Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

TREĆI DEO

14.


Ako je suditi po početku, krenulo je dobro. Čim su seli za konferencijski sto u njenom kabinetu, pred njima se ubrzo našla kafica i votkica (ranije je neretko posluživan i viski, ali od agresije NATO-a, to anglo-američko piće izbačeno je iz službene upotrebe kao neprijateljsko), da bi Ona odmah zapodela razgovor. Tačnije, monolog, jer se Antino učešće uglavnom svodilo na da ili ne. Kako je usmeravala svoje izlaganje, Anta je sve više zaključivao da će glavna tema današnjih konsultacija biti Domanovićgrad. Gotovo da se lupi po čelu od radosti, koje li koincidencije! Ta nije li i sam pozvao na konsultacije svog provincijskog kolegu!

– Domanovićgrad – otpevušila je ona vrskavim glasom – sada nam je opet potreban, čak preko potreban. On ponovo može da zasija svojim dragim kamenom, a svaki sjaj se lako pretvara u iluziju. Do konačne, planetarne pobede levice, moj Anto, mi moramo podsticati iluzije, obećavati svetlu budućnost. Ako nam sve to pruža Domanovićgrad, zašto bismo se toga lišavali?

Anta je odsečno vrteo glavom – ne, ne treba se nikako lišavati.

– Ovoga puta, Anto, Domanovićgrad će nam pružiti i nešto više: da se usprotivimo imperijalizmu u obliku novog svetskog popretka. Jer ako se već domogao Kosmeta, treba li mu odogućiti da proguta i naš Domanovićgrad sa svim njegovim resursima? Ti si to već dobro uočio (vidiš da ja umem i da pohvalim kad je nešto dobro!), pa si preneo iz lokalnih novina članak DALJE PRSTE OD NAŠIH RESURSA! – Pošto primeti da se Anta samozadovoljno krevelji, ona ga smesta prizemlji: - Nemaš baš mnogo razloga za likovanje, i sam znaš da sam ti ja skrenula pažnju na to preko svog potparola! – Anta se sada uvuče u sebe, pokunji. – Ajde, ne drami! – ukori ga ona, pa nastavi: - Sad vidim zašto nas oni tamo, na Zapadu, mrze: ne pokoravajući im se, mi im ne damo naše resurse, naš dragi kamen. Naravno, domaće izdajice bi i taj kamen prodale za groš samo kad bismo im mi dozvolili. Kad kažem "mi", jasno ti je da mislim na naše rukovodstvo, nadahnuto idejama levice.

Na pomen levice, Anta odlučno zatrese glavom.

– Ako si me dobro shvatio, dragi moj Anto, onda nam je sada više nego ikad potrebna dobro osmišljena medijska kampanja. Neprestanim ponavljanjem, po stotine i hiljade puta, narodu se mora utuviti u glavu da samo mi vodimo pravim putem, dok opozicija vuče na stranputicu i u izdaju. Zato, ponavljati i samo ponavljati!
– Kao papagaj – prokrklja kroz podgojeno grlo oštroumni Anta.

Ona ga pogleda svojim modrim očima i namršti se; poređenje joj se očito nije dopalo. Anta proguta knedlu, pa pokuša da se skupi i bude manje upadljiv, ali mu to, onako masivnom i podbuhlom, nije baš uspevalo.

– Malo više suptilnosti, Anto! – ukori ga ona. – Ne guraj Propagiku kao slona u staklarsku radnju, već joj omogući da se izvije... – tu se ona isprsi i pokuša da izduži svoj kratki struk – kao zgodna žena.
– Jeste, veoma zgodna žena – Anta najzad dobi priliku da joj podiđe.
– Hvala – nasmeši mu se ona, po prvi put otkako je ušao. – E pa, ako si me razumeo, toga u Propagici nema.
– Biće – požuri Anta s obećanjem.
– S reči na dela, Anto.
– S reči na dela, jasno.

Taman je pomislio da je danas prošao tek s malim ukorom, kad ona potegnu najškakljiviju temu, bez koje dosad nije protekao nijedan njihov sastanak.

– Zašto nemaš dovoljno levice na stranicama Propagike?
– Pa ne bih baš... – Anta ne dovrši; ne, ne sme joj nikako protivurečiti. – Naša analitička služba izračunala je da je u poslednje vreme čak 90 odsto političkog sadržaja lista posvećeno upravo levici.

Ona je nezadovoljno vrtela glavom, pa Anta obeća da će ubuduće zastupljenost levice biti još veća, ići će na 95, pa i 99 odsto, ogradivši se da sto nasto ne bi možda valjalo jer bi opozicija trubila da je Propagika postala bilten LUJ-a. Na pomen opozicije, ona se smrknu.

