Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Roman u nastavcima

Momčilo Stojanović

Američki špijun

ČETVRTI DEO

12.

Putujući graditelj je doleteo u Domanovićgrad helikopterom. Na aerodromu ga je sačekalo najviše opštinsko rukovodstvo na čelu s gradonačelnikom Zlatanom Priševićem. Naravno, i sva domanovićgradska sedma sila. Ali, jadac.

– Gospodo reporteri, nema ništa od slikanja! Ja sam ovde nezvanično i tako će ostati. Slobodni ste.

Bio je kategoričan, gotovo i neprijatno drzak, što je sve iznenadilo: na televiziji je stalno nasmejan i predusretljiv, a gle sad! No provincijalci znaju brzo da se prilagode ćudima prestoničnih ljudi. Zlatan je šireći ruke potvrdio novinarima da postupe po nalogu gosta, biće da on zna zašto to čini. Oni su se, ipak uvređeni, povlačili nevoljno, pitajući se zašto državni graditelj Dragutin Drkonjić ne veruje da i oni mogu dovoljno profesionalno da ga uslikaju i nakite. No, čim je odstranio sedmu silu, Drkonjiću se povratio osmeh i on je počeo veoma srdačno da se rukuje s domaćinima. Priševića je, odmah se pokazalo, znao kao bivšeg ministra. Potom je sam predstavio svoje pratioce, dva muškarca i jednu ženu.

Kao čovek od akcije, gost je odmah zatražio da se obiđe aerodrom. Zbog nečega mu je to bilo veoma važno. Najpre se uputio ka pisti, za njim njegovi pratioci, pa opštinari. Uz njih i pukovnik Ratko Škljocić, komandant mesnog garnizona, dobrim delom stacioniranog na samom aerodromu. Predvodnik ove šarenolike ad hoc inspekcije, pokazalo se, bio je detaljista: špartajući po pisti, zavirivao je u svaku rupu i rupicu, šutirao svaki kamenčić na koji bi naišle njegove noge, i pritom se stalno mrštio. Kad je stigao do prve zakrpljene rupe, koju je bila napravila agresorska bomba, zavrteo je glavom gadljivo.

– Ovo, bre, kao da se slon posrao! Kako vi mislite da preko ove budže može da sleti avion?

Domanovićgrađani su zapazili da je izgovorio avion u jednini, kao da je imao u vidu sletanje samo jednog jedinog aviona. Možda je rekao baš ono što je mislio, ko bi ga znao, ali se dalje od toga nije moglo kontati budući da je Drkonjić nastavio da sve nervoznije juri po pisti. A kad je tu završio s inspekcijom, okrenuo se ka aerodromskoj zgradi. Malčice se obradovao kad je video da se na tornju okreće radarski tanjir. Ali ne zadugo, budući da se njegov izoštreni pogled zaustavio na krilu pristanišne zgrade koje je bilo okrznuto bombom.

– Pobogu, ljudi, zar to niste mogli da sanirate?! – gotovo dreknu gost na domaćine.
– Aerodrom je u nadležnosti vojske – pokuša gradonačelnik da se opravda, zbog čega ga pukovnik Škljocić pogleda popreko.
– Jebiga, zar je sad bitno čije je šta – Drkonjić nije prihvatio Zlatanov odgovor. – Osim ako ne smatrate da i taj ćošak zgrade podvedemo pod republički prioritet?!
– Nema potrebe, popraviće to brzo Vojska – oglasi se najzad pukovnik.
– Rok vam je nedelja dana, pukovniče – naredi Drkonjić.
– Razumem! – prihvati Škljocić i po navici ovlaš salutira.

Dok su prolazili kroz samu zgradu, činilo se da je visoki gost sad zadovoljan onim što vidi i da će maltene pohvaliti vojsku za red, kad li pred delegacijom protrčaše dva vojnika goneći se.

