|
Iz dnevnika budućeg ludaka
Iznesite vaše mišljenje
pa da situacija bude čista.
Ja bih, po ugledu na Britance,
visoke ličnosti mjerio stopama.
Svi smo pametni -
osim realnih izuzetaka.
Danas su iz zatvora na slobodu pušteni krici.
Površina naše zemlje;
milijarde i milijarde metara dužnih.
Finansijski smo potpuno nezavisni.
Novca uopšte nemamo.
Uživamo demokratiju.
Mi smo podnosioci svih mogućih prava.
Prelijeva se iz šupljeg u prazno.
Takvi su nam sudovi.
I u policiji su konstatovali da sam u pravu
pa me nisu mnogo tukli.
Ne vjerujem u politiku.
Nisam religiozan.
Rade Petković
Sirotinja ume da uživa u životu.
Ona ništa drugo i ne radi.
Teško da će pobediti istina.
Mi ne volimo da gubimo.
Streljanje je završna svečanost suđenja.
Samoubica ima samo jedan život,
ali izgleda i to mu je mnogo.
Vi plaćate glavom?
Nemate ništa sitnije?
Ninus Nestorović
|
|
OTMICA
Mica još nije došla sa posla kad je zazvo- nio telefon.
- Gospodin Srbljanović? Glas je bio prigu-
šen i meni potpuno nepoznat.
- Ja sam.
- Mi smo oteli Vašu suprugu! - reče prigu- šeni glas.
Meni se okrenula soba. Oteli moju Micu!
- Gospodine Srbljanoviću, da li ste me ču- li?!
Malo sam se pribrao.
- Molim Vas, nemojte je maltretirati! Ona je jako nezgodna kad se iznervira, zato joj obavezno dajte da jede i pije...
- Gospodine Srbljanoviću! Ako za dva da- na ne spremite milion maraka, možete se smatrati udovcem!
Milion maraka!
- Gospodine otmičaru, izvinite što se me- šam u vaš posao, ali mislim da ste debelo pogrešili! Ja nemam milion ničega, a kamoli nekih novčanica...
- Nema razloga da se izvlačite! - besneo je prigušeni
glas. - Mi Vas dugo pratimo i znamo sve o Vama! Samo Vaša vila vredi tri miliona!
Moja vila?
- Gospodine otmičaru, što se tiče mog stambenog pitanja, ja sam prvi na
stam- benoj listi u mojoj firmi “Obuća Beograd« već dvadeset godina. A prvi sam na listi jer sam daleko najugroženiji s obzirom
na to da imam četvoro dece, bolesne rodite- lje, ženu psihijatrijskog bolesnika i što sam invalid druge kategorije...
- A čija je onda vila?! - prekinuo me je, sada već vrlo razgovetno besan glas.
- Braće Krivić! Mi stanujemo kod njih u podrumu i za uzvrat održavam baštu,
po- pravljam sitne kvarove i čuvam vilu.
- A čiji je onda najnoviji Mercedes koji vredi najmanje dvesta hiiljada,
i koji po ceo dan glancaš!?
- Braće Krivić! U opisu mog posla je da svaki dan perem kola.
Zavladala je napeta tišina.
- Dosta je bilo zezanja! - glas je sada već urlao. - Ti mora da imaš negde neku ušte-
đevinu! Uostalom, pozajmi od svojih gaz- da!
- Stvarno me je sramota, i baš mi je ne- prijatno - priznao sam
glasu - ali ja ne- mam ni dinara! A što se tiče gazda, njima već dugujem najmanje pet
hiljada. A po- zajmio sam od kuma Stamenka najmanje tri hiljade, pa od Zdravka zlatara,
Raden- ka i Zlatka, a da ne računam to što nismo plaćali struju dve godine, i što su nam
is- ključili vodu još od Božića...
Uskoro je došla i Mica.
- Vodili me neki tvoji prijatelji na ručak. A poslali ti i neke pare...
Slobodan Simić |