– Dosta mi je te opozicije! Dokle njoj ugađati! I mani se tih brojki i statistike, nije bitan kvantitet nego kvalitet!
– Kvantitet prelazi u kvalitet – Anta s ponosom navede marksističko geslo. Zavraga, ona ga ošinu pogledom, kao da mu uzvraća: ne lupetaj, Anto, nećeš ti meni, profesoru marksizma, prodavati Marksa.
– Sad bih da pređemo na tvoj naredni zadatak, pa te molim, Anto, da se uozbiljiš. Želela bih da pod hitno u tvojoj novinskoj kući razradite operativni plan Domanovićgradske akcije. Ko, šta, kako i tako dalje. Sve do detalja. Je l' jasno, Anto?
– Jasno! – raportira direktor informativnog giganta. Svejedno koliko mu je bilo jasno, važno je da su stigli na kraj s konsultacijama i da će se on uskoro naći na vazduhu i produvati svoja krkljava pluća.

Ona je već imala u rukama neke papire i počela da se udubljuje u njihov sadržaj. Iako masivan, Anta se nečujno išunja iz kabineta.
 

15.


Sudbina ponekad zna da bude i ciničan režiser. U to se uverio i naš junak Tvrtko Seratlić.

Odvijala se velika fešta u čast novopostavljenog generalnog direktora Propagike. Blješti velelepna sala. Sa stropa, mnogobrojni lusteri sa hiljadama staklenaca. Dole, na stolovima poređanim u obliku ćiriličnog slova P (inicijal Propagike), raznobojna pića u kristalnim čašama, a uz njih i pladnji s pikantnim jelima, odakle posebno štrče brkati purpurni jastozi. Naokolo gospoda u smokinzima i frakovima i dame u dekoltovanim toaletama. A u samom čelu stola slavljenik. Gle, pa to je... Taj koji je tu zaseo sve mu više liči na njega, ali nekako ne može da poveruje svojim očima, pogotovo što dotični nije dežmkast i proćelav, već vitak, visok, kovrdžave kose... Kako je moguće da se neko naprečac toliko preobrazi? Jedino ako čoveka ne ulepša sam položaj. Ta on je sada novi rukovodilac Propagike. Ako je ranije tako nešto doživljavao samo u snu, sada je to na javi. U to ne može biti sumnje jer eno, usred sale, između dva kraka ćiriličnog slova P, pokriven sedefastim pokrovom ispod kojeg mu viri samo podbuhla glava sa isturenim podvaljkom – leži Anta Pantić. Oko odra titraju plamenovi sveća – da razbiju svaku sumnju u upokojnost dotičnog. A njemu, Tvrtku Seratliću, opet, prilaze zvanice sa širokim osmesima, stežu mu i drmusaju ruku i od sveg srca čestitaju. Među njima je i podosta Domanovićgrađana, i njegovi provincijalci se upicanili, ni njima ne fale frakovi i toalete, da prosto ne veruješ kad su se pre pogospodili. Otkud i oni tu, ne seća se da ih je pozvao, više mu nije do njih; mada, kad bolje pomisle, i neka ih, neka vide dokle je dogurao njihov zemljak. Tražeći uporno u masi, Tvrtko dogleda i gradonačelnika Zlatana Priševića, i uz njega svu opštinsku vrhušku, cere se svi odreda i mašu mu. Utom mu prilazi Milence Šećerko, i mali je u fraku, naliči mu na pingvinče. Zdrave se, a Šećerko kao da se ceri zlurado, kao da zna nešto unapred. Kao što je on njemu prevideo da neće daleko dogurati sa svojim nezavisnim glasilom, sad bi i mali da mu uzvrati predskazanjem da se ni ovo njegovo neće ovako završiti. Još je on, Tvrtko, preplavljen srećom i radošću, ali sve više oseća da ga nešto uznemirava, kao da ga nekakva ruka drmusa po ramenu. A onda se još i začu: "Kolega Seratliću! Kolega Tvrtko!" Ko li to sad remeti njegovo slavlje, a ovamo kao da mu je glas, onako krkljav, odnekud poznat? Iskosi glavu i krajičkom oka zahvati deo masivne figure iznad sebe. Zar je moguće! Tu Tvrtko skoči kao oparen petao i nađe se nosem u nos (a sa kim drugim kad je osvedočeni baksuz) s Antom Pantićem. Tvrtko protrlja oči, da možda ne sanja. Za svaku sigurnost, potraži pogledom odar, kad tamo ni odra, ni banketski poređanih stolova, pa ni svečane sale. Nigde ništa. Ali je zato tu mrtvac, stoji pred njim, nos uz nos. Pritom, nos koji vidi nije mrtvački, već mesnat i rumen. Crvene se i obrazi, i uopšte sve odaje život.

