Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

ČETVRTI DEO

5.

Pošto je primio prvi deo penzije (za neki tamo protekli mesec), penzioner Đora je pravo iz pošte svratio u kasapnicu i kupio celo kilo svinjskih papaka, od kojih mu je domaćica napravila paprikaš da prste poližeš. Čim se nabokao, krenuo je kod svog ispisnika Spire. Zatekao ga je kako preživa na kauču u trpezariji. Biće da je i on imao sličnu gozbu. Spirina Dunja odmah pristavi džezvu za kafu, ali gost nikako da sedne, kao da je nešto ljut.

- I što ti ovo znači? -- najzad se obrati Spiri. – Umesto da si spreman, ti se izležavaš kako beg.
– Nešto mi neje dobro, da nemam groznicu – presamićeno će Spira.
– Od groznicu si crven, a ti si ubledeo kako tri dana pred smrt. More neće ni prenoćiš ako odma' ne digneš guzicu!

Đora je ljut na svog pajtaša jer su se juče, dok su šetali obalom Mulje, dogovorili da će danas odmah posle ručka otići na gradski trg i zauzeti pogodnije mesto kako bi bili bliži glavešinama mitinga. Spira sad vrda, pravi se bolestan. Zna Đora da i Spira nije zadovoljan ni penzijom, ni kako se živi, ali ne bi ni da se okrene uz opoziciju.

– More, Đoro, neje mu lako – brani Dunja svog domaćina. – Malopre dođe ćerka i uze mu celu penziju. Će se snađemo, kažem mu, ama on ne može da se pomiri da još treba ra 'rani deca i unuci. Šta će i ona, sirotica, u obućarsku fabriku ni za 'leb i vodu, a zet, iako beše ranjen na Kosovo, njegovo metalsko stalno ga praća na prinudno. I namesto da se Spira raduje što još može nešto da im pruži, on boluje i premira.
– Zrelo je da se menja – zaključi Spira pa munu Đoru u leđa. – Ustaj da idemo.
– Jes', opozicija će mi poveća penziju i zaposli deca! – ne da se Spira. – I oni će lažu i kradu.
– Ajmo na miting, pa tam' drži govor.
– Će bidne gužva, će ne potepaju.
– Ako, da poginemo kako junaci a ne pocrkavamo od mizerne penzije – unosi Đora malo ironije.
– Nek' se junače mladi, a ne mi starci.
– More ako mi nastradamo, država će se ovajdi, dve penzije manje. Samo, ne boj se, neće grom u koprive. Ajde malko da prodrmamo ovu tvoju vlas'.
– Će glasam ja i za tvoji kad dođu na vlas'.

Đora se tu istinski razbesni i gotovo izgura Spiru iz stana. Ali kad su izašli na ulicu, sad se Đora naglo uhvati za stomak i presamiti.

– Izgleda, od mrsno, prejeo sam se.
– Pa da se vrnemo? – odmah predloži Spira.
– Da se vrnemo.

Tako je umesto na mitingu Đora završio na klozetskoj šolji. Nenaviknutom na jaču hranu, i papci su za njega bili premasni.
 

6.


O samom mitingu postoje razne verzije, kao uostalom i o svakom događaju nakon izvesnog protoka vremena. Pođe li se samo od očevidaca, kao najuobičajenijeg puta ka istini, stići će se do prave rašomonijade. Čak i kad se eliminišu ekstremi, ostaju bar dve predstave o mitingu. Prema jednoj, skup je bio veoma masovan, na Trgu Cara Lazara, ispred Bele palate i oko nje, sjatilo se najmanje pet hiljada ljudi. Prema drugoj, pak, pet hiljada nije moglo biti ni u snu, toliko ljudi nikako nije moglo da stane na tom prostoru. Zatim, dok jedni svedoče kako je masa zdušno podržavala govornike, drugi ističu kako je sve bilo krajnje neorganizovano, jedan pravi haos. Kojoj strani sad poverovati? Biće da su i svedočenja, kao i sve ljudsko zasnovano na čulima, sasvim nepouzdana.

Čitaoce ovde svakako izdaje strpljenje. Pitaju se zašto se njihov hroničar uopšte zamajavao s očevicima i nije odmah pribegao sačuvanim dokumentima. Zar novine o tome nisu pisale, radio izveštavao, televizija slikala? Jeste da se miting dogodio veoma davno, pa ipak u doba Makluanove galaksije, kad je ceo svet predstavljao jedno globalno selo. Čitaoci su – kao i sve mušterije – naravno, u pravu. I mi ćemo bez pogovora pogledati kako su domanovićgradska glasila zabležila događaj. Od toga ne bežimo.

