Nove knjige ­

smisao odgonetanja tajni
ili onamatopeja života

Salovjov i Larionov
Jevgenije Germanovič Vodolaskin
Agora, Zrenjanin - 2015

U osnovi umetnosti je imaginacija, fikcija, stvaranje nove realnosti od postojeće stvarnosti. U osnovi nauke je racionalan pristup pojavnom, pokušaj empirijskog sagledavanja predmeta istraživanja i dokazivanja postavljene hipoteze. U osnovi života je zakon univerzuma koji usmerava kretanja i civilizacije i pojedinca. Međutim, i nauka kao izraz duha, naročito istorija, izvesnim delom obuhvata intuitivno saznanje a u uobličavanju činjenica primenjuje nešto od fikcionalnog, da bi im udahnula život i prošlost prikazala kao suštu stvarnost. Život kao sveobuhvatan fenomen inicira neobjašnjive slučajnosti koje se povremeno skupe u važnu tačku i pokazuju uslovljenost sudbine i pojedinca i naroda.

Mitologija tako potrebna umetnosti, takođe ima mesto i u nekim naučnim disciplinama, u istoriji posebno. Čovekov život je čvrsto povezan sa mitologijom i ona se u romanu Salovjov i Larionov, pokazuje kao platforma za razvoj fabule i sudbine glavnih likova koji takođe poseduju i ličnu mitologiju koju su izgradili sami u nastojanju da proniknu u nerazrešive tajne života i smrti, kao dominantnih tema ovog romana.

Pisac impresivnog dela koje je bilo u konkurenciji za knjigu godine u Rusiji, Jevgenije Germanovič Vodolaskin, rođen je u Kijevu 1964. Doktor je filoloških nauka, saradnik Instituta za rusku književnost pri Puškinskom domu RAN (Ruske akademije nauka) u Sankt Peterburgu. Autor je više od sto naučnih radova iz oblasti stare ruske književnosti. Učesnik je i organizator naučnih skupova i konferencija, saradnik kolektivnog izdanja "Enciklopedije" ("Povest o Igorovom pohodu") i serije "Biblioteka književnosti stare Rusije". Objavljuje radove u odeljku za starorusku književnost časopisa "Ruska književnost". Publikovao je i roman "Otimanje Evrope".

Sva iskustva vezana za svet nauke, odnosi među akademicima, atmosfera na naučnim kongresima, sve je to postalo potka za jedan uzbudljiv roman u kojem se čovek prikazuje u svoj ogoljenosti Bića a život u svoj složenosti Bića sveta.

Roman Jevgenija Germanoviča Vodolaskina je masetralan mozaik fiktivnog, analitičkog i faktičkog. Ironija i groteska, obesmišljavanje učinka ideologije po život u celini, dovođenje do ravni smrti ogromnog broja ljudi je apsurd koji on nastoji da prikaže. Potom, izvanredni opisi i nadasve pokazivanje relativnosti zaključaka nauke, istorije, onoga što u ukupnom smislu čini tradiciju. Osvetljavanje sukoba Belih i Crvenih, kroz lik generala Larionova, ali i pokazivanje da je nauka često sklona da do neslućenih razmera iskarikira stvarnost u težnji za "objektivnim" prikazivanjem.

O spoju nauke i fikcije, istorije i života na maštovit i neponovljiv način govori roman jednostavnog naslova Salovjov i Larionov, koji su zapravo nosioci ideja, ovaploćuju posvećenike pozivu i čije se sudbine ukrštaju na najneočekivaniji način... Naučnik i general. Dodir sudbina u različitim vrmenima, njihovo prožimanje, dopunjavanje i nadasve osvetljavanje vremena iz perspektive i jednog i drugog života, ali i mnogo šire iz tradicije, istorije i literature ruskog naroda u celini.

Ko su Salovjov i Larionov? "Bilo kako bilo, istoričar Salovjov bio je pravi self made man, Nekada je voleo da u sadašnjici prepozna prošlost. U tome skoro da je video predodređenost za istoričara... Znao je vrednost dokumenata i nikada ih nije odbacivao... Ali je i sopstveni život posmatrao kao deo opštih zbivanja koja se usecaju u dušu ne uvek spremnu da slede nužnosti zbivanja, službu višim ciljevima. Da se prepusti trenutnom zanosu, da proživi strast, a da mu ipak bitno promakne."

"Nešto sasvim drugo bio je general Larionov (1882-1976)."

U odgonetanju sudbina ovih dveju ličnosti važno mesto imaju reči kao što su "iskonsko savladavanje prepreka", pobuna, sudari ideologije i pojedinca, ukrštaji puteva značajnih istorijskih ličnosti i običnog čoveka.