Tvrtko se osvrnu i odmah shvati gde se nalazi – u kabinetu Ante Pantića, a pred njim je sam Anta Pantić. I postide se. Kakve li ironije! Toliko je maštao o ovom susretu, toliko mu se radovao, a dočekao ga je potpuno nespreman. Na spavanju. A ne jednom je zamišljao kako Pantić i on idu jedan drugome u susret, stežu ruke i grle se, pa triput ljube u obraz, kakav je srpski red. Onda se još i potapšu po leđima. Kako ste, kolega Anto? Kako ste, kolega Tvrtko? A sad ništa od toga. Tvrtko sebe vide kao provincijalca na proputovanju koji je, čekajući voz, zadremao na klupi u čekaonici.

– Poranili ste jutros, kolega Tvrtko, a ja još imao i neke konsultacije – obrazlagao je direktor Propagike svoje kašnjenje.
– Izvinjavam se, kolega Pantiću, zaista sam jutros poranio. – Tvrtko poče i njemu da raspreda o ranom specijalnom letu, upriličenom samo za njega, eto, i novinari su to dočekali, da bi se ovde, u toplom kabinetu, začitao i tako zadremao.
– Ništa, ništa, sad ćemo naručiti po duplu votkicu i začas se rasaniti – smeškao se kolega Pantić prilazeći svojoj polufotelji iza pisaćeg stola. Otud pritisnu dugme na interfonu i kod sekretarice naruči piće. Zatim rukom pokaza Tvrtku da primakne stolicu uz njegov pisaći sto. Tvrtko posluša ćutke. Sad je bio blizu svog idola, ali nije znao šta će sa sobom.

Anta je ostavio gosta da se rasani i pribere, dok je sam prevrtao po papirima na stolu, izdvajao neke, čitao, potcrtavao. Ubrzo je onaj isti konobar od jutros doneo naručeno piće, jednu čašu stavio pred gosta, drugu pred generalnog direktora i izišao. Anta podiže čašu i nazdravi izdaleka, nije se moglo kucnuti jer ih je razdvajao poširoki sto, pa otpi gutljajčić. Učini to i Tvrtko. Čim oseti kako mu se u utrobi razliva ljuto i hladno piće, namah se obodri – sad je spreman za poslovan razgovor. Uskoro to primeti i domaćin, pa odloži papire u stranu, pucketnu prstima pritiskom šake na šaku, nasmeši se, pri čemu mu se podvaljak još više nadu, i započe poizdalje, kako i dolikuje iskusnom medijskom magnatu.

– Kako je dole kod vas, kolega Tvrtko? Kako žena, kako deca?
– Dobro je kod nas – obradova Tvrtka lako pitanje na početku. – Dobro je žena, dobro su i deca, hvala bogu, da kucnem u drvo – izokrenutim kažiprstom desne ruke Tvrtko lupi nekoliko puta po ivici stola kako bi i praktično demonstrirao taj ritual. Onda se trže, pobojavši se da možda ne ošteti skupceno drvo svojim malograđanskim vradžbinama.
– A situacija?
– Pa, kao i svuda, složena.
– Kao i svuda? Vi ste ipak malo istureniji, blizu Kosmeta. Možda je malo drukčija?
– Pa da, malo je drukčija – složi se gost. – Možda malo složenija.
– Malo? Ili malo više? Domanovićgrad je ipak nešto specifično, zar ne, kolega?
– Svakako, svakako, mi smo već navikli da budemo specifični.
– Ne treba se preterano navikavati, navike znaju i da otupe oštricu borbe. Upravo danas mi se nalazimo pred moćnim stranim silama, koje se ovde oslanjaju da izdajničku opoziciju.
- Potpuno se slažem a vama, kolega Pantiću – najzad se razveza i Tvrtkov jezik, tema mu je zazvučala veoma poznato. – Kao i svuda, i kod nas dole opozicija nema šta da ponudi narodu, pa ga samo vuče na mitinge i proteste. Eto, za koji dan, u Domanovićgradu treba da se održi veliki miting protiv vlasti. – Tvrtko se nagnu preko stola i šapnu: - U poverenju, saznao sam iz pouzdanih izvora da će tražiti i Vođinu ostavku!
– Znam – uzvrati naglas Tvrtko – istoga dana održaće oni i u prestonici svoj "veliki miting istine". Ali neka, dočekaćemo ga spremni. Preuzimajući svoj deo zadatka, Propagika već radi na njegovom razobličavanju.
– I mi dole – gotovo poskoči Tvrtko, srećan što između Propagike i njegovih glasila nema nikakve razlike.
– A pišete li i dalje o tamošnjoj špijunskoj aferi?
– Pišemo, pišemo. Po potrebi...
– Situacija se zaoštrava, i unutra i spolja – Anta Pantić još većma uozblji razgovor. – Zato i mi moramo da pojačamo našu medijsku aktivnost. Upravo dolazim sa jednog visokog mesta... Mm, da, to vama, kolega Seratliću, mogu reći: bio sam u Direkciji LUJ-a na konsultaciji sa Njom! Nećete mi verovati, ali poseban akcenat stavila je baš na Domanovićgrad. Uostalom, zato sam vas i pozvao, da se kolegijalno dogovorimo.

