Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

ČETVRTI DEO

11.

Zlatana Priševića je tog popodneva telefon dvaput omeo u delikatnom poslu. Bio je sa čistačicom Canom u svom kabinetu i, pošto su gucnuli po jedan vinjačić, spremali su se da pređu na stvar. Prvi put je zazvonilo kad su stigli do donjeg veša, pa nekako i da se proguta, ali kad ga je za kratko vreme zvonjava omela i po drugi put, došlo mu je da baci tu napravu na pod i izgazi je kao crva. Kako i ne bi kad ga je raskrečena žena spremno čekala naslonjena na fotelju, a on joj se primicao kao pastuv. Čak je zanjištao i poskočio, kad opet zvr, zvr, zvr. Žena je tugaljivo gledala kako mu kočoperko splašnjava. Raširivši nemoćno ruke, zgrabio je besno telefon sa pisaćeg stola. Bio je to mobilni. Da je bio fiksni, ne bi prekidao akciju ni za živu glavu, ali od mobilnog se ne može pobeći. On je i izmišljen da bi čoveka u svakom trenutku i na svakom mestu u nečemu prekidao. Pogotovo ako je taj neko na isturenijem položaju. Da on nije gradonačelnik, pustio bi i mobilni da zvrji, krešti i vrišti i zaronio među Canine strasne polutke, ali funkcioner njegovog ranga nikad ne sme da se opusti. Jer ako nisi na oprezu, ako nisi u toku šta se oko tebe zbiva, možeš da zglajzneš dok dlanom o dlan. Čim si na vrhu, prirodno je da ti neko zavidi, da puca na tvoje mesto. I ne samo što pretenduje, nego i ne sedi skrštenih ruku, neprestano kuje planove kako da te izbaci iz sedla i sam zajaše. Stoga ti nema druge nego da stalno osluškuješ šta se govori, pa i šta se misli i smišlja. Za to ti valjaju obaveštajci, svakojaki doušnici i prišipetlje, od kojih često nema nikakve vajde, ali, zlu ne trebalo, moraš da ih saslušaš, pa makar se javili i u najgore vreme. U tome je uloga telefona nezamenjiva. Pogotovo mobilnog, koji dežura svih 24 časa. Naravno, i gnjavi i muči, ali hajde ti propusti poziv. Još i gore ako dolazi odozgo! Otud te obično zovu da ti uvale neku obavezu, ili da ti pridikuju, ali i da te – unaprede! Nije pametno propustiti ni prvi, ni drugi, ni treći... Ali to je jedna od cena koju podrazumeva položaj. Pa sad ti biraj – hoćeš li svoj mir ili položaj. Naravno, bilo je trenutaka, kao što je ovaj, kada je Zlatan pomišljao da, poput onog kralja koji je nudio krunu za konja, ustupi položaj za Caninu zadnjicu.

Iako je bio uveren da mu najčešće sve to priređuje njegova ženica Liza, nije mogao da je spreči. A da nevolja bude veća, ona je nepogrešivo pogađala kad je najbolji trenutak za ometanje. I pritom se nije krila, niti tražila neki originalniji razlog zbog čega zove; naprotiv, kao da mu je stavljala na znanje da to namerno čini jer zna šta on u tom trenutku radi. Vodila je ona svoj rat, kao što je i on isterivao svoje – zatvarajući se u kabinetu sa svoje tri naložnice: čistačicom Canom, kurirkom Katom i daktilografkinjom Darom. To traje gotovo od dana kada se Liza prevremeno porodila i on posumnjao da je Zlatica pre delo Saše Spasića nego njegovo, da mu je podmetnuta kao kukavičje jaje. I trajaće do poslednjeg daha, čega su oboje svesni. On će se svetiti orgijajući sa ljubavnicama koje nisu ni do kolena rasnoj lepotici Lizi, a ona će mu svojim pozivima stalno poručivati kako može slobodno da radi to što radi, nju to nimalo ne pogađa.

I današnji razlog da ga uznemiri bio je banalan – kao ponestalo benzina na njihovoj pumpi, kao da sa tim nije mogla da sačeka kad on dođe kući. Ali htela je da mu napakosti, pa joj je zato cinično uzvratio: "Što me prekidaš usred važnog sastanka!"

Drugi poziv, međutim, nimalo nije bio bezazlen. Lizu je mogao lako da otkači, ali ne i da preseče poziv iz Beograda, iz Direkcije za procvat zemlje. Obavestili su ga vrlo kratko – sutra mu dolazi u posetu direktor Dragutin Drkonjić. E, sad ti nastavi sa opsadom Caninih brežuljka kad ti pred očima stoji prestonična faca koja se već mesecima ne skida sa televizije. Jer dotični neprestano šparta Srbijom i otvara radove na obnovi objekata oštećenih u NATO-agresiji. Gde sve nije bio, koji sve most, put, zgradu, fabriku nije okadio. Zlatan je bio zatečen: šta je nameračio da otvara u Domanovićgradu? Aerodrom je kako-tako okrpila vojska, oštećene kuće u gradu krpe sami njihovi vlasnici... Ništa atraktivno za državnog graditelja. A onda se iznenada setio da dotični ekspert već decenijama gradi brze pruge po Srbiji, pa je možda sada isplanirao da jednu tračnicu provuče i kroz Domanovićgrad! Doduše, od tih pruga nigde i nišra, sve je još u papirima, ali je zato Drkonjić sebi izgradio zavidnu karijeru.

Zlatan se tu priseti anegdote o inženjeru Drkonjiću koju je čuo u nekom društvu dok je ministrovao u Beogradu. Pričalo se da je na proslavi mature, kad se ono redom iznose želje šta bi ko radio u budućnosti, maturant Drakče Drkonja, kako su mu tepali vršnjaci, ni-pet-ni-šest bupnuo: "Ja neću ništa raditi." "A od čega ćeš živeti?!" začudile su se kolege. "Od velikih iluzija." "Nećeš valjda da prodaješ maglu?" "Što da ne, to je najskuplja roba." Svi su tada pomislili da se Drakče izmotava, ali kad je posle izvesnog vremena počeo da rukovodi projektom brzih pruga, shvatili su da se nije šalio. Još na maturi je znao znanje. Sa brzih pruga, naravno, lako je bilo da se prešaltuje na sveopštu brzu izgradnju. Uzeli su ga za taj posao jer niko bolje od njega ne bi mogao da stvara iluziju kako će se zemlja brzo i lako obnoviti i kako će procvetati. I tako on ide od mesta do mesta i slika se otvarajući radove.

Takav vladin funkcioner se mora dočekati na nivou i Zlatan otpusti Canu i poče da smišlja šta valja sve učiniti kako se gost kojim slučajem ne bi nečim uvredio. Kao prvo, budući da je Drkonjić stalno okružen bulumentom novinara, fotoreportera i kamermana, narediće Tvrtku da pošalje na doček poveću ekipu, a neizostavno televizijsku ne bi li veliki graditelj i u Domanovićgradu bio propisno uslikan. A onda se valja dogovoriti s opštinarima kako pred gostom nakititi šta su sve uradili na obnovi grada. Mogu i oni puteljak da predstave kao autostradu, ćupriju kao veliki most, kućerak kao palatu...

nazad