Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
DODATAK
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

TREĆI DEO

12.


Kafica je Tvrtku izmakla. Doduše, on ju je popio, ali sam, bez kolege Pantića, što će reći kao da je i nije popio.

Šta se zapravo desilo? Od prevelike želje da se nađe kod svog idola, Tvrtko se vinuo u nebo (u cesni) vrlo rano, u cik zore, i već u sedam sati našao se u Propagici. Ispalo je da je mnogo poranio, kao da je izgubio iz vida da u novinskim kućama radno vreme i ne počinje strogo u sedam sati, već da je rastegljivo. Najpre je morao da sačeka u holu u prizemlju da dođe direktorova sekretarica, koja je, ispostavilo se, odmah znala ko je rani jutarnji gost (ta baš je ona juče uspostavila telefonsku vezu s njim). Da ne bi još dreždao u holu, povela ga je sa sobom, smestila u Pantićev kabinet i naručila mu kafu i kiselu vodu iz bifea. Usput je dodala da je malo poranio jer njen direktor započinje posao tek iza osam sati, a da će danas svakako i zakasniti jer ima neki važan  sastanak. I dok je gost stajao nasred prostranog kabineta sa povećom putnom torbom koja mu je dobrano istezala ruku (bila je napunjena Domanovićgradskim novostima, Tvrtko je želeo da se pohvali prestoničnom uredniku da se i u provinciji i te kako dobro piše), domaćicu je neodoljivo podsetio na njenog strica sa sela kad joj ovako rano bane u posetu, pošto je uhvatio ponoćni voz. Spustivši najzad torbu, Tvrtko uvide da je ispao seljak sa svojim ranoranilaštvom. Ipak se brzo seti kako će izvaditi stvar: doputovao je avionom, specijalno odobrenim za njega, koji je kao morao da poleti vrlo rano, pa je zaključio da je bolje da sačeka u kolegijalnoj ustanovi nego u nekoj krčmi. Kad je završio s objašnjenjem, Tvrtko uspe i da se osmehne, kao da je time hteo da poruči Pantićevoj sekretarici: draga moja, nismo ni mi iz unutrašnjosti baš mačji kašalj kad imamo na raspolaganju specijalne avione. Sekretarica mu je uzvratila profesionalnim osmehom,  zatvorivši tapacirana vrata za sobom.

Tvrtku nije teško padalo čekanje, ta našao se u carstvu svojih snova. Pantićev kabinet umnogome je prevazišao njegovu imaginaciju. Pri tom, nije bio toliko impresioniran veličinom kabineta (mada je bio najmanje triput veći od njegovog na drugom spratu domanovićgradske Bele palate), koliko raskošnim klasičnim nameštajem (njegov tamo dole, iako nov i lep, bio je  tek savremeni industrijski proizvod od iverice i metala). No tako i priliči najstarijoj novinskoj kući na Balkanu, zaključio je Tvrtko.

U kabinetu prvog čoveka Propagike dominirala je velika biblioteka, koja je prekrivala ceo čeoni zid. Ispred nje, gotovo na samoj sredini, stajao je izrezbareni pisaći sto, dok se duž desnog zida prostirao dugačak konferencijski sto okružen stolicama kao kvočka pilićima. Deo levog zida, pak, pokrivao je zatvoreni orman. Po zidovima, naravno, puno vrednih umetničkih slika, a na podu, opet, raskošni persijaneri.