Kad se sve izmeri i sabere, dogovor i nije trajao dugo. Anta Pantić je brzo prešao na predlog: dva glasila, Propagika i Domanovićgradske novosti, odsad će nastupati koordinirano. Propagika, naravno, celu stvar može i sama da izvede, ali će biti delotvornije ako se sve pokrene sa lica mesta. Time bi se svima zapušila usta kako prestoničke novine, eto, fabrikuju još jednu špijunsku aferu ne bi li kao skrenule pažnju sa katastrofalnog stanja u zemlji. Budući da su njih dvojica već pohvaljeni iz samog vrha za pokrenutu akciju na razoblišavanju domanovićgradske špijunaže, znači da su na dobrom putu. Ne menja se tim koji dobija, posluži se Anta sportskom terminologijom, proprativši osmehom svoju duhovitost. Uzvrati osmehom i Tvrtko, koliko je tek njemu milo što će biti u timu s velikim Pantićem. Potom domaćin pređe na konkretan plan akcije dvočlanog tima: Tvrtko će nastaviti da piše svoje kolumne o špijunskoj aferi u Domanovićgradu, naravno, uz stalno naglašavanje kako imperijalistički Zapad, u okviru novog svetskog poretka, nastoji da zagospodari i našim resursima i time nas potpuno potčini, ali da je naš narod slobodoljubiv i nikad se neće lišiti svoje nezavisnosti. Tuđe nećemo, svoje ne damo. Ne damo naš dragi kamen!

Anta Pantić je toliko zapenio da je i samom Tvrtku, naviklom na svakojake političke egzaltacije, bio pomalo čudan. Ispalo je kao da Anta veruje u ono što govori, a posebno u istinitost dragog kamena.

– Kolega Pantiću, izvinjavam se... vama je, pretpostavljam, poznato o kakvom se dragom kamenu radi?

Iako je Tvrtko upitao dosta oprezno, Anta to shvati kao cepidlačenje:
- Pa šta! Mi ovde u krajnjoj liniji i ne razgovaramo o dragom ili nedragom kamenu, nego o medijskoj propagandi. Šta se nas uopšte tiče tamo neki kamen. Mi nismo ni rudari, ni geolozi, ni minerolozi, već novinari, konkretno urednici. Mi uređujemo novine. A naš je prevashodni zadatak da našim tekstovima, našom medijskom kampanjom, onemogućimo opoziciju da, uz pomoć stranog faktora, preuzme vlast. Pišete li vi, kolega, u svojim glasilima o levici? – neočekivano prozva Anta svog kolegu.
– Razume se da pišemo – spremno uzvrati Tvrtko.
– A da li dovoljno? Pritom, nije toliko bitan kvantitet, koliko kvalitet. Levica znači automatski progres, pa zato nikad nije dovoljno ma koliko je imali u našim glasilima. Narodu se mora stalno ponavljati...
– Kao papagaj – dodade Tvrtko, na što se Anta trže. Da, i on je tako replicirao Njoj pa bi trebalo da mu bude drago, ali kako su se uloge promenile i sad je on taj koji može da pridikuje, Anta ne propusti priliku da ukori sagovornika.
– Malo više suptilnosti, kolega!

Nedugo zatim, Tvrtko se ponovo našao na krilima gvozdene ptice cesne. Ako se u Pantićevom kabinetu sve vreme osećao sputanim, sad mu se samopouzdanje u celosti povratilo. I ponovo je počeo da raste u svojim očima. Počeo je da se pita, da tako reći mudruje: ako će on pisati članke a Pantić ih preuzimati, kako da onda poređa novinarske veličine? Ko je iznad, ko ispod? Tako mu se san o osvajanju Propagike ponovo povratio.

nazad