Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

TREĆI DEO

10.


Majkla su pustili već narednog dana. Pri izlasku, vratili su mu sve sitnice, osim pasoša. Kad je zatražio i svoju putnu ispravu, dvojica čuvara su se zagledala, da bi se jedan od njih dosetio šta će odgovoriti: pasoš su zadržali da ga zalepe. Majkl više nije insistirao na tome, bilo mu je važno da se što pre izgubi s tog mesta.

Pred zatvorskom zgradom, gle, čekaju ga Milena i Zlatica i smeškaju mu se. Htede da ih upita otkud su znale da baš tog časa izlazi, da bi ubrzo zaključio da su možda baš one zaslužne što se našao na slobodi.

Tenkju.

Devojke su ga uvele u crvenu limuzinu i odvezle u hotel. Pošto se u apartmanu okupao i osvežio, obilato su ga nahranile u restoranu. Osećao se kao utekao iz gladi. Bio im je zahvalan.

Tenkju.

One su se smeškale.

– Mali nesporazum – objasnila je Milena.
– Sad je sve u redu – dodala je Zlatica.

Majkl je klimao glavom, jeste, morao je to biti nesporazum. Pritom, uočio je da se one istina sve vreme smeškaju, ali nekako suzdržano. Ranije su bile spontanije, utrkivale se koja će biti nežnija prema njemu. Šta se to promenilo, zapitao se. Ali brzo je odbacio sumnjičave misli, biće da se nisu promenile one nego on. Za sve je kriv zatvor, zaključio je, on mu je poljuljao samopouzdanje.

Milenu su pozvali na telefon, pa su u separeu ostali samo Majkl i Zlatica. Ona se nagnu prema njemu, njeno lice postade ozbiljno, čak napeto. Šapatom ga upita da li ima neku poruku za njenog oca.

– Nema – odsutno uzvrati Majkl. – A kakva poruka?
– Majkl, ti dobro znaš – ukori ga devojka.
– A, petrol šverc!

Zlatica se štrecnu, pa se osvrnu da neko nije čuo Majkla, koji je bubnuo glasno.

– Tiše malo, ne mora da čuje ceo restoran. I ne moraš baš da govoriš šverc.
Olrajt – prihvati Majkl. Onda objasni da nije mogao ništa da uradi. Sa Kosova su ga oterali kao šugavo pseto, oni u njemu vide Srbina.
– Pa ti i jesi Srbin – nasmeši mu se Zlatica, pomilovavši ga po ruci. – Jadničak, dosta si se napatio. Volela bih da te odvedem negde gde te više niko neće povrediti.

Zlatica je naglo povukla svoju ruku sa Majklove, vraćala se Milena. Ortakinja je sela natmurena, očito ju je iznervirao telefonski razgovor. Nije mogla da otkrije društvu kako je proganja brat Šerif, kako mora da nastavi s dvoličnom igrom prema Majklu. I kad je potom i Zlatica otišla do telefona da se javi ocu, Milena se obrati Majklu s puno saosećanja:

– Majkl, strašno mi je žao što su te strpali u zatvor. Da sam ranije saznala, izašao bi odmah, pa makar moj brat dubio na glavi.
Tenkju, Milen.
– I Šerifu je žao, da znaš. Upravo me je zvao da ti to prenesem.
Tenkju.
– Ipak, kaže da si i sam kriv. I zaista, Majkl, mogao si da budeš malo... malo kooperativniji. Ako ni zbog koga, bar zbog mene, zbog nas. Tako nam je lepo počelo. Molim te, kaži to što znaš Šerifu, pa da nas ostavi na miru.

I Milena steže Majklovu ruku na stolu, da bi se i ona brzo povukla, budući da se vraćala Zlatica.
 

11.


Novinarskog asa Tvrtka Seratlića umalo da strefi šlog. Od prevelikog iznenađenja. Od čuda. Namah je izgubio dah, srce mu je stalo, da bi potom zalupalo kao doboš.

Sve je počelo ljubaznim ženskim pozivom: "Moj šef hoće da vas čuje." Iako potpuno zatečen, Tvrtko je ipak registrovao da je sekretarica izgovorila nešto kao "ovde Propagika". Pomenuta institucija je uvek u njemu izazivala strahopoštovanje. I zato će ga promukli glas, koji se jedva provaljao kroz grlo, pogoditi kao grom iz vedrog neba.