Od sveg tog raskoša i lepote, Tvrtku se pogled najpre zalepi za biblioteku. Ogromnu, sa bezbroj knjiga. Preovlađuje tvrdi povez, najvećma kompleti, gde dominiraju oni sa crvenim koricama. Tvrtko je većinu tih knjiških serijala i s prilične udaljenosti prepoznao budući da ih i sam ima u svojoj biblioteci, dakako kudikamo skromnijoj po obimu, ali ne i po crvenkastim kompletima. Njih su decenijama donosili u kombijima akviziteri povlašćenih izdavačkih kuća i nije se našao direktor koji bi im odoleo ukoliko mu je položaj bio mio. Nekada su to bila sabrana (ili eventualno izabrana) dela klasika domaćeg marksizma – Tita, Kardelja, Bakarića, Kurtovića i Murtovića, a poslednjih godina uglavnom kapitalna dela što novog vođe, što  njegove životne saputnice. Doduše, Vođa nije mnogo pisao pa su stoga izdavani njegovi sabrani govori, ali je zato ona bila pasionirani pisac svakojakih filozofsko-socioločko-kulturoloških traktata, koji su objavljeni pod zajedničkim naslovom Moje misli. Njena i njegova dela zauzimala su središni deo biblioteke. Ne samo da su na taj način prva padala u oči, nego su prva bila i pri ruci stanaru kabineta. Ne zna se pouzdano koliko se njima koristio, koliko ih je čitao, ali samo njihovo prisustvo obezbeđivalo mu je ne male prednosti. Kao prvo, da se odmah uoči kako je onaj koji tu obitava na ispravnom idejnom kursu (i da sa njim nema šale), kao drugo, da ima, ako ćemo, i bukvalno shvaćeno, veoma jaku zaleđinu (ta iza njega su On i Ona), i treće... Treće bi moglo da bude praktična konkretizacija prethodna dva stava. Jer ako navedeni argumenti ne budu dovoljno ubedljivi, onda onaj koji sedi za pisaćim stolom (u konkretnom slučaju Anta Pantić) može u trenutku ponesenosti da posegne za jednim od ta dva kompleta, ili za oba odjednom, i njima raspali po tintari nedokazanog i nevernog Tomu, ne bi li dotični najzad shvatio gde se nalazi. Tvrtku je sve to bilo veoma blisko i on se, zanet u  mislima, u jednom trenutku i upadljivo nameši. Setio se nekih scena vezanih za svoju biblioteku. Jednom, ne mogavši da se obuzda, bacio je ceo, tek pristigli, komplet Kardelja u tvrdom povezu na svoj urednički kolegijum. Knjige su se razletele na sve strane, ko pogođen ko nije, da bi im se, kad se malo ohladio, izvinio što je morao da se pomogne Kardeljem. Posle su Tvrtkovi urednici, komentarišući scenu, zaključili da su čak i dobro prošli, jer šta bi bilo da je njihov direktor posegao za glomaznijim kompletom Josipa Broza. A ne tako davno, opet, zamalo da nadrlja Milence Šećerko. Ubeđivao je tu ludu glavu da ne daje otkaz, neće biti ništa od njegovog nauma da izdaje nezavisne novine (posle se zaista pokazalo da je Tvrtko bio dalekovid!), pa kad je iscrpeo sve verbalne argumente, posegao je i za meterijalnim – zgrabio prvu knjigu koja mu se našla pod rukom i njome gađao Šećerovića. Milence je imao dvostruku sreću: prvo, knjiga je promašila glavu i okrznula leđa, a drugo, bila je to ipak ženska knjiga, jedna iz kompleta Moje misli.

Još se smešeći zanet u svojim mislima, Tvrtko zađe iza velikog pisaćeg stola, na kojem su, uzgred budi rečeno, stajala dva telefona, neke fascikle, još nekakvi papiri, posuda od keramike sa raznoraznim olovkama... Sigurno je bilo još nečega, ali Tvrtka taj sadržaj nije mnogo zanimao. Njega je neodoljivo vukla k sebi sama polufotelja i on je počeo  da gladi  njen naslon, mekani crveni pliš sa diskretnim cvetićima, pokušavajući da zamisli zavaljenog korpulentnog Pantića. I Tvrtko požele da i sam tu nasloni svoja leđa, koja po širini i nisu mnogo zaostajala za Pantićevim. I kad već poče da spušta, da prostite, svoju cenjenu zadnjicu, začu se krcanje vrata. On se trže, uspravi, pa brže-bolje okrenu ka biblioteci, kao zašao je tu da razgleda knjige. Ušao je konobar s kaficom  na poslužavniku. Bila je tu i čaša kisele vode. Pošto pozdravi gosta sa dobro jutro i ostavi posluženje na jedan kraj konferencijskog stola (Tvrtku bi odmah jasno da tu treba da sačeka direktora Pantića a nikako za njegovim pisaćim stolom), konobar napusti kabinet.

