Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

TREĆI DEO

3.

Kao velikom pokloniku krimića, Majklu neće biti strana epizoda s policijom koja sledi. Uostalom, sam je glavni junak u vlastitom filmu. U svom scenariju, on je gotovo i predvideo ovakav sled događaja. Kad se već upetljao s policijom, kad je ona kumovala njegovom putešestviju na Kosovo, valjalo je sad i da joj položi račune. Ta zar mu lično načalnik Šerif nije obećao da će se oni još sresti!

Evo u Mileninom apartmanu jednog od policajaca koji su ga pre koji dan otpratili do granice, kao svratio po ključeve juga koji su mu dali, da bi ga usput zamolio da skoknu do njegovog šefa, on bi voleo da ga vidi. Milena se za časak sklonila u kupatilo. Majkl je ćutke prihvatio. To se sasvim uklapalo u scenario. A zatim, i po scenariju i u stvarnosti, on je već u Šerifovoj kancelariji, Šerif se ponaša kao šerif, ali je zato i mladi junak (to će reći on) hladan i dostojanstven.

– Pa, kako je bilo, momak? –  počinje Šerif bez okolišanja. –  Šta imaš da kažeš

Majkl sleže ramenima, raširi ruke, osmehnu se blesasto.

– Znači, mrka kapa?
Jes.
– "Jes" – ponovi Šerif za njim ne bez ironije. Majkl se osmehnu, pomalo isceri na svoj način, ne bi li pokazao da blagonaklono prima načelnikovo imitiranje, ali njegov sagovornik to shvati kao podsmevanje ili, najblaže rečeno, zezanje. –  Da se odmah razumemo, momak! Ja se trudim da prema tebi budem fin, ali ako treba, mogu i da okrenem... – Šerif se ipak brzo obuzda, pa umesto da završi pretnju, i on se kako-tako nasmeši. – No, dobro, sad mi lepo reci gde si bio i šta si radio ova tri, praktično četiri, dana na Kosovu. Pokušaj da se setiš svega. I polako, ne žuri. Polagacke, ali precizno.
– Samo jedan dan – precizira Majkl.
– A ostala tri?
– U moja  vikendica. Tako ja misli...
– Misliš ili je zaista tako? No, dobro, i šta si tamo radio? Šetao, jebavao sojke...
– Jes.
– Jesi li imao i neku žensku? – Šerif odmah posumnja da možda nije bio s Milenom.
– Nou,
ja odmara sam.
– Od čega, boga mu ljubim? Od sto kilometara puta! –  podviknu Šerif. Majkl zavrte glavom.
–  Mene hteli fakin, a onda fakin jedna gerl.

Šerif ga je poduže motrio ispitivački, vagao da li govori istinu ili laže. Najzad, da bi proverio Majklove tvrdnje, parafrazira ih na svoj način:
– Znači, Šiptari su hteli da te napenale, a onda silovali neku žensku.
– Jes.
– E pa, momak, sam si video šta rade Šiptari, a tvoji Ameri ih podržavaju – održa načalnik malu lekciju. – No dobro, dosta o jebačini, sad malo o poslu, biznisu. Da te podsetim, vidim da se praviš mutav, trebalo je da se sretneš s nekim svojim drugarom, nekim Jevrejinom Levim, je l' tako, i da ga zainteresuješ za naše Bele stene. Pa, šta je bilo?
– Nisto – kratko uzvrati Majkl. Odustao je da opširnije razgraba šta mu se dogodilo jer je, s jedne strane, i samo podsećanje bilo za njega mučno, a s druge strane, i nije mogao išta određenije da kaže kad mu je sve zbrkano u glavi.
–  Zajebi, momak, nego pričaj! – Šerif postaje sve nervozniji. – Jesi li video tog Levog? I da li on uopšte postoji?
– Luk,
cinilo se meni... – Majkl se ujede za jezik jer se izleteo. Morao bi sad da objašnjava kako mu se učinilo da je svog druga video u prolazu u hodniku Američke misije, u šta više ne veruje ni sam, pa kako da uveri podozrivog policajca. – Ja tamo bio nepozelan.
– Zašto?! Pa ti si njihov, Amer, zar ne?
– Oni misle ja Srbin.
– Opa, bato, ti Srbin! – nasmeja se izazovno Šerif. –  Pa dobro, majkoviću, jesi li ti njihov ili naš?
– Sad vise ne zna – uzvrati skrušeno Majkl.
– Vidim ja da ti ništa nećeš da znaš – zaključi osorno Šerif. – Ja s tobom lepo, kao s rođenim, a ti ne znaš ni da li si Srbin. E pa, Srbine-nesrbine, sad ćemo mi zaista da okrenemo list. 

4.

