Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

ČETVRTI DEO

1.


– Stigao si baš na vreme – presrete Zlatan Prišević užurbanog Tvrtka, koji je dojurio pravo sa aerodromna da referiše o svom boravku u prestonici. – Dogovaramo se oko mitinga opozicije, kako da im zabiberimo čorbu!

U njegovom kabinetu, za konferencijskim stolom, sedela je cela opštinska vrhuška – lujac Žarko Krivić, radikal Rastko Zelenović, načelnik SUP-a Boban Zelenović Šerif, te i još nekoliko istaknutijih opštinskih i stranačkih funkcionera. Atmosfera krajnje ozbiljna, dogovor konspirativan. Radi novodošlog Tvrtka, Zlatan ponovi šta je dotle utvrđeno.

– Kao prvo, ubacićemo u njihove redove što više naših aktivista da iznutra podrivaju i unose smutnju. Oni će navlače najratobornije mitingaše da stvaraju haos po gradu, da razbijaju izloge, lome i ruše, kako bi se stvorila takva slika koja će, pre svega na televiziji, ličiti na vandalizam. Onda ćemo s pravom da kažemo narodu: evo vam vajne opozicije, dok mi obnavljamo porušeno u NATO bombardovanju, oni dokrajčuju ono što nije stigao neprijatelj. Kad na to dodamo reportaže o našoj obnovi i izgradnji, kontrast će biti još upadljiviji. Imaš li, Tvrtko, takav materijal u tvojoj televiziji?
– Naći će se – uzvrati ne baš sigurno zatečeni Tvrtko. – Imamo reportažu o tome kako je krpjen Aerodrom, pa o popravci nekih zgrada...
– Sve je to znano – hladno primeti radikal Rastko. – Svaki dan to vrtite da je i bogu dojadilo.
– Pa kad je samo to obnavljano – vajkao se Tvrtko.
– Ne mora baš sve da vam se servira na tanjiru, smislite i sami nešto, izrežirajte, uslikajte!
– Pa jeste – umeša se lujac Žarko – ugledajte se malo na Si-eN-eN. I oni montiraju, i još kako.
– Potrudićemo se – prihvati Tvrtko.
– I treba, Tvrtko – podvuče Zlatan. – S malo mašte, može se puno toga. Evo, u vezi tog njihovog mitinga, ne treba trčati za događajima, nego kamere postaviti unapred.
– A kako da znamo...
– Lako – oglasi se prvi put Šerif. – Sve je ovde napisano – pokazuje na neki papir na stolu pred sobom. – Dobićeš i ti ovaj scenario, šta će se sve i gde dešavati.
– Oni prave miting, a mi će im ga režiramo! – dodade duhovito Zlatan.
– Ne samo televizijske kamere, nego i radio-reporteri treba da se nađu u pravo vreme na pravom mestu – dopuni Žarko. – Iako je kamera svemoćna, i maštovit i rečit reporter može mnogo da učini.
– Ma ima da gi rasturimo! – lupi pesnicom o sto Rastko. – Će zapamte kad su se digli na nas.
– Polako, Rastko, ne se toliko žesti – smiruje ga Zlatan. – Ništa brzopleto i ishitreno. Sve mora da se odvija po scenariju, što reče Šerif. A kad smo već kod policije, televizija je televizija, mediji su mediji, ali ipak ništa bez policije. Pa, Bobane, ako vi omanete...
– Bez brige, predsedniče – odsečno uzvrati načelnik.
– Onda, svi na zadatke.
 

2.


Društvo se razišlo, ali je ostao Tvrtko. On je već bio spreman da podnese iscrpan izveštaj o svom susretu sa direktorom Propagike. Još dok se vraćao u cesni, došao je do prečišćene verzije svoje priče. Tu više nije bilo mesta za ono predugo čekanje u Pantićevom kabinetu, a nestao je i svaki trag o tome kako je zadremao i ispao smešan. I ne samo da je sve to nestalo iz izveštaja, nego se izgubilo i iz njegovog sećanja.

Pred gradonačelnikom sad teče sasvim umivena Tvrtkova priča. Tako, čim se pojavio, sekretarica se polomila oko njega, a usrdno je skočio i sam Anta Pantić, ništa mu nije zasmetala kilaža, i pritrčao da ga pozdravi. Pao je i zagrljaj, pa tri poljupca u obraz. Potom su stegli jedan drugome desnice i držali se dugo.

