|
SRPSKI AFORIZAM XIX I XX VEKA
UZLETI DUHA NEPOKORNOG
Prva srpska zbirka aforizama pojavila se 1792. To je
knjiga Mihaila Maksimovića Mali bukvar za veliku
decu, izdanje Prve srpske štamparije Stefana Novakovića, u
Beču. Aforizmi Maksimovićevi imaju širok tematski raspon i višestruku autorsku ambiciju - od
najširih socio-političkih opaski do komentara tekućih društvenih
zbivanja, ali ima ih i koji spadaju u čisto poslovičke izreke. Premda skromne
književne vrednosti, istorijsko prvenstvo ove zbirke zaslužuje da se predstavi bar sa dva
karakteristična aforizma, jednim satiričnim i jednim poslovičkog tipa:
Cenzori su babice svakog pismenog
sočinjenia.
Ali mnogo puti dete sakato kroz njih ostave.
Stare haljine i novi domovi svagda se
krpu.
U XIX veku Srbija je imala čitav niz vrsnih aforističara. Nekima od
njih aforizam je bio usputna inspiracija (Ljubomir Nenadović, Sterija), nekima povremena (Zmaj) ili trajna literarna vokacija (Ilija
Ognjanović Abukazem, Božidar Knežević, Stevan P. Bešević).
Sterija je imao naglašenu prosvetiteljsku notu:
Knjiga je cvet što k vencu narodnog
izobraženia prinadleži.
Od kopriva nema venca.
(1834)
Nenadovićev aforizam iz 1852. godine spada u bisere
naše aforistike:
Pečatnja je slobodna, samo se
spisatelji apse.
Zmaj, velikan naše poezije i publicistike, ostavio je niz potpisanih, ali daleko
više nepotpisanih aforizama, za koje nije izvesno jesu li njegovi ili preuzeti iz
čitalačko-saradničke korpe nekog od mnogobrojnih njegovih listova.
Iako malobrojni, Zmajevi aforizmi su tematski veoma razuđeni, od
kritičkih opaski na račun sopstvene profesije do najširih
socio-psiholoških i filosofskih uvida. Evo nekoliko njegovih žaoka:
Pojezija ume i da se potitra sa
ljudima.
Ume da se digne tako visoko,
da čitavo tuce pesnika,
makar jedan drugome na glavu stali,
ne mogu da je dohvate.
Srećna je država gde mnogi umni
i pošteni patriote sa mirnom savešću mogu kazati:
neću se mešati u politiku.
Biti ili ne biti, to je na posletku svejedno,
- samo na posletku.
Neizvesno je autorstvo aforizama rasutih bez potpisa po listovima koje je
uređivao, ali oni izvesno svedoče o duhu i nivou tih novina.
Citiraćemo nekoliko, po hronološkom redosledu:
Nakovanj uvek duže traje nego
čekić.
(Komarac, pokrenut 1861.)
Dođu katkad i takva vremena,
da čovek ne zna ili se davi ili se već udavio.
(Zmaj, pokrenut 1864.)
Daleko je od neba do zemlje
- ali nije daleko od šovinizma do propasti.
(Starmali, pokrenut 1882.)
Rukovet Zmajevih aforizama završićemo žaokom upućenom kolebljivcima svih vremena:
Mnogo štošta nije svršeno samo zato
što nije ni početo.
Ilija Ognjanović Abukazem (1845-1900) bio je britak satiričar,
dežurni komentator:
Dakle pod blagoslovenom erom Nikole
Hristića osuđeno je u Srbiji 800 ljudi na robiju.
No ovo neće biti siguran broj, jer u Srbiji ima mnogo više stanovnika.
Božidar Knežević (1862-1905) je najveći
aforističar i jedan od naših najvećih intelektualaca XIX i početkom XX veka. Iako je prerano umro, ostavio nam je impozantan filosofski i
prevodilački opus. Njegova zbirka aforizama Misli obuhvata celokupno duhovno
polje - filosofiju, psihologiju, sociologiju, filosofiju religije, istoriju, politiku, estetiku... Kao vrhunski um koji je obitavao u
zapećku društva, nije oskudevao ni u satiričnoj inspiraciji, ali je uvek i
njegova satiričnost imala teorijsku pozadinu. Iz te riznice lucidnih misli (zbirka ih
sadrži 876) navodimo nekoliko, upućujući na tu knjigu dragocenu u celosti:
Čovekovo je da radi i misli;
da li će uraditi, smisliti, uspeti, to nije njegovo.
