|
Nove knjige
Po živim tragovima minulog
Zna Zemun
Branka Gajović
Čigoja, Beograd - 2013.
|
 |
Čudesna moć života ogleda se i u njegovom
evokativnom obnavljanju, transponovanju u umetničku formu i
novom prebolikovanju u svesti recipijenta. Života kao priče koja
zavodi i ostavlja bez daha jer su u nju unesene sve emocije
nikle u srcu onoga ko pripoveda kao da ga iznova živi, kao da se
kroz to pripovedanje ponovo rađa. Ta slika života je pokadšto
lepša od same stvarnosti jer je impregnirana duhom i dušom
stvaraoca... Takav život se može pronaći u nadasve životnoj
knjizi Zna Zemun, koju je napisala autorka Branka
Gajović, nakon zbirke pesama Gde tebe ima (1999), romana
Tvoja tajna (2001), Razgrni uvelo lišće (2002)
pesničke knjige Ovaj grad u srcu nosim (2003) i romana
Zemunske ljubavi (2007). Zastupljena je u antologiji pesama
o Zemunu Ovaj grad u srcu nosim (2003).
Već u prvi mah se prepoznaje pesnikinja, prvi pasus romana bi se
mogao staviti u faktru stiha i to bi bila pesma: "Sumorna
koprena jeseni / spustila se na grad. / ...Do novog dana / još
mnogo sati treba. / Iza tmaste senke / čoveka u crnom / stara
senka vreba." Eto tu je čak i rima... i tako bi se moglo
nastaviti.... Šarl Bodler kaže budi pesnik, makar i u prozi...
No, ovo je tek zapažanje koje govori o relativnosti žanrovskih
određenja... Jedno je izvesno, delo će nas osvojiti ukupnošću
dejstva na naš duh, emocije, misli, kao i pojedinostima u koje
osim dobrog sižea svakako spada idejnost, estetski učinak, ali i
leksika iz koje izrasta svet dela. I tu smo odmah u prilici da
pomenemo tu autorkinu osobenost, sklonost da bira reči koje nisu
"potrošene" dugotrajnom upotrebom u kolokvijalnom govoru i koje
su pravi markeri vremena o kojem se piše... npr. darnu,
našušureno... mladanja, ubaštrati koja se malo i previše
pojavljuje....
Kada se o savremenom dobu govori posredstvom prošlog, kao što se
to čini u ovom romanu, onda je jezik glavno polazište za
dočaravanje zbivanja, atmosfere i karaktera stvorenih likova gde
se jezik koristi u svojstvu karakterizacije likova. Budući da je
ovo slojevit roman, moglo bi se reći da je zapravo glavni "lik"
sam grad Zemun, onako kako je to most u romanu Na Drni
ćuprija kod Andrića, jer sve proizilazi iz tog središta i
vezuje se za njega kao glavni strukturni oslonac dela, potom
likovi Petra Bogdanovića i njegovog oca Koste (sa kojim se
upoznajemo posredno kroz govor drugih o njemu), Mire, Borke,
Radeta, Rose, Gavre, Sare... ali i onoga što je u dnevniku pisao
o sebi, svojim precima, životu svog grada. Međutim, prisustvo
mnoštva naratorskih glasova je deo stvaralačkog postupka Branke
Gajović, što delo čini raznovrsnim i uzbudljivim. (Vrlo
upečatljiva epizoda o Maksi Budali koji je živeo u vreme kad je
tim prostorom vladala kuga krajem XVIII i početkom XIX veka i
mnoge druge korisne za saznajni nivo dela, ponekad i preterano
duge u odnosu na magistralni tok radnje romana kao pri kraju,
recimo). Sve to, ipak, daje utisak prostranosti, obilja života
koji se živeo u dugim vremenskim periodima u Zemunu a autorka ga
je oživela snagom sugestivnog pripovedanja i zauvek ga sačuvala
od nestajanja.
Kretanjem kroz vreme u delu se profiliše i pokazuje nužnost
promena koje se prelamaju preko unutrašnjeg života junaka. To je
najizrazitije kod Petra koji se vraća sa Zapada i uočava
očigledne promene na licima ljudi, na groblju i uopšte u
prostoru, i sam dramatično suočen sa sopstvenom prolaznošću...
ali i posredstvom literature čiji se sadržaj interpolira u tkivo
romana kao podtekst ispričanog što teksturu romana čini
bogatijom i značenjski složenijom.