Odnos prema smrti pisac sagledava iz obe perspektive, naročito generala koji je proživeo besmislenost sudaranja Rusa protiv Rusa, smrti hiljade i hiljade ljudi zarad ideologije i pojmio da se sa progresom samo uvećava progresivnost uništavanja čoveka, protiv čega se buni čitavim svojim angažmanom. Nepojmljiva mu je mržnja kao svojstvo karakteristično samo za čoveka, životinje ubijaju da bi zadovoljile poriv gladi ili u samoodbrani, uprkos tome što on slovi za svesno biće.

Poreklo itekako ima važnu ulogu u životu pojedinca, ono ga unapređuje ili sputava, ali ovaj roman pokazuje da je prvenstveno važno ono što čovek sam od sebe napravi (self made man), što je jedna od bitnijih poruka ovog savremenog ruskog romana: "General Larionov nije morao da savladava okolnosti. Bilo je čak suprotno: trebalo je samo da upija i u potpunosti usvaja kvalitete svoje sredine. Što je on upravo i radio"...

A šta radi pisac koji u svom delu želi da spoji klasično i moderno, kao Vodolaskin. Reciklira postojeće (istoriju i literaturu) i pravi novo u kojem se i te kako vide obrisi starih vrednosti, nadasve duh stare Rusije sa odlikama klasičnog obrasca potvrđenog u delima Čehova, Dostojevskog, Tolstoja... Dekomponuje potvrđene forme.

"Umetnost sveznajući često ponavlja, ali ponavlja varirajući predmet saznanja. Ponavljaju se, menjajući se zapleti, no kao da se menjajući se, ponavljaju i junaci. Ponavljanje nikad ne biva potpuno" (Viktor Šklovski).

Upravo na postupku ponavljanja kao jednog od značajnijih oblikovnih postupaka izgrađen je roman Salovjov i Larionov, pokazujući i beskrajnu modelativnu moć napisanog, umetničkog dela, istorijskog spisa ili predanja "zvuk sudaranja živog s neživim"...

Postomodernistički postupak fragmentarizacije i ugrađivanja "dokumenta" (generalovih zabeležaka, dnevnika njegovog posilnog), naučnih radova o generalu Larinovu, protkani su realističkim prosedeom, čak i naturalističkim scenama opisa borbe između Crvenih i Belih, umnim zaključcima o smislu čovekovog postojanja i smislu sveta kao takvog, lirski opisi predela i ljudske duše, ovom složenom delu daju dimenziju klasičnog romana koji objedinjuje sve i vreme i prostor i prošlo i buduće, koje se mora pojaviti kao logičan nastavak prošlog i sadašnjeg.

"Tako je čudan bio taj rat - rat Rusa protiv Rusa, u kome su zarobljeni vojnici već sledećeg dana mogli da se bore za suprotnu stranu. Oni su to radili isto onako predano kao i pre toga".

Glavna intriga koja pokreće zbivanja u romanu jeste dilema kako je general Lorionov kao "beli" general preživeo, kako nije streljan. Naučna tumačenja te zagonetke kreću se od pretpostavke (tobož zasnovane na naučnim činjenicama, vrhunac ironije dostiže se opisom naučnog skupa, nastupima pojedinaca koji se karikaturalno slikaju... ali je sve potpuno prepoznatljivo i čitaocu ovog podneblja) da je to bila žena koja se izdavala za muškarca jer u to doba ženama nije bio dozvoljen pristup armiji, kao danas, ali i insinuacije da je bio izdajnik koji je sarađivao sa Crvenima. Da je bio jurodiv jer je imao neobične misli... bavio se fenomenom smrti i sl. Pokriće za to nalazili su u fokloru...

Potraga za preostalim spisima koji će sasvim otkriti ko je Larionov, ostaje do kraja jer Salovjovu predstoji da se iskaže u nečemu davno započetom a to je ljubav sa Larionovom unukom Lizom, svojom susetkom iz detinjstva, za koju inače nije naročito mario dok nije shvatio ko je ona i da je ključ za odgonetanje sudbine Larionova kojim se on strastveno bavi.

Roman je završen u formi otvorenog dela i može se nastaviti u čitaočevoj svesti koju uznemirava kompleksnošću ideja, pojava, ukazivanja na lažnu suštinu sveta koji tvore oni koji imaju moć i u čijim rukama je i istina i laž.

