|
BIO JEDNOM
Bio jednom jedan direktor. Mali i plav. Mr- šav. Ali, alav. Alav na kub. Na kvadrat. I još malo više. Nikad mu nije bilo dosta. Para,
naravno. Jedan mesec nonšalantno poveća sebi platu. Mnogoooo! Činio je to kasnije svaki mesec. Radnici padali od
posla da bi mogli da mu ispunjavaju želje. Nije vredelo. Ne! Nije mu bilo dosta.
Sa povećanja svoje plate krenuo je i na one oko sebe. Prvo je, kako je i red,
po- većao platu ljubavnici. Zatim i omiljenim saradnicima. Petostruko! Ni to ga nije moglo zadovoljiti. Stoga smo svi molili
ljubavnicu da ga zadovolji. Mislili smo, naivci, da će mu se smanjti prohtevi da nas pljačka. Avaj!
Krene ti naš direktor onim drugim putem. Putem mita i korupcije. Tu se, bogme, brzo snašao. Ne da je vozio, već je
ras- turao. Sprijateljio sa sa malim i velikim lo- povima. Sa biznismenim raznih fela. I
nje- mu tad krene. Baš krene. Nikne jedna ku- ća, pa druga. Onda nekoliko stanova.
Posle pređe na kupovinu lokala. Imao ih je bar dvadesetak.
Nikako da stane. Preduzeće nam sve ta- nje i tanje. A njemu apetiti rastu. Kao da je dete Forda i Rokfelera i još nekih
naf- taških šeika. Jednog dana kupio je pravi pravcati hotel. Onda jednu fabričicu, pa fabriku. Hteo je da kupi neke opštine.
Razmišljao je i o regionima. Vele da se raspitivao i pošto je država.
Ali, kako to u bajkama biva, ponestalo mu novca. Na- še preduzeća je propalo. Načisto.
Najzad smo se rešili direktora. Isterali smo ga. On je sada u svojoj privatnoj
fabrici. Mi smo na ulici. Jebi ga! Ni u bajkama nema pravde.
Mića M. Tumarić
DUGO SKRIVANA ISTINA
O CVRČKU I MRAVIMA
Mravi su celo leto vredno sakupljali hra- nu, dok je cvrčak zaneseno svirao u
de- beloj hladovini. Onda je, što je sasvim logično, došla zima i mravi nisu umrli od gladi. Međutim, nije umro ni cvrčak jer je odselio u toplije krajeve, gde se još uvek moglo lepo živeti od dobre svirke.
Mravi su, "ne bez čuđenja bliskog drhta-
ju", uvideli da je život nešto više od bed- nog sakupljanja tuđih mrvica. Svi su umrli u istoj noći, ophrvani neopisivom tugom i osećajem ništavila.
Cvrčak im je besplatno svirao na pogre- bu.
Mikica Ilić
|
|
LOŠE VREME ZA HEROJE
Oduvek sam želeo da se borim za svoju ideju. I život da dam ako treba. Ali bio sam suviše slab, neuhranjen. I kakva bi
korist onda bila od mene. Zato sam poku- šavao da dođem do hrane, da ojačam.
Vreme je proticalo, a hrane je bilo sve manje. Bio sam tako nejak! Pobune,
de- monstracije, protesti - sve je prolazilo bez mene. S vremena na vreme uspevao sam da nađem malo hrane, ali to je jedino sprečavalo da ne umrem od gladi. Jači ni malo nisam bio.
Odlučio sam da se ubijem. Nisam mogao više da živim ovako. S naporom sam
otvorio drveni sanduk. Na dnu, umotan u krpe, ležao je stari revolver. Bio je teži nego što sam mislio. Ovako slab i
neuhra- njen neću imati snage da povučem oroz.
Ali čim nađem hranu i ojačam, sigurno ću se ubiti. Nisam ja kriv što sam rođen u
si- romašnoj zemlji. Eh, da sam rođen negde drugde, u bogatoj i srećnoj zemlji, gde hrane ima u izobilju, bio bih dovoljno jak
da učestvujem u svim protestima. Na de- monstracijama bih bio u prvim redovima. A ukoliko bih poželeo da se ubijem, kako bih to spektakularno uradio! Eh, samo da sam rođen negde drugde, kakav bih ja junak bio!
Đorđe Otašević
NAPREDAK
Danas se stručnije radi
(Postignut je napredak u radu)
Nema više: "Sam ukradi
I ostavi da i drugi ukradu!"
NIKOME NIJE DOSTA
I onaj ko ima previše
Htio bi da ima više
Oduvjek se znalo:
Svi imaju premalo
Živko Vujić
|