Tvrtko se više nije usudio da dira polufotelju. Otišao je do svog posluženja, spustio se na plišanu stolicu, jednu iz mnoštva poređanih oko konferencijskog stola, i srknuo svoju kaficu. Bila je malo više gorka za njegov ukus, ali tome nije pridao veći značaj, mnogo važnije od toga bilo je samo mesto gde se nalazi. On, eto, pije kaficu u kabinetu direktora prestonične Propagike! Kad je potom srknuo i drugi gutljaj, pa zatim i otpio malo kisele vode, on obrati pažnju na novine koje su bile poređane na stolu pred njim. Bila su to sva dnevna, ali i nedeljna Propagikina izdanja. Biće da je tu svakog jutra sedao i sam Pantić i listao kućne novine, valjda da ne bi sitni otpaci od roto-papira prljali njegov stilski pisaći sto. Tvrtko se najpre lati samog matičnog lista, dnevnika Propagika. Već sa naslovne strane, iz krupnih naslova, ali i nadnaslova i podnaslova, on se, budući iskusan novinski čitač, dobrano informisao o tekućim zbivanjima u zemlji i svetu.

Tako, ispod samog zaglavlja novine, krupnim masnim slovima optuženi su NATO i domaće izdajice za teško stanje u zemlji, a naročito na Kosovu i Metohiji. Nešto niže, započinjnao je izveštaj ("opširnije na petoj strani") sa sednice LUJ-a, odakle je upućena najoštrija kritika Americi zbog njenih hegemonističkih pretenzija u okviru tzv. novog svetskog poretka. Tvrtko nije procenjivao da li je to dobro ili loše, on se nikad nije upuštao u komentarisanje odluka viših instanci. Čitao je dalje. U vrhu naslovne strane, ali desno, stajao je kratak, ali kompletan, izveštaj sa sastanka nekog opštinskog rukovodstva SSS-a, na kome je jednoglasno odlučeno da se Vođa, zbog zasluge u odbrani zemlje, njenog integriteta i celovitosti, a naročito zbog očuvanja Kosmeta trenutno pod zaštitom NATO-a (Tvrtku se namah učini da je tu nešto nelogično, ali smesta pređe preko toga, biće da je pogrešno razumeo zbog toga što je umoran od puta), predloži i za treće najviše odlikovanje. Zadržavši se još malo na tekstu, Tvrtko pročita kako opštinsko rukovodstvo podseća na već istorijsko Vođino obećanje dato pre nešto više od jedne decenije na samom Kosovom polju: "Niko ne sme da vas bije!" Nešto niže, pak, Tvrtko naiđe na kraću vest o tome kako su šiptarski teroriti u nekom selu na Kosmetu poklali 13 Srba na spavanju, među kojima i petoro dece. KFOR i UMNIK će preduzeti istragu, dodaje se. Iako nikad nije bio cepidlaka, bar kad je reč o domaćoj štampi, Tvrtkovom glavom prolete misao da se ovaj izveštaj ne uklapa sa prethodnim, ali je brzo odbaci kao bogohulnu. Zato odmah pređe na blok izveštaja (najčešće u najavama, opširnije na nekoj unutrašnjoj stranici) sa otvaranja, ili zatvaranja, radova na objektima porušenim ili oštećenim u NATO-agresiji. Kao otvarači (ili zatvarači) najčešće se navode premijer Mrljko Mrljanović i direktor Direkcije za obnovu i procvat zemlje Dragutin Drkonjić. Bila su to obnavljanja, iliti krpljenja, nekih mostova i mostića, zgrada i kućerka, ali i izgradnja i po koje stambene zgrade radi zbrinjavanja porodica koje su u bombardovanju ostale bez krova nad glavom. U svim govorima sa otvaranja (ili zatvaranja) ističu se veliki poduhvati i rezultati i zahvaljuje graditeljima na njihovom pregalaštvu i rodoljublju. I uvek nezaobilazan dodatak: dok mi gradimo, izdajice ruše. Tvrtku je od prve jasno da su izdajice opozicioni prvaci. Najzad, u dnu naslovne strane, nešto i iz stvarnog života: ministar za snabdevanje izjavljuje da će biti snizene cene ulja i šećera. Tvrtku se ovlaš nasmeši: koliko će tek odsad biti teško doći do tih namirnica, ali je bar lepo tako nešto pročitati.

