcioneru (koji je, u ovom slučaju, neobrijan, da li zato što noću brada brže raste a on je proveo noć na dužnosti ili zato što je posedovao nekvalitetne nožiće pa mu je bila mrska i sama pomisao na brijanje), koji je jednako bio ljubazan prema njemu, ali sve je to bilo daleko od nekakvog Rica. Majklu nije bila ponuđena ni fotelja, ni ikakvo piće radi osveženja, već je ostao da dreždi kraj recepcijskog pulta, dok se portir udaljio, povukavši za sobom i telefonski aparat, da bi nekoga pozvao. Dok je potom razgovarao, bacao je podozrive poglede na izgužvanog, prljavog i ranjenog momka i vrteo sumnjičavo glavom. Budući da je pred sobom imao i poderani pasoš, prevrtao ga je i listao, prenoseći iz njega podatke svom telefonskom sagovorniku. Pritom se bečio i krivio vrat. Majkl nije mogao da čuje šta je recepcionar govorio, budući da mu je stalno okretao leđa i gotovo šaputao, ali mu se ipak učinilo da je čuo, na nekakvom engleskom, kako sumnja u njega da je srpski špijun. Kad se slatko izrazgovarao, portir mu je tutnuo slušalicu u ruku, procedivši da će ipak morati sam da se objasni.

Majkl je izgovorio ono čarobno hejlo, i otud je neko promrmljao hejlo, da bi dotični odmah zapitao ko je zapravo on, odakle dolazi i šta hoće, dodavši da požuri jer on nema mnogo vremena. Majkl je počeo da petlja jer nije smeo da neznancu tek tako otkrije pravu svrhu svog dolaska. Ništa, zaključio je otud sagovornik, moraće da dođe u Misiju.

Sledeći štura upustva portira (koji je tek natucao engleski, pa se obilato poštapao albanskim, ali i rukama i nogama), Majkl je relativno brzo pronašao "američku zgradu". Uostalom, Misija i nije bila daleko od hotela, a i Priština nije neka varoš. Na ulazu su ga propustili s onim prepolovljenim američkim pasportom, po čemu je Majkl zaključio da se ipak očekuje njegov dolazak. Uputili su ga u sobu 13 na trećem spratu. Penjući se stepeništem, susretao se sa svojim Amerima, neki su bili uniformisani, neki u civilu, on ih je redom pozdravljao sa hejlo, da bi mu tek poneko uzvratio. Kad se ispeo na treći sprat i krenuo podužim hodnikom da pronađe sobu 13, iznenada je, na nekih desetak metara, primetio čoveka u uniformi koji mu se učinio poznatim, štaviše, mogao je to biti baš Dejvid Levi. Majkl potrča prema njemu kao izgubljeni u pustinji prema fatamorgani oaze, povika "Dejvi, Dejvi!", ali Dejvid, ili njegova senka, gubi se poput prave fatamorgane, da li u neku od nanizanih soba u dugom hodniku, ili pak u pod, plafon... Majkl je pootvarao nekolika vrata, ali tamo su sedeli neki drugi, njemu nepoznati ljudi, koji su gledali popreko. Nijedan ni nalik Dejvidu. Već obeshrabren, najzad dospeva i u sobu 13, gde zatiče sredovečnog proćelavog službenika sa riđim brčićima. Ispostavilo je da je upravo on njegov telefonski sagovornik, koji ga je i pozvao u Misiju.

Koliko se tamo zadržao, šta su sve razgovarali, ni sam Majkl, kad se sve završilo kako se završilo, nije mogao da se seti. Ipak, zapamtio je da nikako nije uspeo da uveri riđobrkog kako je malopre video u hodniku svog starog frenda. Besmisleno, procedio je riđan, Dejvid je jutros otputovao u unutrašnjost Kosova nekim poslom, gde će se zadržati duže, možda i čitavu nedelju, pa nema smisla da ga uopšte čeka. Kao uzgred upitao je da li je on, Majkl Spasić, Srbin, ili bar po poreklu, što Majkl nikako nije mogao da negira, iako je u prizvuku pitanja osetio neskrivenu podozrivost. O.K., okončao je slušbenik Majklovu posetu, posavetovavši ga da se što pre vrati u tu svoju Srbiju, budući da za njega ovde nije bezbedno.

Vrativši mu dvodelni pasoš, stajao je hladno čekajući da Majkll napusti njegovu kancelariju.

Koju od ovih verzija prihvatiti kao verodostojnu, više nego iko želeo bi da zna sam pisac ove nadasve istinite hronike. Ali ponekad stvarnost izmiče i najlucidnijem umu, poprima hipotetičke oblike, pa i nadrealne. No, bilo kako mu drago, jednog božjeg dana – da li u istom u kojoj je posetio Američku misiju, ili u nekom od narednih, drugom, trećem... petom, tek naš napaćeni junak se ponovo obreo u Domanovićgradu. Živ i zdrav, hvala bogu. Biće da mu je putešestvije pri povratku proteklo uz mnogo manje peripetija.

Time zaključujemo našu kosovsku epizodu. Uostalom, o Kosovu će se pričati i pripovedati i narednih petsto godina.

nazad