Stihija dolaska nove ideologije koja će srušiti vekovni poredak i prekonoć nametnuti druga pravila, socrelistički prikaz skupova, prostora koji je nakon toga došao, sve je to bila snažna i nezadrživa realnost. A general Larionov je bio svedok svega toga. Ni svo iskustvo, ni taktika, velika veština u rukovođenju ratnim operacijama to nisu mogli promeniti. Slom Belih je bio neminovan usled brojnosti novih, u borbi za Perekop (Jalta) 1920. Maštovito smišljeno izvlačenje vojske pomoću prerušavanja nije dalo očekivane rezultate, jer general "nikada sebi ne bi dozvolio takve žrtve. Video je da, zajedno sa Crvenima, stiže nova stvarnost, zasnovana na drugačijim osnovama. Ta stvarnost nije mu bila toliko odvratna koliko je bila neshvatljiva. I on je nastavio da joj se suprostavlja."

Vreme je ulica sa dvosmernim kretanjem ili uopšte nije kretanje, kaže se na jednom mestu, i ta će misterija moža ostati zauvek neispitana. Da li ljudska prolaznost daje iluziju prolaznosti vremena. General Larionov je razmišljao o njoj i pitao se šta je smrt u svemu tome i da li je bolje da se čoveku desi kad je u punoj snazi, kad je to maksimum njegovih potencijala ili onda kad je već degradiran starošću i bolešću koje dolaze kao greška u razmeni materija u telu. Tu njegovu sklonost će potonji istoričari proglasiti za jurodivost i nastojati da je "naučno dokažu".

Međutim, neko zgušnjavanje vremena je očigledno i stvari se itekako menjaju, sa njima i čovek a literatura to konstatuje na svoj način. "Čehov je umro pre samo šesnaest godina, a od tada se promenila cela epoha."

"Oglašavajući pojam progresa kao fikciju, usnuli istoričar je isticao da život naroda po svojoj strukturi mnogo podseća na život pojedinca i da se završava na isti, neprogresivan način - smrću." Izvodeći iz svih zbivanja sa mnoštvom likova, naučnika, običnog sveta, zaključke o pojedinačnom i opštem sugeriše se misao da se život ne može objasniti a da smrt može, što je zanimljiv stav. Život nas mnogo čemu može poučiti za razliku od smrti. Znamo da je očigledna samo njena neminovnost. – "Eto, zamislite: kao postoji takav general. Pametna glava. Heroj. Živa legenda. A onda, kao da se u sudbini desio kratak spoj. Posle blještave svetlosti - mrak. Prosjačka sovjetska penzija. Komunalni toalet. Čak nekako glupo." (Zvuči suviše poznato, ovdašnje)...

Navedene rečenice govore o apsurdu tokova života i obrtima koji nisu ni logični ni opravdani, ali nesumnjivo životni.

Središnji deo romana je njegov vrhunac, kada se sve prethodno skupi u žižu koja vodi razrešenju svih (a njih je zaista mnogo) tokova pripovedanja koji dolaze iz više narativnih glasova koji potiču iz sfere privatnih života i generala Larionova i naučnika Salovjova.

"Njega kao naučnika uzbuđivao je toliko intiman odnos sa prošlošću. U tom trenutku on se u istoriji nije osećao kao gost. Bio je samo njen mali ali neodvojivi deo. Njegovo stapanje sa Zojom činilo mu se kao stapanje s prošlošću, onom koja je postala dostupna, prodorna, koja se pred njim svukla. To je bio orgazam pravog istoričara."

Muško-ženski odnosi su jedan od važnih rukacvaca romana u svoj složenosti i preplitanju ljudske prirode u oba pola. U mnoštvu likova dominiraju snažne strasne žene, predane ljubavi prema muškarcu, ideologiji, porodici, nauci... Ali i one sa nečim muškim u sebi koje gaze sve pred sobom, naročito ako je iza njih ideologija koja im to omogućava, kao i tihe istrajne majke, bake pune ljubavi i ljudskog milosrđa.

U pojedinim segmentima roman je i "apoteoza telesnog", ali i duhovnog. Podsećanje na Čehova i druge ruske klasike, i istorijske ličnosti (Suvorov), na arhitekturu i umetnost su takođe i apoteoza duhovnog.

"Smisao života nije u dostizanju vrha. Pre će biti da je taj smisao u njegovoj celovitosti." Kao što je i lepota umetničkog dela u ostvarenoj celovitosti i slivenosti sadržine i forme, a roman Salovjov i Larionov to najbolje ilustruje.

Izvanredan prevod Jugoslavke Miljković-Katić doprinosi prepoznavanju iste osnove jezika i duše ruskog i našeg čoveka, kao i odličnoj komunikaciji sa delom.

Mr Milica Jeftimijević Lilić