Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

ČETVRTI DEO

7.

Već narednog jutra sve opštinske sudije za prekršaje bile su na svojim radnim mestima. Pred njima su defilovali pohvatani i pritvoreni mitingaši. Sve su optužbe bile identične: nedozvoljeno okupljanje, tuča, uništavanje dobara i pokušaj rušenja sistema. Svejedno da li su priznavali ili poricali navode tužbe, optuženima su redom izricane kazne zatvora od deset do mesec dana. Koliko je koga zapalo nije zavisilo od težine delikta već od strogosti sudije, od simpatije ili antipatije koje je pobuđivao privedeni. Uz zatvorsku, izricana je i novčana kazna: ko razbija, mora i da plati.

Dobili su svoje i kolovođe. Ruka pravde dosegla je i do demokratskog prvaka Radiše Šopalovića i obnovitelja Milana Šojića. Svima je odmerena jednaka kazna: zbog nedozvoljenog organizovanja mitinga i podsticanja na rušenje sistema i dobara, po mesec dana zatvora. Kao olakšavajuća okolnost da ne dobiju više navedenao je da nisu bili neposredni učesnici u vandalizmu. Oni sami, pak, tvrdili su da se vlast nije osmelila da ih drži duže u zatvoru jer bi tako od njih načinila mučenike.
 

8.


Svi su zadržani na izdržavanju kazni, osim Šojića. Umesto u mesnom zatvoru, on se istog dana našao na ulici. Kad je saznao da je pušten samo on, bilo mu je veoma neprijatno. Kudikamo se osećao bolje u danima kada je samo on bio hapšen i osuđivan kao predvodnik demonsatracija nego sada kada su ga abolirali. Ne, tu nešto smrdi. Saznaće on to.

Okrenuo se prema sudskoj zgradi, novoj dvospratnici od betona i stakla. Uočio je mrlje od jaja ili paradajza tek na ponekom oknu, ali nijedan prozor nije bio razbijen. Zatim je izbio pred Belu palatu: na njenom stepeništu i širom trga pred njom još se šarenilo od praznih tetrapakova, fišeka od semenki i kikirikija i svakojakih ljuskica. Na palati umazan tek red prozora na drugom spratu. Setio se, tu su prostorije Domanovićgradskih novosti, Radija i Televizije. Lokalna Bastilja.

Šojić se još malo zadržao sam samcijat na poprištu sinoćne bitke za demokratiju, pa se uputio u sedište svoje stranke. Put ga je vodio pored advokatske kancelarije Radiše Šopalovića, iznad koje su bile i prostorije lokalnih demokrata. Još dok se približavao zgradi, primetio je da je i tu došlo do nekog loma – stakla i u prizemlju i na spratu bila su porazbijana. Zašto bi to učinili demonstranti koje je sam Šopalović predvodio?! Čuđenje je trajalo kratko. Ne, nema druge, to su izveli provokatori, to je delo vlasti.

Kad je potom zavirio unutar advokatske kancelarije, video je isprevrtan i izlomljen nameštaj i razbacane papire po podu. Nema kompjutera (za koji je znao da je tu stajao), biće da je odnesen, ukraden. Šopalovića su, dakle, debelo kaznili. Šojić oseti gorak ukus u ustima. Nije baš voleo nadobudnog advokata, pa koliko ga je sažaljevao, više mu je zavideo. U ovoj bici on je ispao heroj.

Pretrčao je gotovo u jednom dahu dve ulice da bi izbio na četvorospratnicu u kojoj je, na prvom spratu, bilo sedište njegove stranke. Nije primetio ništa sumnjivo, kao da tu ništa nije dirano. Poneki prozor na zgradi je bio otvoren, ali niti jedan razbijen. Niko nije atakovao na sedište obnovitelja. Nakon kratkotrajne ujdurme kod sudije za prekršaje, i njega su pustili. Zašto?

Sav besan, istrčao je na sprat, otključao žurno vrata, upao u kancelariju i zgrabio slušalicu. Telefonirao je u centralu svoje stranke u prestonici. Ubrzo je začuo poznati glas sekretarice.

– Ovde Šojić iz...
– O, gospodine Šojiću, već su vas pustili.
– Otkud vi to znate?
– Pa, još jutros je Šef sve preduzeo.
– A gde to?
– Zna se ko jedino može da naredi.
– Neka se i zna, ali nisam tražio... Ležao sam ja i ranije, pa nisu trebale nikakve urgencije.
– Znam, gospodine Šojiću, ranije je bio zatvaran i Šef, ali sad su njegove pozicije nešto drugačije. No, važno je da ste vi na slobodi.
– Neće biti – Šojić nije prestajao da se ljuti i breca. – Dok je cela opozicija u zatvoru, ja se šećkam. Jesmo li mi još opozicija?
– E, to morate sa Šefom – sad sasvim zvanično uzvrati sekretarica. – On će ovde biti večeras, pa izvolite...

Šojić više nije mogao da se preganja, veza se naglo prekinula. Neka, zvaće on večeras Šefa i skresaće mu sve u lice, pa neka je i Bog Otac. Onda je još ljutit izašao iz zgrade i uputio se svojoj kući. Napolju je počeo da diše punim plućima i već se osećao bolje. A kad su mu se u domu obradovali žena i deca, nekako je zaključio da je ipak bolje biti na slobodi nego u zatvoru. Ne mora baš uvek on da prednjači u herojstvu. Najzad, mora da brine i o svojoj Kožari, koja kako-tako posluje, hrani porodicu. Ako bi mu je kojim slučajem zatvorili (vlast uvek može da nađe razlog za to), svi bi ostali na ulici. Kad bolje razmisli, u sličnom položaju se nalaze i mnogi ugledni članovi njegove stranke, od Domanovićgrada do Beograda.

Kad je zatim otišao u svoju Kožaru, o raspravi sa svojim šefom više nije mislio. Uostalom, tekući poslovi u firmi odvukli su ga na drugu stranu. Magacin se sve više punio štavljenom kožom, porudžbina sve manje, domaći proizvođači obuće, kožne odeće i galanterije jedva da i nešto rade. A kad nešto i naruče, umesto novca nude svoje proizvode, pa se sve svodi na prostu razmenu, kao u prvobitnoim društvu. Ako pokušaš nešto da izvezeš, zbog međunarodnog embarga čekaju te tantalove muke. Nađe se i otud poneko ko je spreman da prekrši zabranu, ali onda ucenjuje, on bi kožu za bagatelu. Sve to umara.

nazad