– Jebaću ti majku kad te u'vatim! – psovao je onaj iza.
Drkonjić stade kao ukopan, a za njim i cela svita.
– Momci nisu baš... – pokuša pukovnik da objasni. – Doživeli su šok u vreme bombardovanja.
– Pa što ih ne lečite? – zapita gost.
– Lečimo ih, sad su baš na oporavku.
– E pa, lepo se oporavljaju – zajključi Drkonjić s ironijom. Zatim je izjurio iz zgrade, mrmljajući sebi u bradu kako ovde ništa ne funkcioniše, ovog pukovnika treba hitno streljati... ili bar smeniti.
 

13.


Konvoj crnih limuzina u policijskoj pratnji projurio je kroz grad za tili čas, da bi se zaustavio pred Fabrikom dragog kamena Alem. Državni graditelj je posebno želeo da vidi kako je taj čuveni objekat prošao u bombardovanju. I, šta vidi? Hala posivela, okna neprozirna od dugogodišnje prljavštine, ali nigde nkakvog oštećenja od agresorskih bombi i tomahavki. Drkonjić gotovo da zaplaka od razočaranja.

– Kako to da nisu gađali fabriku?! – zavapi on.
– Nisu – uzvrati Zlatan zbunjen reakcijom visokog gosta. – Znali su da unutra nema ništa. Ne znam koliko vam je poznato, ali jedan od njenih obnovitelja, Aleksandar Spasić, svojevremeno je pokupio opremu i šmugnuo...
– Šteta! – ote se zamišljenom Drkonjiću; on nije ni slušao šta to gradonačelnik vergla. – Ništa, moraćemo sami.
– A šta to? – upita Zlatan.
– Da je malo potkačimo, čoveče!
– Mi?! Sami našu...?! – začudi se gradonačalnik, ali i svi prisutni Domanovićgrađani sa njim.
– Izgleda vama treba sve nacrtati! – prekore ih veliki preduzetnik ne bez ironije. Nema druge, provincijalcima valja objasniti zašto se to mora učiniti sa Alemovom halom. Pošto ih nadmeno odmeri jednim sveobuhvatnim pogledom, on im, snižavajući ton svom glasu, odade tajni razlog svog dolaska: uskoro, za nedelju dana, posetiće ih Vođa! Domaćini se slediše. Drkonjić, međutim, ne obraća pažnju na njihovu reakciju, preokupiran je svojim lucidnim planom. Pošto Vođa želi da lično otvori radove na obnovi Alema, kako to da učini kad, eto, fabrika nije ni dirnuta. – Gospodo – nastavio je sad zahuktalije poput brzog voza u svojim projektima – on to ne čini inkognito, već pred kamerama, dakle pred celom domaćom i stranom javnošću. Prema tome, logično je da fabrika mora biti oštećena. Zato će vojska... – on potraži pogledom pukovnika, da bi se Škljocić, čim se našao u njegovom vidokrugu, namah isprsio – vojska će izazvati eksploziju i srušiti jedan deo hale...

– Da naša vojska ruši kao NATO?! – izlete lokalpatrioti Rastku Zelenoviću (i on je, naravno, bio u delegaciji domaćina), ali ga mrgodno Drkonjićevo oko odmah saseče, te se ovaj pokunjeno povuče u stranu.
– Rušiće, nego šta! – uzviknu državni graditelj. – Kad su u pitanju viši ciljevi, nema sentimentalnosti. Znate li koliko je samo mostova srušio maršal Tito za vreme NOB-a?! To je bila genijalna strategija i taktika! Ovim rušenjem i mi ćemo postići ogroman efekat. Mislio sam da vama, Domanovićgrađanima, ne treba da govorim šta ova fabrika znači za našu zemlju. Ona je igrala veliku ulogu u borbi za učvršćivanje našeg sistema, pa joj je ta uloga dodeljena i sada. Agresor je, znači, gađao u srce, u ono što nam je najdragocenije, ali mi ćemo, kao i sve drugo, i to obnoviti... I tako dalje, da više ne razglabam. Je l' sad jasno, gospodo? – završi s prekorom visoki gost.

Dotle zbunjeni, domaćini počeše polako da dižu glave – već su bili ponosni na ulogu koja im je dodeljena.

nazad