– U bre, Tvrtko, ti od Kulina bana – Zlatana je počelo da izdaje strpljenje. – Pređi na stvar, šta ste razgovarali, šta ste se dogovorili. Ono najvažnije.
– Pa to ti i pričam – ne da se ni Tvrtko. – Sve je važno. Jer po samom prijemu se može videti koliko sam ja, a preko mene i svi mi ovde, na visokoj ceni kod generalnog Propagike. I, sad će da vidiš, ne samo kod njega, nego i na mnogo višem nivou! Jer je on upravo, dok sam ga čekao, bio na jednom važnom sastanku.
– Čekaj, Tvrtko! – začuđeno će Zlatko. – Zar ti malopre ne reče da te je direktor Pantić dočekao raširenih ruku, a sad pominješ neko čekanje?
– Izgleda da nisam bio precizan, ili me ti nisi razumeo – brzo se snalazi Tvrtko. – Ja sam ti opisao susret ne kad sam ja ušao, nego kad je on ušao. Ali, sad, to su detalji, a ja ti zapriča' o važnim stvarima.
– Pa pričaj, ali brže. Jer ako ovako nastaviš, će prođe bez nas i miting opozicije.
– Pa kad me prekidaš – napuši se malo Tvrtko, ali mu brzo prođe. – Kažem, baš se vratio sa tog važnog sastanka, a ti pogodi odakle! - Tvrtko je hteo da se igra kviza, ali ga gradonačelnikov oštriji pogled opomenu da ne zanoveta. I Tvrtko smesta nastavi: - Malo sam hteo da te pripremim. Ali, kad 'oćeš in medias res, evo ti: bio je na konsultaciji sa Njom! I to baš u vezi sa Domanovićgradom!
Tvrtko opet načini pauzu, ali je ona ovoga puta dobrodošla i njegovom sagovorniku. Zlatan se najpre štrecnu, a onda se popodignu, gotovo isprsi.
– Nije valjda?!
– Kad ti kažem! Mi smo opet u centru pažnje. Ako je Ona zainteresovana za Domanovićgrad, jasno je kao dan da je i On.
– Ako dobro razmislimo, Tvrtko, i ne treba da se čudimo. Ono što ima Domanovićgrad, nema nijedno drugo mesto u celoj Srbiji. Sjaju našeg kamena niko ne može da odoli.
– Baš tako je i kolega Pantić pominjao taj sjaj, prenoseći Njene reči.
– Znači, Domanovićgrad ponovo osvaja svet!
– I mi sa njim. Ja, naprimer, postajem prvo pero Srbije!
– Ih, ti ga pretera.
– Neće biti – ne da se novinarski as. – Sam Anta Pantić tako misli. Kaže, kolega Tvrtko, vi pišete kao Hemingvej, kao Ilja Erenburg, i ja nemam potrebe da se više time bakćem. Nego ti piši, a Propagika će preuzima tvoje kolumne.
– Misliš o malom Amerikancu?
– Ako baš 'oćeš, o njemu, mada je on tu samo povod, simbol – objašnjavao je Tvrtko stručno. – Ja lično prema malom nemam ništa protiv, dečko mi je čak i simpatičan, možda i nije neki izrod, ali viši interesi nalažu drugačiji pristup. Šta se može kad je pao kao kec na jedanaest.
– Ako ćemo, ja sam s njegovim ocem išao u školu, malo ljubovao i sa njegovom tetkom, ali tu nema mesta sentimentalnosti. Najzad, prošli put je njegov otac debelo zajeb'o, pokupio onu opremu...
– Baš dobro što je tako uradio, jer od Alema ni onda ne bi bilo ništa.
– Sam se namestio za žrtvenog jarca.
– Sad se namestio njegov sin.
– Izgleda Spasićima to ide od ruke.
– Ide, nekako su svi obeleženi.
– Obeleženi ili ne, Tvrtko, ali cela stvar možda i nije tako naivna – pokuša Zlatan da uozbilji razgovor.
– Slažem se, možda je mali naivan, a možda i nije.
– Držimo se toga!

Njih dvojica se pogledaše zaverenički.

nazad