Retrospektiva, kao i fleš bekovi u svesti junaka, takođe su deo
stvaralačkog postupka, i njima se oživljava detinjstvo i
odrastanje većine likova, prva erotska buđenja i spoznaja sebe
kroz čulnost, iskušenja odrastanja, suočavanje sa izazovima
prirode i sveta kao takvog.
Ljubav kao veliki motiv umetnosti i u romanu Zna Zemun,
ima važno mesto. Celo delo odiše ljubavlju prema rodnom gradu
likova, prema načinu života u kojem su svi bili povezni bilo
ulicom u kojoj rastu, školom koju pohađaju, rodbinskim vezama,
druženjem, Dunavom i kejom, mestom susreta davnih ljubavnika.
Ali i erotika kao bitno svojstvo ljubavi ima svoje mesto u ovom
romanu jer potvrđuje sveukupnost muško–ženskog odnosa, snagu
strasti da uzdigne i pomuti um silinom stihije sjedinjene u
harmoniju lepote bezuslovnog stapanja iz kojeg jedino i može
nastati život. A pažljivim vođenjem radnje autorka će
blagovremeno otkriti ono što sugeriše i nagoveštava, nudeći
optimističnu viziju budućosti uprkos tmurnoj prošlosti koja
pritiska aktere dela.
U neku ruku ovaj roman antropološki osvetljava čitavu naciju
pritisnutu nužnostima, u prošlosti ratovima i moranjem da služe
ćesaru, ko god to bio, u ovo vreme globalizacije, demonu
kapitalizma koji nameće surovost, borbu za preživljavanje u
kojoj se gube svi ljudski obziri, što rađa otuđenost i
samozaborav. Oktobarski događaji, početkom novog veka, za neke
revolucionarni, ispostaviće se kobnim za mnoge i ne samo u
Zemunu... U fokusu autorkine pažnje su, posebno, ljudi koji
odlaze u inostranstvo željni uspeha, zarade, priznanja, a
najčešće za to što tamo dobiju moraju dati ono najdragocenije u
sebi ili žrtvovati svoje bližnje koji ostaju s čežnjom i
uzaludnim čekanjem... te ih najčešće u povratku nalaze na
groblju.
U krajnjem slučaju, uz raskošnu lepezu likova, mozaika priča,
drame glavnih i ostalih junaka, ovo je roman o suštinama života,
čovekovom bitisanju unutar sebe i u svetu, o ljubavi koja
najčešće ostaje neostvarena ili odgođena zbog raznih životnih
okolnosti. Ipak, najlepše stranice romana su one na kojima je
opisana čežnja pred susret i viđenje starih ljubavnika posle
decenije ipo razdvojenosti, razrešavanje zapretanih tajni...
suočavanje sa neminovnostima, posebno sa onom konačnom od koje
strepi svako ljudsko biće:
"Treba osluškivati život, sve što zaglušuje odjeke dotrajalosti,
što zatomljuje osećaj teskobe, koči trnce straha što struje uz
kičmu pri pomisli na konačnost i večnu tišinu... treba prevariti
vreme..."
Nije li ovo sušti izraz poetike spisateljice Branke Gajović,
nije li to andrićevsko tumačenje priče kao Askine odbrane pred
krvožednim očima vuka, to jest smrti koja vreba pobednički. A
roman Zna Zemun je jedna beskrajna priča sa mnoštvom
rukavaca o životu grada, čoveka, svesti i podsvesti, večnom i
prolaznom, ljubavi i smrti... tajnama i odgovorima... Delo koje
vrvi od života, emocija, lirike... sa citatnošću kao bitnim
svojstvom, autocitatima i filozofskim poimanjem sveta.
Treba svakako reći da je ovo delo zapravo i jedno od objašnjenja
čuda stvaranja kao pokušaja spasenja i prevladavanja ne samo
straha od nestanka već i pronađeni smisao postojanja u trajanju
onoga što je čovek ovekovečio kao pobedu svog prolaznog bića.
Mr Milica Jeftimijević Lilić |