Odloži Propagiku. Ništa novo, uobičajene vesti, zaključi profesionalno. Da je danas u Domanovićgradu, sve ove vesti, pomalo lokalno obojene, čuo bi i sa Radija Domanovićgrad  i TV DOM, da bi se u subotu našle i u nedeljniku Domanovićgradske novosti. Ipak, i njemu je već godinama dan počinjao s Propagikom, pa kako bi drugačije moglo u samoj njenoj kući. Uostalom, Propagika mu je bila uzor i u kreiranju njegovih lokalnih novina, stalni putokaz kako da se ne skrene s kursa. Jednako kao što mu je na ličnom planu bio idol Anta Pantić. Kad bi ga, doduše, neko zapitao, a u čemu ti konkretno Pantić služi kao primer, šta je to dotični  uzorno uradio, napisao, on ne bi znao da odgovori, budući da nikad ništa značajnije nije pročitao iz Pantićevog pera (bolji poznavaoci Antinih radova svakako bi se odmah setili njegovog subotnjeg pijačnog barometra iz gradske rubrike); Tvrtko je naprosto smatrao da prvi čovek Propagike po prirodi stvari mora da bude neko viđen i uzoran.

Kako bi se malo odmorio od ozbiljnih tema, Tvrtko uze Propagikin Zabavljač. Tu mu odmah privuče pažnju napis o egipatskim faraonima. I dok je čitao tekst, odnekud mu dolete jedna krajnje neobična misao, koja i njega spočetka začudi. Zaista, otkud to da Antu Pantića zamisli kao faraona, a njegovu novinsku kuću kao piramidu?! Čudno, zaista čudno, čak i kad bi se to dešavalo u istinskom snu, a ne samo u običnom sanjarenju. Možda zato, pokušao je da pruži sam sebi odgovor, što se u Pantićevom kabinetu osećao malim, gotovo  neznatnim. I dok su se sve te neverovatne predstave komešale u njegovoj neispavanoj glavi (ne zaboravimo da je ustao u cik zore) kao jesenja magla, nekakva magla počela je da preplavljuje njegovu svest i on  najzad klonu na sto i zadrema.
 

13.

Anta Pantić imao je redovne konsultacije sa čelnicom LUJ-a svake srede u devet časova, osim ako je Ona bila nečim drugim zauzeta ili se našla na putu, u zemlji i inostranstvu. Znala je ona da izbija izvan zemlje i po nekoliko nedelja, boraveći uglavnom na Istoku (u Kini, Severnoj Koreji, Tunguziji), gde je promovisala svoje knjige i držala predavanja na tamošnjim univerzitetima, stičući titule počasnog doktora ili akademika. Budući da je Njen prestiž na Istoku poistovećivan sa državnim, zemlja koja ju je slala plaćala je i sva ta putovanja, i promocije, i titule. Tim akcijama ne retko su se pridruživali i ugledni domaći privrednici, donatori, kao što su čuvena braća Parić. Zauzvrat, ona je aminovala sve njihove poslovne poduhvate. U ta davna vremena kada se dešava naša povest, nijedan unosniji posao nije se mogao obaviti bez dozvole Porodice, tj. Vođe i Nje. A budući da je On imao na plećima državničke brige, ona je vremenom preuzela na sebe, uz ideološke, i ekonomske i kardovske zadatke. Tako, oni koji su bili bliski Porodici, bezrezervno odani, sticali su nemale privilegije, kao na dvoru. Naprimer, dobijali su koncesije na izvoz žita ili voća, te na uvoz nafte i duvana. Od tih poslova moglo se obogatiti preko noći. Novopečeni bogataši, dakako, znali su kako da se oduže Porodici.