Šerif je morao da referiše višoj istanci o Majklovom učinku na Kosovu, a ovamo nema ama baš ništa za šta bi se uhvatio. On, iskusni policijski lisac, u sudaru s jednim žutokljuncem ostao je praznih šaka. Pitao se nije li ga mali preveo žednog preko vode. Ako je zaista podmetnuti špijun, njegovoj obučenosti kapu dole. Nema šta, američka škola. Ako li je ovaj balavac toliko tvrd orah, kakvi li su oni iskusniji?! Zato CIA žari i pali širom sveta. Pazi, molim te, kakvu su samo priču smislili! Srceparajuće šiptarsko silovanje kako bi se gnev okrenuo prema njima. Pa onda igranje na kartu Jevrejina kao Jude!

No ako je isprva Šerif očajavao zbog neuspešnog saslušavanja, iz časa u čas taj ukus poraza sve se više povlačio. Štaviše, počeo je da uviđa da se i preko poraza može stići do pobede. Nije li utvrdio da momak nije nikakvo nevinašce već dobro obučeni špijun. A ko ga je demaskirao kao takvog, nego lično on, Šerif. To znači i da njegov raport višoj istanci  neće delovati isprazno i glupo. Naprotiv, moći će s ponosom da saopšti kako je najzad razobličio pravog američkog špijuna!

Već ponesen uspehom, okrenuo je gradonačelnikov broj, da bi, čuvši sekretaričin glas, odmah spustio slušalicu. Hteo je da se malo duva pred Zlatanom Priševićem, ali se predomislio. Ipak ne bi da ga obraduje lepom vešću, važnije je da to javi Ministarstvu.

Začudio se kad su mu otud rekli da sačeka, biće spojen sa ministrovim kabinetom. Pazi ti sad, on više ne ide na zamenika ili pomoćnika, nego neposredno na ministra. Postao je prioritet. On, načelnik SUP-a iz jednog zabačenog gradića, pa prioritet! I dok je čekao da čuje ministra, Šerif se smejuljio pun sebe. Već je video svoju personu kako se šepuri u nekom raskošnom kabinetu Ministarstva, na čijim vratima stoji pločica s natpisom: SLOBODAN ZELENOVIĆ ŠERIF, POMOĆNIK MINISTRA. A  što ne i  zamenik ministra? (O samoj ministarskoj fotelji zasad se nije usudio da mašta.) Tako se, brajko moj, gradi karijera: provališ špijuna i dospeš u Ministarstvo. Neki ti čestitaju, a neki, bogme, i zavide. Brat Rastko bi pukao od muke.

– Šta je, Zelenoviću, da ne gori kuća? – prenu ga iz slatkog sna pomalo šaljiv ministrov glas. Šerif skoči iza svog pisaćeg stola, maltene da salutira pred ministrovom senom.
– Pa, gospodine ministre, ovaj... – spetljao se, nije lako s ministrom ni kad je daleko.
– Ni ovaj, ni onaj, Zelenoviću, nego pravo u metu.
– Pravo u metu, gospodine Brajkoviću  –  ponavlja Šerif, smišljajući kako će dalje da nastavi. – Pa, evo, ovaj... Onaj naš Amerikanac, koga smo, kao što znate, poslali u Prištinu, ispade pravi špijun!
– Je li, i ti to onako utvrdio – uzvraća ministar Brajković pomalo šaljivo.
– Pa, nije tek onako, primenio sam ja tu dobru taktiku, izrešetao ga, te odovud, te odonud. On vrda, pravi se naivan, kao nije sreo tog svog drugara, Jevrejina Levog, kao tamo ga tretirali kao Srbina, maltene, jadnička, kao srpskog špijuna...
– Dobro, dobro, Zelenoviću, sve sam shvatio – prekinu ga ministar. –  U krajnjoj liniji, sve je ovo igra.
– Igra?! – zbunii se Šerif.
– Jeste, moj Zelenoviću,  vešto isplanirana igra. Ali ja veoma cenim tvoj napor, i tvoj uspeh. Potreban nam je jedan špijunski slučaj i tamo na Jugu, a Domanovićgrad je, sa svojim dijamantskim glasom, najpogodniji za to. Nazvaćemo ga Amer. Lepo će stati uz već obnarodovane afere Pauk, Škorpion, Osa... Samo, đavo će ga znati, šta je tu istina, a šta manipulacija. Taj tvoj slučaj Amer, možda je i pravi... Zato, drži ti to pod kontrolom.
– Razumem, gospodine Brajkoviću, držaću... Ja ga, u stvari, već  i držim, mislim, malo sam momka pritvorio.
– Ako si, neće mu škoditi da poleži u apsu, pogotovo što je naše gore list.

nazad