Što su niži život i duša,
to su život i smrt bliži jedno drugom,
lakše je i živeti i umreti.
Ne grešiti, to je vrlina životinja;
prava čovekova vrlina jeste moći grešiti, ali ne hteti grešiti;
otud samo razum može donositi pravu vrlinu.
Današnje lažno društvo
liči na biblioteku
u kojoj su knjige raspoređene ne po unutarnjoj vrednosti,
nego po formatu i povezu.
Stevan P. Bešević (1868-1942) žešće je žigosao karaktere nego
političke okolnosti:
Na po nekom spomeniku trebalo bi i ovako napisati:
Putniče! Njegovo srce bilo je od mene mnogo - tvrđe!
Zla žena je slična oblaku:
ili prođe s grmljavinom, ili biva - tuče.
Milan Vukasović (1882 - 1970) svoje kritičke opaske obično poentira
upečatljivim primerom - ilustracijom:
Mudrost velikog broja ljudi je u neprekidnoj
težnji
da stalno budu u zaklonu od iznenađenja.
Oni naliče stvorenjima koja pošto-poto hoće
da provedu ceo život u vodi,
kako ne bi nikad pokisla.
Poseban fenomen u čitavoj našoj književnosti, pa i u aforistici,
predstavlja Stanislav Vinaver (1891-1955). Pravi virtuoz u igri smisla i
reči, sjajan stilist, erudita i maštovnjak, ostvario je osoben opus
najvišeg dometa. Vinaverovi vrcavi višeslojni aforizmi gađaju svoje mete sa svih strana -
uzduž i popreko, odozgo, odozdo, bočno... Da bi se ta raskoš osetila,
dovoljno je navesti samo nekoliko aforizama:
Naša umetnost nije umetnost.
Ona je naša umetnost.
Poezija je postala zbir avantura reči.
Reči vrše podvige za koje njihovi gospodari nemaju mogućnosti.
I o tim ljudima razmišljaju filozofi!!...
Eto, današnji dan ima za mene samo zato vrednost
što tek posle njega može doći sutra.
Duhovitost: Male se istine izdaju za velike.
Od listova s početka našeg veka istakli bismo Satir Brane
Cvetkovića, pokrenut 1902, i Vrač pogađač Sime Lukina Lazića, pokrenut u Zagrebu 1896, prenet u Novi Sad 1903.
Premda je Brana Cvetković, osnivač i čuvenog Orfeuma,
više gajio estradnu humorističko-satiričnu poeziju i aktuelne komentare, u Satiru su se
pojavljivali, najverovatnije njegovi, i vrlo lucidni aforizmi, među kojima i
sledeća dva:
Lakše se novcem kupi tuđa pamet,
no pameću tuđ novac.
Najsrdačnije se šire ruke onda kada su prazne.
Iz Vrača pogađača navešćemo samo jedan aforizam, takođe nepotpisan, verovatno
Lazićev:
Nema plaćenih novina.
To i jest zlo, jer postoje samo potplaćene.
Ljubiša Manojlović (1913-1997) je gajio diskretnu satiru, koja
zrači i iz aforizama koje ovde navodimo:
Čvoruga na glavi - spomenik izdvojenom
mišljenju.
Za svoje postupke čovek mora odgovarati
sve dok ne postane odgovorna ličnost.
Dušan Radović (1922-1984) je u svojim minijaturama, od aforizma do mini eseja, na izvanredan
način spajao crni humor sa toplim lirizmom, cinizam i sarkazam sa blagorodnom
naklonošću. Radovićeva tematska mapa je sveobuhvatna - od opaski na usputne povode do
najširih antropoloških zapažanja. Iz ogromne riznice duha i mašte,
višetomnog dela Beograde, dobro jutro, evo nekoliko bisera:
Znanje je dosadno, neznanje je mnogo
zanimljivije.