Anta Pantić se čvrsto držao Porodice i zato je uživao Njenu blagonaklonost. Gde ona okom, tu on skokom. Pa ipak, vernost se morala stalno potvrđivati. Zato je on svake srede pred Njom kao đačić odgovarao kako je uradio domaći zadatak, nakon čega je dobijao novi. Teški su to bili ispiti jer je ona retko kad bila zadovoljna njegovim učinkom. A trudio se siromah, bog mu je svedok, iz petnih žila. Koliko iz strahopoštovanja, toliko, ako ne i više, iz ljubavi prema njoj, čiste, platonske. Doduše, na početku svoje vrtoglave karijere, on u Nju i nije gledao ženu, pogotovo ne onaj tip žene pred kojom se ostaje bez daha, ali je vremenom ona postala jedino žensko biće koje je ispunjavalo njegovu svest danju i noću, na javi i u snu. Toliku opsednutost Njome on nije umeo drugačije da objasni osim ljubavlju.

Anta je bio uveren da i ona njega obožava na svoj način. Kud ćeš veći dokaz od Njene namere da mu da svoju mezimicu, pa je neko vreme i ćerka koketirala s njim i već se šuškalo da je na pomolu dvorska svadba. Ispostavilo se, ipak, da je ćerka, kao i u svemu, nestalna i u osećanjima. Srećom, taj razlaz se pretvorio u kolegijalnu saradnju (pošto je i ona u međuvremenu postala medijski magnat), a moglo je sve da se izrodi u nešto pogubno za Antu. Jer kad Porodica kažnjava za neverstvo i izdaju, onda beri kožu na šiljak.

Penjući se sada liftom na deseti sprat, Anta je osećao kao da propada a ne da se uspinje. Iako je uveravao sebe da ide obožavanom biću, nikako nije mogao da odagna strah koji ga je kao po nekom automatizmu napadao odmah čim bi ušao u lift koji vodi k Njoj. Stalno je morao da se hrabri, da mrmlja u sebi: "Anto, opusti se, ne histeriši, ništa se strašno neće desiti. Dobro, ona će te grditi, to ti ne gine, ali šta to mari, neka pridikuje, znaš i sam da nikad nije zadovoljna propagandom koju vode naši mediji. Njeni su standardi veoma visoki, posebno prema Propagici. Anto, brate, nikad ne zaboravi da je novinarski hleb sa sedam kora. Zato, glavu gore, ne histeriši!"

Šta ako ovoga puta nešto ipak krene nagore? Uvek postoji pvi put. I Anti opet prolete u svesti vrtoglavi pad. Evo njega u ćepenku, u svojoj električarskoj radnjici, batrga se oko nekog rešoa, kad evo ti robusne brkate ženetine, vitla nekom peglom, hoće da mu je nabije na glavu, krešti: "Tako li se popravlja, kretenu nijedan!" Goni on taj prizor iz svoje svesti, goni kao nečastivog, ali 'oćeš, ne da se. Strah da će biti degradiran i da će se ponovo baviti svojim starim zanatom toliko je opsesivan da mu nikad ne daje mira. Malo-malo, pa mu se vraća kao mora.

nazad