Hiperborejci na Sumatri

Vitomir Teofilović
Gea, Beograd - 2002.

(esej)

DEŽURNI SATIRIČAR RADE JOVANOVIĆ

GENIJI SMO ZA NEUSPEHE

Ne ispuštajući pero iz ruku, Rade Jovanović je najrevnosniji sin boga Hronosa, njegov dežurni pratilac na Balkanu i šire, jer nebeskom narodu samo je kosmos dostojna mera.

Može li sin naših naroda i narodnosti, rab božji Rade Jovanović, da bude sin mitskog boga? Naravno da može, jer mi smo narod iz bajke, a mit i bajka su najbliži rođaci. Sam Jovanović, međutim, nije siguran da li taj narod još postoji, zato koristi prošlo umesto sadašnjeg vremena: 

Bio jednom jedan narod kome su ne jednom obećali 
da će jednog dana živeti u jednoj državi!

Prošlo vreme je svakako izvesnije od sadašnjeg i zato ga naš autor obilato koristi. U prošlom vremenu odista nema neizvesnosti, ali to mu nije dovoljno da bi bilo poučno potonjim vremenima. Naprotiv, kao da su greške i gresi prošlosti najpogodniji izazovi za nove poduhvate. 

Kain i Avelj su negovali bratstvo. 
Sve dok se Kain nije opredelio za jedinstvo. 

Ni nama, hiljadama godina posle Kaina i Avelja, nije bilo dovoljno jedno kao kamen tvrdo načelo zajedništva - bratstvo, već smo ga, za svaki slučaj, da ne bude neizvesnosti, armirali i pretvorili u jedinstvo, monolit, kako bismo svi mi, svi vi i svi oni bili isti kao On, sa velikim O. Za društva i pojedince koji svoj habitus i razvoj grade na razlikama to bi bio poraz, ali kod nas nema poraza, postoje samo pobede. Drugim rečima, kako to kaže Rade Jovanović: 

Mi ne znamo za poraz. 
Takav je sistem informisanja! 

Doduše, Rade Jovanović nije dovoljno budan u svojim razmišljanjima, a kad zadrema, izgovori i poneku neprijateljsku glasinu. Tako, recimo, omakne mu se i ovakva misao, bolje reći zlomisao: 

Srbi su doživeli najveći poraz u svojoj istoriji. 
Izgubili su ceo svet. 

A dogodi mu se i poneka zbunjujuća misao, koja zvuči ili miriše kao prijateljska iako je otrovna: 

Svet ne želi da nas prepusti samima sebi. 
Nismo toliko krivi. 

Kao da mi ikad možemo za nešto biti krivi, mi koji smo uvek pravi. Jer opšte je poznato, a Jovanović to samo potencira: 

Srbi su nebeski narod. 
Takvog nigde nema pod kapom nebeskom!

Kad kaže nešto i u prilog uvek krivog ostatka sveta, Jovanović to čini ne zato što ostatak sveta to zaslužuje, već samo iz taktičkih razloga. Evo zašto: 

Opasno je ratovati protiv celog sveta. 
Uvek postoji rizik do nekoga zapostaviš!

Međutim, Jovanović je dovoljno jasan i glasan: 

U oba svetska rata bili smo na strani pobednika. 
Više nećemo da im pomažemo! 

A da naša odlučnost i bes pravednika ne bi plašili ostali svet, Jovanović utešno izjavljuje: 

Ko se ne slaže sa nama, neka ćuti. 
Nećemo mu ništa. 

Mada smatra naš narod najboljim na svetu (takvog nema pod kapom nebeskom), Jovanović ga ne smatra idealnim - mogao bi biti još bolji. Zato mu svakodnevno daje - mnoštvo saveta putem novina, radia i knjiga e da bi naš izuzetni narod bio još izuzetniji, bez mane i straha. Jovanović je naime svestan naših beskrajnih razvojnih mogućnosti, o kojima drugi narodi mogu samo da sanjaju gledajući u nas. On jasno kaže i poručuje svima: 

Naši neuspesi su 99 odsto talenta, 
a samo jedan odsto rada!

Vitomir Teofilović