– Ovde Anta Pantić.

Tvrtko je smesta skočio, kao da je u svojoj kancelariji video sen velikog medijskog bosa, pri čemu se poprilično i zaljuljao.

– Kako ste, kolega Seratliću?
– Dobro – izusti Tvrtko slabašnim glasom kao da tri dana ništa nije okusio. Uvidevši odmah da se tako ne razgovara s kolegom, on pokuša da zazvuči malo autoritativnije: – Hvala na pitanju, dobro, kolega Pantiću – ali ni sada nije bio sasvim zadovoljan ishodom budući da ga vlastiti glas nije poslušao.
– Čujte, kolega Seratliću – nastavljao je da krklja glas iz slušalice – da li biste mogli da skoknete kod mene na kaficu, hoću reći da malo razmenimo iskustva i dogovorimo se o eventualnoj zajedničkoj akciji?
– Mogu – Tvrtko se nije premišljao ni časak. A onda se s nevericm zapitao: zar je moguće da se i snovi ostvaruju? Eto, ako bog da, on će piti kaficu s velikim Antom Pantićem! Tu će pasti dogovor, Anta Pantić će mu ponuditi... Šta, Tvrtko nije izgovorio ni u sebi, ali je znao da je to nešto veliko. I onda će njih dvojica svakog jutra piti kaficu, poslovnu kaficu, razmenjivati iskustva i dogovarati se. Pijuckaju i dogovaraju se, pijuckaju i razmenjuju iskustva... Eh, kako je to beskrajno lepo!
– Kolega Seratliću!... Kolega Tvrtko, da li me čujete?
– Čujem – prenu se Tvrtko.
– Izgleda neke smetnje na vezi – nastavlja Pantić. – Možda biste mogli koliko sutra da dođete, a? Znate, stvar je hitna.

Naravno da je Tvrtko mogao. A šta bi drugo moglo da ga spreči da ne ode na taj sastanak?! Odmah se dao na pripremanje putovanja u prestonicu. Pošto je stvar veoma hitna, Tvrtko se osmelio da pomisli na avion. Domanovićgradski aerodrom u poslednje vreme korišćen je uglavnom za potrebe vojske, i tek povremeno za odlazak lokalnih rukovodilaca u Beograd ili obratno, kad prestonički funkcioneri posećuju Domanovićgrad i uopšte Jug. Za civilne potrebe aerodrom je imao na raspolaganju dve cesne. Njihovo korišćenje odobravao je gradonačelnik Zlatan Prišević. Tvrtko je u par navrata već leteo tim aviončićima, jednom sa Priševićem a drugi put sa Šerifom, kad se našlo mestašce i za novinarskog asa. Sam nikad, niti je na to pomišljao – sve do danas. Ovoga puta Tvrtko je skontao da ima prava na specijalni let.

Sklon ishitrenim improvizacijama, Tvrtko je počesto znao i da se preračuna. Zamalo i sada. Gradonačelnik Prišević se već sprema da se, preko telefona, izdere na njega, neka ispolji malo više skromnosti i neka se pruža koliki mu je guber, ali ga je pokolebalo pominjanje direktora slavne Propagike Ante Pantića. Pošto u startu nije bio sasečen, Tvrtko je izverglao kako mora sutra ujutru hitno na sastanak s kolegom Pantićem, koji ga je pozvao da se konsultuju i dogovore o važnim stvarima i da on, Tvrtko, ne bi izvoljevao avion da iza svega ne stoji važna stvar za Domanovićgrad, koji, eto, ponovo stiče ugled i značaj u prestonici, tako da on ne leti tamo sebe radi, već za interes grada...

– De, de, Tvrtko, stani malo, razumeo sam te – Zlatan je kao grdio, a videlo se da je legao na rudu. Ne bi se on na bilo koji način zamerio lujcu Anti Pantiću. A ko zna, možda i ovo novinarsko spadalo Tvrtko nešto postigne. – Odobriću ti let, ali čim se vrneš, odma' da mi se nacrtaš.

Tvrtko je prihvatio bez pogovora i na krilima radosti počeo da skače po svojoj kancelariji. Eto, kad krene čoveku, onda mu sve krene. Sad može i kafica, i aviončić...

nazad