Posao nam je utoliko olakšan što su se lokalna glasila ponašala kao da su blizanci, u ovom slučaju trojke. Njihovi izveštaji naličili su kao jaje jajetu. Kao da ih je sastavljala jedna ruke. Ili im bar kumovala. A što i da ne? Kad se bolje pomisli, zar na čelu sva tri glasila – Domanovićgradskih novosti, Radija Domanovićgrad i Televizije DOM – ne stoji ista osoba, glavom i bradom Tvrtko Seratlić? Možda on lično i nije sastavljao sve te izveštaje, ta čovek ni fizički ne bi mogao toliko da postigne u samo jedno veče, ali se ne može prenebreći činjenica da je istovremeno mogao da diriguje svim svojim informativnim timovima, koji će pod njegovom palicom vrlo skladno izvesti istu partituru. Tu harmoniju nije mogla da naruši ni raznolika priroda medija, jer i violine, trube i bubnjevi mogu veoma skladno da zvuče.

Elem, prema medijskim zapisima, miting je doživeo propast. Tu nalazimo da je najpre veoma loše organizovan. Da se potom odvijao veoma nategnuto, gotovo smešno, a da se završio tužno, maltene tragično. Drugačije i nije moglo biti, tvrdi trojni komentator, jer opozicija, onakva kakva je, nije ni mogla da očekuje bolji ishod. Narod više ne veruje izdajicama koji su čak i u vreme agresije šurovali sa neprijateljem. Taj isti narod zna ko je branio slobodu, ko je štitio Kosovo. I ko je izvojevao pobedu nad najmoćnijim silama otkako je sveta i veka. I ko danas obnavlja porušeno i gradi novo, ko nudi svetlu perspektivu. Narod zna ko ga je dosad vodio, dokle ga je doveo i kud će ga sve odvesti. Narod veruje svom mudrom Vođi.

U skladu s prirodom medija, i komentari su dobili posebnu formu. Novine su se poslužile fotografijama da posvedoče o vandalizmu mitingaša, na radiju je dramatičnim zvucima dočaran sveopšti haos, da bi na televiziji, koja je ipak bez premca, sve delovalo mnogo očitije i uverljivije. Pritom, nigde se nije zaobišla hronologija. Ako se zadržimo na televizijskom izveštaju, kao medijski najcelovitijem, najpre vidimo kako nekih stotinak mitingaša maše sa dva-tri transparenta i aplaudura govornicima koji se ređaju na stepeništu ispred Bele palate. U sledećem kadru, međutim, najmanje dvostruko više kontramitingaša zviždi i dobacuje: "Izdajice! Izdajice!" (Vašem hroničaru se učinilo da se tu nešto ne uklapa, pa se naknadno raspitivao kod još živih očevidaca: većina njih je ustvrdila da kontramitingaša ni u kom slučaju nije bilo dvostruko više, pa se nameće zaključak da je ta sekvenca nakalemljena sa nekog ranijeg okupljanja.) Sledi kadar sa govornicima. Oni otvaraju usta, beče se, gestikulišu i kao nešto prete. Smešni su jer se ne čuje šta govore. Pokriva ih komentator koji ih na svoj način parafrazira. Ubrzo će uslediti rušilački pohod mitingaša. (Gle, sad je njihov broj kudikamo veći nego na početku kad su pokazivani kako podržavaju svoje vođe! Ali, ovakva opaska može uslediti tek s izvesne vremenske distance, dok u momentu emitovanja, odmah nakon samog događaja, gledaocu ne preostaje ništa drugo nego da sve uzme zdravo za gotovo; tad on nema vremena da se išta pita; s tim računa i sama televizija, budući da ga je vremenom i oblikovala po svojoj meri.) Najpre se vidi kako jaja i kamenice zasipaju izloge i prozore, a zatim i kako se prevrću automobili i ruše kiosci. Sve to prati dramatičan glas televizijskog poslenika, naglašavajući kako nahuškana horda huligana nastoji da dokrajči ono što nije uspeo NATO. "Ako je i od gospode koja sebe naziva opozicijom, mnogo je", zaključuje komentator. "Ali šta se drugo moglo i očekivati od stranih slugu i plaćenika!?"

U kratkoj vesti koja sledi, navodi se da je policija delovala odlučno i uspela da razbije grupice vandala, a mnoge aktere i privede pred lice pravde.

nazad