Kad znamo, svi znamo isto, a kad ne znamo, svako ne zna drukčije.
Ima nepodmitljivih ljudi.
To su oni od koji ništa ne zavisi.
Najviše vas mrze oni koji vam
najviše duguju.
Mi činimo sve da ne uradimo ništa.
Znate li kada će biti rešen vaš problem?
Ako ne umrete, nikad.
Sredinom šezdesetih godina, dve decenije iza rata, rasplamsao se
naš satirični aforizam, koji je gotovo četiri decenije u svetskom vrhu, i kvalitetom i po broju autora. Danas je na
našoj satiričnoj sceni preko sto britkih i vrsnih aforističara!
Zašto je do pre desetak godina kod nas aforizam bio glavni nosilac, okosnica
satiričnog odnosa? Stepen slobode koji je dosegnut tokom šezdesetih godina i sa plus-minus oscilacijama trajao do pred kraj osamdesetih
omogućavao je aluzivno pisanje između redova, što je najviše pogodovalo
aforističkoj formi kazivanja.
Duži satirični oblici lakše su prevodivi na aktuelnu politiku i stoga su stupili na scenu znatno kasnije, krajem osamdesetih,
još uvek ne na velika vrata, na državne mas-medije.
Iz te mirijade satiričnih žaoka evo jedne pregršti:
Vladimir Bulatović Vib (1931-1994):
U šumi vila, u vili mercedes,
u mercedesu čovek,
u čoveku srce,
u srcu ljubav za radničku klasu.
Branislav Crnčević (1933):
Nekada je naš narod bio
usamljen,
a danas mu mi pravimo društvo.
Bane Jovanović (1935):
Vidi izlaz, pa uđi.
Alek(sije) Marjano(vić) (1935):
Neki više vole da otvore sajam
knjiga
nego da otvore knjigu.
Rade Jovanović (1939):
Koga sve treba smeniti?
Mnogo pitate.
Pavle Kovačević (1940):
Dolazi nam svetla budućnost.
Ide u suprotnom smeru od našeg.
Ilija Marković (1940):
Svi su bili na mojoj strani.
Zato se čamac i prevrnuo.
Rastko Zakić (1942):
Glavna reč je njihovo
najveće delo.
Srba Pavlović (1942):
Prošlost nam je bila burna,
o čemu svedoči i ova olupina.
Vitomir Teofilović (1943):
Država, to sam i ja.
Vuk Gligorijević (1946):
Zeleno, volim te zeleno -
Lorka,
crveno, ne volim te crveno - ćorka.
Milan Beštić (1952):
Nema uvoza, nema izvoza!
Tuđe nećemo, svoje ne damo!
Milivoje Radovanović (1953):
Pobedi se ne gleda u čeljusti.
Aleksandar Baljak (1954):
Moja zemlja je mala,
ali rastresita.
Zoran T. Popović (1957):
Učili smo na greškama.
Drugih nastavnih sredstava nije bilo.
Vesna Denčić (1963):
Dao je život da mu bude
bolje.
Bodin Marjanović (1963):
Ne uklanjaju više tragove za sobom,
već tragače.
Slobodan Simić (1963):
Srbija nema saveznike.
Neće ni sa kim da deli slavu.
Dragoslav Mitrović (1964):
Na Zapadu radnik radi, pa izvozi,
a mi izvozimo radika pa on radi.
Ninus Nestorović (1965):
Ne dižem glavu.
Čuvam je.
Aleksandar Čotrić (1966):
Ne verujem očima i ušima.
Priznajem samo sud Partije!
Goran Gaćeša (1967):
Živi se uče na mrtvima,
a znanja nikad dosta.
Milan Cvetković (1967):
Naš brod je najdublje
potonuo.
Zoran S. Stanojević (1970):
Ja sam ateista,
ali pravoslavni!
Gojko Božović (1972):
Golag!
Aleksandar Novaković (1975):
Pij, Sokrate, država časti!
Tomislav Marković (1976):
I dinosaurusi su izumrli,
pa šta im fali?!
Vitomir Teofilović
___________________
Izvornik: Hiperborejci na Sumatri (eseji),
Vitomir Teofilović; Gea, Beograd - 2002.
|
